Home » 0 Branislav Gulan » PRIVATIZACIJA I IMOVINA 1

PRIVATIZACIJA I IMOVINA 1

Bogatstvo na papiru

 

Imovina, koja bi najpre mogla biti vraćena prirodnom restitucijom, podrazumeva restorane, manja preduzeća i radnje, koje su u vlasništvu opština, i date su u zakup. Prilikom vraćanja poseban problem su letnjikovci, kao i reprezentativne građevine u gradovima. Tako, na primer, rezidencijalne objekte u elitnom beogradskom kvartu Dedinje, koje su komunističke vlasti konfiskovale pre šest decenija i po za potrebe svojih funkcionera, i danas koriste aktuelni političari i diplomatski kor

Piše: Branislav GULAN

 

Republika Srbija i Federacija Bosna i Hercegovina bile su poslednje ekskomunističke zemlje na ovom području koje su donele zakone o restituciji. Taj zakon u Srbiji čekao se više od šest i po decenija i donet je 2011. godine, dok je u BiH navodno donet, ali kao da i nije jer nije zaživeo u praksi! Mreža za restituciju zahteva od države da što pre donese zakon o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom. Time bi se sprečila nova špekulacija, odnosno prodaja, ali i višegodišnje izdavanje u zakup nekretnina koje su predmet restitucije. Inače oko 140.000 vlasnika i naslednika traži od države da im se vrati imovina oduzeta i oteta posle Drugog svetskog rata. Više od šest decenija vlasnici nacionalizovane imovine čekaju pravdu. Do sada su uvek čekali da im neka nova vlast vrati vile, kuće, imanja… Nadali su se da će i Srbija koja ide, kako se ističe, ubrzano ka Evropskoj uniji, doneti zakon o restituciji. Posebno onda kada su to učinile sve okolne zemlje.

Prema informaciji iz Vlade Srbije (20. novembra 2006. godine) bio je završen Nacrt zakona o denacionalizaciji, a autor je bio bivši ministar dr Milan Parivodić. Rasprava o njemu očekivala se posle toga na prvom zasedanju novog saziva Skupštine Srbije. Do toga nikad nije došlo! Osnovni model na kome se zasniva zakon o restituciji je vraćanje oduzete imovine u svim slučajevima gde je to moguće. Kako piše u Nacrtu zakona, to je najpravičniji i ujedno najjeftiniji način da se obeštete pravi vlasnici. Imovina, koja bi prvo mogla biti vraćena prirodnom restitucijom, podrazumeva restorane, manja preduzeća i radnje, koji su u vlasništvu opština, i dati su u zakup. Prilikom vraćanja, poseban problem su letnjikovci, kao i reprezentativne građevine u gradovima. Tako, na primer, rezidencijalne objekte u elitnom beogradskom kvartu Dedinje, koje su komunističke vlasti konfiskovale pre šest decenija za potrebe svojih funkcionera „i danas koriste aktuelni političari i diplomatski kor”. Inače, osim troškova, država od ovog velikog posla, koji je veoma komplikovan i podrazumeva zadovoljenje istorijskih prava izvornih vlasnika, očekuje i brojne koristi. Restitucija imovine će povoljno uticati na rešavanje, pre svega, ekonomskih problema. Samo od osnovnog poreza na imovinu, opštine bi imale deset puta veće prihode nego sada od zakupa istih objekata. Ovo pitanje od velikog političkog i državnog značaja je uslov za konačno sređivanje zemljišnih knjiga i jasne vlasničke odnose, što je jedan od ključnih zahteva stranih investitora. U tom smislu, sugestije Vladi Srbije (neposredno pred završetak Nacrta zakona za vreme Vlade dr Vojislava Koštunice) uputio je i tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt. On je istakao da bez ekonomskog napretka nema smisla govoriti o vezama Srbije sa EU i SAD, poručivši da je restitucija u tome veoma važno pitanje, te da taj proces treba izvršiti na pošten i pravičan način. Tad je premijeru Vojislavu Koštunici jasno stavljeno do znanja da sve dok se taj problem ne reši, teško da će Srbija postati članica EU.

Kada zakon u Skupštini Srbije bude usvojen, država će morati da vrati oduzetu imovinu. Budući da je oko 90 odsto od ukupno oduzete imovine u njenim rukama, mnogi se nadaju da joj to neće biti teško. Jer, kako je jedna država oduzela, tako druga, po istom kriterijumu, može i da vrati. Da li će država zaista ispraviti nepravdu i svima pošteno vratiti imovinu?

Sve do 1944. godine preko 90 odsto imovine u Srbiji bilo je u privatnom vlasništvu, da bi 23. avgusta 1945. godine donošenjem Zakona o agrarnoj reformi bila oduzeta imovina veleposednika. Prema popisu Kraljevine Jugoslavije iz 1931. godine, takvih gazdinstava u Srbiji bilo je 49.314. Posle ovog zakona doneta su i druga zakonska rešenja kada je proces nastavljen, a među njima je Zakon o konfiskaciji imovine i Zakon o nacionalizaciji, čijom je primenom u državne ruke prešlo 4.257 fabrika u vlasništvo državljana Jugoslavije. Novim Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine podržavljeno je i građevinsko zemljište.

U predizbornim kampanjama, mnoge stranke su obećavale donošenje zakona o restituciji. Ali, ni posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine ništa se nije desilo. Sad u 2010. godini ponovo stiže obećanje da je Nacrt zakona o restituciji pripremljen i da će stići u Narodnu Skupštinu Republike Srbije!? Međutim, odmah posle demokratskih promena trebalo je prvo doneti zakon o restituciji, pa onda tek krenuti u privatizaciju. Posle preuzimanja vlasti, zaboravilo se na obećanje i radilo obrnuto. Kako smatraju u Mreži za restituciju, donošenje zakona o restituciji odlaže se ne zato što u Srbiji nema novca da problem reši, već da bi zbog tog nedefinisanog statusa imovine povlašćeni pojedinci imali profit. Taj kapital je po mnogim tvrdnjama predmet kriminala, korupcije i sive ekonomije. Bugarska je, primera radi, s pet puta nižim bruto nacionalnim dohotkom 1992. godine donela Zakon o restituciji s rokom prijavljivanja od šest meseci i uglavnom u naturi vratila imovinu. Prema podacima Mreže za restituciju, u Srbiji postoji oko 1,3 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta (ukupno imamo 4,1 miliona hektara obradivih površina) koje će biti predmet restitucije. Tome treba dodati i oko milion kvadratnih metara prostora i oko 12.000 stanova.

Upozorenje Vladi

U Vladi Srbije ističu da će se gde god to bude moguće vratiti ono što je oduzeto. U Mreži za restituciju nadaju se da to neće biti problem, jer je oko 90 odsto te imovine u rukama države. Ni za preostalih deset odsto ne bi trebalo da bude problema. Reč je uglavnom o nacionalizovanim stanovima koji su u međuvremenu promenili vlasnika. Oni koji su poštujući zakon otkupili stanove, neće na ulicu, dok će raniji vlasnici biti obeštećeni. Nekadašnji gradonačelnik Beograda i ambasador Milan St. Protić, čiji su preci učestvovali u političkom životu Srbije više od 200 godina i ostavili potomstvu u nasledstvo mnogobrojne vile i imanja u Beogradu, krajnji je pesimista.

„Ne verujem da ćemo ući u kuće koje su nam preci ostavili. Ova vlast nije rešena da to pitanje skine s dnevnog reda i ispravi nepravde koje je država počinila. Da su ozbiljni u namerama, oni bi doneli zakon o privremenoj zabrani raspolaganja oduzetom imovinom. Time bi se odmah sprečila prodaja ili izdavanje u višegodišnji zakup nepokretnosti koje će biti predmet restitucije”, navodi Protić.

Na listi oduzete imovine porodice Protić je zgrada američke ambasade u Beogradu, na koju više naslednika polaže pravo. „Pitam se zašto se svi odmah uhvate za zgradu ambasade”, ljuti se Protić, „kada je to samo jedan deo imovine koja nam je oduzeta. Meni je mnogo značajnija kuća u Užičkoj 16a, koja je po kvadraturi manja od američke ambasade. Sazidana je 1935. godine, i u odnosu na druge vile bila je mala, 220 kvadrata, ali s lepim i velikim placem. Ne znam ko danas stanuje u njoj i kako je do nje došao.”

Za sada niko ne izlazi s podacima koliko uopšte vredi imovina oduzeta posle Drugog svetskog rata. U javnosti su se pojavljivale razne procene i kreću se od 960 miliona dolara do nerealnih 200 milijardi evra. Nerealnih zbog toga što imovina koja je u vlasništvu države nije u prometu, pa se ni ne zna njena tržišna vrednost. Ako i kada dođe do njenog vraćanja, vlasnici će gde god je to moguće tražiti u naturi, odnosno fizičkim putem, a to će se obavljati vansudskim poravnanjem između države i ranijih vlasnika.

Inače, u predizbornim kampanjama mnoge stranke su obećavale donošenje zakona o restituciji. To se i sad dešava, pa bivši ministar za Ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije Milan Parivodić, ističe da je prvi Nacrt zakona o denacionalizaciji bio spreman za usvajanje na prvom zasedanju novog saziva Skupštine Srbije već u 2007. godini. Međutim, do toga još nije došlo! Po njegovim tadašnjim rečima, osnovni model na kojem je zakon trebalo da bude zasnovan je vraćanje oduzete imovine, jer je to najpravičniji i najjeftiniji način. Ocenjujući nedopustivim što Srbija još nije izvršila denacionalizaciju, Parivodić ističe da je tek usvajanjem novog Ustava omogućeno da taj proces bude nesmetano završen. On ukazuje da je namera da zakon omogući da se denacionalizacijom, koja je veoma komplikovan proces, zadovolje istorijska prava izvornih vlasnika, onih koji su stekli prava na imovinu ranijim zakonima, uz očuvanje makroekonomske stabilnosti zemlje. Kako je u vreme Vlade dr Vojislava Koštunice najavljeno, uskoro je trebala biti formirana i Agencija za restituciju, pa je čak rečeno da će njen direktor navodno biti advokat Vladimir Todorović.

Tadašnji ministar za Ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije Milan Parivodić budući zakon o restituciji, čiji je Nacrt on uradio dok je bio na vlasti, ocenjuje kao kvalitetan proces privatizacije državne imovine, uz naglasak da je logično da se počne s prirodnom restitucijom, odnosno vraćanjem same stvari ili alternativne stvari iste vrste koja je nacionalizovana, tamo gde god je to moguće. On navodi da nema razloga da se odmah po usvajanju zakona ne počne s vraćanjem poslovnog prostora koji je u vlasništvu opština. Posle usvajanja zakona o evidenciji nacionalizovane imovine i njenog evidentiranja, zakonom o opštoj restituciji će se stvoriti uslovi za puno poštovanje prava privatne svojine, što je od velikog državnog, građanskog i političkog značaja.

Povoljno će se uticati na rešavanje, pre svega, ekonomskih problema, imajući u vidu da će se stvoriti uslovi za samozapošljavanje i zapošljavanje. Neophodno je stvoriti zakonski okvir za uspostavljanje faktičkog stanja i uvođenje normalnosti i poštovanja prava starih vlasnika, a prilikom usvajanja zakona vodiće se računa i o usvajanju zakonskih rešenja koja će štititi dosadašnje savesne kupce imovine koja je predmet denacionalizacije, kao i da proces restitucije imovine ne dovede u pitanje makroekonomsku stabilnost zemlje. Popisom nacionalizovane imovine, stvaraju se uslovi da se što preciznije proceni vrednost imovine koja ja predmet restitucije i tačno utvrde obaveze države, što je posebno važno kada se stvaraju finansijske obaveze države. Direkciji za imovinu podneto je oko 300.000 prijava za denacionalizaciju (u jednom podnetom zahtevu ima više onih kojima imovina pripada), ali je nastalo pravo „gušenje” od velikog broja predmeta, pa će Vlada dodatno angažovati jedan broj ljudi, kako bi posao evidencije blagovremeno i kvalitetno bio obavljen. U navedenoj cifri podnetih prijava puno je i dupliranih jer je više naslednika prijavilo kompletnu imovinu iako polaže pravo samo na deo nacionalizovane imovine, koju bi nasledio da nije nacionalizovana. „Pokretne stvari kao što su plugovi, vršalice, stada ovaca, ne mogu biti predmet restitucije”, objašnjava Parivodić. „Tamo gde nije moguće sprovesti prirodnu restituciju, biće izvršena ravnopravna kompenzacija, što ne znači da će to biti i tržišna kompenzacija.” Parivodić još dodaje da je neophodno doneti i zakon o obustavi prodaje nacionalizovane imovine, kako se ne bi stvorili uslovi za povratak u pređašnje stanje po pitanju vlasničke strukture. Takođe, on kaže da će iz Privatizacionog fonda morati da se namire savesni vlasnici, koji su u skladu sa važećim zakonima i po predviđenoj proceduri kupili, odnosno postali vlasnici takve imovine. Inače, po njegovim tadašnjim rečima, sa usvajanjem i početkom primene zakona o restituciji Srbija bi, na listi zemalja na kojoj su rangirani uslovi poslovanja, mogla da napreduje za 10–15 mesta i nađe se s tada objavljenog 68 mesta, na nekoj poziciji između 40. i 50. mesta na listi Svetske banke. Međutim, to se nije dogodilo i Srbija se na početku 2010. godine po uslovima poslovanja nasla na 108. poziciji!

Vrati ili plati

Srbija se neće naći ni u predvorju Evropske unije ako ne vrati imovinu koju su posleratne vlasti otele nacionalizacijom. Kako ističe beogradski advokat Tihomir Konstantinović, koji je još 1998. godine prvi podneo zahtev tadašnjoj Saveznoj skupštini da se oteto vrati, naša država je jedina od bivših socijalističkih država (pored BiH) koja ovo pitanje nije rešila. On ističe da je krajnje vreme da se Srbija ovom pitanju posveti ozbiljno.

„Nije dobro što država nije prihvatila inicijativu da se zabrani promet nepokretnosti koje su nacionalizovane i konfiskovane. Ne samo da to pitanje nije bilo rešeno u Miloševićevo vreme, već ni posle 5. oktobra 2000. godine nije došlo do radikalnijeg pristupa celoj priči”, navodi Konstantinović. On još ističe da se privatizuju velika preduzeća i fabrike, kao i vile na Dedinju koje su otkupljene za nekoliko stotina tadašnjih maraka, a sad se prodaju za nekoliko miliona evra. „Kada sam počeo javno da govorim o ideji povratka nacionalizovane imovine, kontaktirao sam i dr Vojislava Koštunicu, u tom trenutku bio je lider opozicione stranke koja je u svom programu imala problem denacionalizacije. U celoj ideji su značajno mesto zauzeli elitni pravnici poput profesora Miodraga Orlića i Dragora Hibera s Pravnog fakulteta u Beogradu. Međutim, i pored obećanja, koja i sad stižu od aktuelnih vlasti, značajnijih promena nema. I sad je moguće vratiti zgrade koje su očuvane. Bivše vlasnike, čija su zdanja srušena, treba isplatiti po tržišnoj vrednosti. Štaviše, formalno-pravno gledajući, bivši/budući vlasnici bi imali pravo i na finansijsku nadoknadu za dugogodišnje nekorišćenje svoje imovine. Odavno je završeno i prijavljivanje oduzete imovine; bilo je obećano da će se zakon doneti do kraja 2006. godine, ali je to izostalo. Zatim se tvrdilo da će to biti rešeno na prvom zasedanju novog Parlamenta u 2007. godini. Govoreno je da će budući zakon imati nedostatke, ali je i tako bolje nego bez njega”, navodi Konstantinović. Ali zakon nije donet ni do početka 2010. godine. Mnogi će imati teškoće prilikom pribavljanja dokumenata o nacionalizaciji, tako da će biti primorani da tuže državu zbog utvrđivanja svojih prava. Inače, Evropska unija je jasna kada predstavlja uslove za pridruživanje. Ovo jeste veliki problem za državu, ali ona mora da ga reši. U protivnom, ne piše nam se dobro.

Izvesno je i to da je realno i da treba očekivati da će se mnogi naši sugrađani odlučiti da podnesu tužbe Međunarodnom sudu u Strazburu. To će verovatno uraditi vlasnici ili njihovi pravni sledbenici kada je posredi velika imovina, poput fabrika ili velikih preduzeća. Ali pored zakona o denacionalizaciji, potrebno je doneti i zakon o rehabilitaciji. Poznato je da su mnogi posle okončanja rata 1945. godine bili proglašavani „narodnim neprijateljima”, ili da im je bilo suđeno kao saradnicima okupatora. Neki od njih su streljani i bez sudske presude a imovina im je konfiskovana. Predlog je da se svi sudski procesi obnove, jer bez validne sudske presude neće moći da bude vraćena imovina koja im je pripadala. Neke ličnosti su rehabilitovane, ali nema podataka da im je imovina vraćena.

Za vreme priprema budućeg zakona, koji i dalje ima to ime, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije dr Miroljub Labus je istakao da prema „najkonzervativnijim procenama” vrednost oduzete imovine iznosi oko šezdeset milijardi dolara, što je triput više od tadašnjeg godišnjeg društvenog proizvoda Srbije. Da smo zaustavili prodaju nacionalizovane imovine pre donošenja budućeg zakona o denacionalizaciji, to bi značilo da se svi procesi prestrukturišu i privatizacije preduzeća zaustave za narednih nekoliko godina.

 

Potraživanja i prijavljivanja

Prvi, poslednji rok za podnošenje prijava za povraćaj nacionalizovane imovine bio je 30. jun 2006. godine. Posle toga zakon se menjao pa je rok bio do marta 2014. godine. Do tih rokova ispred zgrade Republičke direkcije za imovinu vladale su neopisive gužve jer su građani, po običaju, čekali poslednji trenutak za prijavljivanje, iako su na raspolaganju imali jedanaest meseci (Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine stupio je na snagu 8. juna 2005. godine). Pomoćnik direktora Sektora za evidenciju u Republičkoj direkciji za imovinu za vreme stvaranja Nacrta zakona koji je ostao u fioci, Milkica Đorđević, ističe da su građani bili najažurniji poslednjih dana kada je stiglo i najviše predmeta. Po njenim rečima građani su kao oduzetu imovinu prijavljivali poslovne zgrade, salaše, delove kuća i stanova, fabrike, ciglane, magacine, garaže, hotele, rudnike, štamparije, ugostiteljske objekte… Kao najčešći osnov prijavljivanja javlja se nacionalizacija (29 odsto), konfiskacija (25 odsto), agrarna reforma (24 odsto), eksproprijacija (10 odsto)… Već u prvim danima je utvrđeno da je prijavljeno 420 miliona kvadratnih metara poljoprivrednog zemljišta, ali građani su prijavljivali i stoku, prevozna sredstva, umetnička dela, nakit, obveznice, hartije od vrednosti… U više od 90 odsto slučajeva podnosioci su bili fizička lica. „Među onima koji su podnosili prijave”, kaže ona, „ima i poznatih ličnosti iz svih sfera života, privrede, politike, estrade, ali njihova imena ne smeju da se objavljuju jer zakon garantuje poverljivost podataka, ako oni to traže. Među građanima koji su podnosili prijave bilo je i oko 250 stranaca, uglavnom potomaka vlasnika koji su emigrirali, najviše iz Australije, Kanade, SAD, Francuske… Dešavalo se i da se za istu imovinu prijavi po nekoliko naslednika, troje, petoro, petnaestoro… Imamo čak i prijavu sa 245 podnosilaca, a svima njima smo izdali samo jednu potvrdu.”

U Direkciji za imovinu u toku je obrada zahteva građana za restituciju nacionalizovane imovine, čuli smo pred istek zakonskog roka za podnošenje prijava. Obrada podrazumeva evidentiranje ukupne površine navedene kao oduzete nakon Drugog svetskog rata. Očekivalo se da će taj posao biti okončan do kraja 2006. godine. Potom se posao prebacuje na Poresku upravu koja zatim treba da izvrši procenu vrednosti te imovine, odnosno ukupan dug države oštećenim građanima. Pomoćnik direktora Direkcije za imovinu Srbije za vreme kreiranja još nedonetog zakona Srboljub Panić isticao je da će se restitucija servisirati iz javnog duga, a manjim delom iz procenta od privatizovanih prihoda, koji se u tu svrhu odvaja. Procena je da će više povraćaja biti kroz obeštećenje nego u naturalnom obliku i da će novčana restitucija potrajati između dvadeset i trideset godina.

Da li će država zaista ispraviti nepravdu i svima pošteno vratiti oduzetu imovinu? Recimo naslednicima u to vreme najbogatijih srpskih porodica Savčić i Acović, koji danas potražuju od države 119 nekretnina? Procena je da vrednost samo njihove imovine iznosi milijardu dolara. Naslednici porodica Savčić i Acović, koje su se posle Drugog svetskog rata orodile ukrupnjavajući bogatstvo, traže kuće, vile u strogom centru Beograda, nekoliko rudnika, među kojima i Obilić na Kosovu i Metohiji, dve banje, Ribarsku i Koviljaču, a među reprezentativnim objektima i vilu u Užičkoj 15! To je zdanje u kome je krojena novija istorija Srbije. Vila u kojoj su živeli Jovanka i Josip Broz, a zatim i Slobodan Milošević i Mirjana Marković.

Ta kuća, koju je 1934. godine na placu od 10.780 kvadrata sagradio inženjer građevine Aleksandar Acović, bila je, kažu, jedna od najlepših u Srbiji. Vila je bila toliko lepa da nije slučajno što se u nju 1941. godine uselio civilni komadant Srbije Franc Nojhauzer, da bi je posle nekoliko meseci zaposeo feldmaršal Aleksandar Ler. Nekoliko meseci pred oslobođenje Beograda došao je s kamionima u koje je natovario nameštaj Acovića i odvezao ga u Nemačku.

U noći između 14. i 15. oktobra 1945. godine vilu su oslobodili partizani, Osma crnogorska brigada. Josip Broz Tito u nju se uselio, kako navodi istoričar Srboljub Petrović, već 23. oktobra iste godine. Najlepša vila Beograda nije se, međutim, svidela Jovanki Broz. Četiri godine kasnije naložila je da se rekonstruiše, da bi šezdesetih godina bila u potpunosti prepravljena. Užička 15 primila je decembra 1997. godine nove stanare: Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković. U njoj su živeli sve dok NATO bomba nije uletela u spavaću sobu i razorila jedno krilo. Užička 15, ranjena i osakaćena, ostala je da čeka prave vlasnike kojima je obećanje za budući zakon podgrejalo nadu da će je i dobiti. Sve do nedavno, u vreme Vlade Vojislava Koštunice, kada je ona odlučila da zdanje umesto naslednicima preda u nadležnost policiji!

Kuća u Užičkoj 40 u Beogradu, u kojoj živi Ružica Đinđić, pre Drugog svetskog rata pripadala je češkom bankaru Bohuslavu Boukalu. Njegovi naslednici, unuci, Nina Fibigerova i Ivan Boukal iskoristili su pravnu mogućnost i podneli prijavu za evidentiranje oduzete imovine i čekaju dalju odluku baš kao i svi građani u Srbiji. „Kao naslednici ostajemo pri našim legitimnim zahtevima i očekujemo da će se u budućnosti stvoriti uslovi da se pitanje restitucije reši kao i u svim drugim civilizovanim državama, uz maksimalnu zaštitu naših i prava gospođe Ružice Đinđić koja sad u njoj živi”, naglašavaju u podnesku Boukalovi naslednici.

Među najbogatijim porodicama bili su i Veljkovići. Naslednici Bogdan i Katarina Veljković prijavili su Republičkoj direkciji za imovinu sve ono što im je oduzeto. Na listi je pivara kod Mostarske petlje, u kojoj su Veljkovići imali pedeset odsto akcija, zatim zgrada Vračarske zadruge, gde se danas nalazi Turska ambasada, plac od 11,2 ara u Rajićevoj ulici, gde se nekada nalazio Veljkovićev hotel Srpski kralj. Njihov je i stari mlin kod Bigza u Bulevaru vojvode Mišića, zatim Paviljon Veljković u Birčaninovoj ulici, osam hektara vinograda u Smederevu, deset placeva u Beogradu, dva i po hektara zemlje u Paraćinu…

U Agenciji za privatizaciju kažu da se prilikom prodaje, potencijalnim kupcima uvek predočava da na imovinu pretenduju i bivši vlasnici. Tako, na primer, u okviru vlasništva Tanurdžićeve palate u Novom Sadu, nalazi se hotel Putnik, čiju privatizaciju osporava naslednik predratnog veleposednika Nikole Tanurdžića. Reč je o potomku čuvene porodice Dunđerski, u čijem je vlasništvu nekada bilo pola Vojvodine, a koji pokušava da povrati dedovinu. Ovaj hotel se nalazi u samom centru Novog Sada i na tržištu može postići značajnu cenu. Hotel Putnik izgoreo je u požaru, da bi potom bio privatizovan iako ima titulare. Govori se da je njegovu privatizaciju finansirao Darko Šarić za kojim je raspisana poternica!

Poseban problem su konfiskovane velelepne vile u prestižnom beogradskom kvartu Dedinje. Najpoznatiji vlasnici tih vila su članovi kraljevske porodice Karađorđević. Princeza Jelisaveta je podnela zahtev za povraćaj vile Crnogorka, koju je njen otac Knez Pavle kupio pre Drugog svetskog rata. Međutim, i nezavisna Crna Gora potražuje tu zgradu, kako bi u nju smestila ambasadu. U trenutnom pravnom vakumu, dok se ne donese zakon o restituciji, ovakva transakcija je moguća! Pored toga, na Dedinju su vile posedovali i bogataši, koji su između dva svetska rata došli u Srbiju iz drugih zemalja, najčešće iz Poljske i Češke, čiji naslednici takođe potražuju oduzetu imovinu. Neki od njih su već obeštećeni pre više decenija, na osnovu državnog sporazuma između nekadašnjih država Jugoslavije i Čehoslovačke.

Nada Bunjak, jedan od naslednika vile Bunjak u Mataruškoj Banji, bila je veoma iznenađena kada je u novoj istoriji demokratske Srbije (posle 5. oktobra 2000. godine) otvorila novine i ugledala prospekt Agencije za privatizaciju, gde je objavljena prodaja njene dedovine. Isto obećanje i viđenje deli i Margita Miletić, jedan od naslednika vile Tomović u Mataruškoj Banji. Osim ove dve naslednice, na ove vile pretenduju i neki strani državljani. Pojedini od njih bi želeli da, nakon povraćaja imovine, investiraju u te kuće. Naslednik hotela Prag u Beogradu Dimitrije Kostić takođe je pročitao u novinama da se priprema prodaja ovog hotela površine od 2.744 kvadrata. On pretpostavlja da će hotel biti prodat poznatom kupcu i to po mnogo nižoj ceni nego što je njegova prava vrednost. Naslednici vila Bunjak i Tomović u Mataruškoj Banji podneli su Republičkoj direkciji za imovinu zahtev za evidentiranje oduzete dedovine nakon Drugog svetskog rata. Nekako u isto vreme, Agencija za privatizaciju je objavila prospekt za prodaju ovih nacionalizovanih vila koje se nalaze u sastavu društvenog preduzeća Mataruška i Bogutovačka Banja, prirodno lečilište i odmaralište. Prijavljivanje oduzete imovine i prospekt obavljeni su u isto vreme, nekoliko dana pre isteka roka za prijavljivanje oduzete imovine. Ne znamo da li ova podudarnost ima mnogo veza sa slučajnim događanjem, sem što može da navede na pitanje: šta se događa između važećeg Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine i drugog, koji tek treba da bude usvojen, a reč je o zakonu o povraćaju oduzete imovine? Mnogi naslednici koji potražuju svoju dedovinu, poput Nade Bunjak i Margite Miletić, strahuju da će njihova imovina biti privatizovana, budući da se uveliko priprema prodaja ovih nacionalizovanih vila u Mataruškoj Banji kao i hotela Prag u Beogradu, koji ima jedinog pravnog naslednika Dimitrija Kostića.

Tako je Rade Šević iz Agencije za privatizaciju 2006. godine rekao da se privatizacija obavlja već pet godina, iako nije donet zakon o restituciji. Da li je to u redu ili ne, to je pitanje za Ministarstvo privrede koje određuje politiku i strategiju privatizacije. „Mi smo operativni organ koji sprovodi Zakon o privatizaciji koji je izglasan u skupštini”, komentarisao je on. „Dakle, to nije priča od juče. Imamo jasnu komunikaciju s Mrežom za restituciju i Ligom za zaštitu nacionalizovane imovine. Svim kupcima, gde postoje stari vlasnici koji polažu pravo na imovinu, to predočavamo. Upoznamo kupca da postoji nekoliko vlasnika i da svi oni imaju pravo na imovinu koja im je nacionalizovana, ali da još nije donet zakon o restituciji. Mnogi kupci pristaju na tu soluciju i kupuju nekretnine bez znanja vlasnika. Ali, opet zavisi od slučaja do slučaja”, objašnjava Šević. Zakon o privatizaciji je taj problem regulisao na taj način što je formirao Fond za restituciju u koji se sliva deo novca od privatizacije, tako da će u određenim slučajevima stari vlasnici, odnosno njihovi naslednici, biti obeštećeni.

Interes države ili…

Iz Nacionalnog investicionog plana država će za turizam izdvojiti pedeset miliona evra. Tako je, između ostalog, kako je saopšteno, u rekonstrukciju dvorca Dunđerskih u Kulpinu, gde je 2007. godine održan Svetski kongres poljoprivrednih muzeja, u adaptaciju uloženo 600.000 dinara. Pravni naslednik porodice Dunđerski Nikola Tanurdžić, koji je Direkciji za imovinu na vreme podneo zahtev za evidentiranje oduzete imovine, među kojom je i dvorac u Kulpinu, izjavio da ne zna kakav je interes države bio da ulaže u ovaj objekat ako je svima jasno da će se nacionalizovana imovina morati vratiti pravim vlasnicima.

„Neka država ulaže i neka donosi kakve god hoće odluke. Ne ulazim u to zbog čega se baš tad odlučila da ulaže novac u rekonstrukciju dvorca u Kulpinu, ali znam da od svog potraživanja neću odustati i da očekujem da se što pre usvoji zakon o restituciji nakon čega bi imovina trebalo da nam bude vraćena. Taj dvorac je moj i od toga neću odustati. Kada mi ga vrate, tek onda se možemo dogovarati o tome kako će on dalje biti korišćen”, navodi Tanurdžić.

Poslednjeg dana pre isteka roka za podnošenje zahteva za povraćaj konfiskovane imovine, jagodinskoj Agenciji Kongo, čiji je vlasnik Vojkan Nikolić, iz Italije je dostavljena dokumentacija i ovlašćenja za zastupanje porodice Klefiš u daljem postupku do povraćaja imovine, koji se, uz poljoprivredno zemljište, direktno odnosi i na vlasništvo nad Fabrikom za proizvodnju salama i suhomesnatih proizvoda u Jagodini koja je danas mesna industrija Juhor eksport u vlasništvu holdinga Delta M. Dodato je da ova firma već više od decenije posluje na sasvim novoj lokaciji i da su iz „starog”, a sada spornog Juhora odavno iseljeni svi proizvodni pogoni ove savremene mesne industrije. Međutim, ne čekajući pravni rasplet ovog spora, u novinama je pre nekoliko godina osvanuo oglas ove mesne industrije o prodaji lokacije Stari Juhor.

Klefiši su nemačkog porekla, ali su u Jagodinu došli 1901. godine iz Italije kao njeni državljani. U pomoravski grad prvi je stigao Pijetor Klefiš koji je dobio koncesiju za proizvodnju i izvoz jaja i živine, da bi njegov sin Teodor započeo proizvodnju kobasica i salama po recepturi italijanskih majstora. Ovdašnji hroničari beleže da je posle dvadesetak godina više od polovine tih vrhunskih proizvoda sa brendom Klefiš završavalo na evropskom tržištu. Klefišova firma konfiskovana je i nacionalizovana posle Drugog svetskog rata i aprila 1946. godine registrovana kao državna fabrika salama i suhomesnate robe. Teodora Klefiša je tada kao narodnog neprijatelja partizanski sud osudio na smrt, ali je zahvaljujući italijanskom državljanstvu izbegao pogubljenje. On je umro u Italiji 1960. godine, u mestu Pondemone, a zahtev za povraćaj imovine pokrenula je njegova unuka Regina (2004. godine) koja je tada imala 74 godine. Advokat Vojkan Nikolić je utvrdio i sakupio dokumentaciju o vlasništvu Klefiša nad nepokretnostima koje nisu samo Stari Juhor sa 6.500 kvadrata na atraktivnom gradskom građevinskom zemljištu, nego i 70 hektara zemlje u glavnom ataru obližnjeg sela Donje Štiplje, u kome je Klefiš meštanima izgradio i pravoslavnu crkvu! U ovom selu posedovao je i osam velikih objekata za tov stoke. Imovina Klefiša je 2005. godine bila procenjena na oko 1,7 miliona evra.

U Paraćinu je podneto više stotina zahteva za povratak imovine, a među njima dominiraju potomci porodice Teokarević, koja je u ovom gradu, između ostalog, posedovala i svetski poznatu fabriku štofova.

Zubar Andreas Šnur, koji danas živi u Nemačkoj, pravi je vlasnik zgrade u kojoj je smeštena noćna stomatološka služba na Obilićevom vencu u Beogradu. Andreas se nada da će mu to i sud priznati, kada jednog dana Dušanka Subotić Homen, advokat i njegova zastupnica, uspe da dokaže da mu je nepravedno oduzeta imovina. Advokat Dušanka Subotić Homen zastupa stotinak ljudi kojima je, kao i Andreasu, oduzeta imovina i koji je potražuju. U njenoj fioci leži sudbina zgrada, jer u beogradskoj opštini Stari grad skoro da ne postoji kuća koja nekome nije oduzeta. Stanovi u zgradama koje su oduzete uglavnom su otkupljeni, a lokali su većinom u svojini opština ili grada. Andreasov otac Julije, takođe zubni lekar, kod Mažestika je pred Drugi svetski rat osnovao laboratoriju, ali mu je imovina oduzeta pošto ga je tadašnja „demokratska komunistička vlast” proglasila za saradnika nemačkog okupatora. Slična „revolucionarna pravda” izvršena je nad oko stotinak ljudi u opštini Stari grad. Od ukupnog broja zahteva za obeštećenje, gotovo trećina tiče se zgrada u Beogradu, a najviše u Starom gradu. Primera radi, javno kupatilo u Dušanovoj ulici, koje se prostire na 2.000 kvadratnih metara, godine 1949. ekspropisano je od Jovana Krsmanovića, za potrebe Narodnog odbora Beograda. Za zemljište i objekte na njemu, Krsmanoviću je trebalo da bude plaćeno 15.726 tadašnjih dinara, s tim što je isplaćivanje novca trebalo da bude na mesečnom nivou, na duži vremenski period. Novac nikada nije isplaćen u celosti.

Svoju imovinu traže i naslednice porodice Bajloni u čijem vlasništvu su pivnice Velika Skadarlija, Aleksandar i Bajloni. Međutim, sve to je prodato preduzeću Star imobilijare iz Beograda. Brat i sestra Radmila i Jovan Moačani, koji danas žive u Americi, čekaju na povraćaj svoje imovine u Knez Mihailovoj 21, gde je 1945. godine bilo 17 dućana i 24 njihova stana. Zakon o denacionaliziciji trebalo bi da pomogne i Milici Mesarović, udatoj Đorđević, čiji je otac bio vlasnik zemljišta od restorana London do Ulice narodni front. Milica Mesarović potražuje i hotel Balkan, koji je takođe za vreme Drugog svetskog rata oduzet njenom ocu.

 

Motivi nisu samo materijalne prirode

Srpkinja iz Amerike Olivera Karlson vratila se u Srbiju da provede ostatak života. Iz nje je otišla 1954. godine. Podnela je zahtev za evidenciju oduzete imovine. Ona traži da joj se vrati kuća na Slaviji, koja je srušena ali je zemljište ostalo, koje je sad u vlasništvu države Srbije. Inače, rođeno prezime joj je Šuster. Ova porodica se u Beograd doselila iz Češke posle 1848. godine. Franc Šuster, Oliverin pradeda, kupio je imanje od Mekenzija i platio ga je zlatom i osnovao firmu Franc Šuster 1853. godine, koja je nosila to ime sve do konfiskacije. Zanat je prenošen s kolena na koleno, pa je tako Anton, poslednji potomak ove porodice, dobio orden od kralja i proglašen je dvorskim limarom. Antona su u toku rata isleđivali i Nemci jer nisu sa naklonošću gledali njegovo osećanje pripadnosti srpskom narodu.

Motivi da sada, posle toliko godina, traže svoju imovinu, nisu prvenstveno materijalne prirode. U pitanju su često i ljudi kojima je mnogo više stalo do moralnog obeštećenja, od priznavanja greške i javnog izvinjenja države za nepravdu koja im je naneta, nego do novca. Pretpostavljaju, uglavnom, da novac neće ni dostići pravu vrednost koja im je tada oduzeta. Takav slučaj je i sa gospođom Ankom Barlovac i njenom sestrom, čiji je otac bio vlasnik zemljišta koje se prostiralo od Kalemegdana do spomenika Knezu Mihailu. Njihovu imovinu potražuju potomci, a po rečima advokata sestara Homen, otac sestara Barlovac je sa Knezom Mihailom od Turaka primio ključeve grada Beograda.

Muzičar Vladimir Lešić iz Beograda, praunuk Miloša Savčića, podneo je 119 prijava za povraćaj imovine. Tvrdi da je njegov pradeda po bogatstvu pre Drugog svetskog rata bio na jedanaestom mestu u Evropi i da je u njegovoj firmi bilo zaposleno 50.000 ljudi. U svojim podnescima ističe da je njegov pradeda Miloš Savčić izgradio najveću strugaru na Dorćolu, vodio gradnju železnice, započeo proizvodnju vagona u današnjoj fabrici 14. oktobar… Bavili su se izvozom svinja, voća i povrća. Kada je Austrougarska započela carinski rat i zabranila uvoz stoke iz Srbije, Savčići su izgradili prvu veliku klanicu, nekadašnju BIM Slavija. Ova porodica otvorila je i prvo osiguravajuće društvo u Srbiji, bili su i najveći akcionari tadašnje Izvozne Vračarske i Agrarne banke, a svoja imanja objedinili su stvaranjem holdinga Prometna banka. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila je prilika da se ekonomska delatnost proširi, a posebno zanimljiv projekat porodice Savčić bila je kupovina vinograda na brdu Dedinje, parcelisanje i izgradnja rezidencijalne četvrti, kojoj su potonje generacije vlastodržaca težile. Godine 1929. kralj je ukazom postavio Miloša Savčića za gradonačelnika Beograda, a nepovoljan kredit koji je gušio grad, porodica Savčić isplatila je ličnim sredstvima. Potom je došlo do oduzimanja imovine posle Drugog svetskog rata. Kada je francuski La Farž, posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine, kupio Beočinsku fabriku cementa, koju je izgradila porodica Savčić a koja i danas poseduje te akcije, njihov tadašnji direktor Džordž Bobvoš priznao im je vlasništvo.

Nastaviće se…

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>