Home » 0 Branislav Gulan » Ruralne sredine u Srbiji 3

Ruralne sredine u Srbiji 3

Okviri

Više sela nego đaka

U Zucu, kuršumlijskom selu uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom u XX veku bilo je 800 učenika, a na kraju 2014. - samo dva đaka! Dijana i Petar jedina su deca u četiri sela.

“Ja sam odličan đak i mnogo volim učiteljicu”, kaže Dijana, “ali mi fale drugari da se igram s njima.”

Kad je 2012. godine počela da radi u toj školi, kaže učiteljica Daniela Čolović, imala je šestoro učenika: “Sledeće godine bilo ih je četvoro, a ove samo dvoje. Pitanje je da li će naredne godine uopšte biti prvaka.”

U odnosu na prošlu godinu, broj prvaka u opštini Kuršumlija, smanjen je za trećinu.

“Ove godine u prvi razred upisano je 125 učenika, dok ih je prošle godine bilo 190″, kaže Slobodan Šindić, direktor Osnovne škole ”Miloje Zakić” u Kuršumliji. “U šest isturenih odeljenja ove škole, umesto tri, sada imamo dva odeljenja prvaka, dok OŠ ,,Drinka Pavlović’, koja radi u gradu, umesto četiri, ima tri odeljenja.”

Lokalna samouprava se zalaže da put do škole približi i retkim đacima opustelih, udaljenih sela. “Insistiramo kod Ministarstva da nas ne tretiraju kao novobeogradske škole, gde u jednom soliteru ima više dece nego u naših pet sela, ali takva je naša teritorija”, naglašava Radoljub Vidić, predsednik Opštine Kuršumlija. “To nije samo u školstvu, tako je i u zdravstvu. Moramo malo više da uložimo, da ne gledamo samo broj stanovnika, nego i površinu opštine koja je 950 km kvadratnih.”

Uz 105 kilometara dugu administrativnu liniju sa Kosmetom, u Kuršumlijskoj opštini ima dvadeset sela. Mladi su uglavnom napustili ove krajeve, tako da u šest škola na toj teritoriji ima samo jedanaestoro učenika. To treba da bude i bezbednosno pitanej Vlade Srbije. Alki, još uvek, na kraju 2014. godine ona se ne bavi tim probleima!

 

Strah za bezbednost u blizini KiM

Meštani Rastelice, sela uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom, strahuju za bezbednost jer u selu nema ni pripadnika Žandarmerije, niti policije

Na teritoriji opštine Kuršumlija do sada je sedam sela ostalo bez stanovnika. Reč je o selima uz administrativnu granicu sa Kosovom, a ista sudbina ceka i selo Rastelica, gde sada žive samo dve porodice.

To selo je u potpunosti zapostavljeno, osim što do njega nema puta, nema ni pripadnika Žandarmerije, niti policije, pa je bezbednost ugrožena, jer albanske šumokradice svakodnevno upadaju u atar tog sela i naoružani pustoše šume.Opština Kuršumlija, i sama jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji, ne može bez pomoći države da bilo šta učini, a ukoliko se ništa ne preduzme, selo Rastelica, biće osmo po redu selo u toj opštini koje će ostati bez ijednog stanovnika, na kraju 2014.godine!

CRNA TRAVA

Mlačište, plač bebe posle 38 godina

U polovini crnotravskih sela nema nijednog deteta. Zato se s radošću u tom kraju pronela vest da je u planinskom selu na Mlačištu, posle 38 godina, na kraju 2014. godine – rođena beba. Što je još zanimljivije, njeni roditelji su se tamo doselili pre godinu dana.

Još se Mlačište navikava na zvuk bebinog plača. Nije ga bilo skoro četiri decenije. Mali Aleksandar je stigao pred kraj 2014. godine u skromnu, staru kuću, ali punu ljubavi, kažu njegovi roditelji.

“Sve u svemu, snalazimo se. Ipak, kad je velika ljubav i kad imaš veliku želju da živiš tu gde jesi, onda je sve lakše”, kaže mama Olivera Savić.

Oliveru i njenog supruga Dalibora koreni ne vezuju za Mlačište, jer su oboje iz okoline Vladičinog Hana.

Dalibor je u ovom kraju sezonski radnik od svoje sedamnaeste. Znaju ga svi kao vrednog i poštenog čoveka, pa je valjda zato i ponuda Slavoljuba Radovanovića iz Niša da mu ustupi roditeljsku kuću i šest hektara zemlje, bez razmišljanja prihvaćena uz veliku zahvalnost.

“Posto želimo da se bavimo poljoprivredom, nedostaje jedan traktor kojim bismo mogli da obrađujemo zemlju, jer ovde bez mašine ne možete, a sela su potpuno pusta, ovde nema mehanizacije uopšte”, priča Dalibor Savić.

I to nije sve što nedostaje. Aleksandar je čak i bez kreveca. U kući nema ni vode ni struje. Uprkos obećanjima nadležnih u Crnoj Travi, isprečila se, kažu, papirologija, pa sijalica nikako da zasija.

“Sve peremo napolju u hladnoj vodi, ali za sad je lepo vreme, a videćemo kad padne sneg”, žali se Olivera. Odluka ovog bračnog para, jedinog koji se ove godine venčao u Crnoj Travi, da u planini na 1.200 metara nadmorske visine stvori dom, donela je sigurnost i olakšanje nevelikom broju žitelja.

U preko stotinu kuća ostalo je petnaestak uglavnom starica. Aleksandar je za njih nada.

“Da se obnovi nešto, inače ovako će ostati pusto ovako lepo mesto. Mi stari svi po osamdeset godina”, priča meštanka Verna Milenović. Niko od malobrojnih meštana u Mlačištu ne može sa preciznošću da kaže kada je tačno škola zatvorena, ali tome ima više od 30 godina.

Ukoliko Savići opstanu u svojim namerama, možda će, za sedam godina, ponovo biti otvorena.

(18. oktobar 2014.)

Zatvorene škole u čak 40 sela

Učionice mnogih osmoletki u unutrašnjosti Srbije ostale prazne i zakatančene u septembru 2014. godine. Ništa bolje nije ni u srednjem obrazovanju – ugašeno 189 odeljenja. Ključni problemi mali priraštaj i migracije

U Mršelju, Crkavcu, Ljubanju, Toplom Dolu, Tularu, Medevcu, Piskupovu i Crcavcu u septembru 2014. godine nije zazvonilo školsko zvono. Tako je u više od 40 sela u Srbiji. Klupe su ostale prazne. U 173 škoel ide samo jošđ po jedan učenik! Nema đaka. Zakatančene škole čekaju da se rode i stasaju neki novi klinci.

Ako ih bude, učitelji će ponovo doći da ih uče. Iskustvo, međutim, pokazuje da se u opustele učionice retko vraća dečja graja. Zbog bele kuge crno se piše ne samo seoskim školama, nego i onima u gradu. Srednjim, kao i osnovnim. Samo prošle i ove godine generacija učenika koji su upisali prvi razred srednje škole bila je malobrojnija za po 7.000 do 8.000 nego ranije.

I baš zato u srednjim školama širom Srbije septembra 2014. godine ugašeno je 189 odeljenja. Nije otvoreno nijedno novo u odnosu na 2013.  školsku godinu. Najveći danak platili su trogodišnji smerovi u srednjim stručnim školama. Mada, praznih klupa ostalo je i u gimnazijama. Samo je u medicinskim i ekonomskim školama gužva takva da se ne boje kako će ostati bez đaka i odeljenja. Kada se zbroje sva odeljenja srednjih škola, 2014. godine, od prvog do četvrtog razreda, ima ih više od 11.000. Ali godinama unazad, svakog septembra bilo ih je više za 200 do 300.

Statistika deluje manje dramatično kada je reč o osnovnim školama: 2014. godine ugašeno je 97, a otvorena 92 nova odeljenja. Osnovci su „u minusu“za samo pet odeljenja. Problem je u tome što su učionice ostale prazne u selima, a nove otvorene u gradovima.

Racionalizacija mreže

Projekat racionalnizacije mreže škola započet je pre gotovo čitavu deceniju i trebalo je da bude završen do 2012. godine. On predviđa gašenje seoskih, izdvojenih odeljenja sa nedovoljnim brojem đaka, ali i gradskih, matičnih škola koje imaju manje od 400 učenika, ako u krugu od dva kilometra postoji neka druga škole. Do danas taj posao nije urađen, jer do mnogih sela ne postoje ni putevi i zimi đaci ne bi mogli da putuju u okolna mesta na časove. Bilo je i drugih razloga zbog kojih su škole čuvane od gašenja.

Mali prirodni priraštaj, ali i migracije iz sela u grad, ključni su problemi zbog kojih su seoske škole sve praznije, Ljubiša Antonijević, pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. To je ogroman i pritom veoma složen problem. Tražeći rešenje za seoska izdvojena odeljenja matičnih osnovnih škola, neprestano se vrtimo ukrug. Sa jedne strane, finansijski nije održivo plaćati rad škole koja ima jednog ili dva učenika. Ministarstvo finansija i Međunarodni monetarni fond traže od nas da takve škole ugasimo, navodi Antonijević. A, sa druge strane, kada ugasite školu, gasite i selo. Da bi neki ljudi ostali tu, ili da bismo druge vratili poljoprivredi i selu, moramo deci da obezbedimo da imaju gde da uče.

Antonijević objašnjava da Ministarstvo prosvete ima obavezu da racionalizuje školsku mrežu. A o tome gde će škole biti zatvorene, a gde ne, odlučuje mnogo faktora. Između ostalog i to da li do sela postoji put, javni prevoz, da li se smanjuje broj dece koja stasavaju za školu… On napominje i da se izdvojena odeljenja zatvaraju privremeno, dok nema đaka. Kada se pojave deca, škola oživi. Tako je ove godine u selu Puhovac kraj Aleksandrovca stavljen katanac na školu, ali već dogodine dobiće đake prvake. Ove godine, kaže, ugašena je i jedna cela osnovna škola, i to gradska, somborska OŠ „21. oktobar“. Tamo u krugu od 100 metara postoje čak dve druge osnovne škole, u kojima su đaci nastavili da uče.

Ali klupe su sve praznije i tamo gde su odeljenja ostala. Procenjuje se da deset odsto ukupnog broja učenika popunjava čak oko 60 odsto osnovnih škola u Republici. To su one učionice u kojima sedi po dvoje, troje ili petoro đaka. Jedna učiteljica često brine o đacima od prvog do četvrtog razreda, pa na svakom času predaje gradivo za različite uzraste. Čak 1.700 odeljenja u osmoletkama širom Srbije ima manje od pet đaka. Većina ih je u selima. Statistika je dramatična i kada je reč o broju odeljenja u kojima se školuje između šest i deset osnovaca. Takvih je čak 3.357. Najviše odeljenja koja imaju do pet đaka ima na teritoriji Školske uprave Leskovac – čak 300! Ali u isto vreme, oni imaju i 49 novootvorenih odeljenja ovog septembra.

Osim škola u selima, u kojima se đaci broje na prste jedne ruke, polupraznih učionica ima i u školama u kojima se uči na jezicima nacionalnih manjina. Razredi na manjinskim jezicima retko se spajaju, pa nije izuzetak da učiteljica uči po jednog đaka.

Prekobrojni nastavnici

Oko 5.000 nastavnika na početku poslednje školske godine (2014.) bilo je bez punog fonda časova, pokazuju podaci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Sindikati kažu da ih je čak četiri puta više. Neki od njih dobili su odmah deo norme koji im je nedostajao, a drugi i dalje rade za 10.000 ili 20.000 dinara, ako recimo imaju četvrtinu ili polovinu fonda časova. Čak 133 učitelja i nastavnika su potpuni tehnološki višak, nemaju nijedan čas, ali su prosvetne vlasti obećale da oni neće ostati bez posla.

U Banatu su odeljenja sa malim brojem učenika upravo ova na jezicima manjina, kaže Staniša Banjanin, načelnik Školske uprave u Zrenjaninu. Po njegovim rečima na srpskom jeziku, čak ni u selima, gotovo da ih nema. U osnovnim školama u našoj školskoj upravi nema smanjenja odeljenja. Čak u nekim školama imamo povećan broj dece obuhvaćene inkluzijom. To jedno dete, jer mu je potrebna posebna pažnja učitelja, računa se kao dva učenika, pa se onda u zbiru čini da je povećan broj učenika. Ali u srednjim školama je ostalo dosta slobodnih mesta, pa je ugašeno dvadesetak odeljenja.

Slično je, ponegde i gore, u preostalih 16 školskih uprava. U Zaječarskom i Borskom okrugu, na primer, čak 180 isturenih odeljenja, uglavnom seoskih škola, ima manje od deset učenika. Kada se računaju samo one koje u sva četiri razreda broje do pet đaka – ima ih 105. Situacija je slična i u Zlatiborskom okrugu. Školske 2010/11. upisali su 2.612 prvaka, godinu kasnije bilo ih je 2.540, pa 2.438, lane 2.276, a ove godine oko 2.100. I naredne godine broj odeljenja u osnovnim i srednjim školama moraće da bude smanjen. Mnoge učionice u selima ostaće bez đaka, a učitelji bez posla. I pored strategija, demografskih i obrazovnih, ovaj proces je nezaustavljiv. Kako procenjuju demografi, posle izgubljenog rata za srpsko selo, hitno moramo da počnemo da se borimo za opstanak varošica.

 

 

TOVRLJANE

Škola posle 20 godina

U poslednjih nekoliko decenija, zbog manjeg nataliteta i ekonomske migracije stanovništva, i u prokupačkoj opštini sve je manje đaka. Problem je najizraženiji na seokom području, gde je zatvoreno desetine škola.

Nasuprot tome, škola u selu Tovrljanu, podno Radana i Sokolovice, mogla bi, posle 20 godina, ponovo da počne da radi. Inicijativu je pokrenuo Slavoljub Bojović koji se, posle gubitka posla, sa suprugom i troje dece pre pet godina vratio u rodno selo.

Slavoljub, po vrletnim planinskim putevima i svim vremenskim prilikama i neprilikama, već tri godine, dnevno prevaljuje 40-tak kilometara, da bi Jelenu i Aleksandra odveo do najbliže škole i po završetku časova ih vratio kući. Velika obaveza, ali i trošak, koji je sve teže izdržati.

Slavoljub kaže da su troškovi dvadeset dve-tri hiljade mesečno samo za gorivo. “Najteže nam je da idemo u školu kad je sneg i kad je kišovito”, kaže ćerka Jelena Bojović.

Rešenje za svoje probleme Slavoljub vidi u ponovnom otvaranju škole u njegovom selu. Radila bi u renoviranom seoskom domu, koji su sadašnji vlasnici uredili i besplatno ustupili.

Radivoje Šmigić, vlasnik objekta kaže da bi sa školom oživelo selo i da bi se vratio neko iz grada. “Ovde nema ljudi, ali je ipak moguće da se živi”, kaže Šmigić.

Meštani kažu da bi već u narednoj školskoj godini škola imala najmanje četiri učenika, a kasnije i znatno više.

U desetak sela podno Radana nema nijedne škole. Škola u selu Kruševici, do pre samo nekoliko decenija, imala je na stotine učenika. Zatvorena je pre tačno deset godina.

U opštini Prokuplje mišljenja su da bi ponovno otvaranje škole u Tovrljanu predstavljalo simboličan, ali i suštinski povratak države na ove prostore.

Milan Aranđelović, opštinski većnik kaže da ukoliko Ministarstvo prosvete da pozitivan odgovor, krenuće se u realizaciju tog cilja.

U poslednjih nekoliko decenija, na području opštine Prokuplje, zatvoreno je na desetine seoskih škola, poslednja ove godine u selu Tularu, na samo dvadesetak kilometara od opštinskog centra.

(1. novembra 2014.)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Selo Koritnjak ne broji stare i ne čeka nove godine

Koritnjak, mesto iznad Niške banje gde je vreme stalo, je selo u kome je poslednji stanovnik umro 2002. godine, a dečji plač se poslednji put čuo pre više od 60 godina. Selo ne broji više stare i ne čeka nove godine, iako je od Koridora 10, od puta i pruge Niš-Sofija, udaljeno samo četiri kilometara.

Mesto je, kako kažu, na istoj visini sa oblacima, nalazi se na severozapadnom ogranku Suve planine ili južnom obodu Niške kotline, a kad je dan ispran, puca pogled na blještavilo Niša i Niške banje. Dan je suv, “niti je jesen, niti počinje zima” dok se ekipa penje uz strminu uskim asfaltnim putem i zastaje na poletištu za paraglajdere po kojima se Koritnjak još uvek spominje. Tu se asfalt prekida, a do centra sela stiže se izrovanim zemljanim putem. Do ulaska u selo, samo “virovi tišine”, u centru sela česma bez vode, zarasla u šiblje.

U Koritnjaku zatičemo Stanislava Nedeljkovića, sedamdesetosmogodišnjaka sa suprugom, sina poslednjeg stanovnika sela Mihajla Nedeljkovića koji je preminuo 2002. godine. “Dođem po potrebi ovde, selo je pusto, dođe još neko, preko leta je više ljudi koji obilaze Koritnjak”, kaže Stanislav na početku razgovora, pa baca pogled prema kotlini i dodaje, “ovde je dzungla, dole je život”. O razlozima iseljavanja kratko kaže: “Moda donela, moda odnela”. Kada se pojavila industrija, ljudi su otišli, nastavlja Stanislav i navodi da su oni koji su se iselili sada školovani ljudi – neće oni da uzmu ralicu, kosu, motiku, neće da čuvaju stoku. “Nesposobni su uništili industriju. Sada imamo školovane kadrove koji su veća beda od nas nepismenih, nemaju gde da rade”, raspričao se Stanislav.

Koritnjak je bio ranije poznat po proizvodnji kreča, a Stanislav odmahuje rukom i kaže da niko danas neće da stoji uz temperaturu koja topi kamen. Selo nikada nije imalo struju, a dalekovod je na dohvat ruke, po ataru je više izvora, a nema vode, Niška banja je na 1,5 kilometara vazdušne linije, dole niz strminu, a nikada nije u selu bilo lekara, zemljani put je održavan kulukom, priča Stanislav. Masovno iseljavanje zabeleženo je šezdesetih godina prošlog veka kada se još uvek mislilo “da je kućni prag najteže preskočiti”. Vlasti su sa meštanima potpisali ugovor o razmeni zemljišta, pa su se ovdašnji preselili u najvećem broju u Nišku banju i Niš.

Stanislav je čuo da se priča o tome da se ovde stvori etno selo i izgradi žičara iz Niške banje do poletišta za paraglajdere koje je “na cigaret hoda” od sela.

“Mravinjak bi od ljudi bio ovde”, optimista je Stanislav i kao da njegove godine ne pojačavaju sumnju da bi i ta priča mogla da bude još jedno neispunjeno obećanje političara.Među oronulim čatmarama je jedna novozidanica koja prkosi vremenu i divljini, kao predskazanje nekog novog vremena za Koritnjak.

Zemlja hrani i cara i mrava, podseća Stanislav i kaže da je sve proizvedeno u Koritnjaku zdrava hrana. “Nekada sam ovde šumskom stazom izlazio bez graška znoja, sada više nema rada. Kad padne sneg ovde se ne dolazi”, priča on. Koritnjak je srednjevekovno mesto, u pisanim izvorima prvi put se spominje 1564. godine pod nazivom Koritar i sa susednom Radikinom Barom bilo je spahijski posed izvesnog Jusuf-bega. Kasnije, kada bi zavojštilo i kada bi nastupilo vreme razmirica, stanovništvo se ovde sklanjalo od tadašnjeg bombardovanja.

Koritnjak nije dovoljno velika opomena. Iseljavanje iz sela na jugu Srbije se nastavlja.

 

 

 

 

 

CRNE PROGNOZE

Srbi među 11 naroda koji izumiru

 

Srbija se, uz Portugal, baltičke zemlje, Rumuniju, Ukrajinu i druge, nalazi u grupi od 11 država čija se populacija sve više smanjuje iz godine u godinu.

 

Prema demografskim podacima, Srbija godišnje gubi između 35.000 i 40.000 stanovnika. Skoro tri miliona stanovnika starije je od 50 godina, a srpske porodice mahom imaju samo jedno dete. Odnos umiranja i rađanja u Srbiji još od 1956. je takav da ne postoji ni prosta reprodukcija – da deca zamenjuju roditelje, što uzrokuje konstantno smanjenje broja stanovnika. Pored Srbije, stanovništvo gube i komšijske zemlje Makedonija i BiH gde rast beleži jedino islamska zajednica. Do 2050. broj država u kojima većinom žive hrišćani i dalje će biti trostruko veći od onih u kojima žive muslimani (151:51). Pored Makedonije i BiH, države u kojima će hrišćani izgubiti većinu su i Australija, Benin, Francuska, Novi Zeland, Holandija i Velika Britanija. Zanimljivo je da će Nigerija, koja će postati većinski muslimanska do 2050. i dalje imati ogromnu hrišćansku zajednicu koja će biti treća najbrojnija na svetu.

 

Međutim, broj muslimana ne raste samo u tim zemljama već i u celom svetu, pokazala je najnovija studija Instituta „Pju“ iz Vašingtona. Ukoliko se dosadašnji demografski trend nastavi, islam će biti religija sa najvećim brojem stanovnika do 2070. godine.

 

Procene su da će se sredinom veka muslimanska populacija uvećati za čak 73 odsto, te će tako činiti trećinu svetskog stanovništva. Neke od evropskih država, uključujući Makedoniju i BiH, do tada će postati većinski muslimanske. U Makedoniji će 2050. muslimani činiti čak 56 odsto ukupnog broja stanovnika, dok će u BiH (uključujući i Republiku Srpsku) taj procenat biti oko 50, navodi se u studiji.

 

,,Glavni razlog rasta muslimanske populacije je taj što oni imaju najveću stopu nataliteta, sa prosečno troje dece po porodici, dok hrišćani taj prosek drže na 2,7. Takođe, najveći procenat stanovnika mlađih od 15 godina su muslimani, čak 34 odsto. Štaviše, populacija islamske veroispovesti će u čak 51 državi činiti većinsko stanovništvo do 2050, a čak 40 odsto hrišćana živeće u saharskoj Africi’’, rekao je Alan Kuperman, direktor instituta “Pju”.

 

Muslimanske porodice u proseku imaju troje deceU ovom trenutku, hrišćanska populacija je sa skoro 2,2 milijarde sledbenika i dalje najbrojnija, dok islam ima 1,6 milijardi.

 

Kraj 2015.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>