Home » 0 Branislav Gulan » SELA, ŠKOLE I BROJKE

SELA, ŠKOLE I BROJKE

Zatvorene škole u čak 40 sela

Učionice mnogih osmoletki u unutrašnjosti Srbije ostale prazne i zakatančene u septembru 2014. godine. Ništa bolje nije ni u srednjem obrazovanju – ugašeno 189 odeljenja. Ključni problemi mali priraštaj i migracije

U Mršelju, Crkavcu, Ljubanju, Toplom Dolu, Tularu, Medevcu, Piskupovu i Crcavcu u septembru 2014. godine nije zazvonilo školsko zvono. Tako je u više od 40 sela u Srbiji. Klupe su ostale prazne. U 173 škoel ide samo jošđ po jedan učenik! Nema đaka. Zakatančene škole čekaju da se rode i stasaju neki novi klinci.

Ako ih bude, učitelji će ponovo doći da ih uče. Iskustvo, međutim, pokazuje da se u opustele učionice retko vraća dečja graja. Zbog bele kuge crno se piše ne samo seoskim školama, nego i onima u gradu. Srednjim, kao i osnovnim. Samo prošle i ove godine generacija učenika koji su upisali prvi razred srednje škole bila je malobrojnija za po 7.000 do 8.000 nego ranije.

I baš zato u srednjim školama širom Srbije septembra 2014. godine ugašeno je 189 odeljenja. Nije otvoreno nijedno novo u odnosu na 2013.  školsku godinu. Najveći danak platili su trogodišnji smerovi u srednjim stručnim školama. Mada, praznih klupa ostalo je i u gimnazijama. Samo je u medicinskim i ekonomskim školama gužva takva da se ne boje kako će ostati bez đaka i odeljenja. Kada se zbroje sva odeljenja srednjih škola, 2014. godine, od prvog do četvrtog razreda, ima ih više od 11.000. Ali godinama unazad, svakog septembra bilo ih je više za 200 do 300.

Statistika deluje manje dramatično kada je reč o osnovnim školama: 2014. godine ugašeno je 97, a otvorena 92 nova odeljenja. Osnovci su „u minusu“za samo pet odeljenja. Problem je u tome što su učionice ostale prazne u selima, a nove otvorene u gradovima.

Racionalizacija mreže

Projekat racionalnizacije mreže škola započet je pre gotovo čitavu deceniju i trebalo je da bude završen do 2012. godine. On predviđa gašenje seoskih, izdvojenih odeljenja sa nedovoljnim brojem đaka, ali i gradskih, matičnih škola koje imaju manje od 400 učenika, ako u krugu od dva kilometra postoji neka druga škole. Do danas taj posao nije urađen, jer do mnogih sela ne postoje ni putevi i zimi đaci ne bi mogli da putuju u okolna mesta na časove. Bilo je i drugih razloga zbog kojih su škole čuvane od gašenja.

Mali prirodni priraštaj, ali i migracije iz sela u grad, ključni su problemi zbog kojih su seoske škole sve praznije, Ljubiša Antonijević, pomoćnik ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. To je ogroman i pritom veoma složen problem. Tražeći rešenje za seoska izdvojena odeljenja matičnih osnovnih škola, neprestano se vrtimo ukrug. Sa jedne strane, finansijski nije održivo plaćati rad škole koja ima jednog ili dva učenika. Ministarstvo finansija i Međunarodni monetarni fond traže od nas da takve škole ugasimo, navodi Antonijević. A, sa druge strane, kada ugasite školu, gasite i selo. Da bi neki ljudi ostali tu, ili da bismo druge vratili poljoprivredi i selu, moramo deci da obezbedimo da imaju gde da uče. Antonijević objašnjava da Ministarstvo prosvete ima obavezu da racionalizuje školsku mrežu. A o tome gde će škole biti zatvorene, a gde ne, odlučuje mnogo faktora. Između ostalog i to da li do sela postoji put, javni prevoz, da li se smanjuje broj dece koja stasavaju za školu… On napominje i da se izdvojena odeljenja zatvaraju privremeno, dok nema đaka. Kada se pojave deca, škola oživi. Tako je ove godine u selu Puhovac kraj Aleksandrovca stavljen katanac na školu, ali već dogodine dobiće đake prvake. Ove godine, kaže, ugašena je i jedna cela osnovna škola, i to gradska, somborska OŠ „21. oktobar“. Tamo u krugu od 100 metara postoje čak dve druge osnovne škole, u kojima su đaci nastavili da uče.

Ali klupe su sve praznije i tamo gde su odeljenja ostala. Procenjuje se da deset odsto ukupnog broja učenika popunjava čak oko 60 odsto osnovnih škola u Republici. To su one učionice u kojima sedi po dvoje, troje ili petoro đaka. Jedna učiteljica često brine o đacima od prvog do četvrtog razreda, pa na svakom času predaje gradivo za različite uzraste. Čak 1.700 odeljenja u osmoletkama širom Srbije ima manje od pet đaka. Većina ih je u selima. Statistika je dramatična i kada je reč o broju odeljenja u kojima se školuje između šest i deset osnovaca. Takvih je čak 3.357. Najviše odeljenja koja imaju do pet đaka ima na teritoriji Školske uprave Leskovac – čak 300! Ali u isto vreme, oni imaju i 49 novootvorenih odeljenja.

Osim škola u selima, u kojima se đaci broje na prste jedne ruke, polupraznih učionica ima i u školama u kojima se uči na jezicima nacionalnih manjina. Razredi na manjinskim jezicima retko se spajaju, pa nije izuzetak da učiteljica uči po jednog đaka.

Prekobrojni nastavnici

Oko 5.000 nastavnika na početku 2014. školske godine (2014.) bilo je bez punog fonda časova, pokazuju podaci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Sindikati kažu da ih je čak četiri puta više. Neki od njih dobili su odmah deo norme koji im je nedostajao, a drugi i dalje rade za 10.000 ili 20.000 dinara, ako recimo imaju četvrtinu ili polovinu fonda časova. Čak 133 učitelja i nastavnika su potpuni tehnološki višak, nemaju nijedan čas, ali su prosvetne vlasti obećale da oni neće ostati bez posla.

U Banatu su odeljenja sa malim brojem učenika upravo ova na jezicima manjina, kaže Staniša Banjanin, načelnik Školske uprave u Zrenjaninu. Po njegovim rečima na srpskom jeziku, čak ni u selima, gotovo da ih nema. U osnovnim školama u našoj školskoj upravi nema smanjenja odeljenja. Čak u nekim školama imamo povećan broj dece obuhvaćene inkluzijom. To jedno dete, jer mu je potrebna posebna pažnja učitelja, računa se kao dva učenika, pa se onda u zbiru čini da je povećan broj učenika. Ali u srednjim školama je ostalo dosta slobodnih mesta, pa je ugašeno dvadesetak odeljenja.

Slično je, ponegde i gore, u preostalih 16 školskih uprava. U Zaječarskom i Borskom okrugu, na primer, čak 180 isturenih odeljenja, uglavnom seoskih škola, ima manje od deset učenika. Kada se računaju samo one koje u sva četiri razreda broje do pet đaka – ima ih 105. Situacija je slična i u Zlatiborskom okrugu. Školske 2010/11. upisali su 2.612 prvaka, godinu kasnije bilo ih je 2.540, pa 2.438, lane 2.276, a ove godine oko 2.100. I naredne godine broj odeljenja u osnovnim i srednjim školama moraće da bude smanjen. Mnoge učionice u selima ostaće bez đaka, a učitelji bez posla. I pored strategija, demografskih i obrazovnih, ovaj proces je nezaustavljiv. Kako procenjuju demografi, posle izgubljenog rata za srpsko selo, hitno moramo da počnemo da se borimo za opstanak varošica.

TOVRLJANE

Škola posle 20 godina

U poslednjih nekoliko decenija, zbog manjeg nataliteta i ekonomske migracije stanovništva, i u prokupačkoj opštini sve je manje đaka. Problem je najizraženiji na seokom području, gde je zatvoreno desetine škola. Nasuprot tome, škola u selu Tovrljanu, podno Radana i Sokolovice, mogla bi, posle 20 godina, ponovo da počne da radi. Inicijativu je pokrenuo Slavoljub Bojović koji se, posle gubitka posla, sa suprugom i troje dece pre pet godina vratio u rodno selo.

Slavoljub, po vrletnim planinskim putevima i svim vremenskim prilikama i neprilikama, već tri godine, dnevno prevaljuje 40-tak kilometara, da bi Jelenu i Aleksandra odveo do najbliže škole i po završetku časova ih vratio kući. Velika obaveza, ali i trošak, koji je sve teže izdržati. Slavoljub kaže da su troškovi dvadeset dve-tri hiljade mesečno samo za gorivo. “Najteže nam je da idemo u školu kad je sneg i kad je kišovito”, kaže ćerka Jelena Bojović.

Rešenje za svoje probleme Slavoljub vidi u ponovnom otvaranju škole u njegovom selu. Radila bi u renoviranom seoskom domu, koji su sadašnji vlasnici uredili i besplatno ustupili. Radivoje Šmigić, vlasnik objekta kaže da bi sa školom oživelo selo i da bi se vratio neko iz grada. “Ovde nema ljudi, ali je ipak moguće da se živi”, kaže Šmigić.

Meštani kažu da bi već u narednoj školskoj godini škola imala najmanje četiri učenika, a kasnije i znatno više. U desetak sela podno Radana nema nijedne škole. Škola u selu Kruševici, do pre samo nekoliko decenija, imala je na stotine učenika. Zatvorena je pre tačno deset godina.

U opštini Prokuplje mišljenja su da bi ponovno otvaranje škole u Tovrljanu predstavljalo simboličan, ali i suštinski povratak države na ove prostore. Milan Aranđelović, opštinski većnik kaže da ukoliko Ministarstvo prosvete da pozitivan odgovor, krenuće se u realizaciju tog cilja. U poslednjih nekoliko decenija, na području opštine Prokuplje, zatvoreno je na desetine seoskih škola, poslednja ove godine u selu Tularu, na samo dvadesetak kilometara od opštinskog centra, zabeleženo 1. novembra 2014. godine.

KORITNJAK

Selo ne broji stare i ne čeka nove godine

Koritnjak, mesto iznad Niške banje gde je vreme stalo, je selo u kome je poslednji stanovnik umro 2002. godine, a dečji plač se poslednji put čuo pre više od 60 godina. Selo ne broji više stare i ne čeka nove godine, iako je od Koridora 10, od puta i pruge Niš-Sofija, udaljeno samo četiri kilometara. Mesto je, kako kažu, na istoj visini sa oblacima, nalazi se na severozapadnom ogranku Suve planine ili južnom obodu Niške kotline, a kad je dan ispran, puca pogled na blještavilo Niša i Niške banje. Dan je suv, “niti je jesen, niti počinje zima” dok se ekipa penje uz strminu uskim asfaltnim putem i zastaje na poletištu za paraglajdere po kojima se Koritnjak još uvek spominje. Tu se asfalt prekida, a do centra sela stiže se izrovanim zemljanim putem. Do ulaska u selo, samo “virovi tišine”, u centru sela česma bez vode, zarasla u šiblje.

U Koritnjaku zatičemo Stanislava Nedeljkovića (78), sa suprugom, sina poslednjeg stanovnika sela Mihajla Nedeljkovića koji je preminuo 2002. godine. “Dođem po potrebi ovde, selo je pusto, dođe još neko, preko leta je više ljudi koji obilaze Koritnjak”, kaže Stanislav na početku razgovora, pa baca pogled prema kotlini i dodaje, “ovde je dzungla, dole je život”. O razlozima iseljavanja kratko kaže: “Moda donela, moda odnela”. Kada se pojavila industrija, ljudi su otišli, nastavlja Stanislav i navodi da su oni koji su se iselili sada školovani ljudi – neće oni da uzmu ralicu, kosu, motiku, neće da čuvaju stoku. “Nesposobni su uništili industriju. Sada imamo školovane kadrove koji su veća beda od nas nepismenih, nemaju gde da rade”, raspričao se Stanislav.

Koritnjak je bio ranije poznat po proizvodnji kreča, a Stanislav odmahuje rukom i kaže da niko danas neće da stoji uz temperaturu koja topi kamen. Selo nikada nije imalo struju, a dalekovod je na dohvat ruke, po ataru je više izvora, a nema vode, Niška banja je na 1,5 kilometara vazdušne linije, dole niz strminu, a nikada nije u selu bilo lekara, zemljani put je održavan kulukom, priča Stanislav. Masovno iseljavanje zabeleženo je šezdesetih godina prošlog veka kada se još uvek mislilo “da je kućni prag najteže preskočiti”. Vlasti su sa meštanima potpisali ugovor o razmeni zemljišta, pa su se ovdašnji preselili u najvećem broju u Nišku banju i Niš. Stanislav je čuo da se priča o tome da se ovde stvori etno selo i izgradi žičara iz Niške banje do poletišta za paraglajdere koje je “na cigaret hoda” od sela. “Mravinjak bi od ljudi bio ovde”, optimista je Stanislav i kao da njegove godine ne pojačavaju sumnju da bi i ta priča mogla da bude još jedno neispunjeno obećanje političara.Među oronulim čatmarama je jedna novozidanica koja prkosi vremenu i divljini, kao predskazanje nekog novog vremena za Koritnjak.

Zemlja hrani i cara i mrava, podseća Stanislav i kaže da je sve proizvedeno u Koritnjaku zdrava hrana. “Nekada sam ovde šumskom stazom izlazio bez graška znoja, sada više nema rada. Kad padne sneg ovde se ne dolazi”, priča on. Koritnjak je srednjevekovno mesto, u pisanim izvorima prvi put se spominje 1564. godine pod nazivom Koritar i sa susednom Radikinom Barom bilo je spahijski posed izvesnog Jusuf-bega. Kasnije, kada bi zavojštilo i kada bi nastupilo vreme razmirica, stanovništvo se ovde sklanjalo od tadašnjeg bombardovanja. Koritnjak nije dovoljno velika opomena. Iseljavanje iz sela na jugu Srbije se nastavlja i 2015. godine.

KOSATICA

Čulo se školsko zvono

Poslednji put zvono se oglasilo 1994. godine

Nakon dve decenije u Kosatici na Zlataru u četvrtak 1. septembra opet će se oglasiti školsko zvono, a u klupe četvororazredne škole sešće dvoje đaka. Na školu u Kosatici, koja je izdvojeno odeljenje OŠ „Sveti Sava“ u Prijepolju, katanac je stavljen 1994. godine jer u selu nije bilo dece.

Bliznakinje Milica i Danica Zindović koje polaze u prvi razred, biće prvi đaci škole koja opet počinje sa radom. ,,Već za nekoliko godina u Kosatici će biti desetak đaka. Zahvaljujući ekspanziji malinarstava sve je više mladih koji se vraćaju na roditeljska ognjišta, a selo koje je bilo pred izumiranjem opet ima svoju budućnost. Pod malinom i kupinom sada je oko 15 hektara, a mnogi se bave i stočarstvom za šta su ovde idealni uslovi’’, kaže Vanja Pušica, predsednica Mesne zajednice Kosatica.

Škola u Kosatici otvorena je početkom pedesetih godina prošlog veka i tada su nastavu u njoj pohađala četiri odeljenja. Nova školska zgrada izgrađena je 1989. godine i radila je svega nekoliko godina. ,,U saradnji s matičnom školom i opštinom okrečili smo školsku zgradu, sanirali krov i druga oštećenja na objektu koji je nagrižen zubom vremena, a napokon ćemo rešiti i problem vode. Proteklog vikenda meštani su očistili školsko dvorište koje je bilo zaraslo u koro’’, kaže Vanja Pušica, zabeleženo 1. septembra 2016. godine.

PUTNIKOVO

Selo sa četiri đaka

Jedno od najmanjih sela u južnom Banatu je Putnikovo u opštini Kovačica. Ovde živi jedva nešto više od stotinak stanovnika, a osnovnu školu pohađa svega četvoro đaka. Ovde se plaše da će se škola uskoro zatvoriti jer narednih par godina neće biti novoupisanih đaka

Svakog jutra počinje nastava u školi u Putnikovu koju pohađa svega četvoro đaka. Dvoje ih je u drugom, a dvoje u trećem razredu. Nastava je organizovana kombinovano, koriste se dve table. Dok jedni uče novu lekciju drugi vežbaju i obnavlјaju gradivo, a prednost je što učitelј može više da se posveti svakom đaku.

“Deci ne smeta što na jednom času slušaju različite predmete. Stariji đaci pomažu mlađima da lakše savladaju gradivo”, kaže Novica Trajković, učitelј.

Škola u Putnikovu do pre nekoliko decenija imala je odelјenja u kojima je bilo i do 30 đaka. Iako ih je trenutno manje nego ikada svega četvoro još više zabrinjava podatak da narednih godina neće biti novoupisanih. U selu od stotinak stanovnika samo dvoje dece za 4 do 5 godina stasaće za školu. Moguće je da će do tada posle osam decenija, školsko zvono u Putnikovu prestati da zvoni, zabeleženo 11. oktobra 2016.godine.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>