Home » 0 Dragovan Milićević » KAKO STIĆI DO 2025 GODINE?

KAKO STIĆI DO 2025 GODINE?

Verovatno da Srbija od svog prvog čoveka nije čula bolju i optimističniju vest da će prosečne plate u 2025 godini biti 900 eura ( ne reče doduše da li neto ili bruto). Takođe predsednik reče da će se Narodna banka u vođenju monetarne i kursne politike čvrsto opredeliti za stabilan kurs gotovo na nivou iz 2018 godine. To u prevodu znači da će se nastaviti politika emitovanja novca samo u nivou deviznog pokrića jer u protivnom narušavanje odnosa ponude i tražnje bilo koje robe vodi rastu/padu cena. Kako je i novac roba za koju se menjaju sve druge robe to važi i za stranu valutu (čitaj evro).

Ni jedan dobronameran i psihički relativno zdrav čovek ne bih imao ništa zameriti ovako dobrim prognozama, jer je poznato da Srbija godinama tavori na evropskom dnu po svim relevantim pokazateljima. Tu pre svega spadaju prosečne zarade, penzije, kupovna moć, stepen ekonomske nejednakosti, stope privrednog rasta i rasta društvenog proizvoda i sl.

Jedino šta se može zameriti, odnosno izraziti sumnja u predsednikove najave i prognoze jeste nepobitna činjenica da su ovo ekonomske, a ne političke varijable, da se u ekonomiji ne može ništa narediti, da se rezultati na srednji i dugi rok ne mogu nameštati, pogrešno iskazivati ili bolje rečeno ’’štelovati’’.

Krenimo redom.

Bez obzira na činjenicu da se ekonomija ne smatra još uvek egzaktnom naukom (poput matematike, fizike, hemija, mehanike isl), primenom matematičkih relacija i sve složenijih modela ekonomske analize i pre svega prognoze, sa velikom sigurnošću se kretanje osnovnih ekonomskih pokazatelja može na kraći i srednji rok predvideti. Prognoza je naravno sigurnija što je rok kraći jer pored osnovnih ekonomskih veličina na ukupan rezultat deluju i mnoštvo neekonomskih faktora, od psiholoških, demografskih, promena sklonosti potrošnje, do političkih.

Jedan ekonomski sistem je u ravnoteži kada su ispunjene bazične ekonomske jednakosti: štednja=investicijama; ponuda=tražnji realnih materijalnih dobara, zatim ponuda novca=tražnji novca i naravno izvoz=uvozu. Ovo je naravno samo teorijska postavka, jer u praksi sistem je konstatno u neravnoteži sa stalnom težnjom ka uranvoteženju. Sistem se uravnotežuje kroz kretanje izvedenih veličina i to: kamate, koja uravnotežuje ponudu i tražnju novca, štednju i investicije i inflacije koja uravnotežuje ponudu i tražnju na višem ili nižem nivou cena. Naravno da nije svrha ovog teksta da izvodi matematičke niti grafičke relacije i ilustracije, nego samo da posluži kao osnovni uvod za analizu izrečene prognoze sa najvišeg mesta. Pošto predsednika smatram veoma ozbiljnim čovekom u koga poverenje ima više od polovine glasača (namerno ne ističem broja stanovnika jer obično 40-45% ne glasa u proseku, pa njihovi stavovi o (ne)poverenju se ne mogu utvrditi). Takođe ozbiljnost prognoze se temelji, ili bi bar trebalo da se temelji na izvedenim makreokonomskim relacijama ili proračunima koji nisu prezentovani što naravno, šire gledano nije ni potrebno, jer prirodno je da oni koji nisu ekonomske struke to ne mogu najbolje ni razumeti.

Bazična pretpostavka svih izvednih ekonomskih veličina je bruto društveni proizvod koji se gotovo svakodnevno pominje u sredstvima javnog informisanja kao osnovni pokazatelj ekonomskih rezultata, što u principu u jednom delu jeste kada se projektuje javna potrošnja, odnosno koliki deo stvorene vrednosti treba država za svoje potrebe da zahtvati. Brojni svetski ekonomisti, vrhunskih naučnih dostignuća (Štiglic na primer), ističe da društveni proizvod nije adekvatna mera iskazivanja bogatstva jedne nacije, već zavisi od stepena ekonomskog razvoja i naravno odnosa u raspodeli, bolje rečeno pokazatelja stepena nejednakosti u raspodeli istog po socijalnim grupama.

Društveni proizvod se sastoji od lične, državne i investicione potrošnje i salda spoljnotrgovinske razmene.

U stvaranju društvenog proizvoda učestvuje rad i kapital i on se može iskazivati na  nekoliko načina, od kojih je proizvodni princip često zastupljen, gde se od stvorene i realizovane vrednosti  oduzima tzv. ’’međufazna potrošnja’’ i dobija bruto dodata vrednost, na nju se dodaju porezi, oduzimaju subvenicje na proizvode i dobija bruto društveni prozvod. Kako je rad odnosno isplaćene zarade u ovom načinu izuzet od bruto dodate vrednosti (ne spada u međufaznu potrošnju), a svojim troškovima utiče na krajnji rezultat poslovanja (profit kao dohodak od kapitala), to porast troškova rada kada se ne menjaju ostale relacije utiče na smanjenje profita kao dohotka od kapitala. U sistemu privatne svojine, vlasnički kapitala će prirodno težiti da uvećaju svoj dohodak tj. profit, čime se još jednom potvrđuju osnovne Marksove teze,  koga sve više citira i zapadna ekonomska literatura. Osnov za povećanje zarada je pre svega povećanje bruto dodate vrednosti i  ekonomske razvijenosti bez viška nezaposlenih, jer u tom slučaju najamnine padaju (ponuda i tražnja za radnom snagom definiše cenu rada).

Sa druge strane značajno povećanje bruto dodate vrednosti doprinosi pre svega povećanju prihoda i povećanju bruto društvenog proizvoda.

Da bi se razbila ova teorijska monotonija mora se ipak pristupiti osnovnim ekonomskim relacijama. Na kraju godine direktor Republičkog zavoda za statisitku na konferenciji za novinare reče da je prosečna plata dostigla 518 eura. Pošto u svojim analizama gotovo svakodnevno posećujem sajt ove jedine merodavne institucije videh da je poslednji podatak o zaradama iskazan za okotobar 2019 godine, što je razumljivo jer veliki broj preduzeća isplaćuje zarade od 15 pa do 30 dana od kraja meseca zbog obračuna i sl.

Tako dođoh do podatka da je prosečna zarada za oktobar bila 55.065 dinara što prosečnom kursu NBS za oktobar iznosi 468 eura. Od januara do okotobra prosečna zarada je bila 54.282 dinara a po prosečnom kursu od 117.8 dinara iznosi 460 eura. E sada jedan bitna napomena. Prosčenoj zaradi i više od nje može da se obraduju oni čija je zarada u osmom decilu, znači oko 1/3 zaposlenih u gornjoj grupi visine zarada. Zavod za statisiku zvanični iskazuje ’’medijalnu’’ zaradu koja za okobar iznosi 42.716 dinara ili 363 eura. To je granična linija zarada  gde 50% zaposlenih prima niže od ovog iznosa  a 50% zaposlenih više. Prosečna zarada je odnos isplaćenih zarada i broja zaposlenih i u ozbiljnoj analizi ne znači puno.

I pored potrošenog vremena i ’’rudarenja’’ podataka, ne nađoh  cifru saopštenu na konferecniji za novinare ili je direktor koristio selektivne i još uvek  nezvanične podatke koje njegova institucija još uvek nije prezentovala javnosti. Setih se onda da pogledam zarade po sektorima i nađoh zanimljiv podatak. Prosek u javnom sektoru u oktobru je bio 60.913 dinara ili 518,4 eura i videh da je čovek u pravu što se tiče podatka za jednokratnu upotrebu. Podatak nije netačan ali je nepotpun i beskoristan. Plate van javnog sektora (čitaj u privatnom sektoru) u oktobru su bile 52.396 dinara ili 445 eura.

E sada, važno je anlizirati učešće bruto zarada u bruto društvenom proizvodu. Bruto zarade se obračunavaju jer porezi doprinose Bruto društvenom proizvodu tako što se sabiraju sa bruto dodatom vrednošću. Učešće ukupno isplaćenih zarada u bruto društvenom prozvodu po godinama (mora se istaći da se ovde računaju isplaćene zarade koje statistika evidentira samo preko formalno zaposlenih koji se zvanično registruju) od 2016 do kraja trećeg kvartala 2019 je (u milionima dinara):

Gotovo da je fiksno učešće bruto zarada u Bruto društvenom proizvodu od 41,6%. U 2019 za prvih devet meseci to učešće je nešto veće ali će doći do naknadnih korekcija u Bruto društvenom proizvodu kada se završi godina i podaci budu zvanični.

Prema tome, do plate od 900 eura po kursu koji je predsednik rekao da će biti stabilan, uz inflaciju od 1,5-2% godišnje moguće je preko rasta bruto društvenog proizvoda, bez narušavanja osnovnih proporcija raspodele.

Prosečna plata bi bila za 92% veća nego sada u narednih 6 godina. Prosečna godišnja stopa rasta bi bila 11.4% uz stabilan kurs i cene što na prvi pogled nije neizvodljivo. Medjutim, važe sledeće pretpostavke. Da bruto društveni proizvod raste po ovoj stopi i da se broj zaposlenih ne menja. Da li je moguće da ova pretpostavka bude ostvarena prosudite sami. Srbija ima izrazito veliki odliv radne snage koji se očekuje i narednih godina, to sa sada nepovratan proces koji uslovljava zaključak da broj zaposlenih sporo raste a broj nezaposlenih pada.

Broj formalno  zaposlenih  po godinama je bio:

2016 – 2.009.785;

2017 – 2.062.588;

2018 – 2.131.079;

2019 – 2.181.420;

Za četiri  godine broj formalno zaposlenih je veći za 8,5%. U narednih pet godina računajući negativan priraštaj i rast broja ekonomskih emigranata iz Srbije,  broj formalno zaposlenih se neće bitno povećati i prema prognozi analitičara ovaj broj ne bih mogao biti veći od 2.350.000 hiljada, jer Srbija de facto nema veći kontigent radne snage uvažavajući pretbnodno izrečene konstatacije i demografske pokazatelje.

E sada nova računica. Za ovaj kontigent radne snage ukupno isplaćena godišnja  zarada za pretpostavljeni broj radnika bi bila 40,861,800,000 eura. Pri ovoj proporciji raspodele bruto društveni proizvod bi morao biti 98,100,000,000 eura. Prosečna godišnji rast bruto društvenog prozvoda u narednih šest godina bi trebao biti 14.16% realno na godišnjem nivou. Ni jedna zemlja ne može imati ovaj procenat rasta bruto društvenog prozvoda, pogovo ne zemlja poput Srbije koja se nalazi u ‘’klopci srednje razvijenosti’’.

Statističari bi rekli da se ‘’nulta hipoteza’’ odbacuje.

Ostale pretpostavke bi bile (ali su neozbiljne za dalje razmatranje) da se vlasnici kapitala odreknu svoj udela u raspodeli (profita), da država smanji učešće u raspodeli bruto društvenog proizvoda za preko dve trećine, što bi značilo da nema penzija, socijalnog osiguranja, niti funkcionisanja javnih službi, sa smanji broj zaposlenih u javnom sektoru na oko 150 hiljada, što je takođe neizvodljivo jer nema lekara, profesora, učitelja javnih službenika i sl.

Kao još jedna izvodljiva pretpostavka koja se nikome ne bi svidela jeste visina zarade od 900 eura ali kroz ‘’inflatorni porez’’. Ukratko rečeno, kurs evra ostaje stabilan dok cene rastu, Srbija brani zvanični kurs kroz odliv deviznih rezervi (dok ne potroši), uspostavlja se ponovno sistem dvojnog kursa, kapital beži iz zemlje, dolazi do finansijske ‘’eutanazije’’. Déjà vu.

 

 

 

Jedan komentar na KAKO STIĆI DO 2025 GODINE?

  1. Evo kako ja to računam, a ne znači da sam obavezno u pravu

    - izvor rasta gdp je i povećanje duga a to se ovde zanemaruje, a to ne mora biti opasno ako gdp raste brže a kamate su niske
    - u srbiji je PPP veći nego u u EU pa će doći do približavanja tih vrednosti zbog veće inflacije u Srbiji

    dakle ako je godišnje
    5% rast GDP
    3% inflacija
    1% gdp rast državnog duga
    1% gdp rast duga domaćinstava
    1% gdp rast duga privrede
    ——-
    ukupno 11% godišnje, kumulativno za 5 godina 68% rast nominalnog gdp (ne onog u stalnim cenama)

    ukupno 840 evra prosečna zarada, ako je udeo zarada u gdp fiksan

    u suštini je moguće ali ne i verovatno zbog mogućnosti nastupanja recesije, mogućnosti da u međuvremenu kamatne stope porastu, iseljavanja, zamke srednje razvijenosti kao najveće prepreke i brojnih drugih ako

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>