MONOPOLI U SRPSKOJ PRIVREDI

Objavljeno u novembru 2009.

Monopoli kao vid tržišnog uredjenje  privrede su situacije kada je privreda organizovana tako da u njenim delovima (granama)  postoji jedan ili nekoliko glavnih ponudjača,  nasupot velikom broju potencijlanih kupaca.  Ovde treba naglasiti da se termin  monopol upotrebljava u širem žargonu tj. Ponuda je koncentrisana na jednog ili mali broj ponudjača, mada prava defincija monopola glasi da postoji samo jedna ponudjač. U slučaju dva ili više ponudjača ispravno je upotrebiti izraz ’’duopol’’ i ’’oligopol’’. Mi ćemo ovde ostati pri izrazu monopoli i monopolizacija privrede tamo gde ima manli broj ponudjača, pored toga što pored monopola  postoje još  nekoliko poremećaja efikasnosti tržišne strukture (duopol, oligopol, nepotpuna konkurencija i sl.)

O štetnosti uticaja monopola na efikasnost privrede i društveno blagostanje postoji brojna literatura  kako u domaćim tako i u stranim izvorima. 

Karaker tržišne strukture ogleda se u broju prodavaca i kupaca, karatkeru cene I postojanju slobodnog ulaska i izlaska iz grane, odnosno veličini barijera ulasku u granu.

Savršeno konkurentsko tržište odlikuje:

1. Veliki broj kupaca i prodavaca

2. Parametarski karaker cene – ni jedan proizvodjač ni kupac ne mogu bilo

kojom svojom akcijom a ne zavisno od drugih proizvodjača i kupaca uticati na tržišnu cenu

3. Slobodan ulazak i izlazak iz grane. Slobodan ulazak u granu omogućava da povoljni uslovi privredjivanja (rast tražnje, odnosno ostvarivanje ekonomskog profita) privlače nove proizvodjače u posmatranu granu, oni povećavaju prizvodnju uvećavaju ponudu i dovode do uspostavljanja nove ravnoteže u toj grani.

Svaki proizvodjač maksimizuje profit i to čini kada izjednači granične prihode sa graničnim troškovima. U uslovima savršene konkurencije u kojima je cena sa stanovista proizvodjača parametarska veličina granični troškovi su jednaki ceni priozvoda. Budući da proizvodjač ne može da utiče na cenu obimom proizvodnje koju plasira na tržištu ma koliki bio obim te proizvodnje cena je uvek ista. Kriva graničnog prihoda poklapa se sa krivom tražnje za dodatnim proizvodom.

Nekonkurentna tržišna struktura nastaje kada se naruše pretpostavke postojanja savršene tržišne strukture. Svakako najekstemniji slučaj nekonkurentne tržišne

strukture jeste monopol, koga odlikuju tri osnovne karakteristike:

1. na tržištu postoji samo jedan proizvodjač i veliki broj potrošača na strain tražnje;

2. postoje visoke barijere ulasku i izlasku;

3. nepostojanje bliskih supstituta

Za razliku od tržišita savršene konkurencije na tržištu na kome postoji monopol

dolazi do razdvajanja krive tražnje i krive graničnog prihoda proizvodjača.

U uslovima monopola kriva tražnje postaje individualna kriva tražnje odnosno kriva tražnje sa kojom

se suočava monopolista ima neminovno negativan nagim. To znači da što je veća količina proizvoda koju monopolista iznese na tržište utiče na nižu prodajnu cenu, odnosno potrošači su spremni da manje plate da bi uživali u dodatnoj jedinici proizvoda. Zbog toga je granični prihod uvek niži od tržišne cene posmatranog proizvoda. Usled toga kriva marginalnog prihoda (MR) ima strmiji nagib od krive tražnje (D) a ravnoteža se uspostavlja u tački preseka krive graničnih troškova i graničnih prihoda

Dakle, tržišna cena na tržištu gde postoji monopol je viša od tržišne cene na savršeno konkurentnom tržištu (p1>pe), dok je novi ravnotežni obim proizvodnje daleko ispod obima proizvodnje na savršeno konkurentnom tržištu (Qe>Q1).

Možemo videti koje su posledice do kojih dovodi ova promena:

- kako je nova ravnotežna cena viša od graničnog troška, možemo zaključiti

da je došlo do pogoršanja alokacije resursa i gubitka blagostanja.

-Kako je tržišna cena viša od graničnog troška dolazimo do situacije koja se naziva tržišna moć, a indeks te moći pokazuje koliki se gubitak blagostanja može očekivati.

MP = (p-MC) / p

Čim indeks tržišne moći ima pozitivnu vrednost radi se o nekonkurentnim tržišnim uslovima. Svako odstupanje od savršene konkurencije samo po sebi dovodi do gubitka blagostanja. Do alokativnog gubitka blagostanja dolazi pri bilo kojoj tržišnoj strukturi koja odstupa od savršenog tržišta. Monopol predstavlja samo ekstremnu tržišnu strukturu, koja generiše najveću tržišnu moć i kao posledicu imamo najveći mogući gubitak društvenog blagostanja. Medjutim, svaka nekonkurentna tržišna struktura neminovno stvara tržišnu moć i time dolazi do alokativnog gubitka blagostanja društva. Na primer u slučajevima postojanja oligopola ili monopolističke konkurencije odstupanje krive graničnih troškova je nešto manje od krive tražnje nego u slučaju monopola, tako da odgovarajuća kriva graničnih prihoda ima nešto manji nagib. Shodno tome, presek krive graničnih troškova i graničnih prihoda pomeren je udesno, što rezultuje nižom ravnotežnom cenom od monopolske i višim obimom proizvodnje.

Medjutim, tržišna moć i dalje postoji, i daljepostoji alokativni gubitak društvenog blagostanja ali je on niži u odnosu na alokatini gubitak blagostanja kada postoji monopol na tržištu.

O tome koliko je srpksa privreda monopolizovana  najbolje se može sagledati  kroz indeks koncentracije ili HHI   (Herfindahl-Hirschmanov) indeks koncentracije.  HH indeks  koncentracije ponude se dobija na sledeći način[1]:

Gde je:  n – broj proizvodjača u posmatranoj grani;  si- učešće pojedinačnog proizvodjača u ukupnoj ponudi  na tržištu, ili:

Prema citiranoj studiji u 2000. godini, pre preuzimanja korenitih reformi privrednog sistema ka efikasnoj privredi srpska privreda je bila visoko monopoizovana merana  navednim indeksom. Tako je energetika praktično bila potpuno koncentrisana, metalski kompleks takodje, a medju industrijskim sektorima pored energetika i telekomunikacija visok stepen koncentracije su  zabeležile sledeće grane:

ü  Industrija nemetala i  građevinskog materijala;

ü  Industrija saobraćajnih sredstava;

ü  Metalurški kompleks;

ü  Glavne grupacije u hemijskoj industriji;

ü  Prehrambena industrija

Kada se pogleda indeks koncentracije prema broju proizvoda u ponudi po gramanam odnosno sektorima na sledećem grafikonu u 2000. godini najveći broj proizvoda je  imao jako visok stepen koncentracije[1]

Kao što se vidi na grafikonu najveći broj proizvoda  (preko 89%) je u zoni visoke i ekstremne koncentracije.  Na bazi toga, a imajući u vidu stepen  negativne korelisanosti tipa tržišne structure I ekonomske efiksanosti  o čemu smo govorili u predhodnim izlaganjima,  reforma privrednog  sistema I privatizacija je trebala znatno poboljšati tržišnu sturkturu I učiniti privredu efikasnijom.

 

Medjutim devet godina kasnije situacija je sledeća:

 

Isti broj preduzeća samim tim i stpepena koncentracije u energetici, telekomunikacijama i sl. Praktično je za devet godina uveden samo jedan operater mobilne telefonije, fiksna telefonija je na nivou iz 2000. Praktično je kod velikog broja preduzeća koncentracija povećana jer je privatizacijom smanjen ukupan broj ponudjača u velikom broju grupacija. Kod trgovine  je posebna  priča. Srbija ima nekoliko velikih sistema koji su podelili tržište samim tim odlučuju o vrsti, količini, sturktuturi I ceni nabavke, tako da domaći proizvodjači (ponudjači) robe široke potrošnje, koji neposredno utiču na potrošnju stanovništva I životni standard nemaju mogućnost izbora. Prodaja nekim od tih sistema je praktično neisplativa, jer  je prvo punjenje objekata besplatno, cene se skidaju na nivo troškova, plaćanja su na 120 ili 180 dana uz diskonte i sl. O cenama ne treba trošiti reči jer su one daleko iznad cena u okruženju, povremene akcije koje sistemi daju su rasprodaja robe sumnjivog ili veoma lošeg kvaliteta pri isteku roka upotrebe. Jeftiniji proizvodi su proizvodi veoma  sumnjivog kvaliteta, povremene kontrole to i  potvrdjuju. Ti sistemi su uništili konkurenciji manjih ponudjača jer je veleprodaja takodje u njihovim rukama.  Praktično je država talac takvih kompanija jer one pored toga imaju veoma razgranatu lobističku mrežu uvažavajući potpuno  6-ti elemenat Marketing mixa (‘’power person’’)

 

Može se slobodno reći da u Srbiji važi parola ‘’konkurencija ne stanuje ovde’’. Jedna od  retkih delatnosti gde je konkurencija izraženija je gradjevinarstvo i to se na neki način može smatrati pozitivom pojavom mada i tu razne administrativne i netržišne mere umajuju pravu efikasnost i dobrobit te grane i sistema u celini.


[1] Vrednosti HH indeksa se kreću u sledećim rasponima: HH<1000,  nekoncentrisano, 1000<HH<1800 slabo  koncentirsano,  1800<HH<2600 umereno koncentrisano, 2600<HH<10000 visoko koncentisano,  HH=10000 ekstremno koncetrisano

 


[1] Boris Begović, Boško  Mijatović, ur. Antimonopolska politika u SR Jugosaviji,  CLDS, Beograd 2002.

Jedan komentar na MONOPOLI U SRPSKOJ PRIVREDI

  1. Svaka cast Dragovanu, ali i Begovicu i Mijatovicu, Zdravkovica je izlisno i pominjati. Da li posle ova cetiri imena da stavimo zarez ili tacku? Ima jos nekoliko imena i tu spisak prestaje. To valjda jasno govori o nasim ekonomistima, ali i intelektualcima uopste. Novinare bolje i da ne pominjem. Svi su oni deo tog monopola. Malo nas je na ovoj strani. Sedimo i gledamo vec godinama, nekada tuzni, nekada besni.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>