Analitička kuhinja

Док са породицом уживам у гледању руске хумористичке серије „Кухиња“ пало ми је на памет да упоредим аналитички рад са свакодневном активношћу домаћица и професионалних кувара и куварица.

Шта кувари(це) раде? Одаберу неколико намирница и користећи искуство и рецепте произведу одређени прехрамбени производ. Производи се могу разликовати по укусу, по процесу обраде, по специјалним састојцима или посудама у којима се обрађују… И сваки произвођач, пекар или винар, свеједно, испричаће вам читаву уметност о детаљима који су неопходни да би се добио одређени укус, мирис, мекоћа…

У економским текстовима је немогуће достићи сложеност и сензибилитет који постижу мајстори у кухињама, зато што не воле свој посао колико могу да воле кувари. Можда је томе разлог што се претпоставља да је превише чињеница опште познато и да их не треба објашњавати јер се подразумевају. А можда је разлог то што су у економији најчешће потребне „болне реформе“ како би се дошло до жељеног резултата, а не одабирају се најбољи састојци како би се дошло до најфинијег укуса и до најбољег садржаја.

Узмимо, на пример, Светску банку, или уопштимо то као „западну пропаганду“. У чланку који се пише постоји неписано правило да се не смеју употребити више од три податка. И онда се, у неком тексту, на пример, напише да у јавном сектору Србије ради више од 700 хиљада људи, да они примају натпросечне плате и да би смањивањем њиховог броја (рецимо за 100 или 150 хиљада, што више, то боље), отпуштањима и темељним реформама јавног сектора свима било много боље (укључујући и десетине хиљада недужних мученика који су поштено и савесно радили свој посао). Овде не бих о првој и трећој цифри, узећу само квалификацију о „натпросечним“ платама. Ту се прећути да само у Словачкој, међу више од 40 европских земаља, плате у јавном сектору су потпросечне. А у свим осталим земљама плате су веће јер јавни сектор натпросечно више запошљава лица са завршеним факултетом: лекара, професора, дипломираних економиста, правника… Као последицу оваквих економских текстова, паралелно са кухињом, долазимо до тога да су они најчешће јело за читаве народе/конзументе којима се сугерише да када се оно коначно „поједе“ биће свима боље. На жалост, не само што не буде боље, већ чим се „прогута једна жаба“ на менију се нађу нови жапчићи, а понавља се„болне реформе тек морају да се изврше“ и за бољитак треба сачекати барем још две-три године. Само се треба стрпети. Овде се поставља питање: ко гута жабе, тј. да ли се народ претвара у жабу којој се полако повећава температура, а она се не опире, све док се не спржи.

Ово је био ружан пример масовне употребе, који се може упоредити са конзумирањем брзе и нездраве хране у Америци, а која је произвела и највећу гојазност у свету. Сада се пропагира повратак здравој храни (упоредо са ширењем генетски модификоване производње), е како би мршавији људи постали и здравији и срећнији.

Мени ова масовна пропаганда оличена у превише честом понављању нетачних података или злонамерних теза (отпустити и приватизовати да би било боље) није била циљ. Циљ ми је био да уживање у гледању кухиње повежем са љубављу у аналитичком раду. У правој кухињи гајим љубав једино према руској салати чије спремање, на жалост, могу да себи приуштим само приликом рођендана и важних светаца.

Искусни економиста, склон синтези, тј кувању јела, а не сецкању састојака, требало би да зна (1) значај и веродостојност сваког статистичког податка, (2) узрочно-последичне везе између различитих података, (3) смисленост повезивања различитих појава (4) упоређивање истих података међу државама, регионима, општинама, и (5) коначни резултат њиховог повезивања уз препоруке како да се од свих постојећих чињеница у будућности створи још повољнији резултат.

Овде би требало додати посебно важно знање, а то је познавање историје, традиције, важних мера, географског окружења и других појава које су довеле до одређених специфичности у понашању. Иначе, уколико се све то не познаје, долази се до оне народне „видела жаба да се коњ поткива, па би и она“. Ово игнорисање прошлости и специфичног амбијента је последица, најчешће, младости (уколико није плаћен посао), јер је младост та која чим нешто ново и боље види, одмах мисли да је то по аутоматизму и овде, у Србији, могуће. Без да узима стотине разлога у обзир зашто није тако. Изузетак од младости представља ми Драган Марковић Палма и Олимпијац (ДМПО): он све што види на Западу, одмах у Јагодини и примени: музеј воштаних вигура, аквапарк, градска фонтана и вештачки водопад, зоолошки врт, жичаре за скијаше… Мислим се, срећом па није био у Сан Франциску иначе би надмостио Јагодину златним мостом од Рибара до Трнаве, а туристички приходи од вожње мостом изнад града увећали би буџетске приходе Јагодине десет пута. Сад, колико би изградња овог монументалног моста коштала, као и колико би општински буџет оптеретила каматом, мање је важно… Сан Франциско, па Јагодина.

Текстови који настају коришћењем ваљаних података, знања, процедура и додатних састојака, требало би да доведу до пожељног резултата: препорука како да се лоше појаве промене и умање, а добре унапреде и буду још веће и чешће.

Као пример за аналитичку кухињу навешћу свој текст о инвестицијама у основна средства у 2015. години. (http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/investicije-po-opstinama-u-2015-godini/) Ово је лош пример „несвршеног јела“, где се само указује на састојак, без да се од њега формира квалитетнија намирница. Уместо пасивне употребе једног састојка, а то је укупна вредност инвестиција у општинама, неопходно је да се додатно уложи напор у:

1. Анализу структуре инвестиција по делатностима. Различита структура инвестиција по делатностима има различите последице по структуру привреда општина у будућности, али и сама структура инвестиција последица је постојеће структуре привреде. Свака општина има специфичности у погледу географског положаја, саобраћајних комуникација, природних и људских ресурса… На пример, не може се планирати изградња фабрике за више хиљада запослених лица у Трговишту, осим ако је циљ да се изврши насељавање неког новог становништва у ову остарелу и опустелу општину.
2. Упоређивање удела инвестиција у бруто домаћем производу у Србији са свим земљама са доступним подацима. Удео инвестиција у БДП-у Србије је у међународним поређењима је изузетно низак (око 16%-18% БДП-а) и упоредив је са уделима у САД-у и у Великој Британији, велесилама које предводе доктрину либералног капитализма. Србија је одличан ученик у овој доктрини, а као последицу има низак ниво инвестиција и ниску стопу раста.
3. Познавање просторног лоцирања великих индустријских и рударских система по Србији, а како би се разумела велика одступања у вредности инвестиција међу општинама са сличним бројем становника. Државно субвенционисање нових радних места такође би требало узети у обзир, а како би се оно и оправдало или критиковало. На пример, субвенције Крупњу или Сурдулици могу да повећају ниво инвестиција десет и више пута, као и запосленост у општини, док субвенције у Суботици или Пећинцима готово да немају видљивог ефекта јер је иначе вредност инвестиција огромна, а и стопа незапослености мала.
4. Разумевање значаја јавних инвестиција у државној управи, здравству, образовању и другим делатностима (електропривреда, телекомуникације…) за „српске сирочиће“ – општине са малим бројем становника које је претежно запослено у пољопривредној производњи. Уколико би искључили ове инвестиције десетине општина остале би без икаквих улагања. Ако би се повећао ниво јавних инвестиција у њима (кречење болница и школа, набавка нове опреме, обнова путева) дошло би и до некаквих приватних инвестиција, јер супротно ММФ-СБ-ој догми да треба оборити јавне инвестиције како би приватне биле повећане (што се лако постиже кроз приватизацију, али и те приватне, последица приватизације крену да се повлаче и смањују када се пљачкашки инстинкт задовољи), управо се приватне инвестиције повећавају након што се „сними“ политика јавних инвестиција.

 

И тако, много би још аналитичких финеса могло да се унесе пре него што се крене у писање најукуснијег статистичког текста, попут информација о уделу нових технологија у купљеној опреми, старосној структури постојеће опреме… Поставља се само питање сврсисходности оваквог „кухињског“ рада, уколико бива априори одбачен услед заглушујуће буке „реформи“ које морају да буду болне и које ће за неколико година довести до жељених резултата, тј до бољег стандарда становништва. Сад, до некаквих резултата се свакако стиже, али да ли су они довели до жељеног задовољства конзумената, то је већ друго питање.

Долази се до српског тржишта колонизованог од хрватских компанија, док у Хрватској мржња спречава и најпростије набавке производа из Србије (осим уколико служе као сировина за упошљавање прехрамбених капацитета, који ће своје производе пласирати у Србији кроз хрватски трговински ланац). Долази се до трговинске и потрошачке асиметрије која је последица различитог приступа глобализацији, где је све што није српско од српског боље, са једне стране, и до затвореног тржишта за српски капитал и производе у Хрватској. А то даље говори о глупости једних и о памети других (не народа већ „елита“).

Овде долазимо до закључка, сем што се жаба не поткива, и Србију треба добро познавати, разумети и састојке смишљати како би укус био најлепши. И Гуча и Егзит, и Исток и Запад, али све примерено њеном становништву, са основним циљевима да се повећа број рођених, да се смањи број оних који Србију напуштају, да се повећа број запослених и њихове плате, а да би се вратио светосавски осмех кога је било и у много тежим временима.

А ако економисти народ хране помијама, довољно честим понављањем (и гутањем) сам стиче утисак да је нерадан, непредузетан, неинвентиван… Мада, не ради се ту о економистима, већ о психолошко-пропагандном рату.