Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Посета и ноћење у Вишеграду постали су ми пракса сваке године. За то има више разлога. Основни је зато што се налази на пола пута од Београда до Требиња и до црногорског приморја. Посета Андрићграду, вожња бродићем Дрином, шетња по малој вароши су додатни разлози. Ове године сам имао и посебан разлог јер сам по други пут прочитао сабрана дела Иве Андрића, тридесетак година након првог читања.
Пошто се у Андрићграду 20.6.2017 одржавала конференција „Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне и Хума“, (http://www.andricgrad.com/) није било слободних соба у овом импресивном објекту, па сам смештај морао да потражим у другим смештајним капацитетима у Вишеграду.
Избор је пао на „Апартмане Хармони“ (http://www.apartmentsharmony.com/), зато што уз пристојну цену имају и интернет презентацију на којој су фотографије смештаја. Били смо одушевљени љубазношћу власника смештаја, породицом Станчић.
Мотив за овај текстић ми је одлазак до спомен куће Иве Андрића и знакови поред пута. Спомен кућа је у лошем стању, запуштена, ваљда због нерешених имовинско-правних питања општине и власника. У повратку ка мосту Мехмед Паше Соколовића видео сам таблу на којој је списак свих смештајних капацитета у Вишеграду, укључујући и апартмане Хармони.
И ту ми је пала на памет идеја о називу поста. Нема много легалних смештајних капацитета Вишеград. Двадесетак, укључујући и објекте ван самог насеља. Међутим, уочљива је намера да се кроз промоцију свим овим, претежно породичним и малим, фирмама у пословању и помогне. А та промоција може пуно да значи у развоју приватног бизниса. Уколико се изврши регистрација фирме, и уколико се име и адреса фирме нађу поред славног моста, онда је то довољно добра мотивација за легално пословање.
И у Републици Српској је, као и у Србији, борба против сиве економије један од главних економских приоритета. Ја ту борбу доживљавам као уништавање домаћег предузетништва како би се „очистио“ простор за монопол великим страним компанијама, а уз монопол и велика профитна стопа. Мишљења сам да ако се ради раста пореских прихода и „притиска“ сива економија, пример из Вишеграда могао би да буде путоказ.
Вишеград је, попут стотина општина у Србији, мало насеље и општина, и као такво, при демографском слому, са мрачном перспективом даљег економског и биолошког нестајања. Андрићград је један од најлепших пројеката урађених у Републици Српској. Нажалост, он није довољан да преокрене негативне економске и демографске трендове. Потребни су и додатни напори локалне заједнице на афирмацији Вишеграда, заједничка акција свих приватника овог града, и помоћ Републике Српске која ипак има десетине општина у много лошијем стању.
И тако, у наредним доласцима у Вишеград потрудићу се да се распитам о томе шта се све ради како би се ово место учинило још лепшим и атрактивнијим како за туристе, тако и за сам живот у њему.