Negotinske pimnice

У општини Неготин постоје три села са пимницама, посебним селима са кућама за вина, и то су Рајац, Смедовац и Рогљево. Стога је мало неправедно према Рогљеву и Смедовцу јер су Рајачке пимнице доста познатије, па би их именом требало објединити. Мислио сам на Крајишке (Крајинске) пимнице, али има много Крајина осим Неготинске, те је наслов овако ипак бољи.

У једну кућу вина отишао сам у Рогљево јер смо на уласку у село питали за пут за Рајац, по повратку из Видина. Двојица мушкараца су стајали поред пута, један од њих власник винарије, а други нам је поставио питање: а зашто не у Рогљевске пимнице. Тако смо непланирано свратили и направили пар фотографија. Питали смо и о кафани са роштиљем (још увек могу да подмитим цео парламент са 20 ћевапа, мада се плашим када видим колико брзо расте апетит мањим опозиционим партијама), на шта су нам рекли да кафана нема на далеко (има реклама о смештају и о пивници у Рајцу на интернету http://www.rajackepivnice.rs/index.php?str=naslovna  и http://www.toon.org.rs/rajac.php), а да се евентуално може храна и добити уколико се пар дана раније наручи. И одавде креће страшна прича о демографском паду и људској пустоши.

У серијалу РТС-а „Задња кућа Србија“ била је емисија о Кобишници и Милошеву у опшини Неготин, дан након мог повратка из тог краја. Аутор је изабрао два села непосредно уз Неготин позната по емиграцији (и по Власима), али која су у демографском погледу у далеко бољем стању у односу на пимничка села.

Милошево је смањило број становника од 1948 до 2011 године за „само“ 43,9%, са 790 на 443 становника, а Кобишница је смањила за 59,9%, са 2.854 на 1.148 становника. Ово су радосни подаци у односу на пимничке, и на села око њих. У ова два села се емигранти макар враћају да у њих умру, док се у остала села, на потезу од границе са Бугарском према Зајечару нико нити враћа, нити види у будућности живот.

Пре Рогљева пролази се поред Вељкова које је смањило број становника за респектабилних 77,9%, са 547 на 121 житеља. У Вељкову је било четворо деце до 5 година старости, троје од 5 до 10 година, двоје од 10 до 15, а само једно од 15 до 20 година. Рекло би се демографски напредак упркос овим историјским подацима.

Рогљево је смањило број становника за 80,6%, са 633 на 123 лица, али и овде има по двоје до четворо одабраних узраста до 20 година уз просечну старост од 54,9 година у време пописа.

Смедовац је смањио број становника за 78,8%, са 528 на 112 лица и имао је у време пописа једно дете до 5 година старости и једног тинејжера узраста од 15 до 20 година старости. Имао је 26 особа узраста од 65 до 69 година старости. Имао је 9 особа узраста од 15 до 40 година и 13 особа од 80 до 85 година. Након купљеног вина у Рогљеву нисам имао воље ни знатижеље да се аутом попнем лошим путем до овог села.

Рајац је смањио број становника за 81%, са 1.447 на 275 лица, и имао је, према подацима са википедије више од 1,5 хиљада становника у 1921 години. Пре страдања у Првом светском рату вероватно је имао још више становника, али чему додавање таквих података? На троје деце узраста до пет година старости имао је 38 особа узраста од 74 до 79 година.

Након Рајца, по обичају, промашио сам скретање на бољи пут до Зајечара преко Црномаснице, већ сам прошао кроз Тамнич и Брусник. Колико асфалта са рупама, толико и туцаника и других подлога да се стекне осећај да је за 20-так километра потребно возити дуже од једног сата.

Тамнич је смањио број становника за 82,4%, са 1.395 на 246, а није имао млађих од 10 година у време пописа. На 33 особе узраста од 10 до 39 година имао је 40 узраста од 60 до 64 године, и 33 узраста од 70 до 74 година старости.

Последње две фотографије су из села Брусник које се налази у општини Зајечар, где је број становника смањен за 77,5%, а просечна старост је 60,6 година. На троје деце до 5 година старости имало је 38 особа узраста од 55 до 59 година, 38 од 60 до 64, 30 од 65 до 69 година, 37 од 70 до 74, 33 од 75 до 79, још 33 од 80 до 84 година и још 17 преко 85 година старости. Док сам сликао институционалне остатке у овоме селу из неких старијих времена (задруга, споменик погинулим у великим ратовима…) био сам знатижељан да уђем у сеоску продавницу (нисам их приметио у претходним селима) и да питам колики је дневни пазар, већи или мањи од хиљаду динара. Пристојност ми је јача од знатижеље па сам одустао од намере.

 

 

,

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>