Home » 0 Miroslav Zdravković » Parada ponosa u Prištini: treća sreća

Parada ponosa u Prištini: treća sreća

Од како сам пре годину дана одлучио да постанем геј, Хрват и добар католик осећам се невероватно добро и поносно. Добро јер као усташа имам Београд на води који ноћу исијава џиновско U којим се смеје жртвама логора Сајмиште преко пута Саве. Све усташе из Аргентине, Аустралије, Канаде, САД и других земаља довео бих у Београд. Дођите усташе, Београд вас воли! Док вам по цивилизованим земљама забрањују ваша поносна знамења у Београду имате највеће усташко U на планети Земљи! Дођите до Сајмишта где су Немци побили хиљаде Срба и Јеврејки са децом и ту станите и сликајте се. Са „Србијанске“ стране смешиће вам се џиновско U, вишље од цвета у Јасеновцу. За ситне паре можете се проводити по сплавовима на Сави и Дунаву, и нико вас неће бацати у воду.

Али то је само половина моје „душе“ и природе. Друга, она гејевска, пати за Парадом поноса у Приштини.

Док сам био Србин и православац био сам припадник најугроженије мањине у Србији. Вређају нас да смо нерадници, лењи, перу нам мозгове и истичу простоту и порнографију као највише вредности. Странци и страни инвеститори су највише вредности које стоје изнад ове простоте и порнографије и штета што становништво није прешло у протестантизам јер би одмах имало виши стандард, баш као Немци или Данци. Е, срећом па сам побегао из ове угрожене врсте и осећам се поносно, и као геј и као Хрват.

Али, патим за Приштином. Недостаје ми, а не бих да прођем као Марко Ђурић. Волео бих да безбедно и поносно прошетам.

И док тако патим, маштам о Паради поноса. Како би било лепо, поносно, али и безбедно да прошетам, изврцкам задњицом, по сред Приштине окружен стотинама полицајаца који ме штите и, ако треба, туку затуцане муслимане који би ме каменовали. Најбезбеднији, јер би ме подржале и америчка и британска амбасада у Приштини и снаге НАТО-а, и новопроглашена војска Косова.

Да бих овај сан испунио, а мислим да га није тешко испунити, молим све невладине организације у Београду да се удруже у овој племенитој идеји и да ступе у контакт са сличним организацијама у Приштини. Колико парица би могли да добију на овој „међудржавној“ сарадњи! Каквих би се све љубави отворило између наших и албанских лезбејки? А тек између педера? Па то би било највеће међуетничко помирење које би спровели представници утицајних институција и невладиних организација у Београду и Приштини. А тек медијско уједињавање наших и њихових меинстрим медија?

И тако, баш се лепо осећам као Хрват и добар католик. Али део мене, онај гејевски, дубоко пати за једном шетњом Приштином.

П.С. Пријатељ ми је скренуо пажњу да су до сада већ две параде одржане, али то не мења суштину написаног (чак и објашњава шиптарску офанзиву задњих месеци). Напротив, уместо одласка у Грачаницу, након 30 година од првог одласка, овако могу да планирам пут у Приштину. Само да нађем и финансијере овог спајања а не разграничавања.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>