Predlog sporazuma Srbije sa Albancima na Kosovu i Metohiji

Прошло је 20 година од преговора у Рамбујеу и бомбардовања СРЈ, а како би се заштитила мањинска права Албанаца на Косову и Метохији. Србија је бомбардована, НАТО трупе су ушле за КиМ, Срби су делом напустили своје домове а делом су протерани и данас се протерују. НАТО и западне силе ћуте над монструозним злочинима почињеним над Србима у енклавама и ван њих, а само постојање хришћанских енклава у 21 веку где већинско муслиманско становништво терорише преостале хришћане, уз снаге НАТО-а, као неме сведоке тог терора је преседан у постојању западне цивилизације.

Попут српске понуде Албанцима у Рамбујеу, након 20 година потребно је изнети нову помирљиву понуду, а упркос свој несрећи која је изазвана српском народу. 20 година од протеривања српске војске и полиције Албанци су угрожени од своје нарко-мафије, и мање безбедни него што су били кад су од Срба били „угрожени“. Албански народ треба да прихвати чињеницу да Срби немају претензија да их „експлоатишу“, да им угрожавају личну и материјалну безбедност и потенцијал за развој. Полазећи од те чињенице могућности за договор зависиле би само од детаља, где би суштина била мирољубива коегзистенција.

Потписивањем споразума о мирној реинтеграцији Косова и Метохије (КиМ) у територијални суверенитет залеђени конфликт Срба и Албанаца био би трајно промењен у срдачну сарадњу.

Албанци са КиМ би требало да дозволе српској полицији да контролише границу према Црној Гори, Албанији и Северној Македонији.

Преостало српско становништво у енклавама не би више живело у гетоима, већ би им комшије Албанци гарантовали сигурност рада, кретања и нормалан живот. Албанци би извршили одштету за опљачкану српску имовину, као и њен повраћај, уколико је могућ.

Повратак расељених лица догодио би се по њиховој жељи а уз гаранције комшија и албанске локалне безбедности за њихову сигурност.

Србија би признавала одлуке покрајинског парламента у Приштини у погледу економије, финансија, здравства, образовања и локалне безбедности.

Албанци би добили места у парламенту Србије у складу са бројем освојених гласова по партијама које пређу цензус. Представници Горанаца, Бошњака, Рома, Египћана и Ашкалија имали би своје представнике и у Приштини и у Београду.

Заједничке службе Срба и Албанаца биле би републички парламент, царина, војска и полиција, док би Албанци имали широку независност у вођењу свих политика које се тичу свакодневног живота на КиМ.

Након потписивања споразума о реинтеграцији наступило би процесуирање ратних злочинаца са обе стране и српске и албанске.

Србија (њени грађани) у пуној суверености, територијалној и правној, могла би да изабере свој даљи пут: пуну интеграцију у ЕУ или политичку и војну неутралност.

Економски и сваки други развој Србије био би неометен унутрашњим политичким конфликтом. Напротив, био би подстакнут жељом свих њених становника за бољим животом.

Детаљан споразум о реинтеграцији написали би врхунски правници.

 

 

4 komentara

  1. Puste želje….
    Postoje samo neprijatna rešenja a ovo je prijatno
    Ja sam siguran da vi poznajete istoriju i da dobro znate da eksploatacija nije uzrok Albanskih pobuna.
    Šta ćemo sa stranim faktorom?

  2. Burazi jaci od cele kafane

    Priznati kosovsku nezavisnost sto pre.
    Otklon od Rusije.
    Otklon od Dodika.
    Ulazak u EU i NATO.
    To je put za uspeh.

    Ali ovaj sajt se bavi ekonomijom,a ne politikom. Mozda zato to ne vidite.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *