Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
У дневном листу (таблоиду) Информер 8.2.2017 године на петој страни појави се текст да је Доналд Трамп Шоп, а по истраживању Тодора Дичева.
Мене је ова вест, наравно, обрадовала и подсетила на путовање у Знепоље, у село Слишковце одакле су се доселили моји са мајчине стране у село Трешњевицу код Параћина. И сада их тамо, али и свуда по Србији зову Бугарима, мада су сви свесни свог српског порекла.
И ако је ова вест истинита, одмах би требало да одбацимо Јована Цвијића као злонамерног у погледу менталних и психолошких особина Шопова (шалим се, наравно).
Испод слике следи Цвијићев опис Шопова, опис Бугара по ослобођењу, и мој ранији текст са путовања у Знепоље Трнско, а ова вест ће ме убрзати у одлуци да опет одем у овај диван крај садашње Бугарске. И да пронађем рођачку везу по бабине линије.
Тачност у погледу порекла Трампа имала би ироничног значаја за српско-америчко-руске односе. Наиме, Руси су највећу историјску неправду учинили Србима Знепољцима када су овај крај 1878 године прикључили тада новоформираној максимално великој Бугарској, а упркос жељи Знепољаца да се прикључе Србији. Тада су Руси Бугарима, из својих геополитичких разлога, даривали слободу и територије које јој нису етнички припадале. Ово је за последицу имало суров однос Бугара према Србима у два светска рата. Ко се за своју слободу сам не избори ни мало не цени туђи живот и достојанство. А у то су се Срби уверили не само у односу са Бугарима него и са Хрватима, Албанцима и другим народима.
- 1. Јован Цвијић о Шоповима
Од моравско-вардарског варијетета је јасно одвојен вардарским појасом са турским становништвом. Али на северу ова два варијетета неосетно прелазе један у други, наручито у сливу Јужне Мораве.
На истоку је граница такође јасно изражена. Њу чини широк појас између Искра и Осме, који се продужава јужно од Балкана развођем Искра и Марице, и завршава се између места Вакарела и Ихтимана. Преко ове границе је област источнобалканског типа. Превлађује старо становништво; досељеници су из горњих сливова Нишаве, Тимока, Искра, Брегалнице и Струме, и има их све до Дунава у Бугарској. Срби и Бугари зову ово становништво Шоповима , што означава да су у развитку заостали, сирови, људи. Међутим они не примају ово име. Српски су писци одавно сматрали Шопове за Србе; за њих је то била чистија словенска маса од оне која је истично од Искра. Они заиста говоре дијалектом који се знатно приближава српском језику. У новије време је детаљним испитивањем (Олаф Брок, Белић) шопског дијалекта доказано, да он има све битне особине српског језика, док бугарски писци тврде, да су од десет главних особина шопског језика само три српске а остале бугарске (Цонеф). Међутим је Риста Николић код ових шопова нашао задругу, славу и друге одлике српскога фолклора.
Код Шопова је утицај старе византиске цивилизације био најслабији и зато се њихова област може обележити као област најчистије патријархалне култур у централном типу. Ипак треба изузети крајеве око Брегалнице и Струме, где се утицаји старе балканске цивилизације јаче осећају.
Код Шопова се ретко наилази на ону пословну делатност и предузимљицост других варијетета централнога типа. Често су непокретна духа, укочени и суморни. Њихова патријархална култура је сиромашнија од динарске. Куће су им здепасте, покућство оскудније него и у једној јужнословенској кући. Увек иста јела справљају на врло прост начин; њихова кујна далеко изостаје иза укусне и тако разноврсне ерске кујне. Шопови немају у својим кућама нарочитих одељења за обеде (,,трпезаре“), каква се често наилазе и код Динараца. Код њих готово нема онако лепих везова и складних шара као и код осталих варијетета централног типа. Утолико више изненађује појав, да се у шопској области развила израда пиротским ћилимова (као и ћипровских, који су лошијег квалитета) са источњачким и народним шарама. Али је индустрија ћилимова ограничена поглавито на варош Пирот и по својој прилици је донесена са Истока.
Мушка ношња од белог сукна, са врло топлим сукненим џокама, јако пада у очи због гломазности чини да спољно изгледају сурови.
Темељни телесно добро развијени, Шопови се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу у раду и упорном истрајношћу да до циља дођу. Врло се споро умно развијају и тај развитак код њих продужава и у познијим годинама. Ипак се сви они који су прошли кроз школу често навикавају на интелектуалну дисциплину и на методски рад.
Као сви људи централног типа, и Шопови су, изузевши донекле оне у Србији , задржали доста рајинских особина, ниског рајинског морала, затворености и често простог лукавства. Изгледа да у овом варијету има више духовно тромих но у другим варијетима. Често има карактеристичног тврдоглавства које не попушта и тешко се савлађује . Код њих се осећа нека врста стињене и сузбијене осетљивости и поноса које тешко показују, а увређени носе увреду у себи годинама као отровну жаоку . Али поред ове примитивности и скривене осетљивости код њих нема крвне освете и у предању нема ничега што би на њу опомињало.
Ипак и шопско становништво није једноставно. У неким се групама осећају особине сличне шумадским : има не само духовне живости , већ и веселости и шале , као на пример у пиротском Високу ,у околини Трна , Брезника и Куле.
Доскора су држали свој стари обичај, славу. Али је утицајем бугарског свештенства и власти – који, с разлогом, сматрају овај обичај као специфично српски – у крајевима који припадају Бугарској овога обичаја већином нестало.
Уколико има успомена на прошлост, оне су само српске и више су сачуване у причама, ређе у песмама. Чак до Ихтимана, када се долази из Шумадије, језик и историске традиције потпуно подсећају на Србију; а тек се од Ихтимана наиђе на људе са којима се не само теже споразумева, него чије је цело биће друкчије, бугарско у правом смислу, почевши од спољног изгледа. Али у неким шопским крајевима – особито у софиској котлини – има више људи монголоидног изгледа но игде у централном типу. Овде се почињу јављати неке особине које, потпуно развијене, превладавају тек у источнобалканском типу. Иначе се може уопште рећи, да су Шопови захваћени често врло живим антагонизмом према Бугарима.
Престоница Бугарске је усред шопског варијетета. Због тога је у њеној околини извршено у знатној мери побугаривање Шопова, али их прави Бугари, они источнобалканског типа, ипак осећају као нешто другачије од себе. Напротив, многе породице од Софије, Враца, Берковице и Видина које су се доселиле у Србију данас се убрајају у најбоље српске породице. Једини Шопови који су се уопште одликовали у јавном животу пореклом су из тих породица.
- 2. Јован Цвијић: Ослобођење и бугарска држава
Бугарска се нажалост није сама својом снагом ослободила турског јарма. За своје ослобођење она дугује Русији и рату од 1877-78 године. Ово је за жаљење, јер један народ постаје велики прихватајући, да би се ослободио, све муке и сва искушења. Борба за независност је најбоља школа идеала.
За време поменутог рата 1877-78 године није било код бугарског народа нимало идеала, и руски су официри имали прилике да често осете незахвалност, сурови егоизам и свирепост Бугара. Јосиф Рајнах, који их је тада могао непосредно посматрати, дао је о њима врло оштар суд: „Чим је међу њих“, каже он, „убачена реч слобода, схватили су да бити слободан значи да се може некажњено заузимати туђе добро и ослобођавати суседа који смета“. Ово своје схватање они су обилато изводили на делу.
Говорило се, да су ово рајинске навике и наслеђе из прошлости и да ће се са животом у слободи изгубити све ово варварство. Да видимо, шта се догодило.
Верујући да ради у своју властиту корист, Русија је Санстефанским уговором покушала да створи „Велику Бугарску“ која би са многобројним Турцима, Арбанасима и Грцима обухватила и велики део српских области. У ствари би Бугари у Сантефанској Бугарској били у мањини. Ова комбинација није успела на Берлинском конгресу, али је она постала програм нове Бугарске. За осуду је, да се на овај начин подржава мегаломанија једног народа.
Поменули смо већ, да су Бугари били сасвим заборавили на борбе које су са Србима имали у Средњем веку. Говорили су готово истим језиком којим и Срби, имали су исту веру и били са њима под јармом истог непријатеља. Све је ово требало да их приближи својој браћи. Али, чим је повучена граница, код њихових се политичара и код образованих људи испољило и развило супарништво и опречност. Они су учинили, да пропадне предлог којим се тежило упрошћавању бугарског правописа и усвајању западног бугарског дијалекта, врло блиског Србима, за књижевни језик. Супротност са бугарске стране се испољавала и у многим другим приликама, и као одговор на то, захватила је и неке Србе. Санстефанска утвара се отада била испречила између две државе.
Бугарска сујета се само повећала за време краља Фернинанда. Пошто је постао поглавар једног малог балканског народа, стално се заносио идејом, да створи велику државу и да њену надмоћност натури Балкану. Пошто је био врло вешт, успео је, да све народне снаге упути овоме циљу и да овом жудњом зарази и потстакне зачмалу и покорну масу. И бугарска се мегаломанија није испољавала само према Србима. Њена претерана похлепност довела ју је у опреку са правима свих балканских народа.
Користећи се сваком приликом Бугари су радили да задобију симпатије западних народа. Зар они нису били несрећан народ, народ који је толико патио под Турцима? У свакој прилици они су потсећали само на то, не помињући одмазде које су извршили за време рата 1877-78 године. У Енглеској је бугарска ствар била особито популарна. Тајмс ју је заступао у бескрајним ступцима, а угледајући се на њега и већина европских листова. Изгледа, да су Енглези били захвални Бугарима због начина, врло реалистичног, којим су се одужили Русима за учињену услугу. Енглеска је у младој краљевини гледала само препреку руском продирању ка Цариграду, које је за њу било вечито страшило. Догађаји као прогонство кнеза Батемберга, убиство Стамбулова, Панице и других прошли су готово незапажени.
Нема сумње, Бугарска је напредовала. Подизала је школе и савремене установе, што јој је такође послужило за рекламу. Нашло се писаца и новинара који су говорили, да су „ови колосални успеси“ равни онима за које су иначе били потребни векови. Бугаре су обично називали балканским Прусима или Јапанцима. Претсказивана им је најсјајнија будућност. И најнеправеднији њихови захтеви изгледали су природни. Наилазили су на одобравање нарочито у Аустро-Угарској и у Немачкој, где се у њим гледао савезник против Србије.
Такве једногласне похвале тешко да се не примају, па су их и Бугари примали, утолико пре што су њихов краљ и влада врло вешто играли своје улоге. Њихова мегаломанија није више познавала границе.
На овај начин се објашњава данашњи менталитет бугарских политичара, интелигенције и официра. Милитаризам је развијенији у Бугарској него у свима осталим балканским државама. То је милитаризам пун самопрецењивања и пруске надмености. Култ силе и насиља је овде, сасвим природно, нашао ревносне обожаваоце, а тако исто и презирање свега што се иначе сматра за светињу. Војном службом, новинама и школама зараза је захватила и сав народ.
У својим говорима, листовима и књигама Бугари се хвале, да су први народ на Балкану и да им као таквим по праву припада првенство. По њиховом тврђењу у Европи има мало људи тако трезвених, тако обдарених и проницљивих као што су они. Цео се свет диви њиховим цивилизаторским способностима. Они су оличење балканског генија. Од почетка прошлог рата нису престајали говорити о дубоком поштовању које према њима има цар Виљем; стално су понављали, да их он сматра за први народ у Европи, не после Немаца, већ у истом реду са њима.
За ширење овога менталитета земљиште је било потпуно спремљено: себичност источнобалканског типа и саможивост раје која је дуго била подјармљена. Бугари су сложни у мишљењу да треба радити само за материјалну корист. Примају се таквих дела која не доносе користи, само ако се од њих не траже никакве жртве, ако се не изискује давање новаца („ако пара не сака,“ како вели бугарска пословица). Користољубље које се истиче до бестидности једино је правило, и оно није никада малаксавало. То је била главна снага источнобалканског типа.
У току своје историје овај се народ никад није жртвовао за идеал од кога се не би имало користи. Када се јача сила свали на њега, попуштао је и није се бунио против својих угњетача: нашао је начина да се прилагоди новим приликама. Бугари не знају у својој историји за крваве катастрофе, које могу за једно време да изнуре народ, али уједно да ојачају његову националну свест. Они нису имали Косово.
Понос, морална осетљивост, узвишени осећаји душе, све је то код њих било потчињено једном циљу – материјализму. Захвалности има само утолико уколико се њиме може извући корист. Лаж и лукавство су допуштени, ако се помоћи њих може доћи до користи.
Изузеци су врло ретки; идеалисте су усамљене и без утицаја. Код интелигенције себичност није ублажена ни добротом ни осетљивошћу. Нигде међу Јужним Словенима скоројевићи нису тако многобројни као код источнобалканског типа.
- 3. Косово и Метохија у Бугарској: чудни су путеви људски
Изучавање порекла становништва на нивоу насеља може бити јако интересантан начин да се проучавају историја и друге друштвене науке. Ово тим пре што смо у дугом временском периоду имали идеолошки обојено изучавање историје од стране комунистички подобних историчара. Тако је, на пример, у свакој књизи, краљевина СХС формирана из интереса „српске грађанске класе“, а да при томе ни један историчар не наводи податке о бројности и богатству те „српске грађанске класе“… Примера има превише, као што комунистима можемо да захвалимо на формирању три нова народа 1944 године, на албанском терору над Србима на КиМ и масовној албанизацији Срба исламске вероисповести… Деца и унуци ових српских комунистичких изрода данас нам говоре како „ЕУ нема алтернативе“ и свашта ће учинити у интересу Албанаца, других земаља и сила, а на штету свога народа. Но, одох ја предалеко.
Овде ми је тема порекло становништва по насељима и чудни људски путеви.
Овог лета ишао сам у Бугарску са мајком, ујаком, сином и братом, како би смо видели село Слишковце у Знепољу и уз пут (Сурдулица, Власина, Црна Трава…) дочарали себи где су живели и одакле су се упутили у село Трешњевицу у општини Параћин, а испод Јухора (да може да се бега) пре око 230 година.
На питање бугарске полицајке где ћемо, ја сам рекао „у порекло, у Слишковце“, што је на 2км од граничног прелаза. Она је скренула пажњу бугарским цариницама на моје интересовање и ја сам повео разговор са једном од њих, која је пореклом из Параћина. Врло љубазан дочек, нисмо ни осигурање платили…
Биле су изненађене када смо се након неколико минута вратили на гранични прелаз. Сликали село, испушили цигарету и назад. И док сам чекао на пасоше, кажем ја „мудру“ мисао: „Ја сам Здравковић; Здравко, то је исто име у Србији, Македонији и Бугарској!“ На то ми цариница рече да је она Здравковић из Параћина. Одох без питања „из Ћићевца код Параћина?“, које ће ме натерати да поново одем до граничног прелаза. Само да бих себи потврдио могућност да, док је једне потрага за хлебом и слободом потерала из Знепоља у Поморавље, друге су исти, или слични разлози отерали у супротном правцу.
Овде прилажем порекло становништва у два села близу српско-бугарске границе која се зову Косово и Метохија. За Косово сам знао од раније, јер ми је скретало пажњу именом, када бих кренуо да посматрам имена насеља у Бугарској тражећи паралеле са насељима у Србији. Метохију сам нашао случајно, на километар од српске границе у Бугарској испод Милевске Планине која раздваја две државе. Метохија је од Косова удаљена ваздушно око 5 километара…
Косово (Бугарска)
Село Косово (близу 90к) је на странама долине Косовске Реке, по косањицама и у равни долине, поглавито уза стране и то више с леве стране реке. Качаровци (око 20к) су поред Реке с леве стране, где је Марково Орниче, а Дурниловци горе на коси. Попова је Мала с леве стране Реке, где је близу Поповско Осоје, у равни долине; према њој је с десне стране Сировичина Мала, на прелазу стране у раван долине, тако да су њиве од кућа према реци, а изнад кућа је гола страна долине. Шућурина Мала и Струљинци с леве стране Реке, а Пашина Мала и Воличинци с десне.
Било једном у селу 15к. Познатије су старе породице у селу: Грбенџинци, Попови и још неке. За њих обично ће рећи да им је старина из села, али им о пореклу треба још распитивати.
Дурниловци су били неко време у Божици, па се овде стално настанили. За Струљинце постоји говор, да су од Циганина.
Качаровци су се доселили, само се не зна откуда. Кад су дошли, Косовци их питали: „До дека ће седите?“ Ови им одговорили: „До лис“, тј док гора олиста, што им ови допустили, али „до лис“. Када је дошао Ђурђев-Дан и била сеоска служба, ови донели овна да закољу, чиме су придобили Косовце и ови им одобрили, да се насеље „у Марково Орниче“.
Нема скоријих досељеника. Село је старо и расло прираштајем.
Метохија (Бугарска)
Ово је село на си страни Милевске Планине по странама долине Метохијске Реке. У селу постоје мале: Велимировска, Матеинска и Ђуринска.
Извори: Извор, Ђурђин Кладанац.
Најстарије су породице у овоме селу и не зна им се порекло („жичка“) Пауновци или Деда-Ристини и Баба-Ђуринци, с којима су исти Дивулаћинци. Није познато, да су те породице биле једна. Валимировци су „од Паља“, дошли пре 70 година, а Матеинци из Г. Кобиља дошли пре 60г.