Home » 0 Miroslav Zdravković, Književnost » Veljača, Handke i propaganda

Veljača, Handke i propaganda

Када желим да се освежим од српске простачке медијске понуде (свака част изузецима) приступим хрватском порталу jutarnji.hr. Осим обожаваног Анте Томића пронађу се пристојни текстови на којима се може потрошити пар минута. Вељача ми је „запала за око“ због српских медија који су истицали њено задовољство животом у Београду, позитивним искуством. Ја га не делим. Мучим се сваки дан са градским превозом и спољних садржаја готово да и немам. Деца су одрасла и све више ћу се уживљавати у њихове животе (како би ме као давежа откачили) док коначно не освојим слободу да живим у Јагодини, да умрем где сам рођен. Бојим се да то нећу дочекати.

Деведесете године прошлог века мени, као и већини Срба, су појели скакавци. У потпуној материјалној беди сам завршио факултет и магистрирао економију, без новца за спољни живот проводио сам дане не прешавши кућни праг док не прочитам 10 до 15 књига, романа, књига из психологије, психијатрије па и астрологије. Из садашње перспективе то је залудно протраћено време, јер како сам могао да разумем најумније књиге уколико сам био младић, балавац, без животног искуства? Пре поновног ишчитавања Пекића, 15-ак пута сам читао „О јунацима и гробовима“ Ернеста Сабата (књига о цивилизацијском слепилу), 5-6 пута „Час анатомије“ Данила Киша и Ничеовог Заратустру пар пута. За квалификовање књижевних дела, укључујући и Хандкеа, нисам меродаван. Да бих похвалио или критиковао морао бих да будем већи писац од њега, како то Сабато  у једном писму младом писцу поручује.

Све више меродаван постајем за сагледавање властитог живота у колективном лудилу у ком смо живели претходних 30-так година. Као младић мислио сам како је Слободан Милошевић крив за беду у којој живим и како ће његовом променом све у мом животу заблистати (како се данас осећају стотине хиљада Срба, уколико су живи, који су 25.9.2000. изашли на Трг Републике, и друге градске тргове, да прославе победу Коштунице на председничким изборима?). Деведесете године, двадесете мог живота, провео сам у бунту, протестима, као црна овца која је из масе викала „идемо на Дедиње“ тадашњег петог октобра двехиљадите.

Прихватио бих српску кривицу спрам толико невиних народа (Хрвата, Бошњака, Албанаца, Црногораца…) да сам учествовао у неком злу, да сам га подржавао, али не могу, јер сам се и ја у маси младих противио ратовима у Хрватској и у БиХ.  А како протиче време, и зло нанесено мом народу НАТО шири у Ирак, Либију, Сирију, Украјину, и друге земље, доказује се како смо били жртве једне пропаганде зла где су САД тражиле начин да уједињену Немачку уведу у „праведни рат“ после кога ће као бесни каубоји завладати дивљим Истоком. Ми га први на…асмо јер смо на тој разделини Истока и Запада. Сад се Турска ломи.

Миљан Вукомановић ме је недавно на прослави у Краљеву (лепше ми звучи Кованлук, али су га припојили граду) ставио да седим са неколико Хрвата из Загреба, Прозора и Груда и провели смо садржајно време у самокритичком осврту на то какве смо будале тих деведесетих били. Рекао сам им како би требало да поставе споменик Шешељу тик уз Бана Јелачића јер им је одлично послужио за антисрпску хистеричну пропаганду о србо-четничкој агресији. То и данас чини када се простачки јавно обрати хрватској председници. Свашта смо се испричали, а њихово задовољство да их је Миљан након више од десет година позвао у госте било је очигледно.

Ово је дигресија, јер ако комуницирамо чиста срца сваки разговор између људи, били они Срби, Хрвати или Индонежани је могућ. Ако се започиње са пропагандним ставовима до комуникације неће доћи – свако ће заузети свој одбрамбени ров.

Текст на Јутарњем ме је мотивисао за ово писаније. https://www.jutarnji.hr/komentari/pise-jelena-veljaca-moze-li-se-odvojiti-umjetnost-od-osobe-koja-je-stvara-nobel-je-nagradom-handkeu-sam-sebe-ukinuo-i-nema-nikakav-znacaj/9478073/

Вељача три пута у тексту спомиње како је Хандке говорио на Милошевићевом гробу. Какав је злочин, књижевни прекршај, говорити на његовом гробу? Да ли би заслужио пет нобелових награда да је говорио на Туђмановом гробу?

Не морам сваки пут да се браним (то нам је НАТО пропаганда одлично наметнула још од деведесетих) својим ставовима о Милошевићу, али бих између Туђмана и њега ставио знак једнакости, са знаковима за неједнакост повученим у оба правца.

Милошевић ми је највише крив зато што је Србија последња организовала вишестраначке изборе на територији бивше Југославије. Као државотворна, Србија је за пример другима требала да организује прва изборе. Других кривица је превише за набрајање.

Једнакост Туђмана и Милошевића је у њиховом дељењу Босне и Херцеговине, а Милошевићева кривица је етничко чишћење Срба у Хрватској, а не „величанствена“ војна операција Олуја. На питање Мартића шта да ради са народом, Милошевић је одговорио „Убиј се“. РТС има документарни филм о Олуји (Пад Крајине) где је главни хрватски обавештајац прилично много времена провео са Милошевићем.

Вељача наводи да (Хандке) „nije koketirao sa srpskom politikom ludila devedesetih, već ju je veličao, pa bi prikladniji pojam bio kopulacija“. Не знам за ову копулацију, али да ли је политика нормалности владала Хрватском у то време?

И да завршим са пропагандним општим местом „ali oko nekih ključnih tema poput genocida, ratnih zločina, etničkog čišćenja i seksa s maloljetnicama mora postojati konsenzus“.

Ко је на територији бивше Југославије починио геноцид? Хрвати над Србима у Другом светском рату док је деведесетих година прошлог века постојао масован ратни злочин у Сребреници упоредив са Блајбургом, геноцид никако. Старци, жене и деца су организовано превезени у Сарајево, а муслиманским војницима је био отворен пут за повлачење ка Тузли и постоје сведочења о томе шта су једни другима на том путу радили.

Етничко чишћење? Око 100 хиљада Хрвата је напустило Посавину, у складу са договором Милошевића и Туђмана и још 50-так хиљада је побегло из Централне Босне и Бања Луке, укупно око 150 хиљада несрећника (било је и пар хиљада са територије тадашње РСК). Срби и Бошњаци су се узајамно „почистили“ у БиХ по пола милиона, а Хрвати су из Хрватске протерали, или су из градова чим су сукоби почели сами побегли, око 400 хиљада Срба. Са Косова и Метохије је протерано и побегло преко 100 хиљада Срба. Коначни биланс ратова деведесетих је етничко чишћење 1.000.000 Срба, 500.000 Бошњака и 150.000 Хрвата. Етничко чишћење Срба је било апсолутно највеће, док је релативно највеће било Бошњака. Ставити у однос ове бројеве са осуђенима у Хагу и добијамо сразмере неправде међународног суда.

У лудилу антисрпске пропаганде деведесетих Хандке је био знатижељан да сазна и другу страну приче. За то је платио дебелу цену у животу у изолацији. Обавезао ме је да прочитам књигу „Моравска ноћ“ јер је писао о мом крају и његов поглед је свакако другачији од мог, из срећног детињства, а затим несрећне младости, где сам оптуживао те старе и сељаке како увек гласају за власт. Сад ми читање Пекића помаже да сагледам ужас послератне окупације и последичне генетске модификације која је очигледно најјаче деловала код Руса и код Срба, израженој у потреби да се траже „јаке личности“ уместо да се граде јаке институције.

Мало је било људи у том пропагандном лудилу, а много лешинара који су ловили личну промоцију и материјалну корист оправдавајући потребу да НАТО победи зле Србе и оконча грађански рат у Југославији.

Прошло је много година од тог несрећног доба. Последице ове пропаганде зла су остале, и проширене су далеко од наших граница. Како је Новаку Ђоковићу када му звижде Париз, Лондон и Њујорк док игра мечеве, зато што је из Београда? Колико та срамотна слика савремене руље представља одраз антисрпске пропаганде деведесетих? Колико се сви ми у том тренутку уживљавамо у мозак Ђоковића коме цео стадион звижди, и пројектујемо властито и колективно искуство?

Неће, на жалост, доћи до трајног помирења на Балкану, јер не постоји објективност сагледавања прошлости. А и пуна слика/истина онога што се догодило сачекаће да сви помремо да би нашим унуцима била представљена/саопштена.

П.С. Можда би текст, вредан пажње и читања, о Хандкеу могли да напишу Анте Томић као књижевник или Миљенко Јерговић као књижевни критичар, да не остане само на Вељачи која се пронашла увређеном као Хрватица јер је овај писац говорио на Слобином гробу. Миљенко је већ написао, што ми је било промакло:

https://www.jutarnji.hr/kultura/knjizevnost/pise-miljenko-jergovic-tko-je-zapravo-nagraden-nobelom-za-knjizevnost-peteru-handkeu-i-olgi-tokarczuk/9475289/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>