Home » 1 Nebojša Katić, Javna preduzeća i velike kompanije » IKEA KAO METAFORA – objavljeno u dnevniku „Politika“

IKEA KAO METAFORA – objavljeno u dnevniku „Politika“

27/01/2010 od Nebojša Katić

Po izjavi vladinog ministra, Ikea, kao i svaka velika kompanija, „može da postavlja pravila i da traži posebne uslove”. Možda ne treba analizirati svaku reč koja se izgovori ili frojdovski omakne u novinskom intervjuu, ali „slučaj” Ikea, i bez suverenističkog cepidlačenja, otvara niz važnih pitanja i daje povoda za ozbiljnu analizu razvojne politike Srbije.

Istina, Ikea jeste odlična kompanija, izvanredan je poslovni model i dolazi iz države koja zaslužuje svako poštovanje. Uprkos tome, iskaz da Ikea može postavljati pravila u suverenoj državi je neoprezan, pogotovo kada dolazi od vladinog zvaničnika. Pravila bi morala postavljati država, i to isključivo u skladu sa svojim potrebama i prioritetima, a ne prema potrebama stranih ili domaćih investitora. Ovo pravilo bi moralo da važi bez obzira na stepen očajanja u kome se neka nacionalna ekonomija može naći.

Ako je cilj Ikee, na primer, da na srpskom tržištu dominantno prodaje robu koju proizvodi u drugim zemljama, tada ne postoji nijedan razlog da joj država daje „posebne uslove” ili pogodnosti. Ikea će naći ili neće naći lokaciju za svoju mega-prodavnicu, otvoriće je ili je neće otvoriti. Sve što Ikea bude radila, radiće isključivo u svom interesu, kako je to i logično.

S druge strane, ako je Ikea našla ekonomski interes da u Srbiji i ozbiljnije proizvodi (ne samo da prodaje), ako se pozitivan platnobilansni efekat toga može izračunati i ako je dugoročan, tada država ima razloga da se umeša i da pomogne u realizaciji investicije. Sve ovo moralo bi biti u domenu precizne i pedantne ekonomske računice. Time bi se predupredio epilog u kome bi država činila nesporne finansijske ustupke, a za uzvrat ne bi dobila ništa osim osmeha i varljivih obećanja.

Razlika između dve pomenute varijante je ogromna i tu je ključna strateška vododelnica. Ako bi Ikea dominantno trgovala, otvaranje mega-prodavnice bi bio dobar novinski naslov i prilika da se politička elita slika, da se zaposle rođaci i zaradi neka para. Ekonomski interes Srbije je ovde sporan, budući da svaka uvozno orijentisana investicija povećava odliv deviza i dodatno ubija domaću industriju. Država je svojom politikom kursa dinara, carinskom i poreskom politikom već učinila toliko besmislenih, neselektivnih i loše odmerenih ustupaka da je apsurdno dodatno stimulisati investicije okrenute domaćem tržištu.

Naravno, investicije ove vrste uvek obraduju potrošače i ushite one ekonomiste koji opsesivno drže do potrošačkog izbora. Sve je to hvale vredno, ali ključno pitanje danas nije u sferi potrošačkog izbora u opremanju stanova. Drama Srbije odvija se na terenu industrije i otvaranja proizvodnih radnih mesta, na terenu izvoza i platnog bilansa, izbegavanja dužničke katastrofe i golog ekonomskog opstanka.

Iskustvo pokazuje da davanje besmislenih pogodnosti inostranim investitorima nije pomoglo tranzicionim državama da se razviju mada jeste pomoglo potrošačima da kupuju kvalitetniju robu. Tako ekonomski drugorazredne ili trećerazredne države, pomognute kreditima iz inostranstva, uvoze tuđu prvorazrednu robu. Ekonomski i industrijski to ih ne pomera s mesta, izuzev što ih katastrofalno zadužuje.

Ikea je sjajan model na kome se mogu analizirati ekonomski fenomeni Srbije. Po onome što se do sada moglo naslutiti, čini se da je Ikein entuzijazam mnogo veći u trgovinskoj nego u proizvodnoj sferi. To svakako nije krivica Ikee. Ako je osnovni razlog slabog investiranja u Srbiju to što je ekonomski ambijent loš i nereformisan, kako se tvrdi, kako to da takav ambijent nije smetnja investicijama u trgovinu, ali jeste u proizvodnju? Kada sebi rastumači ovaj paradoks, Srbija će napraviti krupan korak ka izlasku iz ekonomskog, pre svega industrijskog beznađa u kome se nalazi.

Nije posao stranaca da Srbiju razvijaju već da u njoj zarađuju. Država mora sama brinuti o svom razvoju i mora shvatiti da nema razvoja koji se dešava sam po sebi, ili, kako se to „naučno” kaže, snagom tržišta. Razvoj se mora planirati, njime se mora upravljati, mora postojati jasna strategija, i mora postojati jedno ministarstvo koje se time bavi, ne četiri. Za razvoj su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija – nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti.

Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>