Home » 1 Nebojša Katić » Kada tranzicija ubija

Kada tranzicija ubija

Ekonomska politika može biti veoma opasna po zdravlje – čak ubitačna, i to sasvim bukvalno. Koliko god ekonomske krize bile duboke i teške, one ne ubijaju. Ubijaju moderni lekovi kojima se krize leče – šok terapija i politika velike budžetske štednje. Unesrećene porodice, trajno oboleli ljudi i na kraju izgubljeni životi, cena su takvog ekonomskog izbora. Za razliku od berzanskih pokazatelja i privrednog rasta koji pre ili kasnije vaskrsnu, mrtvi ostaju mrtvi i kada se privreda oporavi.

Tako bar sledi iz zapažene knjige „The Body Economics: Why Austerity Kills“, Dejvida Staklera (David Stuckler) statističara sa Oksforda i Sandžaj Basua (Sanjay Basu) lekara sa Stanforda. Njihova analiza bazira na iskustvima svih velikih ekonomskih kriza, od Velike depresije 1929. godine, do poslednje Velike recesije koja je počela 2008. godine. Oni se oslanjaju na zvanične izvore i obimnu literaturu, ali i na ozbiljan „terenski rad“ koji je obuhvatao između ostalog i putovanja po sibirskim zabitima i analiziranja umrlica iz raznih delova sveta [1].

Osnovno pitanje je uvek isto – da li će se u krizi ekonomska politika podrediti interesima građana, ili interesima kapitala? Odgovor na ovo pitanje u svom krajnjem ishodu određuje milione ljudskih sudbina.

U knjizi su analizirani različiti modeli izlaska iz krize i njihov uticaj na zdravlje i živote ljudi. Iz ugla ovih autora sledi da je ekonomska politika koja počiva na radikalnoj štednji i šok terapiji ne samo nehumana, već i neefikasna – bar u poređenju sa rezultatima alternativnih, umerenijih politika. Zanimljiva i poučna su poređenja poslednjih iskustava Islanda i Grčke.

Pod velikim pritiskom kreditora Grčka je morala da prihvati šok terapiju sa svim teškim posledicama po zdravlje i socijalnu koheziju nacije. U okviru politike brutalne štednje, MMF je izričito zahtevao i veliko smanjivanje troškova zdravstvene zaštite.

Na drugoj strani, plebiscitarno odbijajući šok terapiju, građani Islanda su, bar kada su životi i zdravlje u pitanju, prošli gotovo bez posledica. Pri tome, islandski izlazak iz krize je ne samo manje traumatičan, već je i mnogo brži od grčkog.

Čitaocima u Srbiji bi verovatno najzanimljiviji i najbliži bili oni delovi knjige koji analiziraju efekte tranzicije na zdravlje ljudi. Kako bi se i očekivalo, najstrašniji podaci vezani su za prostor bivšeg SSSR-a (sa izuzetkom Belorusije). U tom nesretnom kontekstu, ruski pokazatelji najbolje ilustruju svu dramu tranzicije.

Harvardski asovi – Saks, Šlajfer, Samers, Fišer, uz svesrdnu pomoć lokalnih titana ekonomske misli, Gajdara i Čubaisa, uspeli su da kreiraju rusko ekonomsko čudo. Tokom godina tranzicionog zamaha, ruski BDP je smanjen za trećinu i srozao se do nivoa američkog BDP-a iz 1897. godine. (Istini za volju, Ukrajinci su prošli još gore, pa na ruske rezultate mogu gledati sa zavišću.) [2]

Kombinovani efekat velikog rasta nezaposlenosti i potpunog urušavanja socijalne i zdravstvene zaštite, doveo je i do ogromnog rasta siromaštva i do drastičnog porasta smrtnosti. Stopa siromaštva je sa 2 procenta stanovništva skočila na 40.

Ukupna stopa smrtnosti je porasla za 35 procenata, s tim da je u segmentu muškog stanovništva starosti između 25 i 39 godina, ta stopa porasla za 90 procenata. Milioni mladih muškaraca su nestali u vrtlogu tranzicije, nanoseći nenadoknadivu štetu ne samo demografskom stanju nacije, već i njenoj ekonomiji, nacionalnoj odbrani i budućnosti.

U kratkom periodu od 1991. do 1994. godine, životni vek muškaraca u Rusiji se smanjio sa 64 godine, na 57 godina. Time su nadmašene čak i žalosne baltičke statistike[3].

Prosečan životni vek građana Rusije tek danas, posle značajnog oporavka, dolazi na nivo na kome je bio krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Ovakav porast smrtnosti je fenomen koji u poslednjih pola veka nije zabeležen nigde, izuzimajući države zahvaćene ratom ili katastrofalnim sušama i glađu. Podaci su dovoljno dramatični da se u literaturi danas podvode pod odrednicom „postkomunistička kriza mortaliteta“.

Najčešći uzroci smrti su trovanje alkoholom, nagli porast zaraznih bolesti, depresije uz samoubistava i ubistva, kao i smrt od povreda. Zvuči neverovatno, ali teritorija bivšeg SSSR-a jedan je od samo dva svetska regiona gde se bitka sa tuberkulozom danas gubi – drugi region je podsaharska Afrika.

Kada je o trendovima reč, američke analize su procenjivale da će broj stanovnika Rusije koji je do početka devedesetih stalno rastao, do kraja dvadesetog veka dostići nivo od oko 164 miliona. Rusija je dvadeseti vek završila sa oko 146 miliona stanovnika. Danas se broj stanovnika Rusije kreće oko nivoa od 144 miliona i to samo zahvaljujući promeni trenda i rastu koji je počeo 2009. godine.

Demografska katastrofa koju su doživele države bivšeg SSSR nisu nastavak nekakvih trendova iz socijalističkog perioda – ovo je novi fenomen, rođen u tranziciji.

Naravno, ova vrsta analiza ima i svoje protivnike. Džefri Saks, na primer, ne vidi korelaciju između šok terapije i zdravlja građana. On je objasnio da zdravstveni problemi ruske nacije nisu vezani za tranzicioni šok, već za loše navike u ishrani. Po njemu su prevelika upotreba crvenog mesa i zasićenih masti glavni izvori problema. Iz ovoga bi se morao izvući zaključak da su Rusi sve do 1993. godine bili uglavnom vegeterijanci, ili da su se bar držali mediteranske dijete. A onda, od 1993. godine, kada im je standard naglo skočio, oni su navalili na meso i tako se upropastili [4].

Londonski The Economist se nije bavio nutricionističkom analizom, već je objasnio da su loše posledice po zdravlje Rusa nastale zbog sporosti reformi. Moralo je eto, mnogo brže i mnogo radikalnije.

The Economist nije primetio kako je upravo sporost reformi u nekim tranzicionim zemljama pomogla da se strašni trendovi po zdravlje i život ljudi ne osete. Primeri su Belorusija, Poljska, Češka ili Slovenija na primer, koje su odolele šok terapiji i izbegle veliko povećanje smrtnosti. Spora i postepena kineska tranzicija je dovela ne samo do fantastičnog ekonomskog uspona već i do porasta životnog veka stanovništva sa 67 na 75 godine.

Žrtve komunizma i staljinizma su dobile svoje memorijalne spomenike, pa čak i datum kojim Evropa obeležava njihovo stradanje [5]. Za žrtve tranzicije i žrtve brutalne ekonomske politike, a reč je o milionima ljudi, nema empatije. Njima niko neće podizati memorijalne spomenike jer ih niko žrtvama ni ne smatra. Oni su zaboravljeni i o njima se ne govori. Svako sećanje na veliku ljudsku dramu biće sistematski potiskivano, relativizovano ili sramno vulgarizovano. Da, za sve je kriva loša dijeta i nezdravo crveno meso.

——————————————————————————————————————————————————————————————————————————-
[1] Podaci koje u tekstu navodim su preuzeti iz knjige. Proveravajući demografske podatke koji su navedeni u knjizi, nailazio sam i na neslaganja sa izvorima koje sam ja konsultovao. Ta neslaganja nisu bila takva da bi, po mom sudu, mogla da ugroze zaključke iz knjige.

[2] O ulozi harvardskih eksperata u ruskoj privatizaciji videti teksthttps://nkatic.wordpress.com/2005/10/22/cena-slepog-poverenja/.

[3] Baltičke statistike su pomenute u tekstuhttps://nkatic.wordpress.com/2014/04/29/srbija-na-baltiku/.

[4] Ovde je Saksovo nutricionističko objašnjenje ruske demografske katastrofehttp://www.ft.com/cms/s/0/0b474e44-e5c9-11dd-afe4-0000779fd2ac.html.

[5] Videti tekst https://nkatic.wordpress.com/2009/09/04/dogovorna-istorija/.

 

3 Komentara na Kada tranzicija ubija

  1. Epitaf :

    Ne placite,ja sam samo vas predhodnica.

  2. Krajem megainflacione 1993. godine u Novom Sadu se na sahranjivanje umrlog cekalo i pocetiri, pet dana; usled prevelikog broja korisnika, nije bilo vremena za raniji ukop na Gradskom groblju. Inace, pre i nakon ovog perioda, sahranjuje dan ili dva nakon smrti.

  3. Neuporedivo je manje žrtava tranzicije, nego engleskih osvajačkih ratova… Srećom, ako izuzmemo davno optisane fabričke radnike, Srbija i nije u tranziciji…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>