Home » 2 Crna Gora, Sela » Luštička Opština (Herceg Novi)

Luštička Opština (Herceg Novi)

Луштица је област на полуострву истога имена која има у простору 3841 хектара, становника 1203, између којих православних 1003, а остало римокатолици. По народности припада Србима 1.148, а остало су Њемци, Талијани и друге народности (то су војници). Мушких има 597, а женских 606. Свега је у Луштици 306 домова.

1. Порто Росе

Налази се у сјеверо-западном дијелу полуострва луштичког, при самом жалу морском, у висини над морем 1-14м. Клима је оштрија него ли у оближњем Херцегновому, јер је више изложено вјетровима, особито југу и западњаку. Снијег врло ријетко пада и никад се не одржи. Ово село нема ни земље за обрађивање ни испаше, и ако су многе земље у катастарским књигама убиљежене на Росе, те су земље села оближњег, које се зове Клинци.

Порто Росе има облик једне мале варошице. Куће су с једне и с друге стране пристаништа, покрај мора, од кога их дијели само пут, који према сјеверу води до православне цркве св. Тројице и једне старе тврђаве, а према југу на једну нову тврђаву. Те су куће све у реду, једна од друге у растроју од 2-10м, а има и једно 18 кућа. Пут их спаја са пристаништем, код кога је поштарски и брзојавни уред и касарна оружничка. Овакав је распоред колико рад жала морског, толико и рад тога, што је више села неприступан положај. Свега има 18 домова, а душа 33. То су братства: Калуђеровићи, Паландачићи, Кршевци, Бринић и војници, који нијесу стални. А од скора дошла породица Тројановић и Радовић.

Назвало се по старом граду Порто Росе, који је порушен од Сарацена у 9 веку. Овај град се опет био подигао у 14 веку, али не већ до прве величине.

Развалине Порто Роса се виде и данас. Овај град спомиње се у неродимском хрисовуљу Стефана Душана од 1351, који се сматра као фалсификат. Гробље је код цркве св. Тројице, али је исто новијег постанка. Кад је ограђена црква св. Тројице не зна се, а градња је по основи лађа са звоником на преслицу. Госпа, католичка црква је рађена млетачког доба. Оградио ју је млетачки војсковођа Антоније Алберти год 1783, како се разабира из натписа. Народ вели, да је село постало досељавањем породица из општине луштичке, и то најраније отрагу 50-60г, а дотле су овдје били магазини, где су Луштичани сносили своје уље за трговину, а тад се, као и вазда, звало Порто Росе. Ти су магазини били куће поземљуше; на њихову мјесту су куће саграђене.

Узрок, због ког су се овдје доселили, јест тај што је овдје близу мора и што је мјесто оживило и подигло се војништвом. Прије пак 1809г и да су хтјели се овдје населити, нијесу смјели, јер је живот и иметак при мору био несигуран од разбојника, а Млечић је и онако нерадо православне гледао у близини својој, јер је настојао, да му при мору буду све римокатолици, јер тај је елеменат сматрао вјернијим и оданијим. Откад Аустрија Боком завлада, православци почињу полако из брда и мору силазити, како овдје у Порто Росе, тако и по свој Боки.

Данас овдје станују:

Калуђеровићи (2к), који славе св. Трифуна, а прислужују св. Николу, као и сва Луштица. Дошли из оближњег села Клинаца;

Бринић из Кртола, има 10г, а слави св. Срђа.

Кршанци (2к) из Клинаца има 50г, а славе св. Троицу;

Тројановић из луштничког села Забрђа има 18г, слави св. Госпођу. Из ове је куће пок. др. Владимир Тројановић, срп. посланик;

Паландачић из Бабуљаца (Луштица), има 19г а слави св. Николу; и

Радовић из Клинаца, има 4г и слави св. Трифуна.

2. Клинци (Херцег Нови)

Село се налази по сата источно од Порто Роса, у једној висоравни, између два брежуљчића, с оне стране полуотока према отвореном мору, у висини над морем 146-189м.

Пије воду кишницу из чатрња живих извора нема. Свака кућа има своју чатрњу. Није толико студено, јер је заклоњено. Дува југ и западњак. Село има земље 458 хектара, од којих је опорезовано 443 и то оранице 35, вртова 88, винограда 1,18, пашњака 10 и шума 309.

У селу нема кметова, нити држе туђу земљу, јер је у опште за то нема.

У свему селу има 4 мазге, 38 говеди, 53 оваца, 34 козе и 37 свиња.

Село се дијели на Клинце и Љумотиће, једно од другог четврт сата удаљено.

У Љумотићима станују Кршанци (5к), којих су куће све једна до друге, тако да између себе чине унакрст улицу. У Клинцима куће су разбијене, али су ипак породице једног братства ближе једна другој, у размаку од 5-15м, а племе од племена једно 5 часака.

Све су куће покрај пута, који води из Порто Роса кроз село, а има их 47 а душа 218 (143 мушких, а 74 женских – 146 прав., а 70 римокатолика). Највеће су породице: Калуђеровићи (8к), Ђураши (4к), Радовићи (5к), Вего (3к), Поповићи (2к) и Бјелица (1к). У Клинцима је пучка школа, тврђава Кабала, Марконијев брзојав, три православне цркве и један дућан. Сва се здања налазе покрај пута, који води кроз село. Клинци су добили име по камењу, који се туда налази, а сличи клинцима. Име је врло старо. Засеок Љумотићи назват је од давнина по Љумотића породици, која се спомиње у 15в у пергамони зетског митрополита Јефтимија, у којој се говори о једној парници, коју је речени митрополит пресудио у корист Љумотића, а у присуству сведока Досе Бабунчића и Богдана Мркова.

Између старина јесу цркве св. Арх. Михаила, мала црква, заокружена високим зидом. Зидарска је техника према другим црквама знатна. Сазидана је 1670, а иконостас је, како се види из натписа, рад из 18в Рафаела Зоографа. У њој има Триод, у коме се спомиње „Стефан од града Скадра“, а то је био онај штампар Стефан Скадарини, који је у Млецима отштампао један Фаризеовац 1561г. Има и један Зборник, ког је написао ердељски митрополит Генадије 1580. – Св. Сава, то је мала црква, грађена 1800. Св. Трифун, црква врло мала. Св. Пантелије црква мала, а близу ње је засеок Љумотићи, гдје је некад живило братство Љумотића, што се дознаје из пеграмене зетског митрополита Јефтимија.

У овом селу има и једна гомила. – Данашње насеље у Клинцима има везе са старијим насељем у толико, у колико и данашње породице стоје у вези са старим породицама, од којих неке тврде да су још од тада.

Постанак села губи се у недогледној прошлости. Нека од данашњих племена спомињу се у опћој читуљи луштичкој, која се чува у манастиру Савини, а написана је у почетку 18в од калуђера Савинских, који су купили милостињу по Луштици. Најстарија братства, за која се зна да су у овом селу била, а која се истрачила, јесу:

Љумотићи који се спомињу у пергамени зетског митрополита Јефтимија у 15в, а по њима је, како видјесмо, прозват засеок Љумотићи, гдје живе сада Кршанци. Братство се истрачило има 200г, а славило је св. Николу.

Чворићи су старосједиоци. По читули звали се и Чорићи. Славе. Св. Трифуна; Гуше, Ђурђиновићи, Вицковићи, Милашиновићи и Радовићи, славе св. Николу, а истрачили се има 170г.

Ђурашеивћи. Њих зову и Ђураши. Славе св. Харитона, старосједиоци. Читула неког Стијепе Ђурошевића из 18в налази се у ман. Савини. Они тврде да су потомци Ђураша, унука Ђураша Вранчића, витеза у цара Душана и члана оне знамените породице, која, као што се прича, даде име селу Ђурашевићима у Кртолама.

Калуђеровићи. Они су дошли из Црне Горе из Ћеклића, има 400г, а славе св. Трифуна.

Кршанци, дошли у 16в из Арбаније и настанили се у засеоку Љумотићи. По читули, која се храни у ман. Савини, звали су се и Кршанчевићи. Славе Св. Тројицу. Бего старосједиоци, славе св. Харитона. Поповићи, из Црне Горе, има 200г, а славе св. Трифуна, као и Бјелица, који је дошао из Грбља има 20г.

3. Мркови (Херцег Нови)

Они су на ји према мору, одмах иза Клинаца, 1км далеко од Љумотића, у наставку висоравни клиначке, између малих брежуљака, у висини над морем 189м. Зими буде по који поточић (Миови Поток), али никакве штете не наноси. Пију воду мртвицу из чатрња. Вјетрови и поднебље као у Клинцима.

Мркови имају површине 462х, а од тога порезу подложно 449, то јест ораница 30, врта 116, винограда 13, пашњака 7,19 и оврајака (шума) 289.

Хране и живога и то 5 коња, 31 говече, 54 овце, 41 козу и 108 свиња.

Село је у висоравни, а дијели се у одломке: Мркови, Вочерићи и Тићи. Мркови су јужно Клинцима, а њима јужно Вечерићи, а источно Мрковима и Вечерићима Тићи, сви у растојању један од другога 800м. Све су куће растурене, али ипак племенске су ближе једна другој.

У Засеоку Тићи има истоимено племе (2к), као и у засеоку Вечерићи (3к); у Мрковима: Јановићи (5к), Мариновићи (2к), Мрковчевићи (1к), Богетићи (3к), Урдешићи (6к), Јанковићи (3к), Барижон (2к), Бурат (1к), Сетенчевић (2к) и Рашко (2к). Свега је у селу 32д (42 куће), а душа 145, који су Срби православне вјере (70 мушких а 75 женских).

Мркови су назвати по племену Мрковима, које је ту још прије 15в живјело, јер тад се Богдан Мрков помиње као свједок на пергамени већ споменутој, а издатој од митрополита зетског Јефтимија у корист клиначке породице Љумотића. Тићи, по истоименом братству, а тако су назвати још у 18в; тако и засеок Вечерићи, по братству истог племена.

Од старина су важне двије православне цркве, Св. Лазар, црква мала, заокружена зидом. По основи лађа, а има звоник на преслицу са једним окном. Зидање је ове цркве започето 1605г. Св. Петар заокружен је сухомеђом, врло дуг, али зато одвише узак, јер је продуљиван. Првобитна је црква трећи део краћа од данашње а била је живописана. Како живописна израда, тако и слова, својим обликом подсјећају много на сличну израду у цркви св. Николе у Пелинову у Грбљу. Оба су живописа извршена за црногорског митрополита Данила Петровића – Његоша, само што је она у Грбљу живописана за патријарха Мојсија 1718, а ова за Арсенија IV, неколико година касније. Ова је црква сазидана 1600, а 1605 већ је Фарлати спомиње, како је те године цркву посјетио которски бискуп Б. Анђел П., коме је парох Марко Марковац показао синђелију цетињског митрополита Руфима I Његоша. О цркви се вели да је мала и да је живописана у визан стилу. Данашњи је, дакле, живопис доцнијег постанка, јер је из доба митрополита Данила. О попу Марку се вели да има све потребито за цркву и да му православни становници, 90 домова, дају годишње осам литара жита или сасул вина, а за литургију плаћају два млетачка новчића.

Данашње је село постало досељеницима, који се досељавању мало по мало, на мјесто премена Мркова и других, која се истрачише. Зна се, да је село ексистирало и да се овако звало у 17в, јер га тад калуђери савински тако зову. Братства стара, која били старосједиоце, славили св. Николу, а истрачили се, јесу: Стојкови, Легетићи, Попови, Маличићи, Мркови и Неваровићи.

Данашње насеље поријеклом је од досељеника, који такођер од давна овдје дошли. А то су:

Јановићи, дошли из Арбаније има 350г. Славе св. Петку. Читула Пера Јановића из 18в налази се у Савини.

Богетићи из Црне Горе има 300г, а славе св. Петку.

Урдешићи, старосједиоци, славе св. Николу. Читула Анта Урдешића из 18в налази се у Савини. Звали се и Вурдешићи.

Јанковићи дошли из Херцеговине има 214г, а славе св. Николу.

Вечерићи из Херцегновог за турске прве најезде овамо пребјегли, славе св. Петку; чутула Боже Вечерића налази се у Савини.

Сетенчићи из Херцегновог пребјегли од Турака. По тому, што је неком њиховом старом Млечић издао одлуку (sentenza) назвали се Сетенчићи. Славе св. Петку.

Мариновићи дошли из Тивта има 100г, а славе св. Петку. Били католици, а сад православни.

Крашић из Крашића (Луштица) има 80г, а Мрковчевић из Тивта има 70г. Славе св. Петку.

  1. 4. Забрђе (Херцег Нови)

Ово је село с ове стане полуотока, у Заљеву, у страни, изнад ког се уздиже највећи врх у Луштици, Обоштник (586м). Потока ни живих извора нема, већ пију воду мртвицу из чатрња, а љети доносе живу воду са извора Граб из Баошића. Село страда од буре, којој је изложено.

Земље има за обрађивање. То су обично вртови и земље гдје сију буварицу… Све су земље у селу и око села, у непосредној близини. У простору села има 515х, од којих порезу подложно 504, и то оранице 11, вртови 112, виногради 1,91, пашњака 3,65 и шуме 375. Има један велепосједник. Хране и живога, и то: говеди 35, оваца 78, коза 36 и свиња 87.

Село излази на море на Велики и Мали Пристан. Сеоске су куће по странама, испод врха од брда, све у једном скупу, без икаква реда, како се кому свиђало. Околина, па и у самом селу, све су лијепи маслињаци, између којих, као и између дудова, бијеле се цркве и куће. Ту живе ова братства: Мендогаљи (2к), Стојковићи (4к), Тројановићи (5к), Трипчевићи (3к), Владнићи (2к), Медин (1к), Радовићи (4), Митровићи (5), Иванковићи (2), Рашковић (1к) и Урдешић (1). Свега домова 30, а душа 167 (мушких 78, жене 89), који су сви Срби православне вјере. Куће сваког братства опажа се да су ближе једна другој, а браство једно од другог у растојању од којих 2-5 часака. Узрок је тај, што је свако братство желило да бар најпотребније земљиште имаде код кућа.

Забрђе добило име по свом положају, а гдје ово село излази на море, зове се Велики и Мали Пристан, јер се ту пристаје са мора. На Великом Пристану су магацини од Тројановића а на Малом Медегаља, гдје држе уље.

Ово село је веома старо. Већина породица старосједиоци.

Најстарији су Урдешићи, који се спомињу у листинама 15в. Њихова читула из 17в налази се у манастиру Савини, а славе св. Николу.

Трипчевићи исто старосједиоци, и спомињу се у листинама 15в, славе св. Госпођу.

Па и Тројановићи, од којих је Тројан, по читули која се храни у Савини, први дошао овамо из Грчек у 15в, а славе св. Госпођу.

Стојковићи, потомци неког Стојка, који је од Турчина из опшине херцегновске овамо пребјегао, а славе св. Госпођу.

Владнићи, звали се и Владовићи, старинци, а славе св. Андрију.

Медин из Паштровића има 200г, а славе св. Госпођу.

Радовићи из Црне Горе има 214г, а славе св. Андрију. Њихова се читула налази у ман. Савини.

Митровићи из Херцеговине има 260г, а славе св. Андрију, а тако и Иванковићи.

Мендегање дошли у 16в из Грчке, а славе св. Андрију. Њихова читуља налази се у манастиру Савини, у којој се између осталих спомиње јеромонах Лукша и монахиња Анастасија.

Било још и братство Минићи, које овамо било дошло из Старе Србије, али се истрачило има 180г. Сеоска слава је мали Госпођин-дан.

5. Радованићи (Херцег Нови)

Налази се добро по сата далеко од Мркова, при страни, а у равници, на јз страни полуотока, према пучини морској, у висини над морем 150м. Куће су по странама брежуљака. Потока ни живих извора нема, већ пију воду кишницу из цистерна. Једну је велику цистерну и влада отрагу неколико година озидала. Завјетрина и поднебље благо.

Село има неколико земље за обрађивање и орање… Радовановићи имају у површини 1107ха, а рорезу подложних 1077, од којих је оранице 85, врта 139, винограда 39, пашњака 53 и шума 748. Има један велепосједних. Хране и домаћих животиња, и то 5 мазга, 59 говеди, 62 овце, 76 коза и 335 свиња.

Куће су у Радованићу раздијељске скоро све по племенима. Свако племе има свој засебни скуп кућа, један од другога не у великом растојању (5-10м), али ти скупови немају сталног распореда, осим оних Маровића, Замбелића и Беговића братства, јер су покрај пута; зато су у неком реду и чине између себе мале луцие. Покрај главног пута „посред Луштице“ с горње и доње стране пута налазе се: Ераци (4), Мижевићи (6), Маровићи (19), Ђурашевићи (10), Томичићи (1), Морици (1к), Замболићи (9), Беговићи (16), Тићи (2) који се налазе са западне стране опћине. Осим ових постоји племе Бабовићи (2) у засеоку Радованића, званом „Жањице“. Тај је засеок при западном дијелу Луштичког полуотока, гдје се обала увија, међу бријегом Стрицем и Дебелим Ртом. У непосредној близини диже се мало острво Жањице, гдје у љутој лити расту сомина и лопарина. Јужно источно остаје му ниско полуострво Арза или Арца дио Дебелог Рта, а западно Оштри Рт и острво Мамула: све троје данас тврђаве начичкане топовима. У Радованићу има свега домова 70 (кућа 88), а душа 286 (мушких 133, а женских 153).

Радованићи добили име, како прича вели, по неком Радовану, који је некад најприје ту становао. Жањице по оближњем острову Жањице…

О постанку села не зна се ништа. Судећи према старинама, изгледа да ће бити веома старо. У њему су живјели старосједиоци Лојановићи, Ђуришићи, Новакови, Беловићи, Петровићи и Павићи, којих се читуле налазе у ман. Савини, славили св. Николу, а истрачили се има 100г. Исто тако и Урдешићи и Трипчевићи који су се истрачили прије 140г, а славе св. Николу.

Маровићи, славе Велику Госпођу, а дошли из Црне Горе има 400г. Читула Божа Ивова Маровића, Ника Ђурова Маровића, суђе Стијепа Маровића, Вука Томова Маровића, Јане Лазове Маровића и Лаза Јакова Маровића налазе се у ман. Савини, а све потјечу из 18в.

Ђурашевићи славе Велику Госпођу, а веле да су потомци Ђураша, властелина и витеза у цара Душана.

Замбелићи из Грчке у 16в, а славе Велики Госпођин-дан. Неки од овог братства иселили се у Будву има 100г.

Ераци, дошли из Херцеговине има 280г, а Боснићи из Босне има 230г, а славе св. Николу. Читула Боснића, као и Васа Ерака и Марка Ерака налазе се у Савини. Ераци се звали и Ераковићи.

Мижевићи, старосједиоци, славе св. Николу. Читула Марка Мижевића из 18в налази се у Савини. Из овог братства био је кап. Нико Мижевић, настојник при пријепису оног писма пећког патријарха, ђто је извршио поп Вуко из Котора 1692г, и што доноси Вук Ст. Караџић, као примјер, како се српски писало прије 150г.

Тићи и Бабовићи старосједиоци, а славе св. Николу. Како се види, ово је село старо по постању, а и досељивање рано је завршено. Опште старо заједничко крсно име је св. Никола, који је и данас сеоска слава, као и све Луштице.

6. Бабунци (Херцег Нови)

Налази се с јужне стране Обоштника, источно Радованићу, на страни полуотока, који гледа према пучини морској, од Мркова 3км далеко, у висини над морем 270-300м. Куће при врху стране, у једном скупу. Потока нема, а пију кишницу воду са бунара. Село страда од југа, а клима блага. Снијегу ни трага, као ни у свој Луштици.

Код кућа су им вртови, а одмах близу кућа и остале земље, оранице разне родности, а уопће слабе… Село има површине 346х, од којих 348 порезу подложно. Од тога отпада 20 на оранице, 19 на вртове, 13 на винограде, 47 на пашњаке, а 244 на шуме. Хране и марве, и то: мазга 5, говдеи 12, оваца 28, коза 17 и свиња 51.

Село је све у скупу, при врху само стране, куће близу једна друго покрај пута, који води за Кртоле из Порто Роса. Те су куће, јер покрај пута поредане, нијесу једна уз другу, већ у растојању 10-20м. У скупу су куће Русовића (14), Рашковић (1), а мало даље Паландачић (1). Свега је 16 домова, а душа 57 (муш. 23 а жен. 34), све Срби православне вјере.

Бабунци добили име по Бабунчићима, који су ту живјели за старе српске државе. Деса Бабунчић спомиње се као свједок на једној пергамени зетског митрополита Мардарија, којом је једна парница ријешена у 15в у корист породице Љумотића из Клинаца.

Само једна гомила, за коју веле, да је било богумилско гробље.

Село је, како се из горњег разабира, постојало за старе српске државе, а и данашње је становништво од давна се овдје населило. Најстарије је братство било Бабунчићи, који били старосједиоци, славили св. Николу и истрачили се има 300г. На мјесто њих дошли Русовићи из Арбаније, који су потомци Дапка, или из мјеста Дапци. Славе св. Срђа. – Паландачићи дошли из Арбаније има 280г, а славе св. Николу, и Рашковићи, из Херцеговине има 250г а славе св. Николу. Један Паландачић иселио се у Порто Росе.

7. Бргули – Мардари

Бргули су иза Радованића од истока према мору, а иза њих одмах Мардари. Бргули у висини над морем 300м, а у Мардарима 142м. И у Бргулима и у Мардарима су куће у долиницама, при страни, између брјегова. Од свију луштичких села Мардари су најближи источној страни полуострва. На истоку од Мардара је Веље Поливало, гдје је луштичко-кртољска граница. Потока у селу нема, као ни извора, већ пију воду кишницу из цистерна. У Мардарима при могу има вода – извор живи „Срђеновића Понта“. Предање казује, како је у Страцине, близу Страцинове Шпиље, доходио св. Сава и чинио да букне млаз воде под Плато, но одмах за тим учини, да се воде прекине, те избије наврх „Срђеновића Понте“. Село је досла изложено вјетровима морским, од којих и страда. Снијег не пада, а поднебље благо.

Све су земље око кућа… У овом селу има опћинских шума. Село у површини има 655х, од тих порезу подложно 646, то је ораница 35, врта 54, винограда 23, пашњака 60 и шума 474. Има један велепосједник. У селу је 6 мазга, 32 говеди, 51 овца, 30 свиња и 336 коза. Ово село се дијели на засеоке Бргуле и Мардари. Бргули опет имају засеок Љешковић. У Бргулима су куће све у скупу, без реда, у растојању 2-10м. Ту живе Сетеичићи (15к). Мало даље је засеоч Љешковићи (7), гдје су куће такођер у скупу, покрај пута, у реду поредане, једна близу друге, тако да чине између себе улицу. Узрок тому је, што је било потребно, да има свак свој излаз, те се тако и улица учинила, а и куће у ред поставиле. – Мардари су пак источно од Љешковића, и ту живи племе Мардари (9к). Куће су растурене у растојању 10-200м. Узрок је тај, што је свака кућа хтјела, да има слободу око куће. Свега је домова 31 (34 куће) а становника 174.

Бргули назвати по неким Бргулима, који ту у 14в живјели, као и Љешковићи, а Мардари, по братству истог имена, које ту станује.

И ово село води свој постанак из незапамћених времена. Заселак Љешковићи спомиње у декрету дужда Фрања Фоскар 11 јула 1446. Тад су живјели у Бргулима Љешковићи, који и данас у засеоку Љешковићима живе, а славе св. Вартоломију. Говори се да су назвати по човјеку Љешу, који је био њихов први досељеник, а ту се доселио из Љешевића из Грбља.

Сетенчићи или Сетенчевићи дошли су у 16в из Херцегновог, а славе св. Николу.

Мардари држе да су старосједиоци, а славе св. Вартоломеја. Још су била братства: Јеличићи, Ђурини, Пијешеви и Вулови, који били старосједиоци, славили Николу, а истачали се има 150г. Насељавање се врло рано (16в) завршило.

8. Краошић

Источно Забрђима, постиједи стране полуотока, према заљеву у висини 200м, куће су по сриједи стране, само Петровићи при мору. Потока нема, ни живих извора, изузев Ублић пр мору, који „даје“ сланотином. Пију воду мртвицу из чатрња, која се купи са кровова, али будући им иста не досегне све љето, довозе воду из села Баошића (опћина херцегновска). Страдају од буре, а широк им доноси кишу. Овдје, снијег, ако пане, по дана се само задржи.

Село удаљео од Забрђа пола сата, а село је концентрисано по сриједи стране, око цркве св. Николе. Куће све у скупу, између њих дудови и маслине, без икаква реда, у размаку 2-80м. При мору до четврт сада су Петровићи (2к) и магазини крашићки. У селу око цркве су Петровићи (2к), Чотић (4), Слаовић (3), Францесковић (5) и Ђурђиновић (1). Свега је породица 14, од којих су 13 римокатоличких а 1 православна, а душа има 124.

Добило је село име по потомцима неког Краоше, који су ту некад становали. Старина нема.

Ово је село стално било за владо млетачко, јер ту је било православно племе Краошићи, а кад је овога нестало, они населише ту у 18в римокатолике из Мила, крај Котора, и то: Славоциће, Петровиће и Францесковиће, који славе Малу Госпу. Чотић то је римокатолички парох, који је овде дошао из Пољица (Спљет-Дели) има 30г, а слави Ивањ-дан. Ђурђиновићи, доселили се из Мркова има 40г, а ту из Херцеговине у 18в дошли, а славе св. Николу. Ово село најдоцније се од све Луштице населило, а хтјело би да буде и под Кртолима и под Луштицом.

Boka (Antropogeografska studija) od popa Save Nakićenovića, Srpski etnografski zbornik, knjiga 20, 1913

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>