Home » Ekonomska istorija » Слабљење Oсманског Царства

Слабљење Oсманског Царства

  1. Почеци кризе

 

Врхунац свога територијалног развоја достигло је Османско Царство после смрти Сулејмана Законодавца (1566), када су заузети Кипар, Тунис, Јемен и делови Арабије. Тада се оно протезало 7.000км са истока на запад и 5.000км са југа на север, а запремало површину од 8 милиона км2. Толико пространство имало је царство с незнатним изменама све до краја 17. века, а бројало је преко 20 милиона становника.

 

Наследници Сулејмана Законодавца и Селима 2. (1566-1574) нису могли да одржe снагу царства и оно је почело да улази у кризу. Селим Други склопио је примирје са Аустријом (1568) да би могао наставити освајања у Азији и на Медитерану и да би остварио Соколовићев пројекат о Суецу и каналу са Дона на Волгу. Он се бацио на Кипар али му је флота доживела тежак пораз код Лепанта (1571). Ипак се Венеција морала одрећи Кипра и платити Порти 30.000 дуката. Залагањем Мехмед-паше Соколовића, најзнаменитијег турског државника, Турска је брзо обновила своју флоту тако да је већ 1574. могла поново да заузме Тунис, док је Алжир и даље остао значајно гнездо гусара, па је стога западни део Медитерана и даље био несигуран за трговину. Селимов син и наследник Мурат 3 (1574-1596) препустио је државну управу везирима који су и даље водили освајачке акције.

 

Турска је тада запретила даљим ширењем моћи и на западу и на истоку. Упркос постојећем примирjу настављени су напади на Хрватску, а 1578. године поведен је рат против Персије. То се ширење није остварило, јер, иако је војна премоћ Османског Царства над суседним државама још увек била неоспорна, ипак се крајем тога века јасно видело да је она почела да слаби. Први знак слабљења показао у се у порaзу код Лепанта. Тај пораз имао је снажан одјек на западу; он је срушио мит о непобедивости Турске. Још јаче је одјекнуо турски пораз на копну под Сиском (1593), којим је заустављено турско продирање у Хрватску и према западу уопште.

 

За време 14-годишњег рата (1593-1606) Турци су водили борбе у Подунављу, освајали и губили градове, али им је ипак тај рат донео тврђаву Ђур (Јанок) 1594. године и још две значајне тврђаве, Јегар (1596) и Кањижу (1601), које су постале средишта двају нових пашалука у Европи. Мировни уговор на ушћу Житве 1606. године склопљен је према стању у часу склапања уговора, па је утолико била проширена турска територија на тој страни.

 

При склапању тог уговора Турска је морала не само ослободити Аустрију плаћања данка, које је трајало од 1547. године него први пут у мировном уговору признати једну хришћанску силу равноправним партнером. Тиме је Турска показала да је њена превласт на југоистоку Европе у опадању и да она почиње постепено да назадује и у спољној политицi. Турци нису могли постићи већи успех у Европи не толико због надмоћи Аустрије, колико због тога што су морали да ратују с Персијом и да угушују буне и устанке у својим азиским провинцијама. Због тога је Турска, уз неповољне услове (1607), обновила и мир с Пољском.

 

2. Узроци слабљења Османског Царства

 

Основни унутрашњи узрок слабљења Османског Царства лежао је у кризи економске основе државе, у прецесу раслојавања његове војно-феудалне структуре, а у првом реду његовог тимарског система. На томе систему била је изграђена снага и величина царства. Али како се тај систем заснивао на преовлађивању натуралне привреде, потпуном ограничењу феудалне својине на земљу и њеном искључивању из промета, те развојем новчаних односа, морао се уклопити у новчану привреду и тиме почети да се распада. Његовим распадањем улазило је царство у економску кризу, а тиме је настала и криза његове моћи.

 

Застој у територијалном ширењу царства довео је до ограничавања земљишног фонда, па су се стога све теже могла стицати нова и увећавати стара лена. То је утицало на економску, моралну и борбену снагу феудалаца. Због сталних издатака за рат, њихови приходи нису могли подмиривати расходе, па је држава приступала повећавању постојећих хасова, зеамета и тимара. Услед тога, као и због стварања све већих вакуфа и деомена на рачун ситних спахиских лена, као и услед страдања спахија у непрестаним ратовима, њихов се број почео да смањује. Тако се од смрти Сулејмана Законодавца до 1592. године број спахија преполовио, а и они су се све теже одазивали дужности и све чешће извлачили од војне службе на све могуће начине, нарочито откупом и митом. Почетком 18. века није био редак случај да се у рат одазове само половина спахија. А и они који су се одазивали нису више били она стара, добро опремљена коњица, прожета ратоборним духом.

 

Како није било ратних успеха није било ни прилива ратног плена, главног извора богаћења владајуће војничке класе, нарочито јаничара и спахија. Тим пленом су се успешно премошћавале супротности између централне власти и војске. Сада оне постају оштрије и централна власт почиње да слаби, а дисциплина у војсци и ред у покрајнинама попуштају.

 

Некада свемоћни турски султани већ крајем 16. века постају зависни од своје телесне гарде, јаничара, и тиме њихова неограничена власт почиње да тамни. Сваки покушај спутавања јаничара изазива крваве буне које се завршавају убиством или збацивањем султана с престола. Већ се Сулејман Законодавац плашио јаничара. Мурат 3. је морао мирно подносити њихове увреде, Османа Другог су уморили, а Ибрахима збацили с престола. Још су горе пролазили велики везири и други државници који им нису смогли уобичајене бакшише. Селима Другог су принудили да им приликом ступања на престо подели по 6 дуката на главу, а Мурат Трећи даровао им је 700.000 дуката (1574). Од једне чисто војне организације они су се све више претварали у политичку организацију, која је вршила одлучан утицај на избор везира, па чак и султана, и тиме их стварно потчињавала. Кад султани због финансиске кризе нису могли да им деле бакшише, они су почели да се буне, а затим да за мито примају у своју организацију одрасле муслимане. У вези са општим расулом које је захватило јаничарску организацију почела су се већ од 1582. године у јаничарски ред уводити поред хришћанске деце и деца муслимана из Босне и Албаније, покупљена путем девширме, и муслиманска деца из источних провинција. Отада су постајали јаничари првенствено синови дворских плаћених спахија, а касније и одрасли муслимани. И као што су „странци“ почели продирати у тимарску организацију, исто тако су нови елементи почели улазити у јаничарску организацију која је пружала погодно окриље за остварење разних личних циљева. Некада окупљени у неколико својих гарнизона они су се сада размилели по целом царству, почели се женити, бавити се занатима и трговином. Тако су се чврсто повезали са еснафским организацијама, трговачким и зеленашким капиталом. То повезивање еснафа и јаничара имало је далекосежних последица у даљем развоју. Помоћу политичке снаге јаничара у еснафима унутрашња организација еснафа постала је чвршћа, еснафи и занатска производња су и даље јачали и развијали се.

 

Слабљењу турске царевине у ово доба доприносе много и снаге које се формирају у Европи. Развој капиталистичких односа на Западу изазвао је значајне проналаске и открића у области науке и технике. Многобројни ратови убрзали су развој ратне технике. Од свега тога Турска је била изолована и морала је да узмиче пред преимућствима европског развоја. Непрекидни ратови Турске са суседним земљама, развој ратне технике и нови начин ратовања захтевали су повећање војске, па према томе и средстава за њено одржавање, као и за вођење ратова. Тако је Турска, по Ајни Алију године 1566 издржавала 48.316 људи плаћене војске на коју је трошила 126.409.000 акчи. До 1596. године број тих војника попео се на 81.870 људи за које је издавано 251.280.000 акчи. До 1609. године ти су бројеви порасли на 91.209 људи, односно 310.800.000 акчи итд.

 

Према томе се број плаћене војске и издатака за њу за кратко време повећао више од два пута. Стога је лако уочити да су расходи за издржавање војске, двора, бирократског апарата и читавог низа разних непродуктивних елемената гурали све државне приходе и знатно их превазилазили. То је убрзавало економско и финансиско растројство државе.

 

На растројство државних финансија утицало је и то што је вредност новца све више падала, а цена робе расла. До времена Мурата Трећег из 100 грама сребра ковано је, према старим османским законима, 400 акчи, а 1584. године је из исте количине сребра ковано 800 акчи. Један венецијански дукат вредео је средином 16. века 60, а сада 120 акчи. Тако је куповна моћ новца пала на половину некадашње.

 

С друге стране су султани и феудалци, нарочито восковође које су предводиле ратне походе, много трошили на раскош. Услед тога, као и због непрестаног, све неуспешнијег ратовања, државни расходи су достизали огромне цифре које државни дохоци нису могли покривати, па је стога држава све више западала у тешке финансиске невоље. Државни дефицит растао је из године у годину. Тако су државни приходи 1564. године износили 183.000.000 акчи, а расходи 189. 600.000 акчи, док су 1591. године приходи износили 293.400.000, а расходи 363.400.000 акчи. Године 1596. те су цифре нарасле на 300.000.000 према 900.000.000 расхода. Таква несразмера између државних прихода и расхода довела је до тога да је државни дефицит трипут превазилазио доходак царства.

 

У жељи да изађе из финансиске кризе влада је све чешће прибегавала давању државних добара (земаља) и прихода на дугорочни закуп. То је водило растројству и разарању државних добара и царских хасова, а није могло спасти државу од финансиских криза, јер је држава, добивши закупну суму у време финансиске невоље, том сумом могла да отклони коју тренутну недаћу и да оствари неки привремени план, а фактички се на тај начин лишавала трајних прихода са својих поседа, који су сада одлазили закупцу. Зато се та мера могла показати корисном само привремено, а у суштини водила је погоршању економског и финансиског положаја државе. Такве мере убрзале су продирање трговачко-зеленашког капитала у турску економију. Док се раније новац сливао у државну благајну и био знатна полуга снаге централне власти, сада се он деконцентрише, одлази у руке трговаца и зеленаша, којима се и држава у својим финансиским незгодама све чешће обраћа. Ово продирање трговачког и зеленашког капитала појачало је кризу државе и убрзало све промене које је она изазвала. Главни носилац трговачко-зеленашког капитала у Турској били су фанариоти и Јевреји, а главна последица тога процеса била је економско слабљење турског феудалног система и цветање корупције у бирократском апарату од врхова до последњих државних органа.

 

Корупција и подмићивање постали су општа мана државног живота. Завладао је режим мита и поклона, без којих се није могао свршити никакав посао. У вези са тим развио се режим продаје свих положаја и достојанстава, која су се под видом великих поклона морала откупити од султана или другог надлежног органа.

 

За европске трговце Османско Царство је претстављало привлачно тржиште јер је, с једне стране, захватало простране територије богате житом, стоком и другим сировинама, а с друге стране у западној Европи се, током 16. и 17. века нагло развила мануфактура која је тражила тржишта. Турска је раније трговала углавном са Француском, италијанским градовима и Дубровником. У току 16. века њење трговачке везе су се знатно прошириле. Године 1536. она је закључила пријатељски и трговачки уговор са Француском и дала „капитулације“, повластице француској трговини и трговцима. Исте повластице добили су 1579. и енглески трговци, који су дотле трговали у Турској под француском заставом. Све до краја 16. века Турско царство је по својој снази и као повољно тржиште било таква држава чије су пријатељство и савез тражиле остале европске државе. После Енглеза капитулације је добила и Холандија (1612).

 

Турску економску снагу погађало је још и то што је она све више губила злато и сребро плаћајући њиме западноевропску мануфактурну робу, што је услед прилива племенитих метала из Новог Света падала вредност злата и сребра, па стога, као и због примитивног начина рударске производње, приходи турских рудника нису могли да покрију своје издатке. То је напослетку довело до обуставе рада у многим рудницима племенитих метала.

 

 

2 Komentara na Слабљење Oсманског Царства

  1. Ija….

  2. Fantastican tekst!

    Nemogucnost shvacanja politicke elite da je doslo do maximuma razvoja odredjenim tipom razvoja, neshvacanja sta se desava u svijetu i kuda ce on ici, odbijanje reformacije same drzavne administracije, kupovanje vremena sa tudjim novcem, deficit, inflacija…

    За европске трговце Османско Царство је претстављало привлачно тржиште јер је, с једне стране, захватало простране територије богате житом, стоком и другим сировинама, а с друге стране у западној Европи се, током 16. и 17. века нагло развила мануфактура која је тражила тржишта. sinonim – KUKURUZ. :-)

    Nista se nije promjenilo zadnjih 500 godina.
    Cilj je isti, sredstva ista, samo se mjenjaju “razlozi”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>