Home » Ekonomska istorija » Турски феудални поседи у Србији, 1.део

Турски феудални поседи у Србији, 1.део

Као у свима земљама под турском влашћу тако је и у Србији било добара и прихода који су припадали царском хасу. Пре свега, то су били рудници, Ново Брдо и Сребреница, највећи рудници Деспотовине, као и Јањево, Трепча, Заплана, Рудник, Железник, Кучајна и сви други на територији Србије. Године 1525 приход од рудника Ново Брдо износио је 319.460 акчи, а приход од ковнине од 10 јуна 1523 г. до 29 маја 1524 г. износио је 3.454.875 акчи, док је у Цариград послато сребрених шипака у вредности од 262.889 акчи. Ти приходи од Новог Брда су мањи него у време српских деспота.

У време јаке централне власти и оживљене рударске делатности приходи од рудника били су велике ставке у султанских приходима. Тако је двадесетих година 16. века сам Рудник давао 213.764 акче према 447.839 акчи колико је износио укупно хас у Смедеревском санџаку у то време. Султанов приход од Рудника у 15. веку био је знатно мањи, као што је мањи и касније, у другој половини 16. века. Рудник Заплана у Крушевачком санџаку са седам околних рударских села око 1530. г. давао је приход од 203.696 акчи, а читав приход царског аса од тог санџака износио је 372.680 акчи.

Али царским хасовима нису припадали само приходи од рудника и њихових тргова, него и од неких других тргова. Од царине пристаништа у Смедереву, док је оно било на граници, султан је имао приход од 2% од вредности увезене и извезене робе у трговини са Угарском, приход од увоза соли, таксе од доведених и отпуштених заробљеника, приход од увезеног вина и томе слично. Тај закон је проширен и на Београд после његова заузимања. Нешто пре 1525 г. такав султанов приход од Смедерева износио је 38.910, а од Београда 22.950 акчи. Међутим, када је ускоро Београд постао центар поседнутих тврђава у Срему, царски приход од царина и објеката у тврђавама Београду, Сланкамену, Варадину и неким другим, после 1526 г., предвиђен је на преко 130.00 акчи.

Поред тога царском хасу су припадала многа села на територији Србије и то нарочито око рударским места и тргова. У Смедеревском, Видинском и Крушевачком санџаку до 1536 г., поред харача и других државних дажбина обичне раје, велику ставку прихода царске благајне претстављала је филурија, порез од кућа насељених влаха.

У време освајања јужних делова Деспотовине, док је тим крајевима управљао Иса-бег, он је имао огроман хас који је, не рачунајући Скопље износио до 763.000 акчи. Али су на том хасу постојали тимари његових „слугу“ муслимана и хришћана. То је период у коме није још коначно учвршћена турска власт у тим крајевима и када су команданти на крајини још били у нарочитом положају према спахијама.

По Промонторију, који је био у служби султана од 1458 г. и у свом опису Турске дао позније стање, годишњи приход крушевачког санџакбега износио је 8.000 дуката. У хас крушевачког санџакбега 1516 г. улазио је приход од два града, 37 села, 6 мезри и једног манастира. Његов приход од тога износио је 359.730 акчи. Године 1630 хас крушевачког санџака износио је 410.724 акче. Тада је крушевачки санџакбег Пири, син Балтин, имао још у поседу један чифтлук који му је доносио 15.801 акчу.

Према Промонторију, видински санџакбег имао је приход од 6.000 дуката годишње. Када је Али-бег Михалоглу као видински санџакбег шесдесетих година 15. века држао и Браничевски субашилук, он је имао у њему велика хасовска и друга добра, у свему 53 места у свима нахијама. У његов хас су спадали Равно, Ломница, Пожаревац, Браничево, Костолац и друга места. Највећи приход давала је Ломница, која је била трг са 93 куће, једним кнезом и два попа. Али су нека села имала врло мали број кућа, била су готово ненастањена. У шест опустелих села свога хаса Али-бег је населио влахе. Села Усје (35 кућа) и Храм (57 кућа) чувала су границу на Дунаву, па су због тога становници ослобођени од харача и испенџе, али су становници Усја давали ушур, а становници Храма само саларију санџак-бегу. Сличне повластице имали су Кисељево и Пожежина. Осим тога је Али-бег имао велики чифтлук у нахији Ждрело, који се састојао из четири села са рајом и шест села која је Али-бег населио власима. Видински санџакбег 1483 г. имао је приход од 371.156 акчи. Сврљиг и још четрнаест места доносили су му 37.901 акчу.

По Промонторију смедеревски санџакбег имао је мање приходе од крушевачког и видинског (5.000 дуката). Касније су његови приходи били већи. Око 1527 г. смедеревски санџакбег Мехмед Јахјапашић имао је приход од 500.000 акчи, видински санџакбег Јахш-бег Михалоглу 400.000 акчи, а крушевачки Ахмед-бег 335.000 акчи.

Смедеревски санџакбег је имао пре свега приходе од Смедерева. Од робе која се увозила или извозила у трговини са Угарском, санџакбег је на сваких хиљаду акчи вредности узимао 50 акчи царине, а од увезене соли један проценат у натури. Од сваког бурета вина довезеног из Угарске узимало се 12 акчи, од тога се 4 акче узимало за санџакбега који је тај приход делио попола са купуданом. Од сваке трговачке лађе, која је долазила из иностранства и одлазила, узимао се један дукат, који су делили санџак-бег и капудан. После пада Баната те су одредбе промењене. У канун-нами дефтера из 1560 г. нема тих одредаба него су оне замењене другим које су одговарале насталим променама. Осим тога узимана је царина на увезену храну, део прихода од уловљене рибе у Дунаву, тржишна такса (баџ) од Смедерева у корист санџакбега. Усто је од Смедерева санџакбег уживао приходе од земљорадње. Иако су хришћани у самом Смедереву били ослобођени харача и испенџе, ипак су давали ушур садџакбегу и дажбине од винограда и башти. Хришћанске удовичке куће плаћале су само испенџе, а муслимани ресми дунум од винограда.

Нарочити приход смедеревског санџакбега, док је санџак био на граници, претстављао је приход које је добијао од матолоса. Санџакбег је узимао петину од вредности плена коју су мартолоси стекли приликом упада на угарску територију предузетог по заповести санџакбега. У дефтерима је такав приход уписан према процени, али је јасно да је он зависио од војничке иницијативе. Чувени крајишници Мехмед-бег Минетовић, Хусрев-бег, Бали-бег и Мехмед-бег Јахјапашић морали су имати велике приходе од тога. Велики приход смедеревског санџакбега претстављале су и дажбине влаха, а нарочито приходи од глоба, што је санџакбегу било уписано по 15 акчи од сваке „влашке куће“.

Хас смедеревског санџакбега садржавао је и села од којих је санџакбег убирао приход од редовних дажбина раје. Међутим, структура санџакбеговог хаса у Смедеревском санџаку временом се мењала. У 15. веку хас смедеревског санџакбега имао је више прихода од села него других врста прихода, док се почетком 16. века та врста прихода јако смањила. Најмања је у време кад Турци продиру у Срем. Око 1525 г. смедеревски санџакбег имао је 550.840 акчи прихода,  и то: од прихода Смедерева, смедеревског пристаништа и томе слично, као и од уловљене рибе у Морави 183.225 акчи, од плена мартолоса Смедерева и Београда и њихове филурије, уколико је уписана, 40.000 акчи, од влашког глоба 283.950 акчи. Тада није ни једно село уписано у санџакбегу. Али је уписан мулк санџакбега Бали-бега Јахјапашића, који се састојао из три села (једно од њих је Пожаревац) и две мезре са приходом од 3.452 акче.

И остали санџакбези и турски великаши морали су имати мулковна добра на територији садашње Србије. То показују вакуфи у Смедереву, Београду, Голупцу, Нишу, Крушевцу и другим местима. У Смедереву је 1516 г. било 6 вакуфа са укупним приходом преко 33.000 акчи, а нешто пре 1525 г. у Смедереву је било 11 вакуфа са приходом од преко 93.000 акчи. Исто тако је било доста вакуфа у Нишу, као и у другим местима. У исто време постојао је у Београду вакуф Мехмед-паше са приходом од 70.000 акчи. Један део прихода од тих вакуфа трошио се на џамије и текије ван територије санџака, па и на џамије у Стамболу. Већина вакуфа имала је приход од добара у градовима, од дућана, винограда, хамама, млинова и томе слично. То значи да су већину мулковних имања турски великаши имали у граду, јер се такав приход срета и код вакуфа санџакбегова и паша. Али су неки вакуфи имали приходе и од села, од бивших мулковних имања турских великаша на селима које су ови увакуфили.

Вакуф Мехмед-паше Јахјапашића, бившег смедеревског санџакбега, имао је 1560 г. приход од села Миријева, Горњег и Доњег Сланца и Вишњице у околини Београда. Миријево је имало 10 муслиманских кућа. Свакој муслиманској кући уписано је по 22 акче ресми чифта, а на два домаћинства су уписана по два чифтлука са ресми чифтом. Хришћанско становништво састојало се од једног примићура и 37 кућа. Сви су они уписани са баштинама. Приход вакуфа од Миријева износио је 11.067 акчи, и то: ресми чифта 264 акче, испенџе 925 акчи, пшенице 20 лукна, односно прерачунато у 1.120 акчи, наполице (махлут) 16 лукна, односно 512 акчи, јечма 12 лукна, односно 432 акче, овса 12 лукна, то јест 384 акче, вина 89 медри, односно 2.670 акчи, ресми дунум од муслиманских винограда 60 акчи, затим, на име ушура од купуса, дажбине од башта, дажбине од кошница, пољарине и других дажбина од сваке куће по 100 акчи на 47 кућа (са муслиманима, а без примићура који је био ослобођен дажбина), укупно 4.700 акчи. Изван села обрађиване њиве и виногради давали су вакуфу приход нешто преко 1.800 акчи.

Феудалну класу у Србији, као и у другим земљама под турском влашћу, претстављали су спахије, заими и тимарлије. У дефтеру који је писан у време коначног заузимања јужних делова Деспотовине (1455) у „вилајету Блк“ уписано је око 170 тимара. У Браничевском субашилуку 1467-68 било је 97 спахија и 34 мустафхиза са тимаром. Око 1476 г. било је у Смедеревском санџаку 11 зеамета и око 150 спахија, не рачунајући тимаре посада тврђава (мустахфиза). У то време је био највећи зеамет Љубостиња, који је тада био у поседу Ибрахима, сина Малкочева. Том зеамету је припадао манастир Љубостиња и бивши трг Крагујевац. Зеамет је имао 26 села, 6 мезри, 1 манастир, односно 687 кућа, а приход је износио 60.708 акчи. Код тимара је било и сасвим малих тимара, односно чифтлука и баштина уписаних као тимар, који су доносили коју стотину акчи прихода. Године 1516 у Смедеревском санџаку број зеамета је био исти, а и број тимара је био отприлике исти као и око 1476 године. Али се касније број спахија у Смедеревском санџаку необично повећао. Тридесетих година 16 в. Било је у Смедеревском санџаку 29 зеима, 232 спахије са царским баратом, 356 спахија са беглебеговим бератом и 30 кнезова спахија. Тада је било 967 мустахфиза из тврђава Смедеревског санџака и 325 мустахфиза из сремских тврђава, који су имали на уживању делове тимара у Смедеревском санџаку. Такво повећање броја спахија било је условљено и развитком тимарског система, претварањем хасовских села у тимарска, што је била општа појава у Смедеревском округу у првој половини 16. века. Али главни услов који је омогућио такво повећање броја спахија био је пуни прелазак на земљорадњу бројних насељених сточара.

У Крушевачком санџаку 1516 г. било је 22 зеамета и око 540 тимара, а око 1530 г. 15 заима, 136 спахија са султановим бератом и 500 спахија са беглебеговим баратом. У овом санџаку преовлађивали су мали тимари, од којих су многи били чифтлуци или баштине уписани као тимар са 200 до 500 акчи прихода. На таквим тимарима је било уписано 6 до 9 спахија на једном тимару, а у једном случају чак и 14 спахија.

У Вучитрнском санџаку почетком 1526 ф. Било је четири зеамета са укупно 41 селом, једним манастиром и једном мезром, а спахије и мустахфизи држали су 588 удела у селима тог санџака. У Призренском саџаку у време великог везира Рустен-паше било је 5 заима и 270 спахија.

Иначе је у Смедеревском и у другим санџацима у Србији у другој половини 15 века и у првој половини 17 века било чифтлука и баштина уписаних као тимар. Али је у 16. веку било доста чифтлука уписаних на турске великаше и феудалце.

Муслиманских феудалаца било је у санџацима на територији Србије из многих земаља под турском влашћу, а нарочито из Македоније, Албаније, Босне и Бугарске. Али је било муслимана спахија из саме Србије, било исламизираних било нових спахија. Поред муслимана спахија било је у северној Србији и доста домаћих спахија хришћана.

Следећи цитат: Хришћани спахије у Србији

3 Komentara na Турски феудални поседи у Србији, 1.део

  1. Veoma interesantan tekst. Bilo bi lepo ako autor zna koliko je recimo kostalo zito ili krava da bi stekli nekakav utisak o ovim prihodima. Takodje ja sam mislio da je “akca” jedinica zapremine ali izgleda da ona ima neko “univerzalnije” znacenje mozda i neku novcanu vrednost?

  2. Slučajno pokupio u Jagodini Istoriju naroda Jugoslavije od pada pod Tursku vlast do Prvog srpskog ustanka. Ukoliko nadjem vremena potrudiću se da prekucam sve o Srbiji, pa još uspem i BiH, Crnu Goru, Makedoniju…

  3. Sad pročitah, pošto završavam ukucavanje ovog perioda, u rečniku da je Akča Turski srebrni novac. Sad cene krava, vina, žitarica, prinosi, rod…iz tog perioda, malo i drugih istraživanja osim mojih “sirak sužnji bez igde ikoga”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>