Home » Ekonomska istorija, Književnost » Majstor Žika i austrijski kapital

Majstor Žika i austrijski kapital

Мајстор Жика се – рећи ће – са своја три метра платна дневно свакојако није могао носити с тонама царински повлашћеног аустријског текстила. На тај начин је швапски монопол умртвио нашу привреду. У пеленама нам удавио индустрију, обогаљио занатске еснафе, заробио спољну трговину, а што је најопасније – отежавањем сваке домаће иницијативе – демобилисао чаршијски пословни дух. Аустрија је најмање за педесет година одложила нашу економску еманципацију и тиме створила све услове да нас првом приликом врати тамо где смо били пре устанка. Не. Не могу се, отац, из једне зобнице два коња хранити.

Симеон се изненађено загледао у празну фотељу.

Шта, gajdaros, ти знаш о коњима?

Ништа.

Онда ћути. И слушај. – Akonite ti ta sas po. За Жику да ти кажем. Тај би још и данас разбој дрндао да на својој кожи није искусио како се то у свету и брже и боље и профитније ради. Постао је фабрикант. Није му било друге. Морало се или машинизирати или се увити у она три метра платна и отићи на индустријски отпад. И све српске мајстор-Жике треба Аустрији до гроба да се клањају и да се уместо у крсну славу у њене св. Монополе куну!. Јер смо само уз инат њима, у јакању с њима, пренули из славјанско-левинтинске учмалости нашу привреду, те од 1873 до 1906 фундирали 144 индустријске компанија са капиталом од 36.700.000 дин и укупном производњом од 30 милиона.

Што је према 411 нових фабрика, само од 1878 до 1890, и само у непосредној околини Беча – инвестициона мизерија. И управо те статистике белодано доказују да аустријски капитал није овде имао озбиљне инвестиционе намере, чак и да се привидно дубље и дугорочније ангажовао. Он је код нас био такорекућ у гостима. Убрао би посредничку добит, враћао се кући и тамо пласирао у нове фабрике, нове изворе робног притиска на наше незаштићено тржиште. А што се тиче тврђења да је мајстор Жика прешао на машинску производњу благодарећи аустријској конкуренцији и да јој због тога мора бити захвалан, мени то личи на поштовање које бисмо указивали камену што нам је легањем на груди развио плућа. Концесије повластице и ниске индустријске а високе аграрне царине…

А што ти, ma ton teon, једнако о царинама! Та нису царине биле еухаристија да се нису могле заобићи. Уведеш неки допунски намет и збогом. – Is ton teon, tarifo! Још је књаз Милош, по Грковом савету, изигравао турску царинску меру ударањем ситних приреза. Срећно провучена кроз ниску диференцијалну царину, загранична је роба, већ иза прве српске карауле, курвински дочекивана калдрмаринама, скеларинама, возаринама, кантатинама, лежаринама, сотона ће га знати каквим све дажбинама. Таксе су, додуше, мале, али их је сила. Кад се на београдској пијаци распакујеш, увиђаш да си у неку руку преко носа иштриклан. Индустријски експортер Herr Cornfield је био гранично повлашћен, то стоји. Али кад плати петопроцентни обртни порез и свакојаке трошарине, над поприлично осакаћеном привилегијом мора констатирати да Србија баш и није онолики колонијални мајдан каквим се из његовог бечког контоара утварала.

Борислав Пекић, Златно руно, том 2. стр. 323-325.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>