Spoljna trgovina kraljevine Jugoslavije pred Drugi svetski rat

Током 1935 британски политички кругови нису показали већу активност на спречавању немачког привредног продора на Југоисток, рачунајући да ће позиције у тој интересној сфери умањити евентуални притисак Немачке за повратак колонија. Међутим 1936 јављају се страховања због енормног повећања обима спољнотрговинског промета са балканским земљама. Током исте године Британија је склопила нове трговинске уговоре са балканским земљама и повећала своје набавке код њих, као и инвестиције, али су све активности биле краткотрајне и несистематске тако да се немачке позиције нису могле угрозити. Као важан елемент за очување позиција у трговини са балканским земљама Немачка је користила извоз наоружања и ратног материјала, које су државе у региону пајачано куповале после италијанског напада на Абисинију. „Одлични привредни односи са Немачком“, која представља „прворазредну пијацу за југословенске пољопривредне  производе“, наведени су као један од разлога што је Милан Стојадиновић одбио да се безрезервно изјасни за пројекат пакта Француска – Мала Антанта и предлог за проширење обавеза Мале Антанте. Политика неприлажења ни у који од супарничких блокова који су се оцртавали била је подржана и мишљењем Ђенералштаба да би прихватањем предлога Чехословачке Мала Антанта имала у првом реду антигермански карактер. Стојадиновић је свакако водио рачуна и о Геринговом „пријатељском савету“ да у својој спољној политици има у виду да „Енглеска је далеко, Немачка је близу…“. Ни промена на месту премијера, извршена 1939 године управо због приближавања Немачкој, није променила правац спољне политике нити спољне трговине. Немачка је почетком Другог светског рата учествовала са приближно половином вредности југословенског извоза и увоза чиме је њен утицај додатно појачан и економским елементом а не само војно-политичким, без обзира на симпатије већег дела југословенске политчке сцене а западноевропске државе.

Иван М. Бецић „Министарство финансија краљевине Југославије 1918-1941“ , стр. 171-172. Институт за савремену историју Београд