Home » Književnost » Ernesto Sabato: Citat iz Izveštaja

Ernesto Sabato: Citat iz Izveštaja

Koliko budalaština počinimo kada mislimo da se rukovodimo strogim logičkim rasuđivanjem! Zaista, mi rasuđujemo dobro, rasuđujemo izvanredno, na osnovu premisa A, B i C. Jedino nismo uzeli u obzir premise D i E, a ni F. Kao ni preostala slova latinične abecede ili ćirilične azbuke. Taj isti mehanizam navodi pametne psihoanalitičare da budu bezbrižni nakon što su izveli sasvim ispravne zaključke na slabašnim osnovama.

Koliko me je gorkih misli obuzimalo na tom letu u Rim! Pokušavao sam da sredim svoje zamisli, teorije i doživljaje. Budućnost možemo da predvidimo samo ako pokušamo da otkrijemo zakone prošlosti.

Koliko je samo grešaka bilo u toj prošlosti! Koliko previda! Koliko naivnosti! Tada sam se prisetio onoga što se dogodilo Viktoru Brauneru i najednom uvideo kakvu je dvosmislenu ulogu odigrao Dominges. Sada, posle mnogo godina, moja pretpostavka je potvrđena: Dominges završava u ludnici i izvršava samoubistvo.

Za vreme tog leta za Rim setio sam se šta je snašlo Viktora Braunera. Takođe sam se prisetio da sam, susrevši se sa Domingesom, upitao za sve redom, za Bretona, za Perea, za Estevana Fransesa, za Matu, za Marsela Ferija. Jedino nisam pitao za Viktora Braunera. Nesmotrenog li „zaborava“!

Ispričaću taj događaj za one čitaoce kojima nije poznat. Kao slikara, Braunera je zaokupljalo slepilo i na nekoliko slika je naslikao ljude s jednim probušenim ili izbijenim okom. Čak je naslikao i jedan autoportret na kome je jedno njegovo oko izgledalo šuplje. Elem, negde uoči rata, prilikom orgijanja u ateljeu nadrealističkog slikara, Dominges se napio i u pripitom stanju gađao nekoga čašom. Taj se izmakao a čaša je pogodila Viktora Braunera u oko i izbila mu ga.

Hajde, sada, recite: možemo li uopšte da govorimo o slučajnosti? Ima li slučajnost udela među ljudima? Ni govora! Ljudi se kreću kao mesečari ka ciljevima koje pokatkada jedva naziru. Međutim, ti ciljevi ih privlače, kao što plamen privlači leptirice. Tako je Brauner krenuo u susret Domingesovoj čaši i svom slepilu. Tako sam i ja 1953. godine krenuo ka Domingesu, ne znajući da još jednom idem u susret svojoj sudbini. Od svih ljudi koje sam tog leta 1953. mogao da potražim, gle, jedino sam se setio da potražim čoveka koji je na neki način bio u Sektinoj službi. Ostalo je jasno kao dan: slika koja je privukla moju pažnju i prestravila me, slepa žena kao model (model za tu jednu priliku), ona lakrdija od vođenja ljubavi sa Domingesom, moje blasavo posmatranje sa osmatračnice, moja veza sa slepom ženom, ona komedija s paralizovanim čovekom itd.

Upozorenje naivcima:

SLUČAJNOST NE POSTOJI!

A naročito upozorenje onima koji posle mene, nakon što pročitaju ovaj izveštaj, budu odlučili da preduzmu traganje i da odu dalje nego što sam otišao ja i mnogi drugi nesrećnici pre mene: Mopasan (koji je platio ludilom), Rembo (koji je, uprkos bekstvu u Afriku, ipak naposletku poludeo i zadobio gangrenu) i mnogi drugi znani i neznani junaci. Junaci koje ne poznajemo, a koji su skončali među zidovima ludnice, umrli od rana zadobijenih prilikom mučenja kome ih je podvrgla politička policija, ugušeni u slepim jamama, utopljeni u močvarama, nestali kao žrtve mrava mesoždera u Africi ili u čeljustima morskih pasa, uškopljeni i prodati sultanima na Istoku ili, kao ja, osuđeni da umru spaljeni.

Iz Rima sam pobegao u Egipat, a tamo sam se ukrcao na brod za Indiju. Kao da me je sudbina preduhitrila i već čekala tamo: u Bombaju sam se obreo u javnoj kući u kojoj su sve prostitutke bile slepe. Prestravljen, pobegao sam u Kinu a odatle za San Fransisko.

Nekoliko meseci sam se skrasio u pansionu neke Italijanke po imenu Đovana. A kada sam poverovao da se više ništa sumnjivo ne dešava, odlučio sam da se vratim u Argentinu.

I još jedan citat:

Alonso je igrao šah s nekim novajlijom koji je ličio na Emila Ludviga. Zvao se Maks Štajberg. Može zvučati čudnovato da me neznanac, koga sam susreo naizgled slučajno, vodi ka nekome ko je rođen u mom selu i čija je porodica u bliskom srodstvu sa mojom. Ovde bi valjalo da prihvatimo jednu od omiljenih Fernandovih maksima: „Ne postoji slučajnost, postoji samo sudbina“. Čovek nalazi samo ono za čime traga, a traga samo za onim što je skriveno u najdubljem i najskrivenijem kutu njegovog srca. U protivnom, kako da susret sa jednom te istom osobom ne izazove istovetan utisak kod dva različita čoveka? Zašto susret sa revolucionarom odvede jednoga u revoluciju a drugoga ostavi ravnodušnim? Otuda ispada da čovek naposletku sretne koga je trebalo da sretne. Dakle, slučajnost je svedena na najmanju meru. Zbog svega toga ti susreti koji nam u životu izgledaju čudnovati, kao moj ponovni susret sa Fernandom, jesu isključivo rezultat delovanja onih nepoznatih snaga koje nas približavaju kroz ravnodušnu gomilu, kao što snažan magnet privlači opiljke gvožđa. A to bi moralo da začudi opiljke kada bi imali ma kakvu svest o svojim postupcima, pošto već nemaju potpunu i sveobuhvatnu spoznaju stvarnosti. Zato se krećemo kao mesečari, ali sigurno kao mesečari, u pravcu onih stvorenja kojima nam je unapred suđeno da idemo.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>