Home » Književnost » Moralni aspekti demokratije

Moralni aspekti demokratije

http://www.borislavpekic.com/2011/05/moralni-aspekti-demokratije.html

Dame i gospodo,
veli se da politika ne poznaje moral kao kategoriju s kojom bezuslovno računa u svom praktičnom delovanju. Priznajem da u tome ima istine. Ali ako ga ne poznaje društveni sistem što ga takva politika gradi, ako on nema svoje moralne osnove, svoja načela i svoje zakone na koje se svi možemo, s jednakim pravima, osloniti, on prestaje biti legitiman, čak i ako ostaje legalan.

Komunistička partija Jugoslavije stvorila je, nizom zakonskih i vanzakonskih mera, grubo nejednake uslove za život građana i tako ih otvoreno i beskrupulozno podelila na one s povlasticama i one bez povlastica, da ne govorim o trećoj grupi građanskih partija kojima je život otežavan.

Najkobniji sistem mera, u tom pravcu, bio je onaj koji je od pripadnosti partiji učinio krunski uslov za sticanje bolje i povlaščene društvene pozicije. Sve javne funkcije, od važnosti za državu, u rukama su komunista. Predstavnička tela, zemaljske egzekutive, armija, policija, sudstvo, diplomatija, privreda, kulturne institucije, itd. itd., samo su specijalizovani sektori partijskog života. Na taj način su iz društvenog delovanja isključeni mnogi kompetentni, sposobni, korisni i pošteni građani, nespremni da svoje političko uverenje žrtvuju karijeri.

Ali nisu svi isključeni, niti na takvu žrtvu nespremni. I tu je smisao onoga što želim da kažem, tu je moralna poenta koja od ovog poretka stvari čini jedno lažno, veštačko, a iznad svega nemoralno društvo. Jer, da bi ostvarili svoje prirodne ljudske, građanske i profesionalne interese, ljudi su bili primorani da lažu i partiju u koju stupaju, i okolinu u kojoj deluju, najzad i sami sebe.

Došlo se do farsičnog broja od dva miliona komunista a procenat u ideju ubeđenih je krajnje neizvestan. Cinik bi rekao da je to za nas dobro, ali za ovu priliku, kad o javnom moralu govorimo, ne smem biti cinik. Umesto toga moram reći da se prinudnim saučesništvom u ovoj pozorišnoj igri, stvorio koordinatni sistem opšte i međusobne, čak i priznate, laži u kojoj, evo već decenijama živimo. Stvorilo se jedno fantomsko društvo, jedna škola građanskog nemorala.

Na ovu tužnu temu naveo me je susret s ovećom grupom naših mladih sugrađana, koji, odskora, rade u Velikoj Britaniji. Sve su to ljudi i žene između dvadeset pet i trideset pet godina. Sve su to obrazovane ličnosti i sjajni, u tuđini vrlo cenjeni profesionalci. Nijedan nije mogao da se svojim poslom bavi u svojoj zemlji, zemlji koja ih je školovala, gde su odrasli, i koju, ma kakva da je, vole više od drugih. Oni su primorani da žive po iznajmljenim sobama, usamljeno kao i većina privremenih emigranata, čija sudbina, nažalost, može ostati i trajna. Ali ono što je najpresudnije, oni su lišeni mogućnosti profesionalne afirmacije. Oni su tamo zloupotrebljena radna snaga. Izdani od vlastite zemlje, oni su i tamo žrtve izdaje.

Nenaplativa odgovornost za to leži na jugoslovenskom poretku, koji, uprkos enormnim inostranim zajmovima i takođe enormnoj nepovratnoj finansijskoj pomoći Zapada, nije bio kadar da svom narodu u rođenoj zemlji, obezbedi zaposlenje nego je bio srećan, i to tumačio širenjem demokratskih sloboda, kad je taj narod prinudio da rad potraži u tuđini.

Najpre su nam oduzeli škole, načinivši od njih diletantske ustanove, pa onda i školovane ljude. Kad nam, pod prinudom, škole budu vratili, za njih više neće biti školovanih ljudi. Opet ćemo biti usrećeni priučenim đacima koji drže da je parnet u volji, a iskustvo u pravičnosti cilja.

Stoga smatram da je jedna od prvih dužnosti demokratske obnove da stvori razumne uslove za povratak naših ljudi, naročito inteligencije. Bez nje je dovršetak političkog, tehnološkog i moralnog nacionalnog preporoda nemoguć. U postindustrijskom svetu, daleko od veka rađanja socijalističkih ideja, ljudski će rad promeniti svoju prirodu. Krajnje je vreme da je promene i projektanti naše budućnosti.

U protivnom, ostaće u uspomeni jedino kao projektanti naše propasti. Ostaćemo evropski muzej starina, a u njemu — oni — najslavniji eksponati.

(Govor na Osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, u “Sava Centru”, maja 1990.)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>