Home » 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda » AGRARNE REFORME JUČE, DANAS I SUTRA

AGRARNE REFORME JUČE, DANAS I SUTRA

Restitucija zemljišta pre licitacije

Agrarna reforma kao zakonska regulativa usmerena  na redistribuciju agrarnih resursa jedne zemlje nije izmišljotina komunističkog režima iz polovine prošlog veka, već je ona sastavni deo svih velikih i suštinskih, društveno-ekonomskih promena, narodnih revolucija i kontrarevolucija, seoba i egzodusa naroda. Svaku agrarnu reformu treba vrednovati u kontekstu vremena, u kome je ona sprovedena, kao i sa merilom vremenske distance slobodne i nezavisne istorije. Srbiji je poitreban nova agrarna i socijalna. Sve treba da se obavlja sopstvenim snagama i znanjem uz onu narodnu ,,u se i u svoje kljuse’’

Piše: Branislav GULAN

 

Posle nekoliko decenija srpska poljoprivreda se ponovo nalazi pred  egzistencijalnom dilemom-kako ponovo sprovesti agrarnu reformu, kojom bi se ovom prilikom ispravile nepravde iz prošlih vremena,  kada  su agrarne reforme nemilosrdno cepale, prekrajale i oduzimale zemljište ne samo veleposednicima i grofovima već i vrednim seljacima a time uništavale porodično gazdinstvo kao klasičan i najprirodniji oblik poljoprirodne proizvodnje.

,,Treba naglasiti da agrarna reforma kao zakonska regulativa usmerena  na redistribuciju agrarnih resursa jedne zemlje nije izmišljotina komunističkog režima iz polovine prošlog veka, već je ona sastavni deo svih velikih i suštinskih, društveno-ekonomskih promena, narodnih revolucija i kontrarevolucija, seoba i egzodusa naroda. Svaku agrarnu reformu treba vrednovati u kontekstu vremena, u kome je ona  sprovedena, kao i sa merilom vremenske distance slobodne i nezavisne istorije’’, kaže prof. dr Jan Kišgeci, eks ministar poljoprivrede u Vladi Srbije.

Srpske agrarne reforme u prošlosti

Proširenjem granica Srbije 1878. godine na jugoistok (Niš, Pirot, Leskovac) nametnulo se pitanje razrešenja problema imovinskih odnosa u novooslobođenim krajevima. Srbija, kao zemlja slobodnog seljaštva, nije mogla trpeti feudalni turski sistem, ali je proglašenje seljaka vlasnicima bez naknade bilo protivno odredbama Berlinskog ugovora, koji je izričito nalagao poštovanje imovinskih prava muslimana.Iz novooslobođenih krajeva iselio se pri završetku rata znatan broj muslimanskuh stanovnika. Prvo naseljavanje je donelo   samovlasno zauzimanje zemlje i seču državnih šuma.

U 1880. godini donet je Zakon o naseljavanju, kojim je uneto nešto reda: propisano je da jedna porodica može dobiti najviše četiri hetkara i 2.000 metara kvadratnih za kuću, da se u zadružnim porodicama dodaju još po dva hektara za svaku mušku osobu stariju od 16 godina, da naselenici stiču pravo vlasništva tek poslije 15 godina savesnog držanja. Zatim je donet i Zakon o agrarnim odnosima u novim krajevima, kojim je naređen prinudan otkup spahijskih imanja – prinudan i za seljake i za spahije. Time je likvidiran feudalni sistem u Srbiji. Odštetu su određivali  prema slobodnoj pogodbi, ili prema odluci posebnih državnih komisija. Tu naknadu  su ” imali platiti” sami seljaci iz svojih sredstava u roku od pet godina. Turci su mogli zadržati samo varoška imanja.

Ubrzo se pojavio diplomatski problem, jer plaćanje odštete Turcima nije išlo. Srpska vlada je zbog toga 1882. godine zaključila inostrani kredit u visini 4,5 miliona dinara iz koga je isplatila turske vlasnike zemlje i postala poverilac prema seljacima. Trebalo je da seljaci otplate taj dug državi tokom 15 do 25 godina. Kao što se moglo i očekivati  to su vrlo slabo činili. Svaki režim gledao je kroz prste agrarnim dužnicima s juga Srbije, težeći da ih pridobije za svoju stranku i popravi šanse na izborima. Naplata agrarnih dugova poboljšana je tek 1890-tih godina, a 1902. godine ukinuta je kamata na dug (do tada sedam odsto) i određeno da se  dug mora otplatiti za sledećih 20 godina.

Eliminacija feudalnih odnosa u Kraljevini SHS

,,Agrarna reforma nastala je iz želje da se likvidiraju feudalni odnosi u novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), da se odgovori očekivanjima seljaka iz pasivnih krajeva za poboljšanjem njihovog položaja, da se koloniziraju severni, nacionalno mešoviti krajevi (posebno Vojvodina) i da se veleposednicima stranim državljanima, često odanima tuđim dinastijama, oduzme zemlja. Povod agrarnoj reformi bilo je i obećanje koje je srpska vlada formalno dala na Krfu 1917. godine da će svaki dobrovoljac  dobiti posle završetka rata osam jutara ako je borac i pet jutara zemlje ako nije bio borac. S ekonomskog stanovišta agrarna reforma je branjena  tezom da je mali seljački posed efikasniji od krupnoga. Zalaganja za agrarnu reformu dobro su se uklopila u stranačku političku borbu, oslonjenu na demagogiju. Ideja o agrarnoj reformi nije bila samo pitanje političkog trenutka, već i nastavak težnji seljaka i reformskih agrarnih pokreta iz prethodnih decenija. Prvu inicijativu za agrarnu reformu je dao Kralj Aleksandar – Ujedinitelj 1919.godine. Proklamovao je da se ukinu  veliki zemljišni posedi, a zemlja podeli siromašnim seljacima sa pravičnom naknadom dosadašnjim vlasnicima. Vlada je donela Prethodne odredbe za pripremu agrarne reforme, koje su postale program agrarne reforme. Odredbama je predviđeno da se veliki posedi brzo sekvestriraju i podele, s tim da se formalna strana (propisi i sudska odluka) naknadno reši kao i da zemlju dobiju prvenstveno zemljoradnici koji nemaju zemlje, i to onoliko koliko mogu obraditi sa svojom porodicom, s tim da prednost imaju udovice poginulih vojnika, ratni invalidi i dobrovoljci. Oduzimaju se svi veliki posedi  veći od 100 do 500 jutara, tj. 57,5 do 277,5 hektara, zavisno od kvaliteta zemlje i lokalnih prilika, a njihove površine će se podeliti zemljoradnicima, uz plaćanje odštete i privremene rente. Posedi habsburške dinastije i onih koji su posede dobili od te dinastije oduzimaju se bez naknade’’, ističe Kišgeci.

Kolko je kome oduzeto?

Na osnovu podataka  Austrougarskih zemljišnih knjiga iz 1914. godine može se dobiti orijentacioni uvid o velikm posedima na području nove države SHS, koje su bile predmet velike odluke Kralja Aleksandra Ujedinitelja iz1919. godine.

Grof Čekonić………………………………  39.000 kj

Grof Kotek…………………………………. 33.000 kj

Knez Odeskalki………………………….  25.000 kj

Grof Elc……………………………………..  25.000 kj

Grof Karočanji…………………………… .24.000 kj

Grof Feliks Harnkurt………………….. .21.600 kj

Grof Pejačević…………………………….. 15.600 kj

Porodica Lelbah………………………….. 13.800 kj

Marija Sečenji……………………………..10.500 kj

Porodica Latinović………………………….9.700 kj

Grof Baćanji…………………………………..8.000 kj

Grof Janoš Ziči……………………………….8.000 kj

Artur i Karlo Lederer………………………7.800 kj

Gedeon Dunđerski………………………… 7.000 kj

Đoka Dunđerski……………………………..4.500 kj

Lajoš Redl……………………………………..4.000 kj

(katastarsko jutro=0,57 ha.)

 

Izvođenje reforme nije bilo uspešno prvenstveno zbog politizacije i političke nestabilnosti. Agrarna reforma predstavljala je kombinaciju revolucionarnih mera, prava i izuzimanja imanja preko veze, s tim da su propisi menjani i različito tumačeni tokom vremena. S pravom se može postaviti pitanje da li je ova  smela odluka bila  Kralju možda kasnije i – sudbonosna.

Agrarna reforma  posle Drugog svetskog rata.

,,Jedna od karakteristika agrarne politike Jugoslavije, posle Drugog svetskog rata, je težnja ka razvoju krupne robne poljoprivredne proizvodnje. Da bi se ovakva proizvodnja mogla racionalno i ekonomično organizovati, jedna od pretpostavki je i postojanje većih, krupnijih površina. Pošto je pretežan deo zemljišnih površina bio u vlasništvu sitnih i srednjih gazdinstava, država je zahvatima u domenu posedovne strukture nastojala stvoriti krupne površine, odnosno velika gazdinstva. Zbog niza specifičnosti, u poljoprivredi nije izvršena nacionalizacija kao što je to učinjeno u drugim privrednim granama. Problem razvoja poljoprivrede rešavan je i stvaranjem društvenih organizacija na principu društvene svojine, i postepenog podruštvljavanja proizvodnje i sredstava individualnih proizvođača’’, navodi Kipgeci.

Agrarna reforma i unutrašnja kolonizacija u NR Srbiji sprovođena je prema Zakonu o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji (Sl. list DFJ 64/45). Ovim zakonom regulisana su, kako pitanja koja se odnose na agrarnu reformu, tako i pitanja koja se odnose na kolonizaciju, a sve u cilju ostvarivanja ustavnog načela da zemlja pripada onima koji je obrađuju. Predviđena je  ekspropijacija zemljišta koje se u času donošenja zakona nalazilo u svojini organizacija i lica koja se ne bave poljoprivredom, a zatim ekspropijacija zemljišta preko određenog maksimuma  onih lica koja se bave poljoprivredom. Od ovako ekspropisanog zemljišta stvoren je zemljišni fond agrarne reforme. Da bi se stvorio zemljišni fond za izvođenje agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije, ekspropisano je od dotadašnjih sopstvenika i prešlo u ruke države, sledeća poljoprivredna i šumska dobra:

1. Veliki posedi – zakon sadrži u sasvim sažetom tekstu definiciju velikog poseda. Po toj definiciji svaki zemljišni posed koji ima više od 25 hektara obradive zemlje smatra se velikim posedom. I posed koji nema 25 hektara obradive zemlje, ali sa neobradivom prelazi 45 hektara, smatra se velikim posedom. Po ovom osnovu u zemljišni fond je uneto 84.700 hektara.

2. Zemljišni posedi u svojini organizacija koje se ne bave poljoprivrednom proizvodnjom (banke, preduzeća, deoničarska društva i sl.), oduzeto je 2.600 hektara.

3. Ekspropisani su i posedi bogomolja, manastira i verskih ustanova (posedi crkava) i svih vrsta zadužbina, svetovnih i verskih. U Vojvodini je tako oduzeto od 679 hektaa crkvi sa ukupno 34.522 hektara. Zakonom je propisano da se crkvama ostavlja u svakom slučaju 10 hektara od njihovih ukupnih površina njiva, bašta, vinograda, voćnjaka, utrina i šuma, a oduzeta im je zemlja samo preko te granice. Crkvenim ustanovama, koje su imale karakter istorijsko-nacionalnih spomenika, moglo se ostaviti i više od 10 hektara zemlje, ali najviše 30 hektara obradivog zemljišta i 30 hektara šuma. Koliko se u svakom konkretnom slučaju ostavljalo, odlučivao je ministar poljoprivrede, a po mišljenju ministra prosvete.

4. Zemljišni posedi bez sopstvenika ili pravnog naslednika – oduzeto 8.600 hektara;

5. Zakon o agrarnoj reformi je u nekoliko navrata dorađivan te su određeni novi uslovi za oduzimanje zemljišta. Odredjen je višak zemljoradničkih poseda iznad maksimuma. Zemljoradnički maksimum određen je na 20 – 35 hektara obradive zemlje ili do 45 hektara ukupne površine. Oduzeto je ukupno oko 74.000 haektara;

6. Višak poseda iznad nezemljoradničkog maksimuma – iznad tri odnosno pet hektara – oduzeto je 43.000 hektara;

7. Državni posedi izdvojeni za fond – 1.500 hektara;

8. Posedi ostavljeni od kolonista – 7.100 hektara;

9. U zemljišni fond agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije, pored ovako ekspropisanog zemljišta, ušlo je i zemljište državljana nemačkog rajha i lica nemačke narodnosti, konfiskovana prema odluci AVNOJ-a 1944. godine, kao i posedi neprijatelja konfiskovani presudama, a to je  – 412.000 hektara.

Ovako oduzeto zemljište prešlo je u ruke države, ušlo u zemljišni fond agrarne reforme i unutrašnje kolonizacije, a zatim iz tog fonda dodeljivano korisnicima. Treba zapaziti da svojina na zemlji oduzetoj na osnovu ovog zakona nije prelazila neposredno sa ranijeg sopstvenika na korisnika, već je najpre prelazila u ruke države, pa je tek onda dodeljivana korisnicima (bezzemljašima, agrarnim interesentima, kolonistima, udruženim zemljoradnicima u SRZ i društvenim organizacijama).

Sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji uneto je u zemljišni fond agrarne reforme sa područja Vojvodine 668.000 hektara. Ovaj zemljišni fond raspoređen je tako što je 428.000 hektara (64,1 odsto) zemljišta dodeljeno siromašnim seljacima sa teritorije Vojvodine i kolonistima sa drugih područja, dok je 240.000 hektara (35,9 odsto) dodeljeno društvenim gazdinstvima i zadrugama. Time su, dakle, stvoreni uslovi za konstituisanje društvenih gazdinstava na 240.000 hektara2 i dalji razvoj društvenog sektora u Vojvodini.

Ono što predstavlja jednu od posebnih karakteristika agrarne reforme u našoj zemlji ogleda se u tome, što zemljište, koje je ušlo u zemljišni fond i koje je dodeljeno, bilo individualnim poljoprivrednim proizvođačima, bilo organizacijama društvenog sektora, nije se moglo prodavati, niti otuđiti, niti dati u zakup, što znači da su te površine zemljišta postale “rex extra comercium” (stvar van prometa).

Konfiskacija imovine zbog neizvršenja obaveze

Zakonom o suzbijanju nedopuštene trgovine, nedopuštene špekulacije i privredne sabotaže (“Službeni list FNRJ”, broj 26/45, 32/45, 56/46,) određena su dela privredne sabotaže i kazne za izvršenje istih. Neizvršavanje obaveza u otkupu poljoprivrednih proizvoda smatrano je krivičnim delom privredne sabotaže za koje su izricane kazne lišenja slobode najmanje šest meseci, a u težim slučajevima lišenje slobode s prinudnim radom najmanje godinu dana, sa delimičnom ili potpunom konfiskacijom imovine i vremenskom ili trajnom zabranom bavljenja određenom delatnošću ili zanatom.

Krivičnim zakonikom (“Službeni list FNRJ” broj 13/51) i dalje se kao krivična dela propisuju neizvršavanje obaveznih isporuka poljoprivrednih proizvoda. Zakonom o amnestiji (“Službeni list FNRJ” broj 15/53) oslobođeni su daljeg izdržavanja kazne odnosno neizvršene kazne nisu izvršavane prema licima koja su do dana stupanja navedenog Zakona osuđena za krivično delo neizvršavanja obaveznih isporuka poljoprivrednih proizvoda osim prema licima koja su osuđena za navedena krivična dela na kaznu strogog zatvora u trajanju više od pet godina i za krivično delo štetočinstvo u poljoprivredi.

Prema izveštaju Sekretarijata za pravosuđe i upravu AP Vojvodine upućenom Državnom sekretarijatu za pravosuđe i upravu NR Srbije (na zahtev Državnog sekretarijata od 9. maja 1953. godine) o konfiskovanom zemljištu i imovini između 1946-1953. godine, u Vojvodini je konfiskovano 36.689 katastarskih jutara oranica, 967 k.j. livada i pašnjaka, 126 k.j. voćnjaka i vinograda, 25 k.j. šuma i 3.286 k.j. ostalog zemljišta. Prema tome, u periodu od 1946-1953. godine konfiskovano je u Vojvodini cca. 21.500 hektara obradivog zemljišta.

Druga agrarna reforma

Sledeća agropolitička mera koja je znatno uticala na povećanje zemljišta društvenog sektora, doneta je osam godina po završetku agrarne reforme. To je Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama („Službeni list FNRJ”, broj 22/53) iz 1953. godine, kojim je ograničen individualni posed obradivog poljoprivrednog zemljišta na 10 hektara po domaćinstvu. Sopstvenici čije je zemljište na osnovu ovog zakona postalo opštenarodna imovina imali su pravo na naknadu za to zemljište. Naknada se isplaćivala u roku od 20 godina bez kamate. Sprovođenjem ovog zakona od individualnih gazdinstava na području Vojvodine otkupljeno je 101.700 hektara.

Ovako otkupljeno zemljište dodeljivano je poljoprivrednim organizacijama na trajno korišćenje. Pod poljoprivrednim organizacijama smatrane su zemljoradničke zadruge, poljoprivredna dobra i druge poloprivredne organizacije i ustanove koje se bave poljoprivrednom delatnošću. Zakon o poljoprivrednom zemljišnom fondu vezan je za karakterističnu fazu razvoja jugoslovenske poljoprivrede, koja se ogleda u posebnoj situaciji do koje je došlo po završetku agrarne reforme u pogledu posedovne strukture, a i zbog reorganizacije seljačkih radnih zadruga. Naime, po okončanju Prve agrarne reforme na posed do 10 hektara otpadalo je 90,6 odsto svih seljačkih gazdinstava, dok su posedi preko 10 hekara predstavljali samo 9,4 odsto (podaci za Jugoslaviju). Dakle, samo manji broj seljačkih gazdinstava došao je pod udar Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu. Nadalje, Uredbom o imovinskim odnosima i reorganizaciji seljačkih radnih zadruga, koja je doneta neposredno pre Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu (Uredba je doneta aprila 1953. godine, a Zakon maja iste godine), omogućeno je članovima radnih zadruga da napuste organizaciju i pre isteka roka od tri godine, koji je bio predviđen zadružnim pravilima. Veliki deo, pre svega, imućnijih seljaka, istupio je iz zadružnog članstva. Da je do tog istupanja došlo pod uslovima dotadašnjeg maksimuma (20 hektara), seljačke radne zadruge, a u njima brojni bezzemljaši i sitni seljaci, ostali bi sa vrlo malo zemlje. Na taj način, preostalim zadrugama je omogućeno da nastave rad na novim osnovama. To je ustvari i bio smisao donošenja nove agrarne reforme.

Kupovina zemlje

Dalje povećanje površina društvenog sektora nije više išlo zakonskim zahvatima, već kao posledica društveno-ekonomskih promena na selu. Ono je obavljano: kupovinom od individualnih ponuđača, privođenjem zemljišta kulturi (osvajanjem novih površina), zahvatanjem viškova zemljišta prilikom sprovođenja komasacije, otkrivanjem uzurpiranog zemljišta i prihvatanjem napuštenog ili darivanog zemljišta. U periodu 1957-1975. godine fond obradivog zemljišta društvenih gazdinstava povećan je putem kupovine za 229.147 hektara, osvajanjem novih površina za 31.787 hektara i pripajanjem uzurpiranih površina za 19.298 hektaraa. U periodu 1976-1981. god. društveni sektor je uvećan kupovinom zemljišta za novih 35.000 hektara. Najintenzivnija kupovina je bila u periodu 1959-1964. godine, upravo kada je zapošljavanje zemljoradnika van poljoprivrede bilo veoma dinamično, ali i kada je kredit za kupovinu zemljišta davan pod najpovoljnijim uslovima.

Geneza nastanka društvene-državne svojine

Ako se ima u vidu geneza nastanka i stalnog povećanja površina obradivog poljoprivrednog zemljišta u društvenoj svojini, mogu se razlikovati četiri glavne osnove i nekoliko podosnova:

1. Državna (društvena) svojina nastala 1945. godine. sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Državna svojina konstituisana na 240.000 hektara obradivih površina.

2. Poljoprivredno zemljište preneto u društvenu svojinu konfiskacijom u periodu od 1947-1953. godine po propisima o obavezama otkupa poljoprivrednih proizvoda. U društvenu svojinu preneto je oko 21.500 hektara;

3. Po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu iz 1953. godine otkupljeno je i dodeljeno poljoprivrednim organizacijama 101.700 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta;

4. Od 1954. godine povećanje obradivog poljoprivrednog zemljišta obavljano je uglavnom kupovinom od privatnog sektora ili osvajanjem novih površina, zahvatanjem viškova zemljišta u postupku komasacije, otkrivanjem uzurpacije i prihvatanjem napuštenog ili darivanog zemljišta. Na taj način društvena svojina je povećana za oko 300.000 hektara;

 

Nova agrarna reforma koja treba da se sprovede u savremenim društveno-ekonomskim odnosima, treba da ispravi nepravde iz prošlosti odnosno prošlih agrarnih reformi. Da bi bila pravedna treba da ima obrnuti pravac i smisao nego dosadašnje reforme.To znači ne podruštvljavanje već jačanje privatnog sektora, privatne inicijative jačanje porodičnog gazdinstva. Ishodište kod toga treba da bude upravo geneza nastanka duštvene odnosno državne zemlje.

Usvajanjem Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (“Službeni glasnik RS”, broj 18/91) stvorene su mogućnosti da se ranijim sopstvenicima i njihovim naslednicima vrati zemljište oduzeto 1953. godine sprovođenjem Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu, kao i zemljište konfiskovano od 1947-1953. god. po propisima o obaveznom otkupu. Kada je prethodna politička struktura imala smelosti da vrati zemlju bivšim vlasnicima, i to u nevreme, odnosno u vreme najvećih iskušenja za srpski narod-društvenih, ekonomskih, pre svega etičkih i moralnih, postavlja se pitanje zašto se sa restitucijom zemljišta i restitucijom čitave nacionalizovane imovine ne nastavi. Inicijativa da se vrati konfiskovana zemlja je potekla od seljaka iz Bačkog Petrovca, koji su 1991. godine prvi demonstrativno posetili  pokrajinskog ministra za poljoprivredu i tražili da im se njihova zemlja bezuslovno vrati. Bili su prijatno iznenadjeni kada im je rečeno da su u pravu i da će im se zemlja vratiti. To je i uradjeno.

Po vojvodjanskim salašima počeli su da duvaju  novi vetrovi. Potpuno je već sazrelo ubedjenje da se mora vratiti i zemljište oduzeto po ostalim osnovama, pri čemu treba poštovati genezu nastanka te društvene odnosno državne svojine što će biti preduslov pravednosti, bezbednosti i mira u zemlji. U Vojvodini bi trebalo da se vrati čak 240.000 hektara obradivih povšina zemljišta koje su nacionalizovane u Prvoj agrarnoj reformi-veleposednicima, vrednim seljacima,  verskim zajednicama. Da bi se ovo zemljište zaštitilo od spekulacija, arčenja, mešetarenja  nelegalnog i sumnjivog kapitala i nelojalne trgovine, ova zemlja je l992. godine na osnovu inicijative Republičkog ministra za poljoprivredu stavljena pod zaštitu države. Bilo je raznih predloga šta raditi sa tom zemljom.  Ipak, bila je odluka, pre svega, zemlju treba odmah vratiti onim od kojih je uzeta. Ne samo zbog toga što je oteto prokleto, već da se   nastavi sa stvaranjem novog-pravednog ambijenta na selu. To će uostalom biti i osnovni uslov kod uključivanja zemlje Srbije u razne europske i druge integracije. Najpre  restitucija pa tek onda licitacija o onome što će ostati. Naravno da se nemože vratiti imovina građanima stranih zemalja. Njihovo obeštećenje je rešeno dokumentima o ratnim reparacijama. To zemljište je bilo namenjeno prevashodno  za sprovođenje unutrašnje kolonizacije. Upravo zbog toga  koloniste i njihove potomke treba pitati i danas, šta raditi sa tom zemljom. Novija istorija nije bile imuna na vanredne, krizne događaje,  razna ratna previranja, egzodus naroda. Sve to se može delimično ublažiti intervencijom iz fonda takozvanedržavne zemlje, kao što se mogu ublažiti i posledice raznih neuspešnih integracija i dezintegracija kod stvaranja agrokompleksa u našoj zemlji, priča Kišgeci. Tu su i razni tehnološki aspekti kod očuvanja velikih zemljišnih celina, velikih kompleksa, kao što je semenarska proizvodnja, primena nauke u praksi i savremena mehanizacija. Tu je i aspekt bezbednosti i sigurnosti snabdevanja prehrambenim proizvodima u  vanrednim okolnostima. Svi ti argumenti treba da ostanu u drugom planu. Prioritet ostaje ipak imperativ – vratiti zemlju bivšim vlasnicima. Oni će najbolje znati šta sa tom zemljom raditi.

Agrarne reforme u budućnosti

Ako su agrarne reforme postojale  vekovima, može se pretpostaviti da im nije došao kraj. Takve pretpostavke se mogu zasnivati na okolnostima da je dosadašnja privatizacija poljoprivrede Srbije odra]jija ena vrlo stihijski, nestručno i da je protekla u duhu koncentracije i centralizacije velikih gazdinstava kod desetak vlasnika. Nije ispoštovala specifičnosti iz geneze nastanka društvene i državne svojine, te se izdešavalo da zemlju namenjenu kolonistima zauzimaju ponovo veleposednici na spornim licitacijama, a radnike – potomke tih kolonista                                                                              ostavlja na imanju nezbrinute bez zaposlenja. Privatizacijom se nije poboljšala ni svojinska struktura u poljoprivredi. Prosečna veličina gazdinstva i dalje ostaje 3,5 hektara. Ta površina nemože da obezbedi ni rad, ni dohodak za egzistenciju malog poljoprivrednog domaćinstva. Mali agrarni budžet nije dovoljan da obezbedi adekvatnu socijalnu brigu o takvim, najčešće staračkim porodicama.

,,Istorija je majka mudrosti. Upravo mudrost je potrebna i danas da nebi ponavljali greške iz prošlosti. Iako je privatizacija velikih društvenih  gazdinstva  pri kraju, ostaje još kao korektivni faktor takozvano državno zemljište koje smo  zaštitili u nameri da se isprave greške prošlosti ali i eventualne greške sadašnjosti’’, zaključuje Jan Kišgecišnjosti.

 

 

 

Antrfilei

 

 

Efekti agrarne reforme u SHS

Krajnji efekti agrarne reforme zbir su povoljnih i nepovoljnih rezultata: povoljno je što je uništen feudalni sistem u cijeloj zemlji i što je značajan broj seljaka dobio zemlju, a nepovoljan što je najveći broj njih dobio malo zemlje pa nije rešen problem agrarne prenaseljenosti. Ukupno je razdeljeno 1.500.000 hektara na 18.759 dobrovoljačkih porodica, 6.788 kolonista i 186.000 lokalnih interesenata

 

Kolonizacija u Srbiji

Pošto su mnogi vlasnici pobegli iz Srbije u  Tursku,  na njihove posede je nagrnulo  mnogo ljudi iz pasivnih  krajeva nove države. Godine 1920. doneta je Uredba o naseljavanju južnih krajeva. Predviđeno je: svaka porodica dobije po pet hektara zemlje, plus svaki oženjeni član još četiri hektara, a  svaki muški neoženjeni stariji od 21 godine po tri hetkara, onaj između 16 i 21 godine dva hektara, a deca, udovice, đaci po jedan hektar; svaki kolonist dobio je još dva hetkara zemlje za pošumljavanje i dva hektara za vinograd. Nakon 3-10 godina primernog rada kolonista je postajao potpuni vlasnik zemlje. Do 1933. godine za kolonizaciju je stavljeno na raspolaganje 289.843 hektara državne, napuštene, nepotrebne zemlje iz agrarne reforme.

 

Akcionari:

Pljačkaška privatizacija pojela 200.000 hektara

Najmanje 200.000 hektara plodne vojvođanske zemlje na nezakonit je način otuđeno od stvarnih vlasnika – zadrugara, upozorava Savez akcionara Vojvodine (SAV), koji okuplja 63 zadruge u Vojvodini

Predstavnici SAV-a sutra će u Beogradu održati konferenciju za novinare kako bi ukazali na, kako kažu, privatizacionu pljačku ogromnih razmera.

Podsećaju na to da je Savet za borbu protiv korupcije Republike Srbije ispitao i analizirao problem privatizacije poljoprivrednih preduzeća i kombinata sa posebnom pažnjom, imajući u vidu veliku važnost ove teme i o tome informisao javnost u dva navrata, izveštajima iz 2012. i krajem 2018. godine.

-Na osnovu brojnih prigovora koje je primio Savet za borbu protiv korupcije, nedvosmisleno je utvrđeno da privatizacija poljoprivrednih preduzeća i kombinata nije zakonito rešila status poljoprivrednog zemljišta jer Zakon o javnoj imovini nije postojao u vreme privatizacije.

Ilegalna privatizacija poljoprivrednog zemljišta tačnije zadružnog zemljišta (suprotno zakonima Srbije – posebno Zakona o zadrugama) bitno je doprinela daljoj migraciji stanovništva iz vojvođanskih sela, u nekim slučajevima doprinela i potpunom nestanku. Veliki broj porodica ostao je bez ikakvog socijalnog programa, akcije manjinskih deoničara nikada nisu plaćene u većini slučajeva, a više od 10.000 porodica ostalo je bez ijednog zaposlenika – naglašavaju predstavnici SAV-a.

Jedan od primera privatizacione pljačke, kako kažu zadrugari, je nekedašnji kominat u Kuli “Đuro Strugar”.

Prodato je, podsećaju, za 2,5 miliona evra iako je vredeo deset puta više. U ruke MK grupe dospelo je  2.560 hektara zemlje, hiljadu muznih krava, oko 700 tovnih, oko 500 ovaca… Preko 2.000 hektara bilo je pod sistemima za navodnjavanje,  a u tom paketu otišli su i silos, sušara, ribnjak, farma.. Umesto 450 stalno zaposlenih, sada ih je 30, kažu u SAV.

Imovinu koja im je pripadala – 30 odsto, mali akcionari nikad nisu dobili. Borba traje godinama, ali bez velikih pomaka. Bivši radnici “Đure Strugara” oformili su novu zadrugu sa oko 90 članova.

-Oko 3.500 hektara je kupio svojevremeno “Đuro Strugar”. Prodato je oko 2.500 hektara, a gde je ostalo. Mi svo to sve radili zarad naše dece i zanima nas samo ono što je naše. Tražićemo silose, objekte, zemlju…, kažu u SAV-u napominjući da su mali akcionari ovog kombinata dobili spor protiv MK grupe u vezi sa neisplaćenim zaradama.

SUA Vojvodine formiralo je 26 udruženja iz bivših poljoprivrednih društvenih preduzeća i zamljoradničkih zadruga, koja se godinama bore za prava malih akcionara, zadrugara i bivših zaposlenih..

„Nas 25.000 akcionara i zadrugara je predalo tužilaštvima na svim nivoima konkretne dokaze za oko 30 vojvođanskih poljoprivrednih imanja i zemljoradničkih zadruga, gde se kod privatizacije nesumnjivo odigrala pljačka imovine. Do sada, koliko znamo, vodi se istraga za nekoliko imanja, dok ni jedan slučaj nije doveden do kraja. Prosto je neverovatno da Tužilaštvo i policija toliko sporo rade po ovim našim predmetima ili i dalje postoji opstrukcija u pojedinim službama, pa čak možda neki tajkuni i kriminalci uživaju nečiju zaštitu“, naglašavaju u SAV-u, zabelezeno 19. maja 2019. godine.

Akcionari:

Pljačkaška privatizacija pojela 200.000 hektara

Najmanje 200.000 hektara plodne vojvođanske zemlje na nezakonit je način otuđeno od stvarnih vlasnika – zadrugara, upozorava Savez akcionara Vojvodine (SAV), koji okuplja 63 zadruge u Vojvodini

Predstavnici SAV-a sutra će u Beogradu održati konferenciju za novinare kako bi ukazali na, kako kažu, privatizacionu pljačku ogromnih razmera.

Podsećaju na to da je Savet za borbu protiv korupcije Republike Srbije ispitao i analizirao problem privatizacije poljoprivrednih preduzeća i kombinata sa posebnom pažnjom, imajući u vidu veliku važnost ove teme i o tome informisao javnost u dva navrata, izveštajima iz 2012. i krajem 2018. godine.

-Na osnovu brojnih prigovora koje je primio Savet za borbu protiv korupcije, nedvosmisleno je utvrđeno da privatizacija poljoprivrednih preduzeća i kombinata nije zakonito rešila status poljoprivrednog zemljišta jer Zakon o javnoj imovini nije postojao u vreme privatizacije.

Ilegalna privatizacija poljoprivrednog zemljišta tačnije zadružnog zemljišta (suprotno zakonima Srbije – posebno Zakona o zadrugama) bitno je doprinela daljoj migraciji stanovništva iz vojvođanskih sela, u nekim slučajevima doprinela i potpunom nestanku. Veliki broj porodica ostao je bez ikakvog socijalnog programa, akcije manjinskih deoničara nikada nisu plaćene u većini slučajeva, a više od 10.000 porodica ostalo je bez ijednog zaposlenika – naglašavaju predstavnici SAV-a.

Jedan od primera privatizacione pljačke, kako kažu zadrugari, je nekedašnji kominat u Kuli “Đuro Strugar”.

Prodato je, podsećaju, za 2,5 miliona evra iako je vredeo deset puta više. U ruke MK grupe dospelo je  2.560 hektara zemlje, hiljadu muznih krava, oko 700 tovnih, oko 500 ovaca… Preko 2.000 hektara bilo je pod sistemima za navodnjavanje,  a u tom paketu otišli su i silos, sušara, ribnjak, farma.. Umesto 450 stalno zaposlenih, sada ih je 30, kažu u SAV.

Imovinu koja im je pripadala – 30 odsto, mali akcionari nikad nisu dobili. Borba traje godinama, ali bez velikih pomaka. Bivši radnici “Đure Strugara” oformili su novu zadrugu sa oko 90 članova.

-Oko 3.500 hektara je kupio svojevremeno “Đuro Strugar”. Prodato je oko 2.500 hektara, a gde je ostalo. Mi svo to sve radili zarad naše dece i zanima nas samo ono što je naše. Tražićemo silose, objekte, zemlju…, kažu u SAV-u napominjući da su mali akcionari ovog kombinata dobili spor protiv MK grupe u vezi sa neisplaćenim zaradama.

SUA Vojvodine formiralo je 26 udruženja iz bivših poljoprivrednih društvenih preduzeća i zamljoradničkih zadruga, koja se godinama bore za prava malih akcionara, zadrugara i bivših zaposlenih..

„Nas 25.000 akcionara i zadrugara je predalo tužilaštvima na svim nivoima konkretne dokaze za oko 30 vojvođanskih poljoprivrednih imanja i zemljoradničkih zadruga, gde se kod privatizacije nesumnjivo odigrala pljačka imovine. Do sada, koliko znamo, vodi se istraga za nekoliko imanja, dok ni jedan slučaj nije doveden do kraja. Prosto je neverovatno da Tužilaštvo i policija toliko sporo rade po ovim našim predmetima ili i dalje postoji opstrukcija u pojedinim službama, pa čak možda neki tajkuni i kriminalci uživaju nečiju zaštitu“, naglašavaju u SAV-u, zabelezeno 19. maja 2019. godine.

 

(Autor je publicista i član Naučnog društva ekononomista Srbije)

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>