Home » 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda » Perspektive razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji do 2040 godine, deveti deo

Perspektive razvoja sela i poljoprivrede u Srbiji do 2040 godine, deveti deo

Шкорић, Д.[1], Кесеровић, З.[2], Илин Ж.[3], Црнобарац, Ј.[4], Кораћ, Н.[5], Ковачевић, Д.[6], Ољача, С.[7], Сивчев, Б.[8], Лазаревић, Р., Митровић, М., Гулан, Б., Томић, Д.,[9] Тимотић, У.[10]


[1] Академик Драган Шкорић, САНУ, Београд

[2] Проф. др Зоран Кесеровић, Пољопривредни факултет, Нови Сад

[3] Проф. др Жарко Илин, Пољопривредни факултет, Нови Сад

[4] Проф. др Јован Црнобарац, Пољопривредни факултет, Нови Сад

[5] Проф. др Нада Кораћ, Пољопривредни факултет, Нови Сад

[6] Проф. др Душко Ковачевић, Пољопривредни факултет, Земун

[7] Проф. др Снежана Ољача, Пољопривредни факултет, Земун

[8] Проф. др Биљана Сивчев, Пољопривредни факултет, Земун

[9] Чланови Академског одбора за село САНУ: проф. др Ратко Лазаревић, проф. др Милован Митровић, проф. др Данило Томић, публициста Бранислав Гулан.

[10] Урош Тимотић, дипл. маш. инж., директор Центра за развој иновативних технологија „ЦИТЕНС“ д.о.о., Нови Сад.

 

 

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

 

Постоји много још питања на које је требало у овом прегледном раду изнети, али због обима који се захтева то није било могуће. Зато ћемо у закључним разматрањима споменути неке од њих, са надом да ће у некој другој прилици бити размотрени.

Одрживи и рурални развој Србије представља по много чему типичан пример зависног регионалног и локалног развоја:

  • Србија као држава и српско друштво као глобални оквир локалног развоја у основи су принуђени на маргинални статус европске полупериферије и то у крајњој линији утиче на услове у којима се трага за реалним моделима одрживог руралног развоја свих локалних средина у нас.
  • Локални развој је увек структурно детерминисан глобалним околностима, али разлике у развоју конкретних локалних средина функционално су резултат разлика у квалитету актера и креативности модела који се у дотичним срединама остварују.
  • Рурални развој Србије додатно је оптерећен друготрајном политичком и културном маргинализацијом, као и просторно-демографском и економском девастацијом села и пољопривреде која је у многим локалним срединама прешла критичну тачку после које више реално није могуће зауставити спиралу пропадања, а поготово је тешко преокренути неповољне развојне тенденције. (Митровић, 2017)

 

Реформа је данас код нас често коришћена реч у јавном дискурсу, али нико не помиње реформу која је Србији најпотребнија. У условима дубоке економске кризе из које се Србија може извући само оживљавањем производних сектора реалне привреде расте релативни значај пољопривреде као привредне гране која је и иначе за Србију посебно значајна. Значај пољопривреде за Србију се не огледа само у томе што је Србија већ поодавно у прилици саму себе да храни или што у њеној претешкој историји није било времена када би људи масовно умирали само због глади. Данас је пољопривредна производња, поред свих проблема с којима се суочава, не само најжилавији него и најважнији чинилац посрнуле српске привреде која је тек почела некако да се опоравља од шока који је доживела због распада државе и правног поретка, због међународне блокаде и домаћег транзиционог грабежа, а сада је суочена са светском економском кризом за коју је сасвим неспремна.

Сумње нема да нова аграрна реформа може да буде успешна само ако буде покренута и спровођена као државни развојни пројект од националног значаја. То подразумева озбиљну јавну расправу и неспорну сагласност, најпре међу заинтересованим и компетентним актерима о дубини, ширини и моделу аграрне реформе, што би се испоставило као приоритетан политички задатак надлежним и одговорним државним органима. Неопходни предуслови за успешно спровођење оваквих развојних пројеката су некорумпирана и ефикасна државна управа, одговарајућа финансијска средства и добро организовани тзв. аграрни интересенти.

Да би се наше село и пољопривреда почели интензивно развијати, неопходно је испуњење одређених предуслова:

Први предуслов је глобално консолидовање (политичко и економско) Србије као државе и свих других глобалних институција српског друштва – без чега нема никаквог развоја, па неће моћи да буде ни руралног ни аграрног, а поготово оног који би се могао сматрати перспективним, континуираним и у том погледу „одрживим“.

Други предуслов се састоји у темељној промени глобалног модела развоја и развојне политике у Србији, с нагласком на регионални, локални и рурални развој. Такав би био нови и алтернативни модел интегралног руралног развоја који, поред модерне пољопривреде, у селима подстиче оснивање малих индустријских предузећа, занатских радионица, разних типова задруга, услужних сервиса и агенција (као што су оне за сеоски туризам), све до модерно дизајниране традиционалне кућне радиности и сеоског културног (фолклорног) стваралаштва. Тај модел подразумева и у себе укључује економски, политичко-институционални и културни друштвени развој и то на глобалном (европском), државном (националном), регионалном, локалном (општинском) и месном (сеоском) нивоу. Његова мултифункционалност и структурна вишедимензионалност огледала би се и у томе што би овај модел морао у себе да интегрише све напред наведене и различите аспекте, актере и политике друштвеног развоја.

Тако би, рецимо, интегрални рурални развој увек пратиле одговарајуће мере алтернативне аграрне, популационе, социјалне и културне политике на селу. То до сада није био случај, јер су то обично биле међусобно повезане, привремене и палијативне мере, често супротстављених секторских политика, чији су резултати довели данашње српско село и пољопривреду у веома тешко стање. Уместо тога, Србији је данас неопходна нова аграрна и социјална реформа, као један сложени пакет структурних промена, које би омогућиле велики развојни заокрет, не само у селу и пољопривреди, него би благовремено деловао на цело српско друштво.

Српско село је данас, после свега што је преживело, економски и у сваком другом погледу, постало зависније од државе много више него некадашње село, а у међувремену је увелико социјално девастирано. Као таквом, нашем селу данас недостаје више неопходних услова за развијање пољопривреде: правно и технички уређено земљиште, образована радна снага, већи сточни фонд, јефтинији капитал, па према томе, трајнији интерес и здравија мотивација младих људи да се баве пољопривредом и да остану да живе у селу. У том смислу су неопходне синхронизоване и темељне системске реформе, како на глобалном тако и на локалном (општинском и месном) нивоу друштвене организације српског села и пољопривреде. (Митровић, 2017)

Село и пољопривреда у Србији прате судбину глобалног српског друштва на уобичајен и теоријски очекивани начин: село стално и у свему заостаје за градом и просечним показатељима квалитета живота глобалног друштва – како у периодима брзог развоја, тако и у времену криза и падова, па и у времену постепеног подизања, а вероватно ће тако бити и у времену очекиваног новог развоја. С овим је повезана и парадоксална околност да село, будући да је релативно заостајало за градом, релативно лакше подноси опште друштвено заостајање и безболније преживљава кризе и падове, али се зато у условима поновног подизања спорије „буди“ и теже покреће без непосредних подстицаја државе и глобалног друштва.

Наш будући развој укупне пољопривреде и села засниваче се на нашим природним ресурсима, нивоу наше технологије, тржишту пољопривредно-прехрамбених производа, техничко-технолошког развоја газдинства, нивоа остварене производње по обиму и квалитету – хранљивој вредности и здравственој исправности.

Такође, зависиће од нивоа знања наших кадрова да прихвате и реализују нове технике и технологије, уз пуно уважавање нашег менталитета.

Посебно место и значај у производњи хране треба да припадне нашим аутохтоним технологијама које су усавршаване и сачуване кроз векове до данашњих дана. Такође, наш будући развој мора да уважава и достигнућа у производњи хране земаља у окружењу.

Даље, наша земља, кандидат за чланство у Европској унији, у обавези је као кандидат, већ од самог почетка процеса приступања, да почне постепено преузимање заједничке пољопривредне политике Европске уније која се темељи на:

  • осигурању стабилног дохотка руралног становништва;
  • стабилизацији тржишта;
  • подизању продуктивности и конкурентности производње хране;
  • односу пољопривреде и животне средине;
  • производњи здравствено безбедне и квалитетне хране; и
  • стимулацији, односно, подршци за мала газдинства и младе пољопривреднике.

 

Све наведене чињенице указују да је потребно стабилну и дугорочну производњу хране посматрати као један организам, да бисмо га схватили и разумели као један екосистем који је узет као модел из саме природе и који представља алтернативу интензивирању, специјализацији и ослонцу на нове биотехнолошке и хемијске инпуте. (Лазаревић, 2017)

Као последица глобалних промена климе, дешавају се све више и промене у интензитету и учесталости климатских екстрема – тропских циклона, суша, поплава, клизишта, ерозија земљишта, олујних непогода, снежних мећава и мразева, јаких киша кратког трајања, таласа екстремно високих температура ваздуха, пожара, услова за ширење епидемија и штеточина. Највеће економске штете у Србији узроковане су сушама, поплавама, олујним непогодама праћеним градом, клизиштима, ерозијом изазваном бујицама, а током последњих година све је више топлотних таласа и услова за појаву и ширење шумских пожара. Дугорочно проблеми настају и због чињенице да од седамдесетих година прошлог века до данас просечне годишње температуре код нас и у региону стално расту.

Суша се може елиминисати наводњавањем, које је у нашој земљи запостављено. Било је много обећања, када је у питању наша земља, али од тога се мало остварило. Пожељно би било да у свакој наредној години изградимо системе за наводњавање на по 10.000 hа.

Популациона политика у сеоским срединама би требало да се темељи на одговарајућој економској, аграрној, регионално-развојној и културној политици, која се у великој мери разликује од досадашње која је младе људе удаљавала од села и пољопривреде. У том погледу је неопходно да се унапреди изразито неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на децентрализовани модел индустријализације и урбанизације, да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се побољша социјално (здравствено, пензионо, инвалидско) осигурање, али и модерно образовање и културно просвећивање младих пољопривредника.

Одрживи развој села је нужно локални и могућ само ако се за њега стекну повољни (неопходни и довољни) не само глобални, већ и локални предуслови. Отуда је неопходно да се покрену законске иницијативе за оживљавање локалне сеоске самоуправе и институционално проширење надлежности сеоских месних заједница као провереног облика непосредне локалне самоуправе у српској народној традицији. Из истог разлога, било би веома пожељно да се у брдско-планинским и пограничним крајевима Србије иницира формирање малих сеоских општина и тако омогући њихова демографска и социјална одрживост.

Реформа основног образовања би требало да обезбеди посебан и привилегован статус сеоских школа, те да у наставним програмима свих основних школа већи обим и значај добију образови садржаји који се односе на село као здраву животну средину и на пољопривреду као перспективно животно занимање.

Уз општа питања просвете и образовања житеља села, данас је за развој пресудно стручно образовање пољопривредника. У том смислу је неопходна системска државна потпора аграрним научним институцијама, као и формирање мреже саветодавних центара за трансфер практичних, стручних знања о модерној пољопривреди у којој би се запошљавали агрономи разних специјалности, агроекономисти, ветеринари и сви други аграрни стручњаци.

Од науке се очекује прецизна предвиђања ових промена као и изналажење најбољих одговора ради остваривања добре производње и обезбеђивања конкурентности са истим произвођачима у ЕУ. Неопходно је да наука унапређењем бројних агротехничких мера које се односе на различите типове пољопривреде развије добру технологију гајења свих усева. Технологија гајења усева мора бити усаглашена са нашим природним окружењем које се мора очувати. Прописи у области заштите животне средине, као и осигурање добре производње, морају гарантовати одговарајући квалитет готових производа или сировина за даљу прераду. Научна и стручна знања треба искористити како би се повећале повољне могућности, а да се неповољне сведу на минимум. Неопходно је придржавати се рејонизације како би се осигурало гајење усева у зонама у којима им највише погодује уз поштовање препорука стручњака шта је најбоље за тај рејон.

Извршити реоргаизацију и рационализацију мреже института и факултета у области биотехнике, која ће обезбедити убрзани и равномерни регионални развој земље, и која подразумева формирање компетентних националних института и факултета, као и приватизацију неких делова постојећих института и факултета по угледу на развијене земље у свету.

Држава и друштво треба да обезбеде значајно веће финансирање науке у поређењу са претходним периодом (0,3% од БДП). Тежити да кроз 5 година издвајања за науку достигну 1% од БДП, а за десет година 2% од БДП, да би у наредних 15 година достигли 3% од БДП. На овај начин биће створени услови да наука добије водећу улогу у средњорочном развоју земље.

Екологија. Акумулирани еколошки проблеми чине једно од кључних обележја данашње цивилизације. Поред многих истраживања и обимне еколошке литературе, остало је доста тешкоћа у разјашњавању еколошких проблема, посебно у селима. Наша пољопривреда је изложена процесима механизације и хемизације, а то се директно и највише реперкутује на село, где се налази пољопривредна производња. Постоје и многи други видови загађивача екосистема.

Рејонизација за наше услове подразумева рационално коришћење природних ресурса који су веома различити за регионе и подручја. Такође су и агроеколошки услови, који владају на одређеном подручју, битни за одређена производна опредељења и адекватна улагања у сигурне развојне програме који ће позитивно деловати на развој газдинства, села, подручја и задржавање младих да остану на селу.

Даље, рејонизација пољопривреде ће позитивно утицати на укрупњавање поседа газдинства, унапређење еколошке производње, а тиме и повећање укупног друштвеног производа земље.

Рејонизација је пракса у Европској унији. У овим развијеним земљама рејонизацијом је дошло до повећања поседа фармера, рационалног коришћења ресурса, повећања економичности и продуктивности фармера и конкурентности на тржишту.

Посебно, брдско-планинска подручја рејонизацијом остварују развојну шансу. Брдско-планинска подручја чине 60% територије земље. На овим теренима живи око 2 милиона становника, око 25% укупног становништва Србије. Постоје сви природни и људски ресурси за успешну производњу хране у одрживом развоју.

Недостатак енергије, односно нафте, ће захтевати изналажење алтернативних извора енергије (соларна енергија, ветар, биомасе и други могући извори).

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

  1. Гулан, Б. (2016), Перспективе руралних средина у Србији. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 235-253. Београд.
  2. Даниловић, М. Н., Гачић, Д. П., Шијачић-Николић, М. (2016), Шумски ресурси у функцији развоја руралних подручја. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 99-118. Београд.
  3. Иванишевић, Д., Јакшић, Д., Кораћ, Н. (2015), Виноградски атлас. Београд.
  4. Иконић, П., Тасић, Т., Новаковић, А., Левић, Ј. (2016), Финализација производа од меса и млека ради повећања вредности производње пољопривредних газдинстава. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 179-188. Београд.
  5. Илин, Ж. (2017), Стратегија развоја пољопривреде до 2040. – повртарство. 1-8. (радни материјал).
  6. Кесеровић, З. (2017), Стратегија развоја пољопривреде до 2040. – воћарство. 1-7. (радни материјал).
  7. Кесеровић, З., Николић, М., Николић, Д., Пауновић, С. (2014), Воћарство шанса развоја села Србије. Зборник радова САНУ. Перспективе развоја села. 89-122. Београд.
  8. Ковачевић, Д. (2017), Перспективе развоја ратарске производње до 2040. године. 1-4 (радни материјал).
  9. Ковачевић, Д., Малешевић, М., Ољача, С. (2017), Зборник радова САНУ – Перспективе развоја села. 39-60. Београд.

10.  Ковачевић, Д., Ољача, С., Долијановић, Ж. (2016), Перспективе развоја ратарске производње у брдско-планинском подручју Србије. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 141-161. Београд.

11.  Кораћ, Н., Жунић, Д., Иванишевић, д. (2014), Зборник радова САНУ – Перспективе развоја села. 123-191. Београд.

12.  Лазаревић, Р. (2017), Како сачувати и оснажити ресурсе у пољопривреди и на селу. Зборник радова АИНС: Глобализација, глад у свету, нове технологије и њихов утицај на производњу хране. Београд.

13.  Лазаревић, Р. (2017), Организација српског сточарства у будућности. 1-23. (радни материјал).

14.  Лазић, Б., Шеремешић, С. (2017), Значај органске производње хране у оквиру зелене економије. Зборник радова АИНС: Глобализација, глад у свету, нове технологије и њихов утицај на производњу хране. 53-72. Београд.

15.  Митровић, М. (2017), Будућност српског села: демографске и друге пројекције, 1 (радни материјал).

16.  Новаковић, А., Мастиловић, Ј., Кеврешан, Ж., Јанић-Хајнал, Е., Радусин, Т. (2016), Финализација биљних производа ради повећања вредности производње пољопривредних производа. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 165-178. Београд.

17.  Ољача, С., Ковачевић, Д., Долијановић, Ж., Симић, И. (2017), Перспективе развоја органске пољопривреде у Србији. 1-2 (радни материјал).

18.  Сивчев, Б., Руил, М., Ранковић-Васић, З. (2017), Перспективе развоја виноградске производње до 2050. године у Србији. 1-4. (радни материјал).

19.  Тимотић, У. (2017), Агро градови – решења за будућност села. 1-4 (радни материјал).

20.  Тописаровић, Љ., Остојић, М. (2016), Производња аутохтоних сирева у брдско-планинским пределима. Зборник радова САНУ: Унапређење села у брдско-планинским подручјима Србије. 189-198. Београд.

21.  Црнобарац, Ј. (2017), Стратегија развоја ратарства у Републици Србији до 2040. године. 1-4 (радни материјал).

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>