Home » 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda » Reforme u poljoprivredi Srbije

Reforme u poljoprivredi Srbije

ПРЕДЛОГ

МЕРЕ ЗА РЕФОРМЕ

 

Неопходне мере које треба предузимати за остваривање циљева и приори­те­тних праваца развоја у регионалном и развоју аграра Србије:

 

НА НАЦИОНАЛНОМ И ПОКРАЈИНСКОМ НИВОУ

За промену стања на селу и пољопривреди неопходна је политичка воља, упо­рност и ис­тра­јност. То је први предуслов за заустављане негативних тенденција у овој области.

- Јер, за последње три деценије аграр у Србији је имао стопу раста од само 0,45 одсто. Од 2000. године до данас водило га је 13 министара! Важећа Стратегија развоја пољопривреде од 2014. до 2024. године (дело је 200 наших експерата у овој области) предвиђа две нереалне стопе раста. Једну од 9,1 одсто, а другу блажу од 6,1 одсто годишње. У првој 2015. години примене пад је био осам одсто, затим у 2016. години раст од осам одсто, па у 2017. години пад од око 10,7 одсто. Дакле, имамо стратегију жеља! Постојећа Стратегија развоја пољопривреде Србије је нереална и нетачна! Она прави штету која се једино може исправити новом аграрном и социјалном реформом са реалним подацима и претпоставкама. У томе је потребно користити реалне податке, са фокусом на реиндустријализацију и породична газдинства (има их око 631.000), са ослонцем на сопствене снаге!

 

По­сле тога следи низ активности као што су:

 

-           доношење декларације Народне скупштине Србије о радикалном заокрету ка ра­звоју села и пољопривреде. То би требало донети консензусом у парламенту – уз пу­ну са­гласност свих посланичких клубова;

-           поред декларације треба донети стратешка документа развоја села и пољопри­вреде у скупштини с јасно дефинисаним циљевима, правцима, приоритетима развоја и ко­нкре­тним мерама за њихово остваривање;

-           све ово треба да прати и снажна материјална подршка на свим нивоима надле­жних ин­ституција, пре свега, аграрног буџета (постоји закон да то буде пет одсто буџета, али е непоштује) развојних фондова с ја­сно ра­зра­ђе­ним мерама аграрне и руралне политике и конкретним, про­фи­та­би­лним развојним про­гра­мима у сеоским подручјима. За то је потребно да постоји и аграрна банка, као свуда у свету;

-          посебно истичемо неопходност наменског, рационалног и економски оправда­ног ко­ришћења и онако оскудних финансијских – буџетских и фондовских средстава. Ср­би­ја има значајан физички капитал – обрадиве површине (око 4,1 милиона хектара, а користи се 3,35 милиона хектара), ливаде, па­шња­ке, шуме, во­де, а такође и људски капитал. Једино је ог­ра­ничен – финансијски ка­пи­тал. Због тога мора се заоштрити економисање овим капиталом, пре свега, наменским и рационалним коришћењем, као и пра­ће­њем његовог ефектуирања у дужем и краћем периоду;

-           и с тим у вези подсетили бисмо на коментар италијанског писца Лампедузе (Giuseppe Tomasi di Lampedusa, 1896–1957) у ро­ма­ну Ле­о­пард: „ако не желимо ништа да променимо, све ће се променити“, а сада је већ пет минута до дванаест

 

 

На локаном нивоу

-           Брзо донети стратешка документа локалног и сеоског развоја у свакој сре­ди­ни, с јасно дефинисаним циљевима, приоритетима и програмима развоја;

-           Конкретним и детаљно разрађеним мерама за њихово остваривање уз нео­пходност фо­рмирања аграрног буџета на градском и општинском нивоу. Па­ра­лелно с тим по­тре­бно је формирати експертске тимове тзв. ЛОКАЛНЕ АКЦИОНЕ ГРУПЕ (ЛАГ) на том нивоу;

-           Извршити анализу и снимање стања природних и људских ресурса у селима по општи­нама, тзв. мапирање. Изабрати производне програме прилагођене природним усло­вима и традицији произвођача. На територији општине то морају бити про­фи­та­би­лни програми, тржишно и извозно оријентисани, засновани на компаративним пре­дно­стима рејона – ради смањења трошкова и повећања конкурентности. С обзиром на из­ра­жене климатске промене, с једне, и агрохемијске и педолошке промене, с дру­ге стране, треба размотрити могућност увођења нових биљних врста и сората које се мо­гу прилагодити новим условима, уз примену нових технологија;

-           Изналажење финансијских средстава, пре свега, из сопствених извора, односно оп­шти­нских прихода. Прогресивно опорезивање богатијих слојева, односно грађа­на. По­је­дине општине и градови, већ неколико година, имају солидне приходе од издавања др­жавне земље у закуп. Зар се од тих прихода није могло издвојити 5–10 одсто у ру­ра­лни буџет. Ту су и ино фондације, пре свега и ИПАРД фо­н­дови. Још увек немамо спре­мне пројекте за ове фондове који су се активирали након по­четка преговора с ЕУ;

-           Добро је што смо кренули у нову органиазцију задругарства у Србији. Држава је препознале проблеме као и да их може решавати кроз развој задругарства. А, то се односи на делове Србије који остају празни. Посебно на југу Србије. Циљ је уједначен регионални развој. Враћен је дух задругарства, понудили смо нове пројекте у земљорадничком задругарству – но­ви мо­дел задруге, заснован на ЗАДРУЖНИМ И ЕТИЧКИМ вредностима и при­нци­пима. Србија је била земља у којој се годишње гасило 100 задруга, а сад је за годину и по дана основано више од 320 земљорадничких задруга! Дакле, итнересовање постоји. Иде се у оснвиање специјализованих, а већ имамо и сложене задруге. Држава ће у прве три године за развој задругарства бесповратно уложити 25 милиона евра! Циљ је да се помогну мали, ситни произвођачи;

-           Развој кластера и удруживање субјеката по фазама производње, од трпезе до њи­ве, од­носно јачање хоризонталне и вертикалне координације, с обзиром на то да су ове везе по­ки­дане током процеса приватизације, у протеклих 30 година, а нове ни­су изграђене;

-           Интензивирати сарадњу с дијаспором. У свету постоји четири милиона људи са ових просњтора који имајукаптиал од 80 милијарди долара. Сваке године одржавати радне састанке локалне самоуправе са дијаспором на тему могућности њиховог инвестирања у конкретне развојне програме које нуди локална самоуправа или пак које они ну­де. Овај модел је дао добре резултате у Кини, Тајланду, Кипру, Из­ра­елу. Зашто да ло­калне самоуправе не буду истрајне у сарадњи с дијаспором. Мо­рамо учинити све што је у нашој моћи да они, али и ми, препознамо обостране ин­тересе у тој сарадњи; Треба оснвиати ,,српске куће” у местиам где они живе где би се куповали производи са наших њива и из наше прерађивачке индустрије;

-           Предлажемо формирање развојне банке дијаспоре, где би они депоновали сре­дства, фо­рмирали управни, надзорни одбор и скупштину. Од својих чланова изабрали би ди­ре­кто­ра и утврдили критеријуме за расподелу тих средстава, затим во­дили рачуна о на­ме­нском коришћењу истих као и о њиховом ефектуирању, пре свега, с економског становишта. У приоритету ове институције били би про­грами и пројекти који се од­но­се на село и пољопривреду. Од страних директних инвестиција које су долазиле у Србију после 2000. године у аграр је одлазило само 0,6 до највише 1,7 одсто;

-           Имамо 4.709 насеља – села у Србији. Од тога њих 1.200 је у фази нестајања. У 1.034 насеља – села има мање од по 100 становника, Треба стварати услове за развој малих и средњих предузећа у ванпољопривредним де­латностима које се наслањају на пољопривреду, затим за развој зана­тства, кућне ра­ди­ности, консултантских услуга, сеоског туризма, итд.;

-           Бесплатно давати грађевинско земљиште, или уз што је могуће нижу цену за от­по­чи­њање предузетничког подухвата. Поједноставити процедуре за добијање неопходних дозвола, најдуже 5–7 дана. Ослобађати нове фирме, 2–3 године, оп­шти­нских по­ре­за и доприноса, док не стану на ноге, а онда ће се приходи у општинским бу­џетима увећава­ти. Давати им добре локације и бесплатну инфраструктуру. Њихова је обавеза да имају про­грам заштите животне средине и да запошљавају не­за­по­сле­не с територије општи­не. Све то медијски и маркетиншки добро пропратити.

-           Лобирање за своју средину треба обављати институционално и ванинституци­о­на­лно. Користити све могуће канале и везе за привлачење ино и домаћих па­ртне­ра у со­пстве­ну средину. Активирати интелектуални капитал – знање – у овој области на свим ни­воима, по­себно локалном у производњи, услугама, али и у администрацији. Овде укљу­чити младе високообразоване стручњаке с евиденције националне службе за за­по­шљавање (Имамо 32.000 незапослених аграрних стручњака. То је мртав капитал од 1,5 милиајрди долара који је уложен у њихово школовање). Циљ је да заједно са старијим колегама анализирају стање, раде програме, бизнис пла­нове, студије случаја итд., стварати услове за запошљавање незапослених ин­же­ње­ра, економиста, правника, прехрамбених технолога, ин­фо­рма­тичара, ветеринара, ле­ка­ра и других струка. Давати им бесплатне плацеве за куће или станове, адаптирати им на­пуштене куће, усељавати их у њих, како би остали на селу. Посебно се треба ангажовати у средњим пољопривредним школама (их их више од 70) како би млади после завршетка школе остајали у селу на имањима родитеља да раде. Циљ је да постану робни произвођачи;

-           Обавезна обука на локалном нивоу становништва, посебно произвођача у зи­мском периоду у организацији и финансирању локалне самоуправе. То треба да бу­ду семинари из агрономије, економије, права, информатике, здравства, пре­хра­мбене технологије, менаџмента, маркетинга, предузетништва, туризма, мо­де­рни­зације ло­ка­лне самоуправе, итд. То је неопходно у XXI. веку ради повећања од­р­живе конку­ре­нтно­сти на локалном нивоу;

-           Могу се адаптирати постојећи домови културе, задружни домови и запуштене шко­ле. Могу се привести првобитној намени или их претворити у етно центре, му­зеје са сеоским садржајима, угоститељске објекте с локалним специјалитетима, фи­скултурне сале итд… С тим у вези поставља се питање могу ли се они са­мо­фи­нансирати или је неопходна буџетска подршка локалне самоуправе? Инфраструктура је неопходна и ста­­рима и младима на селу. Овде посебну уло­гу имају месне заједнице с пројектима из инфраструктуре, школства здравства, спо­ртских, ловачких, културних активности, итд;

-           Имају ли локални бизнисмени и успешни предузетници и друштвену одгово­рност у развоју сопствене средине? Више користити могућности јачања јавног и приватног па­ртнерства на ло­ка­лном нивоу. Подстицати заснивање бракова и рађање де­це. Јер, у Србији годишње умре око 102.000 житеља, а роди се мање од 65.000 беба! Рађање је на нивоу од 1914. године, на почетку Првог светског рата, што је катастрофално! За постизање бољих резултата у већој аграрној производњи (годишња вредност се креће од четири до пет милијарди долара, зависно од ћуди Бога) потребно је да мали произвођачи са просеком 2,5 хектара постану робни произвођачи! Вредност аграрне производње у Србији по хектару је око 1.000 евра. То је веоам мало и на нивоу ниско развијених земаља.  Потребно је више акција на свим нивоима, посебно на локалном.

- Где се Србија данас налази најбоље поређење је са Словенијом која је била чланица СФРЈ: она има 1,97 милиона становника и бруто домаћи производ вредан 70,36 милијарди долара. Национални доходак по становнику је 34.100 долара! Ако, погледамо Србију данас, БДП је 33 милијарде долара и национални доходак је до 5.000 долара по становнику!?

- Учешће пољопривреде у БДП Словеније је 2,3 одсто, а у Србији око 11 одсто! Када је реч о Србији и то је карактеристика неразвијених земаља.

- Када је реч о задругарству у Словенији има 60 задруга, 15.000 задругара и 45.000 коопераната. Млади брачни парови ако остају да наслеђују родитеље добијају по 45.000 евра. Ако само један од парова хоће да ради у некој фирми и да истовремено обрађује родитељску земљу, добија по 18.500 евра!

- Просечне субвенције по хектару у Словенији су веће од 500 евра. У Србији оне су око 36 евра. У том финансијском раскораку се налази и узрок зашто су они конкурентни, а ми нисмо!

 

Бранислав Гулан, члан

Академијскогодбора за село САНУ

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>