Home » 2 Republika Srpska » Dr. Duško Jakšić: Banja Luka, K`o lepi san

Dr. Duško Jakšić: Banja Luka, K`o lepi san

Појавила се књига „Ко лепи сан“, ауторке надежде Лазаревић Ковачевић, на тему Врбаске бановине – њеном настајању и нестанку у периоду 1929 – 1941. година. Ова  књига се јавља у вријеме када се  у Босни и Херцеговини  воде  жучне расправе око облика политичко-територијалног уређења и испољавају веома опречни ставови у валоризацији догађаја из прошлости, почев од узрока и посљедица Првог свјетског рата па до распада претходне федералне Југославије. Неријетко се пласирају исконструисани модели тобожње вишевјековне државности, а прећуткују или негирају они најеклатантнији и најуспјешнији какво је, на примјер, било бановинско уређење у вријеме Краљевине Југославије.

Како је настала Врбаска бановина? Већ крајем прве деценије  постојања Краљевине СХС огољени су  сви политички  циљеви хрватске елите у стварању и вођењу заједничке државе, па и они скривени и најприземнији. Разлике у погледу на структуру државног уређења кулминирале су до те мјере да се код  њених стваралаца – ратних побједника, српске политичке и војне елите, све чешће постављало питање није ли се погријешило када се ушло у троједну краљевину.  Посљедњи покушај да се хомогенизује држава и хармонизују односи у њој било је њено територијално преуређење, односно  стварање бановина, при чему је жртвована Србија као национални државни ентитет, јер ниједна бановина није имала српски префикс. Осам новооснованих бановина су конституисане на препознатљивим подручјима и са препознтаљивим центрима-сједиштима, једино је Врбаска бановина била потпуно нови политичко-територијални оквир, са новопромовисаним центром Бањалуком. Није непознато да је то била награда српском народу у Босанској Крајини, за коју је краљ Александар рекао да  у њој живи  најбољи српски народ. За то су издвојена и велика финансијска средства,  да би се за само пет година изградио урбани центар бановине, са архитектуром која на просторима бивше Краљевине ни до данас није надмашена. Уз то, мало је познато да је већ 1941. године траса жељезничке пруге нормалног колосијека Бањалука – Добој већ била достигла 30 км према Добоју, са два пробијена тунела (Челинац, Укрина) и за годину-двије била би завршена, а тек је слиједио убзани економски развој овог подручја. Оправдано се поставља питање – шта је Краљ Александар имао на уму када је пројектовао ову бановину и њен центар, Бањалуку? Можда није умјесно поређење, али оно што је краљ Александар учинио за Бањалуку асоцира на оно што је Петар Велики учинио за Петровград.

 

Нажалост, тај свијетли период прекинуо је Други свјетски рат и нестанак Краљевине Југославије. Међутим, и настанак социјалистичке Југославије је органски везан за Босанску Крајину и знамо, како често се говорило, да је  она  родно мјесто федеративне Југославије (Бихаћ, Мркоњић Град, Јајце), дакле, на простору идентичним са простором Врбаске бановине. Да ли би тако било да није било Врбаске бановине?! Заслугом људи са овог подручја Босна и Херцеговина је, као република у федералној Југославији, остварила највиши степен државности у својој историји. Нажалост, највећа „награда“ народу Крајине било је исељавање, односно колонизација у Војводину, уз истовремену  маргинализацију преосталог дијела у Крајини, посебно маргинализација њеног сједиште, Бањалуке. При томе,  аспсолутно је  прећуткивано постојање и улога Врбаске бановине, са свим њеним достигнућима у само дванаест година постојања. Маргинализација (и пражњење)  Крајине и Бањалуке једноставно је настављена тамо гдје се стало 1914. године. Чак ни војној индустрији није било мјеста у Крајини, а знамо гдје је усмјеравана. Којег ли апсурда – да није било земљотреса и обнове из средстава цијеле Југославије, заостајање Бањалуке би било катастрофално, али не и случајно.

 

Зашто је било потребно изрећи ових неколико констатација и теза? Зато што је та предисторија имала немјeрљив  значај у догађњима при распаду федералне државе,  распаду СР Босне и Херцеговине и стварању Републике Српске.  За ову прилику указаћу  само на неколико фрагмената и слика у хронологији догађања у периоду послије 1990. године.

 

Почетком деведесетих година, у новом вишестраначком изборном систему, Српска демократска странка је прве вишестраначке изборе добила углавном захваљујући гласовима у Крајини. Заједно са другим националним странкама формирани су сви нивои власти у БиХ, али се брзо показало да БиХ не може опстати и проглашена је Српска Република Босна и Херцеговина, са аутономним регионима тамо гдје су Срби чинили већину и гдје нису прихватали излазак из СФРЈ.

 

Сјећам се септембра 1991.  и првог иницијалног скупа у Банском двору, посвећеног оснивању АР Босанска Крајина. Већински посланици и одборници СДС, углавном са сеоских и приградских подручја, многи од њих  први пут су улазили Бански двор, видно узбуђени и са страхопоштовањем, али са неким посебним поносом да стварају историју и стичу права на мјесту гдје су то већ некада имали. Видно је било да осјећају да имају неке коријене, да слиједе претке који су ту такође стварали крајишки идентитет. Тешко је то описати.

 

Сјећам се и јануара 1993.,  када је Бањалуку, односно њеног предсједника Предрага Радића,  посјетио амерички министар спољних послова Сајрус Венс. Питао ме  госп. Радић гдје да га одведе, шта да му покаже. Предложио сам му да га одведе у Бански двор (Малу и Велику вијећницу) и да му каже да Срби не траже ништа више него оно што су 1934. године имали у истој згради. Резултат је био изнад свих очекивања. Могао сам му данима објашњавати ко смо и шта хоћемо, али у  вијећницама и уз неке документе (фотографије)  све је брзо схватио и заинтересовао се, пренио ми је госп. Радић.

 

По преласку државних институција са Пала у Бањалуку, предсједницу Биљану Плавшић је посјетила америчка министарка спљних послова, Мадлен Олбрајт и слике из Банског двора обишле су свијет. Одмах иза тога је дошао Карл Билт, а затим су просто навалили многи други познати дипломати и званичници. Имали смо их гдје дочекати, нисмо били скоројевићи и нисмо се морали стидјети. Па и палата предсједника Републике, гдје нам и данас срце заигра када из ње слика оде у свијет. А све то   у Бањалуци је  постојало и прије 1941. године.

 

А затим и  један општи утисак – стање духа. Бањалука је била неспорни центар ширег простора Крајине, изразито пројугословенски оријентисаног. И у турбулентним временима промјене политичког система и ескалације ратних сукоба (1991-1995.) била је центар самоорганизовања нових политичких структура. При томе, а захваљујући пробуђеној свијести о достигнућима и улози овог подручја у вријеме Бановине, избјегнути су екстремни радикализам и анархија који се у таквим временима изроде, јер је интелектуална елита жељела да оправда углед и дјела своји предака. Истина, било је појединачних екстремних испада, али Бањалука је сачувала образ и ни од једног „трибунала“ није прозвана. То је било од изузетног значаја за стабилизацију Републике Српске и уобичајено је да се Бањалука  данас равноправно сврстава у ранг осталих центара нових држава на простору екс-Југославије.

 

Истина је да су одмах по промјени политичког система у Бањалуци реафирмисана достигнућа из времена бановине,  „рехабилитован“ је бан Милосављевић (биста и споменик) и приступило се обнови Храма Христа Спаситеља. Све је то чињено још увијек помало стидљиво, сводећи понекад све пропуштено на глорификовање улоге бана Милосављевића. У научноисториографском смислу изостао је организован научно-истраживачки приступ, заказала је и Академија наука РС,  све је препуштено ентузијазму појединаца. Нарочито је занемарена улога краља Александра, која се најчешће ставља у контекст критике трошкова које прави бан Милосављевић, што је заиста једнострано па и неодговорно.

 

Послије посљедњег рата сретао сам и дружио се са многим познатим интелектуалцима који су били принуђени да напусте друге веће градове у БиХ и нашли уточиште у Бањалуци. За већину њих Бањалука је била велико пријатно откровење, али сам  често чуо и коментаре: „Бањалука је прелијеп град, али људи нису баш….“. Понекад повријеђен реаговао сам у стилу – питате ли се како такав град направише такви људи и шта сте ви оставили тамо иза себе. Ипак, сјетио  сам се размишљања Ребеке Вест,  која 1937. године са мужем обилази  Манастир Високи Дечани и одушевљена љепотом и духовношћу коју је видјела и, по  изласку из манастира,  види како на једном зиду сједи група запуштених и безвољних људи и поставља себи питање: „Боже, је ли могуће да је оваква љепота дјело предака ових људи“?  (Р. Вест: „Црно јагње и сиви соко“). Бојим се да се и нама у Бањалуци то не дешава.

 

Без овдје изнијетих уводних реченица и констатација није могуће дати оцјену ни научноисторијске нити монографско-публицистичке  литературе посвећене Бањалуци и њеној широј околини. А она је, по мом мишљењу, веома скромна и једнострана. Свега пет – шест аутора се позабавило историјом Бањалуке и  да није имена др Ђорђа Микића  био би то за бањалучку историју списак маргиналних ауторских имена. Свакако, сви они  који су  забиљежили ма који  дио историје Бањалуке заслужни су, али  овдје досада преовладава литература и фактографија која одсликава помало  чаршијски, неријетко и махалско-квартовски амбијент и менталитет, фокусирана на неке мање значајне периоде и личности, градску и квартовску рају, а замагљују се  и у заборав гурају истинске вриједности и истински ствараоци у свим сферама развоја Бањалуке у култури и просвјети, економији и урбанизму, нешто мање спорту, високој науци, па све до политике и општенародних ствари.  Тако, на примјер, у тим књигама више  бисмо сазнали о томе ко је возио чамац на дајак Врбасом, сунчао се и причао вицеве на Абацији  или  пио кафу у  Паласу,  него ко су били  браћа Чубриловићи, владика Платон, Владо Милошевић или Владо Зељковић. А поготово нема презимена Димитријевића, Милановића, Јанковића, Дивјка, Џинића и многих других.  По томе, Бањалука испада мали град – провиннција, јер се тако према својим великанима нису односили у Нишу, Новом Саду, Осијеку, Сплиту или посебно у Мостару. Уосталом, погледајмо споменике на јавним мјестима, да није споменика  Петру Кочићу не бисмо знали да је постојао период прије 1941. године.

 

Ред је да издвојимо двије књиге историчара др Ђорђа Микића: „Бањалука на Крајини хвала“ и „Сусрети  са Краљем 1929-1934“, али стоји и  чињеница да је и Микић у зрелијим  стваралачким годинама дошао у Бањалуку и позабавио се њеном историјом. Прије њега нико од афирмисаних историчара и других интелектуалаца са ових простора није се позабавио Бањалуком и њеном историјом, поготово не њеним најсвјетлијим периодом – периодом Бановине.

 

Коначно, појавила се  књига која нам на потпуно нови начин, људскији и приснији, дочарава златни период израстања Бањалуке, период од 1929 до 1941. године. Са насловом „К’о лепи сан“, по коме бисмо помислили да се ради о роману из лијепе књижевности,  њена ауторка Надежда Лазаревић Ковачевић, унука посљедњег бана Тодора Лазаревића и кћерка познатог бањалучанина Предрага–Гуге Лазаревића,  професора и театролога, први пут сву пажњу посвећује људима Бањалуке, појединцима и породицама  који су, уз огромну помоћ краља Александара и од њега овлашћеног  бана Милосављевића, за само дванаест година од босанске касабе Бањалуку претворили  европски град, са тако снажним урбанистичким координатама које ни каснија снажана социјалистичка конфекцијска урбанизација није могла да наруши. Први пут сазнајемо, боље речено, први пут без увијања чујемо да су тадашњу Бањалуку стварали и њен углед у свијету подизали Бањалучани свих слојева, од кројачица и месара до угледних привредника и трговаца, глумаца, уважених љекара, адвоката, професора  и политичких представника, свих националности,  како из реда старосједилаца тако и из реда оних које је Бањалука својим експлозивним развојем привукла.  У овој књизи први пут се одаје дужно поштовање  бројним познатим људима и породицама које су носиле развој Бањалуке, борили се за њену позицију у тадашњој држави и били познати  много даље од Бањалуке. Само зато што су биле успјешне, што су чиниле препознатљиву елиту једног града,  многе од тих породица су почетком рата протјеране из Бањалуке, а по завршетку рата проглашене и народним непријатељима и већина их се никада више нису вратила у Бањалуку, а и сјећања на њих су била непожељна. Ријетке су улице или институције које носе њихова имена. Историју тих породица најбоље ћемо упознати на гробљанским споменицима или из прича данас веома ријетких савременика. На сву срећу, књига Надежде Лазаревић Ковачевић ту грозоморну неправду бар дјелимично исправља и, што је још важније, отвара пут за друга слична дјела и за интензивнија научна истраживања.

 

На крају, стално ми се намеће јена мисао, боље речено хипотеза – „да није постојала Врбаска бановина, мало је вјероватно да бисмо данас имали Републику Српску“. Знам, многе ће изненадити једна оваква тврдња и  знам да ће бити и доста оних  који ће тврдити да се ова два политичко-просторна субјекта уопште не могу доводити у везу. Али, виши степен државотворности од оног бановинског на овим просторима ја не видим.

 

 

Бањалука, 1. март 2014.                                                                            Др Душко Јакшић

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>