Home » 2 Slovenija, Sela » Srpska naselja u Beloj Krajini

Srpska naselja u Beloj Krajini

Srpska naselja u Beloj Krajini, Milenko Filipović, 1968

 

Бојанци

Као опште предање најчешће се чује да су село основали Срби који су дошли са реке Бојане у ЦГ, па да се стога и село зове Бојанци (Значајно је да и у Жумберку постоји село Бојанци). А слушао сам као опште предање од неких и да су Бојанчани пореклом из Србије, као и да су дошли из Лике, а у Лику да су били дошли из Босне.

Сви су сагласни да су у Бојанце најпре дошле 4к. Ти досељеници су се у почетку сместили у Адлешићима на властелинству адлешићких барона, па их је барон онда преместио на место где су они засновали Бојанце. Те четири куће које су се најпре населиле били су: Врлинић, Радојичић, Кордић и Миросаљац. Миросаљци су изумрли, али на њих у селу подсећа топоним Миросаљка, а у селу Голеку код Винице, недалеко од Бојанаца, живе Словенци Мирославићи.

Старији људи памте како је у селу било 65 српских д, међу којима самих Врлинића 40; год 1952 било их је 36, а 1967 било их је свега 27. Било је и више празних напуштених кућа. У новије време су се многи иселили у Црномељ, а има их и у Војводини, па и у Америци.

Врлинићи, 13д, Ђурђева. Сем да припадају оснивачима села, нисам могао да сазнам ништа друго о њихову пореклу. По „ђедовима“ и „прађедовима“ деле се садашњи Врлинићи на огранке који имају и своја секундарна презимена: Стевина кућа (а у њох Горња и Доња Стевина кућа, свега 2д), Петрова (затрла се), Никина, Миљушина и Лукићова кућа (затрла се), Кикини, Цвикини, Раткотини, Миљушчини се зову по оцу Миљушу (крштено име му било Раде). Стево је имао 8 синова, а сада у селу од њих су свега 2д. Врлинића има исељених у Кочевју, Црномљу, Ст. Пазови, Апатину, Америци и др.

Радојичићи, 7д, Св. Никола, се деле на: Анетине, Габрићеве, Стевине и Ковачове. Сем општег предања да су се доселили од реке Бојане и да су одатле прешли право овамо, друго нисам могао да сазнам. Има их у Црномљу и у САД-у, Детроит, Чикаго, Питсбур, Мекиспорт у Пенсилванији.

Кордићи, 4д, Св. Лазар, деле се на огранке: Синкотини, Ђезини, Мићини. И они кажу да су „од воде Бојане“ из ЦГ. Били су се зауставили код Красинца код Метлике. Бојећи се ту у пољеу од Турака, преци су прешли овамо на грофовску земљу. Има их исељених у Црномљу и у Америци. И у Жумберку има Кордића, који су унијати и неки од њих славе Часне Вериге.

Вукчевић З (1д, Св. Јован, 7.1 по старом), родом из Милића, приженио се 1948 у Врлиниће.

Јурјевић, 1д, Ђурђевдан, дошао му отац из Поникава пре ПСР и овде се приженио.

Вигњевић, 1д, Св. Никола, дошао је из Пауновића 1932 међу Врлиниће на купљено, а жена му је била одавде.

Бусић, 1д, Св. Игњатије, родом из Понкава, приженио се овде 1952.

Селаковић, 1д, дошао је из Мариндола једној удовици у кућу 1962.

Били су дошли из Поникава Ивковићи (Св. Игњатије), али су после другог светског рата изумрли у мушкој лози.

Било је у Бојанцима и Дракулића. Један Дракулић дошао је с Кордуна од Војнића и био слуга у Јове Врлинића. Загледао се у његову кћерку и оженио се њом. Јово им је дао своје имање у суседном словеначком селу Перудини и сада су тамо њихови синови, 2д (Митровдан), Срби и сада (1967).

Мариндо(л)

Куће овога села су разбацане појединачно и у групицама по странама испод брда Церника (Згорника), делимично дуж цесте Чрномељ – Жунићи. Између Мариндола и Милића је шума с испашама…

У Мариндолу је била дрвена црквица Св. Стеван за читав негдашњи Мариндо, тј за Мариндо, Милић-Село и Пауновиће. Последњи се у њој венчао Стево, дед Миле Пиљуге, који је умро 1926 у старости – од 90г. Пошто се та црква срушила, подигнута је нова у Милић-Селу, посвећена св. Петру.

Као ни у Бојанцима, ни у Мариндолу нема сагласности у предањима у оснивању села и о пореклу првобитних становника. Али, сва су та предања интересантна и неће бити сасвим без основе.

И овде се прича како су Бојанчани пореклом „од ријеке Бојане“, а да су Мариндолци (Марндо, Милићи  и Пауновићи) прешли из Жумберка у време Марије Терезије да би избегли католичење. Прешавши преко Купе, најпре су се населили у рововима код Вукобрата, затим прешли у Шкаурине у Прелокама, па на брдо изнад Прелока и онда, у време Марије Терезије, у шуму која је била неке Маре, по којој се прозвао Мариндол. Други кажу како је овамо била дошла нека Мара и с њом неки Стипан. Тим првим досељеницима власти нудиле место Красинац, али они нису хтели да буду у пољу него у брду где могу држати овце и козе. Једни кажу да је Мара била „жумберчица“, а други да је била из Лике. Сва казивања о имену Мариндола су обична нагађања, јер се Мариндо тако звао и пре доласка Срба: међу насељима која су страдала од упада Турака 1528 били су и Виница и Мариндо, а тек око 20г после тога дошло је до насељавања Срба у Мариндолу. Значајно је да се онај део села у ком су Стипановићи и Буњевци зове Шобатовци, Шоболовци или Шобатовско село: тако га зову и суседни Словенци из Жунића и Адлешића. Од једног информанта (Р. Катића) сам слушао да су Турци протерали њихове „пранђеде“ из старе Србије, па једни дошли у Мариндо, а други отишли у Жумберак.

Док је село било у саставу Војне границе, припадало је Шварачкој компанији, чети чији је штаб био у Шварчу код Карловца и слуњској имовинској општини. У селу је била митница (царинарница) на путу из Хрватске у Крањску и код ње преко пута спуштан ђерам.

Стипановићи: Јанкови 5д, Цирини 1д и Смиљкини 1д, веома стар род у селу (Стјепандан). Јанкови су се тако прозвали по Јанку, који је прапрадед Рада Стипановића, рођеног 1900. Звали су га Јанкина. – Смиљкини су прозвани по мајци Смиљи, коју су звали Смиљка, па се и кућа прозвала по њој. Јанко Стипановић, рођен 1913, набраја ове претке: Петар, Мића, Никола, Марко. За време тог Марка било је у кући 9 војника, али их је „кољара“ поморила осам и остао само Марко. Дошли су у Мариндо из Жумберка, а неки кажу да су даљим пореклом од Врања у Србији. Срба Стипановића је иначе било у Славонији у 16в. Има их исељених у разним местима, па и у САД-у.

Селаковићи, 2д, славе „Стјапан“. Раније их биле 4к, па неки се одселили у Гудурицу код Вршца. У Мариндо су им преци дошли из Жумберка, где још има много Селаковића, али не сматрају да су род с њима, као ни с оним Селаковићима на Кордуну и у Плашком.

Микуновићи, 2д, Св. Никола. Неки кажу да су били као ускоци у Жумберку (где је иначе било читаво село Микуновића) и да су одатле дошли после Стипановића; даљом старином су из старе Србије – Македоније: неки нагађају да су из ЦГ.

Катићи, 1д, Св. Никола. Биће да су и они дошли из Жумберка. Ката, по којој се зову, била је жена неког далеког претка. Сви Катићи нису прави Катићи. Кад се један Павковић из села вратио из Америке, саживео се с једном девојком Катића. С њом се није није могао венчати, јер је имао живу прву жену. С том девојком је имао двоје деце, која су сматрана правно ванбрачна и зову се Катићи 1д, а стварно су Павковићи и они славе Св. Ђорђа, славу Павковића, којих иначе више и нема у селу, а некада су биле 3к. Ти Павковићи су били из Жумберка.

Буњевци, 7д и 2д без мушких чланова, св. Никола). У Мариндо су и они дошли из Жумберка;; по другима из (Хрв) Крајине. Једна група Буњеваца се зову Мајорови; прозвани су тако по „Мајору“ (надимак), који је умро пре десетак година у дубокој старости.

Јаковци, 1д, дед је био из Милића, па је дошао у Мариндо по повратку из Америке на посед који је купио пре првог светског рата.

Вуковићи (само једна жена). Били су однекле досељени. Славили су св. Николу.

Милић – Пиљуга, 1д, дошао отац Мих.Милића из Милића и приженио се у кућу која се раније звала Пиљуга. Стога се и Милићи зову по имању, „по дедовини“ Пиљуга.

Врлинић, 1д, отац му се приженио из Бојанаца у Буњевце, око 1935г.

Милашиновић, 1д, „Игњатија“, прижењен је у Пауковиће – Павловиће који су изумрли у мушкој лози. Дошао је с Кордуна из Војнића (два сина су му у Аустралији).

Вукчевић, 1д, дошао је из Милић-Села, приженивши се овде.

Више Срба одавде је отишло у Чрномељ (око 15) и у Марибор.

У Мариндолу живе и словенци Веселићи, 3д. Њихов предак је дошао из Брдара у кућу једне удовице Селаковића као „скупник“, па је до смрти дохранио и сахранио њено имање. Дуго су се они звали Селаковићи, па после понова Јожа Веселич узео старо презиме.

Адлешићи

По повратку из Америке 1921, настанио се у Адлешићима као гостионичар пок Раде Врлинић из Бојанаца. Пошто му је син погинуо као партизан, остале су само кћери и у кућу се приженио Милић Будислав-Буде, 1д, из Милића.

Милићи, Милић-село

 

Ово је мање село које је првобитно било заселак Мариндола, па је у хатару Милића и сада мариндолска српска црква. Околина и сада сматра да су Милићи само део Мариндола. И у суседном словеначком селу Прелоки било је некад Милић-Село. Милићи су разбијено село и деле се на Горње и Доње Село.

Прича се: кад су Срби дошли у овај крај нису хтели да се населе у равни у данашњем белокрајинском селу Грибљу, него су отишли у брдо где ће моћи да пасу козе. Даље се прича како се у овом крају била прва населила нека Мариј и по њој се прозвала Марина драга…

Главни су род у селу Милићи, 19д, Митровдан, који се дели на огранке: Асери, Јовчини, Лугарови, Јанковићи, Кундаљи – Кундаји, Мијини. Они су овамо дошли из Жунберка; неки кажу да су дошли са Кордуна. Овамо су их дошла 3 или 4 брата у време владавине Франкопана или после њих да би избегли католичење. А можда су дошли и као ускоци. По једном казивању, које ми чак изгледа врло веродостојно, њихови преци су дошли у Жумберак од Клиса, а у околину Клиса да су дошли од Пећи у Метохији. Има их расељених у САД, Канади, Бачкој, Банату (Гудурица), Карловцу и др.

Драгичевићи, 1д, Св. Јован 7.1, звани и Рибани – по месту где су се населили, а Рибани су изумрли; били су прозвани тако што су били „на Рибу“ (Грибу). Сами Драгичевићи су даљим пореклом из Далмације. Некада их је било више кућа.

Милашиновић, 1д, дошао је из Војнића. Приженио се у род Пауковиће, који су изумрли.

Јаковци, 4д, Св. Никола. Врло вероватно да су и они прешли из Жумберка. Дошли су овамо на купљено имање (Преко Купе у селу Јаковцима има род Јаковци, који су католици и Хрвати).

Чавић, 1д, Св. Ђурађ, дошао је 1941 из села Мржљака преко Купе, бежећи од усташа. Преци су давно дошли у Мржљаке из Војнића.

Вукчевићи, 1д. Некада их је било више у селу, а иначе су исто што и Вукчевићи у Мариндолу. У Мариндо су прешли из Жумберка.

Пауновићи

Село је, у ствари, заселак Мариндола и на равнијем земљишту недалеко од Купе, у подгорини Згорниика. Око села су шуме: Гољак, Букова драга, Лишчинка…

Некада су у селу били само Пауновићи и Вигњевићи. Изнад пута од Купе нагоре с десне стране било је „вигњевско“ а с леве „пауновско“. Изнад села је гробље на месту Св. Петар; прича се да је ту била и црква.

У селу су две издвојене групе кућа: Вигњевићи у првој, Пауновићи и Вигњевићи у другој, а у свако групи има и новијих дошљака.

Пауновићи, 3д, Св. Никола. Порекло непознато. У неко време, док су били граничари у једној кући било је девет синова и висило девет пушака.

Вигњевићи, 4д, Никољдан. Деле се на Пуцарове, Кикине и Вигњевске. У новије време се неки зову и Видњевићи. Има их и у Америци. А у селу има и покатоличених и пословењених (1д). Срба Вигњевића има још у Утии, у Пониквама и у Дубравама, и ти такође славе Св. Николу. Неки кажу да су старином из Лике, а неки да су дошли из Жумберка, као и родови у Милићима. Звали су се овде раније и Жидани, јер одавна имају зидану кућу од камена. Било је то некада велика задруга.

Католици-Словенци Вигњевићи 1д, ипак нису прави Вигњевићи: они су пореклом од неког ко се био приженио у Вигњевиће.

Селаковић, 1д, Стјепандан, дошао из Мариндола на имање сестре која је била удата у Пауновиће.

Мржљак, 1д, Хрват, католик: отац му дошао пре 60г из краја преко Купе у Вигњевиће, приженио се.

Рајичи, 2д, су Пауновићи. Има код Купе место Раичка, где је њихов предак волео да буде, па, тобоже, прозвани по томе.

Врлинић, 1д, Ђурђево, дошао 1954 из Бојанаца у Вигњевиће.

Адиешић, 1д, Словенац, родом из Врховаца (Адлешићи) отишао био у Прилишће у Хрватску, где се био приженио, оставши удовац дошао је после рата у Пауновиће у кућу Вигњевића (прав).

Жунићи

Жунићи су словеначко село на самој Купи, код места преко ког води пут из Чрномља (Љубљана), односно из Словеније у Хрватску (Карловац – Загреб). И Словенци истичу да се село зове Жунићи (а не Жуничи).

У селу Жунићима живи велик словеначки род Жуничи-Жунићи; Словенци из њихове околине су ми казивали да су слушали да су њихови преци дошли из Босне. И заиста, у Босни има Жунића, који су Муслимани, а православних Жунића има у ЈЗ Србији, у крају око Ужица (и код Црномља има заселак који се зове Жунићи). Поред њих су словеначки родови Микетићи, Веселићи, Утешин, Старешинићи. Отац Петра Старешинића (р.1889) дошао је жени у кућу из села Прелоке, где их има пуно; Петар казује да су они пореклом из Далмације и да су били чакавци још у његову детињству, као и други у Жунићима и Прелоци. Уз Жуниће је на Крупи, изнад садашњег моста, заселак Вукобрати, у ком живе родови: Потопатичи, Старешиничи и Срби Барјаковићи. Име засеока је свакако успомена на српски род тога имена, а Срба Вукобрат(овића) има и данас по Лици.

Од Барјковића су сада само 2к; славе Арханђеловдан. Ни прадед садашњих Барјаковића није знао од када су они у Жунићима, односно у Вукобратима. По једној верзији, њих су Турци отерали из Босне. По другој, њихов предак се борио с Турцима у Босни, задобио у борби барјак и с њим побегао. По томе су се прозвали Барјаковићи. А као награду за јунаштво предак је добио земљу – и то је било, тобоже за време Марије Терезије, тако да су били на својој земљи. Нису били граничари. Раде Барјаковић тврди да његови преци нису били у Жумберку (као преци неких Мариндолаца). Рада и његову породицу зову Душанови, по његову оцу Душану, а раније су имали „пришварак“ Митини.

 

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>