Home » Strane direktne investicije, z Jovo Drobnjak » STRANE DIREKTNE INVESTICIJE -INSTRUMENTI EKSPLOATACIJE –

STRANE DIREKTNE INVESTICIJE -INSTRUMENTI EKSPLOATACIJE –

Svi planovi u oblasti ekonomije pa i društva u celini, od 2000. godine pa naovamo, u Srbiji su se zasnivali na politici inostranih ulaganja kao osnovne baze razvoja naše ekonomije. Posle društveno-ekonomskih promena 2000. godine, većina političkih stranaka, zatim vladajuće ,,elite’’ i pojedinci, isticali su da su strane direktne investicije jedini i pravi put koji vodi naše društvo u ,,obećano’’ blagostanje. Da bi zakoračili na ,,pravi put’’ neophodno je prethodno izvršiti ,,strukturalno prilagođavanje privrede’’, isticali su tada u svojim propovedima političari i kvazi ekonomisti. Građani nisu mogli ni slutiti da se iza floskule strukturalnog prilagođavanja krije mračna namera uništenja domaće industrije, domaćih banaka i domaće trgovine, da bi se oslobodio prostor za inostrana ulaganja i implementaciju ostalih instrumenata globalizacije i neoliberane ekonomije.

Usput da kažemo, reč globalizacija je novi izraz, usvojen krajem osamdesetih godina prošlog veka, koji je postao sinonim za novi svetski poredak, odnosno sinonim za latentni oblik novog imperijalizma. Strategiju o globalizaciji izradio je – po nalogu državnog establišmenta SAD – Ekonomski institut za međunarodnu ekonomiju (trust mozgova) iz Vašingtona, koga personalizuje ekonomista John Wiliamson. Strategija je lepo uobličena ,,zamka’’ u deset reformskih tačaka ili reformskih politika, među kojima su najbitnije – privatizacija državnih preduzeća i prirodnih resursa, liberalizacija trgovine, liberalizacija finasijskog tržišta, ukidanje subvencija, deregulacija propisa koji ometaju ulazak na tržište, liberalazacija stranih direktnih investicija i …. Ostale tačke su manje važne i predstavljaju  samo formu da bi se zamaglile namere, odnosno ciljevi strategije. Pošto su se sa ovakvom strategijom saglasili – MMF, Svetska Banka i Ministarstvo finansija SAD, istu je 1989. godine kodifikovao John Wiliamson i predstavio je kao ,,najbolji koncept’’ za dinamičan rast i razvoj zemalja u tranziciji. Strategija je nazvana ,,Vašingtonski koncezus’’ (dogovor) najverovatnije zato što je prihvaćena i usvojena od tri najvažnije svetske institucije.
Osnovni ciljevi strategije su – osvajanje tržišta manje razvijenih zemalja i zemalja u tranziciji i desetkovanje njihovih ekonomija, zaposedanje i eksploatacija prirodnih resursa, kapitalna okupacija i potčinjavanje svih društvenih segmenata, zatim nagla i svestrana infiltracija stranih direktnih investicija radi eksploatacije radne snage i ostalih nacionalnih resursa.

Iz navedenog se može zaključiti da su SDI, na koje se fokusira ovaj tekst, značajna komponenta globalizacije kao novog svetskog poretka. To su suptilni oblici okupacije koji imaju dvojaku ulogu. Kao prvo, da sa niskim nadnicama eksploatišu radnu snagu, a pored toga da i kroz druge oblike zahvataju deo društvene akumulacije. Taj drugi deo ostvaruju putem raznih iznuda, kao na primer – pretnjama o preselenju proizvodnje ako im se ne umanje poreske obaveze, zatim zahtevima o oslobađaju plaćanja komunalija, lokalnih i ekoloških taksa, kao i zahtevima da koriste energenate po povlašćenim cenama i…. Nemoćna država, bez vizija i ambicija o stvaranju i razvoju svojih privrednih subjekta koji bi stvarali vlastitu akumulaciju za rast i razvoj, uglavnom ispunjava sve njihove zahteve. Kao drugo, da jakom konkurencijom onemogućavaju rast i razvoj domaće ekonomije da bi istu lakše držali u kolonijalnom ropstvu. Na takav način strani ulagači preuzimaju ključne segmente ekonomije i postaju sve značajniji i moćniji činilac u društvu, naspram pasivne, nemoćne i korumpirane države. Stoga, ovakve investicije ne mogu i ne smeju biti model održanja nacionalne ekonomije, a o razvoju se ne može ni govoriti. Pre bilo kakvih stranih ulaganja, država bi morala dobro sagledati programe investitora i proceniti njihove krajnje namere.

Retke su SDI koje se mogu svrstati u korisne i razvojne i koje mogu biti komplementarni činioci u razvoju domaće ekonomije. Iako su retke, ipak ih je kroz istoriju bilo, a naročito posle Drugog svetskog rata. U takve se mogu ubrojati SDI u Južnoj Koreji, Tajvanu i Singapuru. Ove su zemlje od inostranih ulaganja izgradile moćne nacionalne ekonomije zahvaljujući pre svega pravilno usmerenoj politici na razvoj domaće nauke i tehnologije, kao i orjentaciji na stvaranje i razvoj domaćih kompanija i banaka. Svakako, najveći doprinos u tome su dali sposobni i odgovorni državni menadžmenti. No, pored toga, treba imati na umu i da se razvoj u navedenim zemljama odvijao pre uspostavljanja globalizacije kao novog svetskog poretka. Navedeni primeri, iako nisu iz tako davne prošlosti, upućuju nas na konstataciju da se sva inostrana ulaganja u prošlim vremenima ne mogu generalizovati niti svrstavati isključivo u korpus eksploatatorskih investicija. Bilo je i onih zasnovanih na zajedničkim interesima čija geneza seže čak u daleku prošlost. U samim početcima razvoja međunarodne trgovine i uspostavljanja međunarodnih finansijskih tokova, ostvarivala su se i prva ulaganja iz jedne zemlje u drugu radi zajedničke proizvodnje i međusobne kooperacije. Takve proizvodne kooperacije podsticale su i ostale oblike saradnje, kao što su međunarodna razmena naučnih i tehnoloških dostignuća, razvoj međunarodnog saobraćaja i komunikacija i sl., čime se stvarala uzajamost i međuzavisnost svih naroda na planeti. Ovakva internacionalizacija – nasuprot imperijalističke globalizazije iz novijeg vremena – je pozitivna sociološka odlika koja je pospešila razvoj celokupnog čovečanstva i omogućila njegov napredak. To je ona humana strana koja krasi čovečanstvo, ali treba pomenuti i onu drugu lošiju stranu, a to je genetska pohlepa za  pokoravanjem i otimanjem od drugih. Ta pandemija nadjačavala je filantropiju kroz sve društveno-ekonomske formacije i sva uređenja od prvobitne zajednice do današnjih dana. Večiti poriv i težnja jedne grupe, države ili više grupa, odnosno država, da potčinjavaju druge grupe ili države radi prisvajanja prirodnih resursa i rezultata rada potčinjenih naroda, proizilazi iz čovekove nasleđene prirode za samoodržanje koja je prerasla u karakter osvajanja i otimanja. Od iskona, vodila se borba za preživljavanje i opstanak u prirodnim uslovima, što je doprinelo da se u ljudskoj prirodi razvije uslovni nagon za egzistenciju koji je s vremenom prerastao u maniju pokoravanja, otimanja i ugnjetavanja drugih. To pokoravanje i otimanje od drugih grupa ili država, ostvarivalo se putem raznih oružanih borba i ratova. Zbog takvog odnosa čoveka prema čoveku, engleski filosof Thomas Hobbes je napisao da je ,,čovek čoveku vuk’’, dok Njegoš kaže – ,,Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čoveka; al’ tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija!’’. Iz Njegoševe filosofske misli  proizilazi da svet nije ništa drugo do neka vrsta džungle gde vlada zakon jačeg. Zato poziva na svetu dužnost da se stane tirjanstvu nogom za vrat zarad pravednosti i slobode svih ljudi.

U srazmeri sa naučno-tehnološkim razvojem ljudskog društva, jačao je i intezitet sociološko-patoloških poriva i pohlepa za otimanjem, pokoravanjem i ugnjetavanjem slabijih. U tom procesu menjale su se samo metode pokoravanja i oblici eksploatacije. Pošto je vojno pokoravanje postajalo sve skuplje, prešlo se na suptilnije oblike pokoravanja i savremenije metode eksploatacije, a to je – putem političkih, ekonomskih, finansijskih i naučno-tehnoloških prinuda. Ovaj najnoviji oblik imperijalizma i njegovi instrumenti, sadržani su u pomenutoj strategiji o globalizaciji u kojoj su i SDI jedna od važnih poluga. O karakteristikama i vrstama SDI, kao i o potrebi i načinu odbrane od ove imperijalne nepogode, biće reči u narednom tekstu.

Pojam stranih direktnih investicija (SDI).

Pod stranim direktnim investicijama (SDI) podrazumeva se ulaganje stranog lica u domaće pravno lice (preduzeće) sa kojim strani ulagač stiče udeo ili akcije u osnovnom kapitalu tog pravnog lica (preduzeća) te u skladu sa zakonom stiče i sva druga  prava po osnovu takvog ulaganja. Znači, strane direktne investicije označavaju ulaganje stranog kapitala od strane investitora rezidenta (preduzeća) jedne zemlje u rezidenta (preduzeće) druge zemlje radi ostvarivanja zajedničkih interesa. Sa takvim
ulaganjem strani investitor stiče pravo kontrole i upravljanja preduzećem u koje je  uložio kapital.

U uvodnom delu je pomenuto da strana ulaganja nisu nikakva novina, jer se ista javljaju u samim početcima razvoja međunarodne saradnje, s tim što su se samo kroz istoriju menjali oblici i ciljevi inostranih ulaganja. Danas se strane direktne investicije – kao poseban vid inoulaganja – najviše realizuju u nedovoljno razvijenim i tranzicionim zemljama. To su pretežno investicije sa niskim stepenom tehnološke intenzivnosti, dok razvijene zemlje međusobno razmenjuju samo strane direktne investicije iz grupe visokih tehnologija. Manje razvijene zemlje prinuđene su, zbog pomanjkanja domaće akumumulacije i
nedostatka proizvodnih i ostalih programa, da prihvataju sve ponuđene oblike saradnje samo da bi se zaposlila radna snaga i koliko toliko poboljšalo stanje ekonomije. U novije vreme, strane direktne investicije se najvećim delom realizuju preko transnacionalnih korporacija – TNC pa se može reći da su one i glavni nosioci procesa globalizacije.

Teoretičari i zagovornici stranih direktnih investicija ističu da ove investicije, pored njihove osnovne uloge, podstiču i razvoj tercijalnih delatnosti – trgovine, saobraćaja, turizma i…. jer donose:

-Materijalne resurse – tangible (kapital i tehnologiju)  koji su važni činioci i pokretači rasta i razvoja celokupne ekonomije i

-Nematerijalne resurse – intangible assets (intelektualni resursi sadržani u raznim oblicima – ulaz na strana tržišta, registrovane marke proizvoda – brend name, zatim markentiško znanje, menadžerske veštine i.…) koji mobilišu i stručno podižu domaće privredne subjkte i utiču na obrazovanje radnika. Pored navedenog, u nematerijalne resurse spadaju i tzv. non-equity
forme saradnje stranih i domaćih kompanija u oblasti transporta, telekomunikacija i …., što indirekto utiče kako na razvoj međunarodne razmene dobara, tako i na razvoj ostalih delatnosti u pogledu modernizacije infrastrukture, saobraćaja, telekomunikacija i…..

Nije se teško složiti da su veoma važni pomenuti kako materijalni, tako i nematerijalni resursi koji bi mogli biti značajan činilac u oporavku i razvoju naše ekonomije. No, to važi samo za one strane direktne investicije koje su iz grupe visokih tehnologija. Nažalost, kod nas nije bilo investicija iz ove tehnološke grupe – sem što se delom u tu grupu može svrstati montaža Fiata – pa
tako nije bilo ni unošenja pomenutih resursa. Sve realizovane strane direktne investicije su uglavnom iz grupe niskih tehnoloških intezivnosti i one ne mogu biti u funkciji razvoja ekonomije, a niti društva u celini.

Prema klasifikacijama koje prave neki teoretičari, a i prema našem zakonodavstvu, strane investicije svrstavaju se u dva oblika i to:

-Osnovni oblik stranih ulaganja – osnivanje preduzeća i sticanje akcija ili udela u postojećem preduzeću i

-Posebni oblik stranih ulaganja, a to su – koncesije i B.O.T. investicije (built-operate-transfer) što znači izgradi, koristi i predaj.

Navedene oblike stranih ulaganja detaljne ćemo sagledati u narednom delu teksta.

 

Podela stranih investicija prema vidovima ulaganja

Kao što je već i navedeno, inostrane investicije predstavljaju ulaganja kapitala u staranu zemlju u očekivanju prinosa. Te investicije mogu imati više forma: javne investicije od strane države, privatne investicije pojedinaca ili grupa i investicije preduzeća. Uglavnom, sve te investicije prema vidovima ulaganja svrstavaju se u sledeće grupe:

1.Strane direktne investicije –SDI  (Foreign Direct Invensment – FDI).

2. Zajednička ulaganja – jojint ventures.

3.Portfolio investicije.

4.Ulaganje sredstava kroz privatizaciju.

5.Koncesije.

1.1.Strane direktne investicije SDI.

Strane direktne investicije se po svojoj suštini razlikuju od drugih vidova stranih ulaganja. Pod stranim direktnim investicijama se podrazumevaju samo one investicije koje inostrani investitor ulaže u osnivanje i izgradnju novog preduzeća ili investicije sa kojima kupuje  akcije – odnosno direktno kupuje vlasnički udel – u već postojećem preuzeću na osnovu čega investitor postaje vlasnik sa pravom kontrole i upravljanja preduzećem u stranoj ekonomiji. Nasuprot tome, ona inostrana ulaganja sa kojima se ne obezbeđuje pravo kontrole i upravlanja subjektom u koji je investirano, predstavljaju portfolio investicije. Kao što je i navedeno, postoje dva osnovna oblika SDI i to – osnivanje preduzeća i kupovina akcija u već postojećem preduzeću, odnosno direktna kupovina vlasničkog udela u istome.

Osnivanje preduzeća kao oblik SDI.

Pod ovim oblikom inostranog ulaganja podrazumeva se osnivanje preduzeća i od početka izgradnja proizvodnih i ostalih kapaciteta od strane investitora. Investiranje u potpuno novi privredni subjekt, naziva s greenfild investicija. Investitori su
veoma oprezni u odabiru regije i zemlje za investiranje svog kapitala. Prilikom odlučivanja opredeljuju ih dva osnovna  kriterijuma i to: sigurnost investicija i sadržaj sveukupnih interesa koje mogu ostvariti na duži rok u zemlji uvoznici
kapitala.

Sticanje akcija ili udela u postojećem preduzeću kao oblik SDI.

Oblik inostranog ulaganja putem sticanja većinskog udela u vlasništvu već postojećeg preduzeća – kupovina preduzeća kroz privatizaciju, kupovina akcija ili direktna kupovina vlasničkog udela (akvizicija) – naziva se braunfild investicija. Ovaj oblik
ulaganja je mnogo brži i jednostavniji način za investitore od osnivanja preduzeća.

Dve su osnovne odrednice koje karakterišu strane direktne investicije. Kao prvo, investitor je vlasnik subjekta – novoformiranog ili kupljenog – u koji je uložio kapital i drugo, ovakvim načinom ulaganja investitor obezbeđuje apsolutno pravo kontrole i upravljanja subjektom u koji je investirao, kao i pravo raspolaganja ostvarenom dobiti.

Pored osnovnih prava koje investitori ostvaruju iz samog statusa stranih direktnih investicija, oni sa ovakvim ulaganjima obezbeđuju i druge privelegije kao što su – plasman proizvoda i ekspanziju na tržištu zemlje uvoznice kapitala, izvoz tehnologoje u tu zemlju i kapitalizaciju menadžerskih znanja i iskustava, kao i povoljno korišćenje resursa – sirovina, energije, radne snage
i ….. na tome tržištu.

Nedovoljno razvijene zemlje koje su uvoznice kapitala (stranih direktnih investicija) i strani investitori su uglavnom neravnopravni partneri. Njiihove su polazne osnove veoma različite, a interesi znatno divergentni. Ove zemlje su ekonomski inferijorne i nedovoljno jake da se odupru raznoraznim zahtevima i ucenama investitora, što im određuje potčinjenu ulogu, dok su strani investitori u principu moćni, zahtevni i veoma agresivni. Uvoznice kapitala su, u najviše slučajeva, zemlje bez značajnijeg uticaja u međunarodnim odnosima, sa pomanjkanjem vizija i razvojnih programa, sa slabom ekonomijom i
nedostatkom domaće akumulacije. One u principu nemaju dugoročne planove, već kratkoročne interese koji se zasnivaju na privlačenju investitora da bi se zaposlila radna snaga i bar delimično pokrenula ekonomija. U težnji za promenama i ambicijama da se poboljša stanje u ekonomiji i društvu uopšte, menadžmenti tih zemalja često greše i neselektivno uvode strane ivestitore. Tako se infiltriraju investitori sa programima niske tehnološke intezivnosti, a često i sa lošim referensama i ne dobrim
namerama.

Interesi stranih investitora su uvek jasni. Pored osnovnog interesa da oplode uloženi kapital, uvek ih vode i dva imperijalistička cilja – maksimalna eksploatacija radne snage i ostalih resursa u cilju kontinualnog uvećavanja profita i trajna okupacija tržišta uvoznice kapitala.

Pored navedena dva osnovna oblika SDI u teorijama ima i drugih podela, tako na primer Svetska Banka klasifikuje strane direkne investicije prema motivima investiranja, kao što su:

-Investicije koje traže resurse – rude, sirovine, poljprivredne proizvode i
….

-investicije koje traže tržište – za nabavku sirovina i tržište za plasman proizvoda.

-Investicije koje traže povećanje produktivnosti i sl.

No, bez obzira kako se i po kojim metodama klasifikuju strane direkne investicije i kako ih tumače pojedine institucije, zatim na koje se oblasti odnose, sve one imaju zajedničke karakteristike, odnosno istovetne uloge i ciljeve u zemljama uvoznicama kapitala.

2.1.Zajednička ulaganja – joint venture

Zajedničko ulaganje ili jojint venture je specifičan oblik povezivanja pravnih ili fizičkih lica iz različitih zemalja radi udruživanja kapitala u cilju zajedničke realizacije nekog projekta, odnosno podhvata. Razlozi za zajedničko ulaganje mogu biti različiti od razvoja tehnologije, korišćenja ekonomije obima, prodora na nova tržišta do međusobnog dopunjavanja i korišćenja resursa
i veština, zatim transfer tehnologija, know how i dr. Ovu vrestu ulaganja često koriste transnacionalne korporacije sa lokalnim preduzećima radi lakšeg i bržeg prodra na tržišta koja su im nepoznata.

U načelu, jojint venture predstavlja vremenski ograničeni oblik udruživanja radi realizacije nekog zajedničkog podhvata (projekta), a nakon izvršenja projekta učesnici dele dobit srazmerno njihovim ulozima. Ova vrsta zajedničkog ulaganja je slična partnershipu s tim što se razlikuju u ciljevima udruživanja kapitala i trajnosti udruženog entiteta. Naime, udruživanje kapitala po principu jojint venture, ugovorom se definiše ulaganje kapitala za unapred određene projekte čija su ostvarenja i trajanje vremenski determinisani pa makar to bilo i više godina. Dok partnership predstavlja udruživanje kapitala na neodređeno vreme u cilju dugoročnog poslovanja i ostvarivanja zajedničkih interesa. To je u pravilu trajni odnos udruženih lica. Kao što je i pomenuto, jojint venture je oblik poslovnog odnosa partnera s unapred određenim ekonomskim ciljem koji se temelji na ugovoru i/ili suvlasništvu u postojećem ili novom preduzeću. Ugovorni ili suvlasnički karakter upućuju na dva osnovna oblika zajedničkog podhvata. To su neinkorporirani ili inkorporirani zajednički podhvati. Upravo je u tome i razlika između anglosaksonskog prava – u kojem se zajedničkim podhvatom smatra samo inkorporirani zajednički podhvat – i kontinentalnog prava, u kojem zajednički podhvat može biti rezultat ili ugovornog ili vlasničkog povezivanja privrednih subjekata.

Ugovorni zajednički podhvat (jojint venture) nastaje povezivanjem – putem ugovora – učesnika o zajedničkom ulaganju zarad
ostvarenja definisanih ekonomskih interesa. Teorijski posmatrano, trajanje  formiranog zajedničkog podhvata može biti
neograničeno. Međutim, u praksi je ono ipak samo do ispunjenja ciljeva definisanih ugovorom, odnosno do završetka određenog projekta. Tako na primer postoje zajednički podhvati za izvođenje građevinskih projekata, zatim projekti istraživanja i razvoja ili podhvati zaključeni radi podele finansijskih rizika kod velikih bankarskih pozajmica (bankovni sindikati). S aspekta organizacije i upravljanja ugovornim zajedničkim projektom, razlikuju se dva oblika i to – konzorcijumi i ugovorno upravljanje zajedničkim projektom.

Inkorporirani zajednički podhvati s vlasničkim ulogom podrazumevaju kapitalno povezivanje dva ili više preduzeća s tim da je
trajnost, odnosno kontinuitet poslovanja kao i kod drugoih preduzeća njihovo dominantno obeležje.

Prema klasifikaciji Organizacije za industrijski razvoj Ujedinjenih nacija – UNDO, 2006. god, strana 44, zajednička ulaganja se dele na:

  • Ugovorni zajednički poduhvati ili  konzorcijumi (engl.  contractual jojint ventures, consortia).
  • Javno-privatna partnerrstva koja se nazivaju mešovitim zajedničkim  podhvatima ili podhvati zaključenim radi
    saradnje (engl. Cooperative jojint ventures, mixed jojint ventures), u kojima je Vlada jedan od partnera.
  • Zajednički podhvati za restruktuiranje (engl. restructuring jojint ventures) koje  sklapaju preduzeća iz raznih zemalja radi restrukturiranja nekog segmenta  poslovanja i
  • Inkorporirani zajednički podhvati, pri čemu se razlikuju tri vrste inkorporiranih zajedničkih  podhvata i to:

-Formuranje novog pravnog subjekta (preduzeća) tako da partneri unose deo svoje imovine u zajedničko preduzeće, a oni i dalje
nastavljaju samostalno da egzistiraju.

-Parcijalna akvizicija gde jedan ili više partnera ulažu u vlasničku strukturu već postojećeg preduzeća i to uobičajeno 20 do 50 posto udela u vlasništvu i

-Spajanje u jedno preduzeće pri čemu preduzeća od kojih je podhvat (novi subjekt) nastao, prestaju da egzistiraju.

Pošto postoje razni oblici udruživanja kapitala, kao i različiti ekonomski interesi zbog kojih se partneri udružuju, ovakva udrživanja se ne mogu svesti u jednu unificiranu grupu, pa se iz tih razloga na jojin venture primenjuju propisi o partnershipu, bilo da se radi o porezima ili za ostalo poslovanje.

3.1. Portfolio investicije.

Portfolio investicije su ulaganja stranih pravnih i fizičkih lica u hartije od vrednosti – bondove, akcije i druge vrednosnice koje emituju (izdaju) vlada, monetarne vlasti, preduzeća, banke ili drugi sektori ekonomije. Vrednost izdatih hartija od vrednosti, koje izdaju firme, ne može biti veća od 10 % ukupne vrednosti te firme u koju se ulaže. Ulaganjem u portfolio investicije, investitori očekuju prinos u formi dividendi, kamata ili kapitalne dobiti. Kod ovakvog vida ulaganja, investitori ne mogi imati kontrolu nad preduzećem u koje ulažu kapital. Portfolio investicije se javljaju u dva oblika i to:

1. Klasični vid portfolio investicija, što podrazumeva investiranje u pomenute hartije od vrednosti (kupovina hartija od vrednosti putem berze). Zbog oscilacija kamatnih stopa, kamata se ne određuje u fiksnom već u varijabilnom iznosu kao marža koja se dodaje na baznu kamatu (libor ili prime rate). Kod ovakvog investiranja vlasnik kapitala ne odlučuje o načinu upotrebe sredstava, ali u određenom (ugovorenom) roku – bez obzira na ostvarene rezultate u poslu – dobija pozajmljena sredstva zajedno sa kamatom.

2. Direktne portfolio investicije inostranih lica u domaći pravni subjekt (preduzeće) čiji su ulozi ispod granice koja obezbeđuje kontrolu i upravljanje nad preduzećem. Ovaj vid portfolio investicija je sličan stranim direktnim investivijama, jer se kao i kod SDI kapital unosi u preduzeće, ali ne u meri sa kojom bi se obezbedilo pravo kontrole i upravljanja preduzećem. U tome i jeste razlika između portfolio investiranja i SDI. Na ovakav način investitori pribaljaju perspektivne finansijske aktive za koje procene da će se u budućnosti moći prodati po puno većoj ceni od cene po koj ih kupuju te da će tako ostvariti i veliku kapitalnu dobit. Za
ovakve portfolio investicije, ugovorom se reguliše da se ne vraća uloženi kapital u nekom roku, već se daje pravo investitoru da proda aktivu koju poseduje u preduzeću i to kada oceni da je za to najbolji trenutak.

U odnosu na ostale vidove inostranih ulaganja, portfolio investicije imaju povoljan odnos između nivoa rizika koji preuzima investitor i visine dobiti koja se može ostvariti. Portfolio investicije nose veći rizik i veći prinos na investirana sredstva od bankarskih depozita, ali su rizik i prinos niži nego kod direktnog investiranja. Stoga investitori koji su manje skloni neizvesnostii i riziku, a motivisani su ostvarenjem kamate na svoj kapital, često pristupaju diverzifikaciji svojih portfelja ulažući u veći broj odabranih hartija od vrednosti. Svakako, za takvu poslovnu orjentaciju pogoduje razvoj brojnih finansijskih tržišta i odgovarajućih finansijskih instrumenata. Portfolio investiranja – kao vid ulaganja – posebno odgovaraju institucionalnim
investitorima kao što su – penzioni fondovi, osiguravajuća društva i sl. koji su motivisani da oplode svoj kapital na duži rok bez većeg rizika.

4.1. Ulaganje sredstava kroz privatizaciju.

Strani investitori su posebno zainteresovani za investiranja u preduzeća koja se privatizuju u tranzicionim zemljama. Za takve poslovne aktivnosti vođeni su visokim interesima, jer se u istoriji takve prilike retko ukazuju. Sa kupovinom preduzeća dolaze u posed jeftine aktive i jeftinih sirovina, zatim kvalifikovane i jeftine radne snage, a uz to zaposedaju tržište i koriste mnoge
druge benefite. Raspadom istočnog bloka, krajem osamdesetih godina, odjednom je taj celi blok započeo tranzicione procese, pa su zapadni investitori pohrlili kao zveri na ciljani plen. Proces privatizacije se odvijao negde malo sporije i nepovoljnije po društvo, a negde malo brže i povoljnije. Sve je zavisilo od menadžmenta u svakoj zemlji. Tamo gde je vlast bila sposobnija i patriotskija u sproveđenju tranzicije i koja je imala autoritet i nacionalno dostojanstvo da se bar delimično odupre okupacionom kapitalu i najezdi neokolinijalizma, a uz to koja je bila i manje korumpirana, efekti peivatizacije su znatno bolji. U tim zemljma sačuvano je sve ono što je bilo dobro i tamo su uglavnom došle strane direktne investicije iz grupe visokih tehnologija. To je doprinelo njihovom bržem opravku, rastu i razvoju. Kao pozitivan primer može se istaći Slovačka. Međutim, gde je bilo sve suprotno od toga, rezultati tranzicije su više nego katastrofalni. Nažalost, mi spadamo u ovu drugu grupu zemalja. Ipak treba
konstatovati da je netransparentnost i korupcija zajednička karakteristika svih zemlja koje su prolazile i koje još uvek prolaze kroz tranziciju. Logično je, da se posle naglih sociološko-ekonomskih promena nisu mogle brzo uspostaviti i stabilizovati institucije vlasti i neophodni kontrolni mehanizmi. Povrh svega, kod nas je bila otežavajuća okolnost što su nosioci tranzicionih promena bili pretežno ljudi oskudnog znanja i bez bilo kakve empirije, a uz to i veoma sumljivog morala. U tim smutnim vremenima potisnuti su obrazovani i stručni ljudi, a na vrh su isplivali skorojevići (homo novus). No, uz sve te poteškoće ipak su se kako tako odvijali procesi tranzicije. Za održanje vladajućih pozicija, nekompententna vlast je nadoknađivala svoje manjkavosti besprekornim izvršavanjem naloga svojih spoljnih mentora. Za vernost kao uzdarje, umesto ,,srebrenjaka’’,
dobili su zaštitu i vazalske šinjele za večne odore. To im je pomoglo da učvrste vlast te da otpočnu implementaciju instrumenata globalizacije. U tome procesu bestidno su namirivali svoje pohlepe i ubrzano izrastali u profesionalne kleptokrate. Takva, vazalska i koruptivna vlast najviše je pogodovala neokolonijalnim aspirantima, jer su mogli lako da se nagode i jeftino da dođu do imovine, tržišta i svih ostalih resursa. Eto, tako je rastraćena – razvučena i uništena – srpska imovina, a građani dovedeni na ivicu ponora. Za učinjene ekonomske zločine još uvek nije niko odgovarao. Valjda će to, u vremenima koja dolaze, ispraviti oni koji će biti pametniji i kojima će  napredak zemlje i patriotizam biti mere vrednosti.

U teorijskom pogledu, strana ulaganja kroz proces privatizacije mogu se podeliti na – strateške investicije i finansijske investicije.

1.Strateške investicije.

Pod strateškim ivensticijama se podrazumevaju one investicije koje dolaze iz iste delatnosi. U ovakvim slučajevima strateški investitori nastoje da razvijaju i unapređuju preduzeće koje su kupili i delatnost sa kojom se bavi to preduzeće. Izuzev ulaganja
FIAT-a u Zastavu i Gaspromnjefta u NIS, ovakve  investicije imali smo još samo u oblasti neekoloških proizvodnja – cementare, proizvodnja guma i…-  zato što investitori, iz razvijenih zemalja, nastoje dislocirati ekološki nepodobne proizvodnje iz svojih zemalja u tuđe zemlje.

2.Finansijske investicije.

Pod finansijskim investicijama podrazumevaju se investiranja u kupovinu akcija preduzeća s ciljem ubiranja dividende ili kapitalne dobiti.

5.1. Koncesije kao vid ulaganja.

Koncesije su, zbog svoje specifičnosti, klasifikovane kao poseban vid ulaganja. Naime, koncesije i B.O.T. investicije predstavljaju posebne oblike stranih ulaganja. U nastavku teksta pojasnićemo njihove osnovne karakteristike.

1. Koncesija.

Koncesija predstavlja oblik ulaganja kapitala koji se ostvaruje zaključivanjem ugovora o koncesiji između davaoca koncesije–koncedenta, s jedne strane i primaoca koncesije–koncesionara, s druge strane u cilju ostvarivanja boljih ili novih rezultata u poslu koji je predmet ugovora o koncesiji. U užem smislu reči, pravni institut koncesija može se posmatrati i kao dozvola javne
vlasti koja se daje domaćem ili inostranom pravnom ili fizičkom licu za obavljanje određenih delatnosti po unapred propisanim uslovima. Dozvola za koncesije se daje za iskorišćavanje prirodnih bogatstava, odnosno dobara u opštoj upotrebi ili delatnosti javnih službi, za izgradnju i korišćenje infrastrukture  i sl.

2. B. O. T.  investicije (built-operate-transfer) – što znači izgradi-koristi-predaj.

B. O. T. ulaganja su takođe vrsta koncesije koja se zasniva na – izgradnji ili rekonstrukciji i finansiranju kompletnog objekta, uređaja ili postrojenja i njegovom korišćenju na ugovoreno vreme, a nakon isteka ugovora o korićenju predaje se u svojinu državi.

Koncesije se realizuju uz poštovanje osnovnih načela – načela ravnopravnosti, načela pravičnog tretmana, načela slobodne tržišne utakmice, načela javnosti i načela autonomije volje.

Pravni institut koncesije, kao ustupanja određenih ovlašćenja države ili pravne vlasti privatnim licima, ustanovljen je i široko primenjivan još i u rimskom pravu. Predmet koncesija bila je zemlja koja je od strane države ustupana privatnim licima ili opštinama.

Država uspostavlja koncesioni sistem kako bi određena javna služba, za koju država nema dovoljno sredstava ili znanja da bi upravljala njenim poslovanjem, bila ustupljena fizičkom ili pravnom licu da je obavlja u opštem interesu i uz određenu nadoknadu.

U nedostatku vlastite akumulacije, pored stranih direktnih investicija koje ulaze sa dugoročnim planovima i unose savremene tehnologije i nova znanja, koncesije su najprihvatljiviji vid stranog ulaganja, a posebno za izgradnju infrastrukture.
Ipak, društveni stepen korisnosti koncesija zavisi od oblasti za koju se ista daje i kvaliteta zaključenog ugovora o koncesiji.

ULOGA STRANIH DIREKTNIH INVESTICIJA I POSLEDICE TRANZICIJE U SRBIJI.

U prethodnom poglavlju nastojali smo prikazati sve vidove i oblike stranih ulaganja, kao i njihove specifičnosti, da bi mogli pristupiti realnijem sagledavanju njihove uloge, korisnosti ili eventualno negativnih posledica u našoj ekonomiji. Bez naučnog poznavanja i dijalektičkog pristupa u sagledavanju ove materije, kao i bez stručne analize realizovanih pojedinih stranih
direktnih investicija, nemoguće je davati bilo kakve ocene. Zabrinjava činjenica da naša politička ,,elita’’ o ovome veoma malo zna i to je realna opasnost za budućnost, jer su naše sudbine zarobljene u njihovim rukama.

Skoro sve političke stranke, zatim vladajuće ,,elite’’ i nihovi sufleri – kvazi intelektualci – i danas propovedaju, kao i 2000. godine, da su strane direktne investicije najbolji način za ekonomski razvoj i  pravi put koji vodi naše društvo u ,,obećano’’
blagostanje. Tužno je što skoro sve te stranke baziraju svoje ekonomske programe upravo na stranim direktnim investicijama. Mnogi političari – među kojima su i ,,prvoborci’’ iz daleke 2000. godine – još uvek nisu shvatili šta su SDI i kakva je njihova uloga u eri globalizacije kao novog svetskog poretka. Doduše, oni su došli na vlast uz pomoć imperijalističkih mentora i kao zakleti vazali postali njihova produžena ruka, pa zbog  toga nisu ni smeli razmišljati o krajnjim namerama svojih poslodavaca niti o posledicama koje donosi ,,okupacioni kapital’’. I oni koji su se naknadno uključivali u vladajuće strukture brzo su
se priagođavali i bestidno oblačili vazalske šinjele. Eto, sudbina nam je dodelila takve političare, a da li smo zaslužili nešto bolje, odgovor će nam dati vremena koja dolaze.

Zbog svega navedenog, treba sagledati ulogu stranih direktnih investicija i indentifikovati ciljeve njihovih ulagača, zatim izanalizirati kako se strane direktne investicije odražavaju na ekonomiju i kakve su njihove rafleksije na društvo. Uz sve to, treba imati na umu i da se  strane direktne investicije ne mogu generalizovati niti se mogu sva inostrana ulaganja podvesti pod strane direktne investicije kako je to kod nas rađeno.

 

Uloga stranih direktnih investicija i ciljevi investitora.

Uloga stranih investicija je dobro razrađena u strategiji o globalizaciji. Ta uloga se može objasniti sledećom rečenicom – okupacija i eksploatacija nedovoljno razvijenih zemalja. Pitanje je samo kako i na koji način izvršiti okupaciju, a da to ipak bude manje primetno. Za to su najpogodnije strane direktne ivesticije sa kojima se prvo vrši delimična, a potom totalna okupacija. Sa ovom suptilnom metodom nije teško to ostvariti, jer u principu zemlje uvoznice kapitala nemaju vizionarske vlasti koje bi dugoročnije radile na stvaranju domaćih subjekata i programa iz čije bi se akumulacije razvijale njihove ekonomije. Uglavnom, te su vlasti neinventivne, odnosno nekompententne i lako podmitljive te olako prihvataju strana ulaganja i brzo se dogovaraju sa
investitorima bez obzira o kakvim se investicijama radi. Prioritetno im je da zadovolje svoju pohlepu, a potom nastoje građanima prikazati svoju brižnost i predstaviti velike ,,sposobnosti’’ za dovođenje stranih investitora kako bi se zaposlila
domaća radna snaga i pokrenula ekonomija. Na kraju, uvek su najzadovoljniji strani investitori, jer okupacionim kapitalom ostvarauju zacrtane projekte i tako postižu satisfakciju i za sebe i za svoju zemlju. Čim se infiltriraju na tlu uvoznice kapitala, prvi im je zadatak da nelojalnom konkurencijom unište domaću ekonomiju i da postanu vodeća ekonomska snaga na tom tržištu. U drugoj fazi sve više pojačavaju eksploataciju radne snage i ostalih resursa te sa pritiscima iznuđavaju od države razne povlastice. U trećoj fazi nastoje potpuno podrediti zakonodavstvo i ekonomsku politiku svojim interesima. U četvrtoj fazi, u tuđoj zemlji i sa tuđim resursima, postaju kolonijalni upravljači. Eto, to je uloga stranih direktnih investicija.

Kod svih ulaganja, pa tako i kod stranih direktnih investicija, investitori imaju svoje ciljeve i podciljeve. Podciljevi zavise od mnogo činilaca, a najviše od oblasti u koju se investira i u principu razlikuju se od investitora do investitora, dok su glavni ciljevi kod svih istovetni i svode se na dve grupe strateških ciljeva – ekonomske i političke ciljeve.

Ekonomski ciljevi investitora su uglavnom – ostvarenje većeg profita od onoga koji mogu ostvariti u svojoj zemlji, zatim težnja za pojačanom eksploatacijom radne snage, eksploatacija prirodnih i društvenih resursa, korišćenje i svih ostalih benefita koji se mogu ostvariti, kao i stalno uvećanje svoga udela na tržištu zemlje uvoznice kapitala. Takođe, i ciljevi države investitora (izvoznica kapitala), su usmereni na uspešnost i ostvarenje što većeg profita svojih kompanija u zemljama uvoznicama kapitala, jer se sa transferom (uvozom) profita uvećava njihovo bogatstvo. Ovo je klasičan primer kako se višak vrednosti ostvaren eksploatacijom resursa u zemlji uvoznici prelijeva u zemlju izvoznicu kapitala. Moć imperijalističkog kapitala je velikim delom zamenila njihove oružane snage, pa se može reći da je kapital postao jedno od glavnih oružja sa kojim imperijalisti osvajaju i eksploatišu manje razvijene zemlje. Okupacionim kapitalom sve se crpi i prenosi u zemlju izvoznocu kapitala. Jedino se biosfera
ne može preneti te je zato investitori bespoštedno uništavaju. Naime, u tim zemljama (uvoznicama kapitala) nije dovoljno razvijena ekološka zaštita, pa to obilato koriste strani investitori. Iz svojih zemalja dislociraju neekološke industrije u te zemlje, a još je i tragičnije što se često u te zemlje izvoze i razni toksični otpadi.

Poltitički ciljevi su – težnje imperijalističkih sila da putem kapitala drže u pokornosti manje razvijene zemlje, zatim da konkurencijom onemogućavaju njihov ekonomski razvoj i da stalno povećavaju njihovu zavisnost. Na takav način imperijalističke sile jačaju svoju ekonomiju i svoj ekonomski i politički uticaj u međunarodnoj zajednici.

Ekonomski i politički ciljevi, iako se mogu odvojeno posmatrati, oni su u pravilu neodvojivi i međusobno povezani sa uzročno posledičnim spregama. Tako kada se govori o ekonomskim ciljevima uvek su prisutni i politički i obratno.

Refleksija stranih direktnih investicija na društvo.

Kako se odražavaju SDI na društvo zavisi od mnogo činilaca, a ponajviše od: grane industrije u koju ino-ulagač investira, zatim od programa proizvodnje i programa razvoja, te od ekološke odgovornosti, energetske efikasnosti i nivoa tehnološke
intezivnosti, a ponajviše od namera i ciljeva invenstitora. Od navedenih činilaca zavisi da li se strane direkne investicije mogu svrstati u  grupu – korisnih i razvojnih ili u grupu štetnih i eksploatatorskih.

Korisne i razvojne SDI su one sa kojima se unose savremene tehnologije – uključijući i novu opremu- zatim nova naučna saznanja i tehnološka iskustva te investicije koje u svojim programima imaju obaveznu obuku i stalnu edukaciju zaposlenih radnika i koje zapošljavaju domaću radnu snagu. Dakle, to su one investicije koje unose kompletne savremene materijalne resurse (tangible) i nematerijalne  resurse (intangible assets) i koje imaju planove o trajnom poslovanju i stalnom rastu i razvoju. Pored toga, da bi ovakve SDI  bile prihvatljive, njihovi programi trebaju se zasnivati na: ekološkoj odgovornosti i energetskoj efikasnosti, a da bi bile i razvojne njihova poslovna politika treba se zasnivati: na razvojnim programima i na programima sa domaćim proizvodnim komponentama, kao i na trajnosti poslovanja, odnosno na održivim programima razvoja. Takve investicije su uglavnom investicije sa visokim tehnološkim intezitetom i one zapošljavaju visokoobrazovane radnike, te stalno edukuju i usavršavaju kadrovske potencijale čime znatno doprinose naučno-tehnološkom obrazovanju i podizanju tehnološke svesti u društvu. Mi smo do sada imali veoma malo korisnih i razvojnih stranih direktnih investicija. U tu
grupu, odnosno u grupu visoko-tehnoloških investicija, možda se može svrstati FIAT sa uloženim sredstvima u Zastavu Kragujevac. Međutim, sa aspekta razvoja i trajnosti poslovanja, ova investicija je upitna, jer se proizvodnja zasniva samo na
montaži uvoznih komponenti. Stoga se postavlja pitanje, koliko će ova investicija biti razvojna i koliko dugoročna. Ukoliko u narednom periodu u ovoj fabrici dođe do razvojnih programa i ako se bude povećavao udeo domaćih auto-komponenti u finalnom proizvodu, onda bi ova investicija predstavljala značajnu polugu u industrijskom razvoju Srbije. U razvojne i društveno korisne investicije može se svrstati i ulaganje Gaspromnjefta u NIS. Ova kompanija je uložila znatna sredstva u modernizaciju i tehnološko unapređenje proizvodnje i dovela kvalitet proizvoda NIS-a na najveći nivo koji je propisan standardima u EU. Pored toga, kompanija NIS uspešno posluje, širi svoje poslovanje na okruženje i postaje naš značajan izvoznik.

Iz navedenog se može videti da su se kroz privatizaciju realizovale samo dve strane direktne braunfild investicije za koje se može reći da su razvojne i društveno korisne. Šta je sa ostalim investicijama i šta je sa uništenom imovinom? O tome biće reči u narednim poglavljima.

Pored realizovanih investicija kroz privatizaciju (braunfild investicije), treba pomenuti i neke realizovane manje greenfild investicije koje se mogu svrstati u grupu društvenokorisnih, ali one po svom tehnološkom intezitetu, kooperantskom potencijalu i po obimu proizvodnje ne spadaju u društveno značajnije investicije.

Štetne i eksploatatorske SDI su investicije sa niskim stepenom tehnološke intezivnosti, zatim neekološke investicije, investicije na kratak rok poslovanja koje dolaze samo radi eksploatacije nekih resursa,  investicije koje se infiltriraju radi plasmana proizvoda iz matičnih zemalja (trgovinski lanci)  i investicije čiji investitori na nehuman način eksploatišu radnu snagu i sl.

Karakteristike stranih direktnih investicija.

U predhodnom poglavlju pojašnjena je uloga stranih direktnih investicija i njihova refleksija na društvo, a istaknuti su i univerzalni ciljevi investitora. Takođe, pomenuti su i neki kriterijumi koji bi trebali poslužiti za njihovo vrednovanje i ocenu društvene korisnosti. U ovom delu pojasnićemo osnovne karakteristike stranih direktnih investicija.

-Prva karakteristika stranih direktnih investicija u ovom periodu ogleda se u globalnoj strategiji investitora da kapital ulažu u tranzicione i manje razvijene zemlje. Razlozi su poznati i o tome je već bilo reči, a to su uglavnom mogućnosti olakog dolaska do tržišta i ostvarenje ekstra profita putem
- niskih cena rada, jeftinijih prirodnih resursa i beneficija koje države daju u vidu besplatnih industrijskih lokacija i besplatnih komunalnih priključaka, zatim putem povlašćenih cena energenata, slabije ekološke zaštite i .… Pored navednog, u zemljama uvoznicama kapitala, državni menadžmenti su popustivljivi i veoma koruptivni pa je moguće dobiti i druge benefite. Sve su to znatne pomoći investitorima da bi se najprvo infiltrirali, a potom otpočeli realizaciju svoje prve faze i ubrzano napredovali i do četvrte, kako je to napred navedeno. U suštini ta četvrta faza je kolonijalna okupacija pomoću kapitala. Nekompententni
državni menadžmenti, bez vizija i bez programa razvoja, kao i bez domaće akumulacije, prihvataju sve vrste investicija – bez obzira na kvalitet – i odobravaju čak i dodatne zahteve investitora samo da bi se zaposlila radna snaga i pokrenula ekonomija, a prevashodno da bi oni ostvarili materijalnu satisfakciju.

-Sledeće karakteristike stranih direktnih investicija ogledaju se u dinamici njihove refleksije na društvo uvoznice kapitala. U samom početku refleksije su pozitivne zato što se zaposle nezaposleni radnici, a i ukupna ekonomija počinje blago da raste. Međutim, na tome nivou zaustavljaju se trendovi rasta i sa protekom vremena njihove vrednosti počinju opadati, jer se
zarade ne usklađuju sa rastom cena na malo.

-Na samom početku, investitori nastoje nelojalnom konkurencijom uništiti domaću ekonomiju i ostvariti potpunu dominacoju na tržištu i sistematski stvarati sve veću zavisnost od stranog kapitala.

-Ostvareni profit u zemlji uvoznici kapitala izvozi se u matičnu zemlju investitira.

-Kroz ostvareni profit prelijevaju se efekti opredmećenih prirodnih i društvenih bogatstava iz zemlje uvoznice kapitala u zemlju izvoznicu kapitala.

-Investitori bespoštedno rabe i pustoše prirodne resurse u zemlji uvoznici kapitala.

-Putem stranih direktnih investicija bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji.

-Sa ovakvim investicijama vrši se najsurovija eksploatacija radne snage, što to investitori u svojim zemljama ne bi mogli raditi.

-U četvrtoj fazi SDI, investitori postaju pravi kolonijalni okupatori u zemlji uvoznici kapitala.

-Investitori nastoje maksimalno okupirati uvoznicu kapitala i stalno povećavati stepen njene zavisnosti.

-Sa stranim direktnim investicijama ne može se razvijati nacionalna ekonomija i zbog toga što su te investicije nestabilne i nesigurne. Na ovakvu opreznost upućuje nas i primer US Steel u Smederevu.

,,Kada se govori o stranim direktnim investicijama treba napomenuti da praksa tranzicionih i drugih zemalja u razvoju, kao i ozbiljna empirijska istraživanja, pokazuju ne samo da strane direktne investicije ne podstiču privredni rast i razvoj već da među njima postoji negativna veza (veće strane investicije – manji rast i obratno). To potvrđuju, kako ozbiljna istraživanja,
tako i ugledni Prof. dr. Jože Mencinger (u časopisu Kyklos). Njegovo istraživanje obuhvata gotovo sve postsocijalističke zemlje u dužem vremenskom periodu. Takođe i Komisija za rast i razvoj od 21 člana iz 18 zemalja u čijem je radu učestvovalo još 300 stručnjaka iz celog sveta – sa kojom je upravljao poznati nobelovac Majkl Spens – proučavala je iskustva i modele u 13 ekonomski
najuspešnijih zemalja sveta  u periodu od 1950 do 2005 godine, a koje su kontinuitetu od 25 godina ostvarivale prosečnu
stopu rasta iznad 7 odsto. Rezultati istraživanja su pokazali da nema univerzalnih pravila, ali da je zajedničko za sve ekonomske modele da se njihova uspešnost zasniva na – štednji, visokoj stopi vlastitih investicija i sposobnom državnom menadžmentu te da strane direktne investicije ne mogu biti adekvatna zamena za domaću akumulaciju. Takođe u stručnoj analizi je konstatovano da najuspešnije zemlje nisu bile previše naklonjene slobodnom tržištu’’. (Jovo R. Drobnjak, Nova industrijalizacija,
Omladinska škola Zlatibor, 31. 08. 2013.)

Na temelju svega rečenog, treba konstatovati da su Srbiji potrebna domaća preduzeća i domaće banke, odnosno domaći subjekti koji su i u ,,zlu i u dobru’’ uvek u Srbiji i koji ne iznose profit iz svoje zemlje već ga reinvestiraju. Znači, za održiv i stabilan ekonomski rast i razvoj, Srbiji je potrebna zdrava privreda koju većinskim delom čine domaća preduzeća i domaće banke. Ovde se ne misli na bilo kakav izolacionizam i stvaranje autarhičnih ograda oko srpske privrede, već na stvaranje odgovorne i održive privrede koja će racionalno trošiti prirodne resurse i brinuti se o budućim generacijama. Našoj ekonomiji ne trebaju niti političke niti ekonomske ograde, već joj je potrebna zdrava internacionalna tržišna utakmica i proporcionalna uzajamnost sa svim državama sveta. Uz poštovanje pomenutih merila korisnosti, potrebne su nam i prihvatljive strane direktne investicije u obimu proporcionalnog omera koji naša ekonomija može ostvariti sa drugim zemjama. Znači, potrebna je privredna internacionalizacija, a ne kolonijalna okupacija. Potrebne su nam strane direktne investicije koje će pospešiti naše ekonomske integracije u svetske tržišne tokove prenošenjem naučnih dostignuća i koje šire tržište roba i kapitala, zatim koje doprinose
uklanjanju barijaera u trgovini, u saobraćaju i putovanju ljudi, koje doprinose stvaranju nacionalnih brendova i standardizaciji proizvoda i usluga, koje doprinose povećanju standarda radnika i zaštiti životne okoline, te zaštiti ljudskih prava i intelektualne svojine i…..Trebamo podržavati strane direktne investicije na kojima investitor dobro zarađuje i koji je dobar gazda, ali nije
kolonijalni eksploatator, odnosno nije u funkciji neokolonijalne globalizacije.

Neprihvatljive su tvrdnje političara i protagonista stranih direktnih investicija da se naša ekonomija ne može pokrenuti bez stranih ulaganja ili tvrdnje pojedinaca da ćemo ,,pomreti od gladi’’ bez samilosti spoljnih ,,spasilaca’’. To je najveća obmana građana. Na takvim obmanama parazitiraju skorojevići sve od 2000. godine pa naovamo. Srbija ima bolje prirodne i ekonomske resurse od mnogih zemalja u Evropi. Šta nedostaje? Nedostaju u menadžmentu države – vizije, znanja, htenje, odgovornost i patriotski odnos prema građanima i državi. Nedostaje meritokratija u institucijama koje bi mogle reformisati našu ekonomiju i preokrenuti stanje u pozitivnom smeru. Kada nema toga, onda nema ni razvojne ni podsticajne ekonomske politike. Da se primetiti da ovde nije pomenut nedostak kapitala. Tačno je da je kapital jedan od važnih, ali ne i odlučujući činilac. Sposoban državni menadžment može napraviti dobre programe, iznaći povoljan kapital i uspostaviti motivirajuće mere za ekspanziju ekonomije i ubrzan razvoj društva. Dakle, razvoj isključivo sa vlastitim privrednim subjektima i bez spoljnih dirigovanja.

Strane direktne investicije ne mogu i ne smeju biti osnova razvoja nacionalne ekonomije. One mogu biti samo komplementarni činilac domaće ekonomije. Savet stranih investitora ne može i ne sme biti organ koji zahteva izmene zakonskih propisa i donošenje ekonomskih mera. Njihove predloge treba saslušati, razmotriti i prihvatiti ono što je u interesu naše ekonomije. U principu, strani investitori mogu biti samo persona grate (dobri gosti) u našoj zemlji.

Posledice tranzicije u Srbiji.

Posledice tranzicije u Srbiji, u kojoj su i strane direktne investicije jedna od njenih aktera, su više nego katastrofalne. Odma nakon društveno ekonomskih promena 2000. godine, naši vazalni ,,reformatori’’ potrudili su se da munjevito primene ,,Vašingtonski konzezus’’, odnosno da implementiraju instrumente globalizacije. Kako se to odrazilo na našu ekonomiju i društvo u celini, može se sagledati iz sledećeg:

,,Uništena je industrija i tržište prepušteno stranim proizvođačima i njihovim robama.

*Na tržište su uvedeni strani trgovinski lanci koji uglavnom služe svojim  ekonomijama da na naše tržište plasiraju njihove robe koje su u dosta slučajeva lošijeg kvaliteta od domaćih proizvoda, pa čak ponekada i sumljivog kvaliteta. Za uvoz takvih (nepotrebnih i sumljivih) roba troše se devizna sredstva koja se ostvaruju domaćim izvozom, što se negativno odražava na našu deviznu i platnu bilansu.

*Uništene su domaće banke i finansijsko tržište je prepušteno stranim bankama i stranim finansijskim organizacijama koje su monopolisale tržište i nametnule visoke bankarske kamate. Putem visokih kamata osiromašuje se nacionalna ekonomija i kontinualno se prelijeva, kako višak vrednosti, tako i kapital iz privrede u finansijski kapital banaka pri čemu se konstantno nagriza i supstanca osnovnih sredstava. Svakodnevno privreda postaje siromašnija i sve zavisnija od svojih eksplaoatatora..

*Omogućen je ulazak stranog kapitala putem takozvanih stranih direktnih investicija (,,okupacioni kapital’’), što nije ništa drugo do oblik eksploatacije nacionalnih resursa i radne snage. Poznato je da su pozitivne i prihvatljive samo one SDI sa kojima se unose savremene tehnologije i koje su u funkciji razvoja nacionalne ekonomije, a takvih skoro nije ni bilo u Srbiji.

*U periodu nakon 2008. godine ,,odgovorna’’ Vlada je enormno zadužila državu i njene građane kod međunarodnih finansijskih institucija i to najvećim delom za budžetsku potrošnju. Zbog toga nam preti dužničko ropstvo.

*Pod demagoškom floskulom EU nema alternativu jednostrano je primenjen Sporazum o pridruživanju čime je omogućeno
stranim proizvođačima da sa smanjenim carinama uvoze robu na naše tržište što se negativno odražava na oporavak domaće proizvodnje. Poznato je da se nedovoljno jake ekonomije, u cilju sopstvenog jačanja i razvoja, moraju štititi od jakih ekonomija. Primera radi, da Kina nije štitila svoju ekonomiju ne bi uspela od 1978. do 2010. godine povećati realnu vrednost BDP za 19 puta i da obezbedi prosečnu godišnju stopu rasta BDP od 9,9 odsto. Pored ataka na domaću proizvodnju napravljene su i direktne štete jer su budžetski prihodi od carina pali sa 70,45 milijardi iz 2008. godine na 39,7 milijardi dinara u 2011. godini (Prema
rebalansu budžeta za 2011. godinu).

*Uništena je vojska čime je dovedena u opasnost nacionalna bezbednost i integritet države.

*Mediji su stavljeni pod kontrolu vazalnih ,,reformatora’’ i stranih agentura te se građani neistinito informišu čime je ugroženo jedno od osnovnih ljudskih prava, tj. pravo na istinite informacije.

*Otupljeno je naučno i odgovorno delovanje SANU, koja bi trebala dati odgovore na sve sadašnje i buduće izazove.

*Vazalni ,,reformatori’’ su se infiltrirali i u SPC i narušili njenu monolitnost i stabilnost.

*Kontinualno se devastira i uništavana nacionalna kultura i nasilno nameće vesternizacija putem filmske i literalne produkcije.

*Došlo je velikog raslojavanja i siromašenja građana. Prema poslednjem izveštaju grupe istraživača, u Srbiji je danas 1% super bogatih, 15% sa standardom iznad proseka u Srbiji, 35% na granici egzistencije i 49% ispod granice egzistencijalnog opstanka, odnosno ispod granice ljudskog dostojanstva u 21. veku.

*Preko 600.000 radnika je ostalo bez posla, a prema pisanju ,,Blica’’ od 1. juna ove godine, u Srbiji je samo u prošloj godini ostalo bez posla više od 300.000 radnika. Danas na jednog zaposlenog (a pitanje je da li prima platu) dolazi 1,7 penzionera, jedan nezaposleni i dva lica mlađa od 15 godina.

*U poslednje vreme iz Srbije se zauvek iselilo preko 250.000 mladih školovanih stručnjaka (,,brain drain’’) i taj se biološko-umni gubitak ne može ničim nadoknaditi. Oni će negde tamo u dalekom svetu svijati svoja gnezda i izgrađivati tuđe ekonomije.

*Pored ostalih instrumenata globalizacije i sistem neoliberalne ekonomije, baziran na teorijama protagonista tržišnog fundamentalizma i učenjima da tržište kao fluidni mehanizam treba sve da rešava, totalno je razorio srpsku ekonomiju i izrodio eksploatatorske proizvodne odnose. Upravo taj tržišni fundamentalizam je osnova ,,Vašingtonskog dogovora’’ za koji se može reći da je više politički manifest nego ekonomska doktrina. Međutim ono što je najgore, kod nas je primenjivan i još uvek se primenjuje neki bućkuriš koji se zasniva na mešavini neoliberalizma i voluntarističkog državnog intervencionizma, odnosno
na potpunoj liberalizaciji tržišta i na intervencionizmima bez naučno-empirijske osnove i upravljačke odgovornosti. Država uglavnom nije intervenisala kada je trebala i gde je trebala, a intervenisala je onda kad nije trebala i to uvek bez odgovornosti upravljačkih struktura’’. (Jovo R. Drobnjak,  Srbija u kandžama globalizacije, 29. septembar 2011. godine)

Ovo su refleksije i delimično pobrojane posledice tranzicije i pogubne politike državnih menadžmenta viđene očima 2011. godine. Strane direkne investicije su u tome učestvovale proporcionalno njima namenjenoj ulozi u strategiji o globalizaciji. U promatranom periodu uništavane su sve materijalne, kulturne i duhovne tekovine. Znači, nisu uništavane samo fabrike, banke i trgovine da bi se tržište prepustilo stranim imperijalističkim silama, već su uništavani i svi ostali segmenti društva. Uništeno je dostojanstvo sadšnjih generacija i budućnost onih koje dolaze. Napravljeni su najveći ekonomski zločini u istoriji našeg društva. U ruke latentnih okupatora predati su – životi građana, prirodni i društveni resursi i država u celini. Za izdaju nacionalnih
interesa i učinjene političke i ekonomske zločine, još niko nije odgovarao. Pojedinci i grupe ovih nedela kamuflirani su u redovina predhodne vlasti. Oni su zadovoljili svoje pohlepe i ostvarili materijalne satisfakcije. Stečeni kapital od bogatih investitorskih (okupatorskih) napojnica i iznuđenog harača od građana, dali su u funkciju stranim fondovima i bankama da bi se još uvećao. Nešto su ostavili i u nektretninama na tuđim imenima. Za svaki slučaj, držali su se stare mudrosti o diverzfikaciji
imetka da se rasporedi u više obika i na više mesta. Onog imetka koji, posle osmanlijskog carstva, ima najveću simboliku. U njemu su sadržani trud i razna odricanja, muke i znoj građana i ostavštine od predaka. Koliko su napunili svoje portfelje i da li su trebali biti baš toliki, niko ih nije ni pitao. Uostalom, ko ih je i mogao pitati kada su oni i vladali, i sudili i osuđivali. Da
bi bili bolje zaštćeni, verno su služili spoljnim mentorima, a građane uvodili u sve veće siromaštvo i bedu. Postavlja se pitanje, da li se nešto promenilo u poslednje vreme? Može se potvrdno odgovoriti, da promenilo se, ali se nije ništa poboljšalo. Promenila se vlast koja je samo nastavila da srlja bez vizija, bez programa i može se reći bez ekonomskog kompasa. Partokratske
strukture su samo zamenile uloge i sve je nastavljeno po starom uz nešto izraženije diktate spoljnih mentora. Treba istaći kao pozitivnu činjenicu to što nova vlast pokušava indentifikovati i rasvetliti izvore i nosioce korupcije. Međutim, ono što nije dobro, jeste činjenica da sve što rade uglavnom rade po nalozima i instrukcijama spoljnih mentora. Stoga su u istražnim radnjama obuhvaćeni uglavnom perifeni nosioci korupcije, kao i pojedinci i privredni subjekti koji su bili prepreka i konkurencija stranim
kolonijalnim osvajačima. Zbog toga se, na ovakav način ne mogu postići neki značajniji rezultati. Treba poći od uzroka i nosilaca korupcije, a to su upravo oni isti ljudi koji su uništili sve materijalne i nematerijalne tekovine našeg društva i koji su društvo uveli u kolonijalno ropstvo. Oni su i uzročnici i nosioci korupcuje. Njih nova vlast nije ni pomenula, a kamoli uzela u
posmatranje i obradu.

Na kraju ovoga poglavlja treba konstatovati da se pod strane direktne investicije ne mogu podvoditi predaja tražišta imperijalističkim osvajačima putem uništenja domaće proizvodnje, niti predaja finansijskog tržišta otuđenjem domaćih banaka, kao ni predaja maloprodajnog tržišta putem uvođenja stranih trgovinskih lanaca, kao što su prpovedali vazalni ,,reformatori’’. Ove radnje treba nazvati pravim imenom, a to je ekonomski zločin. Za zločine morali bi odgovarati oni koji su ih i počinili.

Sažetak pogleda na SDI i osnovni principi njihove realizacije.

*Kada su u pitanju  strane direktne investicije treba konstatovati da je internacionalizaija, kao dinamičan proces razvoja i unapređenja čovečanstva, prirodna zakonomernost i ona se ne može i ne sme izbegavati. Treba imati u vidu da internacionalizaciju karakteriše sve veća međuzavisnost nacionalnih ekonomija sa svetskom privredom i sve veća međuzavisnost nacionalne nauke sa svetskim dostignućima. Zemlje sveta su povezane u multinacionalnu mrežu ekonomskih, naučnih, tehnoloških, socijalnih i političkih veza. Nagli razvoj visokosofisticiranih tehnologija omogućio je brzo savladavanje geografskih prostora, brz protok roba, kapitala i ljudi, unapređenje proizvodnje dobara te razvoj ekonomije i svih segmenata društva. To su blagodti internacionalizacije i one su suprotne od imperijalističke globalizacije putem koje ekonomski moćne sile nastoje kapitalom okupirati manje razvijene zemlje. Stoga treba reći: internacionalizacija da, imperijalistička globalizacija ne. Prihvatljive su samo razvojne SDI, tj. one strane direktne investicije koje su navedene kao korisne i razvojne u poglavlju – Refleksije stranih direknih investicija na društvo.

*Srpska ekonomija treba se pretežnim delom razvijati na domaćim privrednim subjektima – što podrazumeva stvaranje
akumulacije za rast i razvoj sa domaćim preduzećima i domaćim bankama. Sa stranim direktnim investicijama ekonomija
tavori, a sa domaćim se razvija.

*U nedostatku vlastite akumulacije, poželjne su koncesije kao oblik stranog ulaganja u pojedine grane privrede.

*Od svih vidova stranih ulaganja najprihvatljivije su B.O.T investicije u infrastrukturu, jer su takva ulaganja značajan multiplikator razvoja ekonomije i društva u celini.

*Strane direktne investicije su u principu nestabilne i nesigurne. Najbolji primer za ovu tvrdnju je postupak US Steel u Smederevu.

*Putem stranih direktnih investicija odlijeva se profit i prelijeva se ostalo bogatstvo u izvoznicu kapitala.

*Ukoliko se strane direktne investicije ne drže pod kontrolom, one postaju snažan instrument gllobalizacije i kolonijalnog ropstva.

*Strane direktne investicije mogu imati učešće u domaćoj ekonomiji najviše do do 20%.

*Strani investitori ne mogu i ne smeju uticati na vlasti u smislu prilagođavanja zakona i ekonomske politike njihovim interesima.

*U cilju internacionalizacije domaće ekonomije i značajnijeg izlaska na svetsko tržište, kao i zbog tržišne ravnopravnosti, treba uspostaviti reprocitet uvoza i izvoza kapitala, odnosno trebaju biti izbalanisirane strane direktne investicije na našem tržištu sa našim investicijama u inostranstvu.

Ovo su osnovne karakteristike stranih direktnih investicija i osnovni principi kojih bi se trebale pridržavati sve odgovorne Vlade.

 

U beogradu, 25. oktobra leta Gospodnjeg 2013.                   Jovo R. Drobnjak.

5 Komentara na STRANE DIREKTNE INVESTICIJE -INSTRUMENTI EKSPLOATACIJE –

  1. Nije cirtav zapad ratovao protiv Srbije da bi Srbija profitirala ili slobodno vodila neku svoju politicko-ekonomsku strategiju. Rat je skup i u njega se ne ulazi tek tako,on ima svoj cilj a jedan od glavnih je profit.
    Nevolja sa ratom je kad pobedi napadnuta strana ,kao u II svetskom, jer onda su svi na gubitku ,nema profita.

    Izgleda da je to malo kome u Srbiji jasno ali zato cim se iskoraci van njenih granica svi to vide kao na dlanu.Cak i deca.
    To je uzrok ovog vec visedecenijskog lutanja u magli i zato Srbija ne moze da napravi ni put,prugu,fabriku…nista. Raovala sa Zapadom,izgubila rat i sada vodi zapadnu politiku.

    Jednostavno,glupo i neprofitabilno.

  2. Zasto ovaj tekst nije objavljen u rubrici Mile i Misa o komunizmu i liberalizmu? Ulozio sam natcovecanske napore da procitam ovu kobasicu od teksta i ne nadjoh ni jedan jedini podatak, osim uobicajene kuknjave antizapadnjaka. Naravno, bude tu i po koja recenica u korist istih tih eksploatatora, zarad lazne objektivnosti… Cudo da niko i nikada ne pominje Samsung koji ulaze po Evropi. Od siromasne zemlje Juzna Koreja je iskljucivo stranim investicijama i pametnim trosenjem poreskog novca napravila svetsko cudo. Da li to nama neko brani? Nije problem Srbije u mrskim eksploatatorskim ambicijama stranih investitora, vec u izrabljivackom ponasanju kvazielite i politicke oligarhije. Za tu ekipe su mala deca cak i mrski bankari sa Beverli Hilsa. Strani investitori izvlace maksimalan profil, ali nesto i daju ovom veselom narodu, a kvazi elita i politicari uzimaju sve, ne daju nikome nista.

    • Mile Juzna Koreja je jedna od najzatvorenijih zemalja za strane investicije. Napravili su domacu industriju bez stranaca i Off Shore kapitala, zato im tako dobro i ide.

  3. Odličan tekst.

  4. [...] 5. Јово Дробњак: Стране директне инвестиције – инструменти експлоат… [...]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>