Home » 0 Branislav Gulan » Marginalizovanje ruralnih područja

Marginalizovanje ruralnih područja

Republika Srbija je izrazito ruralna zemlja. Veliki deo njene teritorije čine ruralna prostranstva, na kojima živi približno polovina stanovništva. Polazeći od te činjenice postoje potencijali za razvoj agrarnog preduzetništva u Srbiji. Ne postoji, međutim, ruralna politika u Srbiji (tek sad se kreće pionirskim koracima ka njenom stvaranju), kojom bi se po ugledu na EU, realizovala ova ideja. Ona do sada nije bila osmišljena, niti su sačinjeni konkretni programi u cilju njenog sprovođenja. Drugim rečima u Srbiji je bila prisutna dugoročna politika marginalizovanja ruralnih područja.

 

Da srpska sela nestaju, najbolja potvrda je i činjenica daje u seoskom groblju u kuršumlijskom planinskom selu Tačevac krajem 2013. godine podignut nesvakidašnji spomenik, spomen selu koje više ne postoji.  Meštani su selo napustili zbog nebezbednosti, zbog čestih upada naoružanih kosovskih Albanaca. Kuće su spaljene u podmetnutim požarima, a od nekada 200 stanovnika u 35 domaćinstava i jedne škole, sada je ostalo svega nekoliko oronulih kuća. Zbog ovakvog stanja u srpskom selu većina nosilaca gazdinstava smatra da trenutno poljoprivedna politika – poslednjih godinu, pet i jedne decenije, ide u pogrešnom pravcu. Inače, prosečan poljoprivednik u Srbiji je star, slabo informisan i nepoverljiv prema udruženjima i državnoj politici.

 

Nekadašnja Jugoslavija je imala najbržu deagrarizaciju na svetu. Za poslednjih 50 godina XX veka iz sela u grad na prostorima nekadašnje SFRJ se preselilo oko osam miliona ljudi. Takav proces u svetu je trajao oko 150 godina. Seobe su nastavljene i prisilno u poslednjoj deceniji XX veka kada je ratni vihor u Srbiju iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Kosova i Metohije ,,doneo” još blizu 400.000 novih žitelja. U periodu posle Drugog svetskog rata u srpskom selu su se odigrale krupne, ali po svom sadržaju i posledicama protivurečne promene. Te promene su deo univerzalnog, svetskog procesa modernizacije savremenog društva, njegove industrijalizacije i urbanizacije. One su isto tako nosile snažan pečat vladajuće ideološke paradigme, odnosno društvenog sistema koji je kod nas izgrađivan na toj paradigmi.

 

Agrarna zemlja

Republika Srbija je i danas siromašna agrarna zemlja. Jer, poljoprivreda direktno donosi više od 20 odsto bruto društvenog proizvoda, a sa pratećim delatnostima to se i udvostručuje. Da smo siromašna agrarna zemlja sa niskom produktivnošću potvrđuju i činjenice da jedan naš seljak proizvodi hrane za 15 ljudi, Nemačkoj čak  za 152 oseobe, Francuskoj 77, Austirji 56, Sloveniji 25,a prosek u EU je izmedju 50 i 80 stanovnika. I potrošnja hrane u Srbiji je ispod proseka u EU. Po jednom stanovniku u Srbiji se godišnje troši 15,4 kilograma svinjskog mesa (u EU to je 32 kilograma). Potrošnja junetine u Srbiji je 4,4 kilogama, a u EU 15 kilograma, pokazuje statistika. U Srbiji se prosečno po jednom stanovniku godišnje potroši 56 litara mleka, a u EU to je 100 litara, dok je najveća razlika kod putera – u Srbiji 200 grama, dok je godišnja potrošnja u EU izmedju četiri i pet kilograma! Učešće hrane u ličnoj potrošnji Srbije je da odnosi 42,9 odsto prihoda, po čemu je to najviše u Evropi. To je odraz opšteg siromaštva.

 

 

Danas Srbija traga za novim identitetom, za novom paradigmom društvenog razvoja, pa se ne smeju zaboraviti ni marginalizovati selo i poljoprivreda. Kao i mnogo puta do sada u istoriji, i u ovim vremenima, selo i poljoprivreda su naš glavni oslonac koji nam omogućava opstanak i preživljavanje. Ponovo se okrećemo selu kada nam je teško, pa smo ubeđeni da selo i zapošljavanje u njemu i oko njega omogućavaju prevazilaženje krize. Jer, nezaposlenost koja iznosi blizu 25 odsto, postala je najveći ekonomski problem Srbije danas. Ali, to zahteva i radikalno nov odnos društva prema njemu. Umesto dosadašnjeg intendantskog pristupa selu i poljoprivredi, gde su se oni tretirali kao proizvođači jeftine hrane, mora da se stvori koncepcija takozvanog ruralnog razvoja, koja će se temeljiti na demografskim, prirodnim, ekonomskim i socio-kulturnim potencijalima. Karakteristika srpskog sela danas je da se i poslednjih decenija u njemu dešavaju izuzetno negativna demografska kretanja. Rapidno se smanjuje natalitet i u nekim krajevima vlada i prava ,,bela kuga” (u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi čak 40.000 njenih žitelja!). Ako se tako nastavi Srbija već za nešto više od dva veka neće imati svog naroda na ovim prostorima! Sve je to rezultiralo depopulacijom, senilizacijom i socijalnom devastacijom brojnih regija u Srbiji. Krupne promene dogodile su se i u privrednom životu srpskog sela. Te promene koje imaju dalekosežne socijalne i ekonomske posledice nisu dovoljno izučene i objašnjene.

 

Primer regiona Kraljeva

U planinskim selima kraljevačke opštine kao što su Bojanići, Stanča, Tepeče, Vrh,  Gokčanica, Đakovo, Orlja, Glava, Plana… najviše za deceniju i po biće od 20 do 70 stanovnika. Tu će u većem delu domaćinstava živeti po jedan ostareli član, a u seoskim školama već sada nema đaka. To znači da će se u dogledno vreme tamo ugasiti ognjišta, i sela u kojima je 70-tih i 80-tih godina XX veka, ipak bilo mladosti i života.  Pored ovih sela gde je situacija najkritičnija, kuće su sve praznije u 19 ravničarskih seoskih naselja ovog regiona i na prste se mogu izbrojati ona gde je broj meštana iz godine u godinu veći. Nasuprot tome, u poslednje dve decenije stalno se povećava broj stanovnika u urbanim delovima opštine Kraljevo, u prigradskim naseljima, čak za oko 11 odsto godišnje, a za devet odsto u samom gradu. Opština se prostire na 1.500 kvadratnih kilometara, a broj stanovnika je devedesetih godina prošlog veka povećan za 25.000 prognanih Srba iz bivših jugoslovenskih republika i sad dostiže cifru od oko 120.000 žitelja.

—————————————————————————————–

Tradicionalno agrarno društvo

U XX veku je seljačko gazdinstvo bilo definisano ideološkom kategorijom maksimuma od 10 hektara, što se pokazalo iracionalnim. Veličina poseda je veoma heterogene. Najveći broj postojećih preduzeća – posednika je u kategoriji do 50 hektara (55,3 odsto), a najmanji u kategoriji preko 5.000 hektara (2,95 odsto). U privatnom sektoru je znatno izraženija usitnjenost poseda. Dominiraju gazdinstva – farme čiji je posed do tri hektara (58,1 odsto), samo 0,8 odsto gazdinstava  imaju posed 15 – 20 hektara, a 0,5 odsto posed veći od 20 hektara. Primera radi u velikoj Britaniji prosečna veličina farme iznosi 69,3 hektara, Francuskoj 41,7, Danskoj 42,6 hektara, Holandiji 18,6, Nemačkoj 31, a Belgiji 20,6 hektara. U EU je prosečna veličina farme 20,7 hektara, što je pet puta više od prosečne veličine poseda porodičnog gazdinstva u Srbiji. Danas u Srbiji nema više nekadašnjeg maksimuma, ali imamo sve manji broj ljudi koji imaju velike posede od po nekoliko desetina hiljada hektara, a i sve veći broj onih koji ostaju sa svojim sitnim posedom, koji im život znači, jer je to dodatak na prihod i osnova za preživljavanje. U prošlom veku pod uticajem industrijalizacije i urbanizacije, kako je govorio akademik Radomir Lukić, dogodila se ,,civilizaciona revolucija”. Promenjen je seljakov pogled na svet, promenjene su njegove vrednosti i moral, kulturne potrebe i životne aspiracije.

 

Do Drugog svetskog rata Jugoslavija je bila agrarno, tradicionalno društvo. Preko 80 odsto stanovništva je živelo na selu autarhičnim, oskudnim i tradicionalnim načinom života. Ceo seljakov svet je bio sveden na njegov posed, gazdinstvo i porodicu, selo u kome živi i crkvu koja je oličavala Boga i usmeravala njegov duhovni život. Posle Drugog svetskog rata pod uticajem svetskih procesa, kao i nove vizije društva, izvedena je industrijska revolucija, nastupile su i protivurečne promene. Industrijalizovana gazdinstva povećala su robnost, specijalizovala se, uz malu tržišnu orijentaciju, drukčije stavove o budućnosti agrara. Takođe, su imala i više kapitala, znanja i snage od tradicionalnih gazdinstava. Pod uticajem industrijalizacije smanjio se udeo tradicionalnog ručnog rada, smanjio se broj nekvalifikovanih radnika, a zaposleni u kombinatima su poprimali odlike industrijskih radnika. Rezultat toga je da se udeo stanovništva u gradskim naseljima povećao od 21 odsto u 1948. na 51 odsto u 1991. godini, a danas se proizvodnjom hrane bavi dva miliona žitelja Srbije.

 

Škole i đaci

U selu Vlasina Stojkovićeva na Vlasinskom jezeru u školi izgrađenoj 1928. godine bilo je tada 100 đaka. Pre 45 godina izgrađena je i nova škola za još 200 đaka, a u njoj je tada bilo 160 učenika. Na početku XXI veka ta škola imala je samo devet đaka u četiri razreda osnovne škole. Selo je pre pola veka imalo 2.700, a sad samo 260 stanovnika. Na kraju 2014. godine zgrada škole u selu Vlasina Stojkovićeva je ruševina… Znači nema više nijednog djaka! Ili u selu Klisura (opština Surdulica) pre četiri decenije bilo je 5.000 žitelja i 800 đaka. U 2012. godini u tom selu bilo je manje od 500 stanovnika i samo osam učenika u osnovnoj školi!

Od kada je počela su izugradjenma dva hotela u Lukovskoj banji (izgrađeni su 2000 i 2011. godine) i koriste se termalni izvopis vode, zaustavljen je odlazak mladih iz sela. Jer, porodice su postale deoničar u hotelu, muškarci su dobili posao kao konobari,  žene takodje su dobile zaposlenje. Osnovna školaje bil pred gašenjem. Bilo je u njoj tek dvadeset đaka. Prvi razred nije ni postojao. Školske2014/2015. u prvi razred je upisano sedam djaka. Kažu sad će oživte selo. U susednom selu Štava ima praznu školu za 200 đaka. U selu postoje samo dva učenika, jedan u trećem i jedan u petom razredu. Oni su đaci pešaci jer svaki dan idu peške u školu udaljenu pet kilometara koja se nalazi u Lukovskoj banji.

Republika Srbija danas raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obradjuje se 3.355.859 hektara zemljitša. To znači da značajan deo poseda od oko 860.000 hektara ostaje neobradjeno! To su uglavnom pogranična područja i i regionian sela koja nestaju. U Srbiji se uzgaja 893.000 goveda, 3,1 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, blizu 250.000 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara više od dve decenije! Vodni režim je takodje povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal – Dunav-Tisa-Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu, ne iskorišćava se za poljoprivrednu proizvodnju, ili je to veoma malo. Rečni tokovi takodje veoma malo se koriste za navodnajvanje. To je najveća  zamrznuta investicija u Evropi. Jer, za njegovu izgradnju je utrošeno blizu milijardu dolara, a on nije u funkciji! Od ukupno obradivih povšrina, navodnjava se oko tri odsto površina ili oko 100.000 hektara! U svetu se prosečno navodnjava 17 osto površina.

 

VOJVODINA – RIVICA

Nastava samo za jednog đaka prvaka

Sedmogodišnji Dušan Prodanović iz Rivice, u svom razredu je, najbrži, najbolji, najviši i najniži učenik, a klupu često deli sa učiteljicom Gordanom Fodog, jer je jedini prvak u isturenom odeljenju Osnovne škole “Dositej Obradović” u Rivici. Kako kaže, voli da ide u školu, a školski odmor provodi sa drugarima iz drugih odeljenja, kojih u ostala tri razreda ima ukupno 13 đaka. U ovom malom sremskom selu, kod Iriga, sa oko 600 stanovnika, već od sledeće školske godine u klupe će sesti šest prvaka, što meštanima uliva nadu da selo ipak neće nestati.

 

Seoskoj rivičkoj školi, koja je namenjena učenicima uzrasta od prvog do četvrtog razreda, ne može da se nađe mana, ima sve što je potrebno za kvalitetno obrazovanje, osim dece. “Kada sam pre 17 godina došla da radim u ovu školu, bilo je ukupno 40 dece, zajedno sa predškolcima. A, moje prvo kombinovano odeljenje imalo je 15 učenika. Od tada do danas, sve ih je manje. Ovo je prvi put, otkako radim, a u ovom sam poslu 22 godine, da imam samo jednog učenika u razredu”, priseća se učiteljica Gordana, koja pored Dušana, u učionici ima još i četiri devojčice, učenice trećeg razreda. Kaže, nije joj naporno da radi u kombinovanom odeljenju, ali sa jednim učenikom da iskoristi čas od 45 minuta, veoma je teško i treba joj vremena da ga dobro pripremi. “On je dobar dečko, i poslušan. Neki put u toku njegovog časa obradim više lekcija, jer mi to vreme dozvoljava. Kad mu zadam zadatak, ćuti i radi, a ja za to vreme predajem čas trećem razredu. Čim je završio zadatu temu, pažljivo sluša, šta njegove drugarice uče. Možda je to dobro, pa će lakše savladati gradivo za sledeće razrede”, očekuje učiteljica, koja je jedina Dušanova pomoć kada zaškripi na kontrolnom i pismenom zadatku.

Anja Antonijević, Bojana Krstić, Ljubica Jovičić i Milica Balinović, učenice III 1, kažu da se dobro slažu sa Dušanom, koji im je jedini drugar, i ne kriju pred učiteljicom da mu šapnu ponekad, kad zapne pri odgovaranju. “Danas sam savladao kukice iz srpskog jezika, nije bilo teško”, pohvalio se Dušan, kojeg tek od petog razreda očekuju u odeljenju više njegovih vršnjaka.

Iako školu pohađa malo đaka, učiteljica Gordana vodi i dve sekcije – lutkarsku i ritmičku, gde su osvojili po nekoliko nagrada. “To što radim u selu, ne znači da je moj posao samo u školi. Vodim ih na izlete, obilazimo kulturne institucije, i u tome nas podržavaju roditelji”, ponosno ističe ova učiteljica.

Do tranzicionih promena 2000. godine, u Srbiji, kao socijalističkoj zemlji, čak 85 odsto poseda je bilo u vlasništvu privatnika, a sad su gotovo sve površine privatizovane (računa se da je oko 600.000 hektara ostalo u državnom vlasništvu). Aktivnog poljoprivrednog stanovništva prema popisu iz 1991. godine bilo je 904.127. Po popisu sad imamo oko 631.000 poljoprivrednih gazdinstava.

 

Stari momci

Istraživanja pokazuju da danas u srpskim selima živi oko 260.000 momaka koji su se približili 50-toj godini života, a da nisu zasnovali porodice. Pored njih ima i 100.000 devojaka istog životnog doba koej takodje nisu zasnovale porodice. Razlozi ovoj pojavi su brojni, a posledice katastrofalne. Sraman je bio i naziv seljak, pa nisu htele devojke za njih da se udaju i da žive na selu, da hrane stoku i obrađuju njive… Radije su uvek odlazile u gradove, udavale se za portire u fabrici i mnogo siromašnije živele. Kada bi svaki od njih imao ženu i samo po jednog potomka bilo bi to novih 500.000 stanovnika, značajnih za biološku, demografsku i ekonomsku reprodukciju sela i društva u celini.

Seoska porodica, socijalna ruševina

Današnja seoska porodica u Srbiji je neka vrsta socijalne ruševine koja sav svoj šarm duguje staroj socijalnoj arhitekturi na koju podseća Henry Menddras. U posleratnom periodu pa i danas veličina poljoprivredne porodice je smanjena, ali je seoska porodica bila i ostala veća od gradske. U današnje vreme na selu je najrasprostranjeniji tip porodice od dva pokolenja i dece. Poslednjih decenija došlo je i do promena na brojnosti porodice, pa se beleži usitnjavanje velikih porodica, jer se odrasla deca odvajaju od porodice, roditelja i grade sopstvene zajednice. Ostala je ljubav za zemljom kod starijih, ali se stvorila i jaka želja za modernizacijom kod mlađih. Tako je civilizacija ušla u selo. Ekonomsko-socijalna institucija ,,ruralni razvoj” je relativno nova u teoriji razvoja,. Vezuje se i za zemlje takozvanog ,,trećeg sveta” u vreme pojave izrazito snažnih problema na relaciji hrana-siromaštvo-populacija.Ovo istovremeno upućuje na zaključak da se počeci ruralnog razvoja vezuju za poljoprivredu. I danas kada se pomenu ruralna područja, odmah se zna da su to siromašna područja. Zato se integralni ruralni razvoj, kao jedna od najmlađih grana razvoja, danas tretira kao ,,motor” ekonomsko-socijalnog progresa. Za efikasnije rešavanje brojnih problema u ovim regionima potrebna je adekvatna proporcija tri faktora: ljudsko znanje, tehnički i prirodni resursi i kapital.

Kao na kraju sveta

Debeli Jasen, Kosovina, Privoje, Strainje… mala planinska sela pod samom planinom Čemerno nalaze se na teritoriji kraljevačke opštine. Udaljena su od grada oko 60 kilometara, do njih se stiže samo jakim terenskim vozilom i to samo do polovine puta je asfalt, a onda do vrha planine vodi makadamski drum. Posle se putuje preko visoravni i dole do pomenutih sela, putem kojeg takoreći i nema, vozi se polako i oprezno, korača sa kamena na kamen. Ova sela će ako se neko čudo ne dogodi uskoro ući u istoriju zaborava. Biće zabeležena, kao mnoga koja su nestala jer sa spiska seoskih naselja u ovoj opštini već mogu biti izbrisana pošto stanovnika u njima više nema. U njima više nema ljudi, nema stoke, sve je pusto.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>