Home » 0 Branislav Gulan » Potrebna agrarna i socijalna reforma 3

Potrebna agrarna i socijalna reforma 3

Ретки, позитивни примери

Ретки су позитивни примери, али се нађе, па неке и наводимо. Приемр је село Товрљане у општини Прокупље. У овом селу, подно Радана, и Сколовице, школа би после две децеценије од када је угашена, поново могла да почне да ради. Породица Славољуба Бојовића са троје деце, после губитка посла вратила се у родно село. Отац децу по добром и лошем времену води у школу удаљену 20 километара. Најаву за повратак пријавило је још неколико породица са децом, па ето услова за ново отварање старе школе. У последњих неколико година на подручју општине  затворено је на десетине сеоских школа. Последња 2014. године у селу Тулару. Иако брдско, село Рајно поље код Лесковца, протеклих седам деценија броји око 700 становника. Исељавања нема. Млади, чак и они са факултетском дипломом остају у Рајном поољу! У 2014. години рођено је више деце него у трис уседна села. Село је удаљено девет километара од Лесковца, а личи на моравска села. У њему има 70 кућа, 720 житеља. Иако немају све што им треба, кажу да живе као у Рају. Или пример Луковске бање, код Куршумлије, где су саграђена два хотела која користе изворе термалне воде. У селу нема незапсоелних,  а становникци су акционари у тим хотелима који су њихово власништво. Сви који се жене или удају, а остају ту да живе добијају посао и трошкови свадбе иду на рачун предузећа  ,,Планинка” у чијем сасаву послују и нови хотели!

 

Последњних неколико година на југу Србије затворене су школе у 40 села! Учионице многих осмолетки у унутрашњости Србије остале су празне и закатанчене у септембру 2014. године. У средњем образовању у Србији те године угашено је 189 оделења. Кључни проблеми су  мали прираштај и миграције!

 

 

 

 

 

 

 

Резултати пописа становништва Србије

2011. године:

  • 2.487.886 домаћаинстава
  • 7.163.034 становника
  • Ван градских средина живи 2.914.990

становника (40,5 одсто)

  • У Србији сваке године више умре него што се роди око 40.000 становника. Од тога је у Војводини 12.000! Дакле, нестане по једна велика варош;
  • Ако се тако настави Србија већ 2225. године неће имати својих житеља; На њеном подручју живеће неки други народи!
  • За обичног човека је то дуг период, али за историју није!

Стање у насељима:

  • Од 4.709 насеља, односно села, 1.200 је у фази нестајања;
  • У 1.034 насеља је мање од по 100 житеља;
  • У 550  има мање од по 50 становника;
  • У 86 одсто опада број становника;
  • У Србији чак 73 одсто  нема дом културе ни библиотеку;
  • У Србији је данас готово око 50 потпуно празних насеља, док 85 њих има  мање од по десет становника;
  • У насељима се налази 50.000 празних кућа, а на још близу 150.000 пише да тренутно нико у њима не живи;
  • Пошту нема 2.000 села;
  • Чак 173 основне школе имају по једног ђака;
  • Чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом;
  • У 400 села у Србији нема ни продавнице! Житељи морају на пут да купе храну;
  • У 2.760 села нема вртића;
  • У 230 села нема основне школе;
  • Српско село карактерише и нешто старије становништво (43,6 година) него што је оно у граду (41,3);
  • У Србији има око 661.000 газдинстава *сточарством се бави 330.000 њих:
  • У две трећине села нема амбуланте;
  • Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу;
  • Пензиони фонд уплаћује 155.720 пољопривредника (у Србији 114.564, Војводини 41.137, и у Косовској Митровици њих 19). На почетку 2000. године у фонд је новац уплаћивало њих 500.000!
  • Просечна пензија је 10.600 динара (мање од 100 евра). Свега 68 земљорадника у Србији прима месечно 62.380 динара (пре умањења које је увео А.Вучић). То је и највећи износ у овој делатности;

( Извор: РЗС – Попис становништва, домаћинстава и станова 2011.г)

Према Попису пољопривреде 2012.године учешће коришћеног пољопривредног земљишта (КПЗ) у укупном пољопривредном земљишту (УПЗ) по насељима било је различито у различитим регионима Србије. Уочљиво је да је у свим областима (окрузима) Војводине од укупног 466 нсеља само у 13 насеља КПЗ мање од 80 одсто УПЗ, од којих су 11 градска, два сеоска и ниједно мешовито нсеље. Супротан пол је Регион Јужне и Источнем Србије, у којем  је у 623 насеља (од тога је сеоских 579) КПЗ испод 80 одсто, а чак у 110 насеља КПЗ је испод 50 одсто у односу на УПЗ. У том региону најгоре је стање у погледу коришћења земљишта у сеоским насељима Пиротске области, где је од укупно 214 насеља у 87 насеља (84 сеоска) КПЗ испод 80 одсто, а у 15 насеља КПЗ је испод 50 одсто у односу на УПЗ. Подаци указују на структурну провалију у оваквим односима, па ако се тако настави, имаћемо негативне развојне тенденције као што су претарана деаграризација и депопулација села, пренасељеност градова, незапослено, безсперспективност и емиграцију младих.

 

Мали број велепоседника и велике масе ситних земљовласника, што је карактеристика данашње Србије, уз растућу незапосленост и дубоке друштвене неједнакости на глобалном плану, никад нису омогућавале стабилан развој ниједном друштву, а обично су били ризични за опстанак државе која би то допустила. Концентрација капитала је тенденција која одговара карактеру сваког капитал – односа, али ако се пређе нека социјално прихатљива мера, она може постати неподношљива тако да буду поништени и њени неспорни економски ефекти. Србија се данас налази на таквом путу! Земљиште као                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     ограничено пољопривредно добро подлеже ограничењима апсолутних својинских права. Пољопривредно земљиште у српској правној традицији никад није било апсолутно приватно власништво, а и у другим правним режимима увек се начин његовог коришћења, па и располагања, уређује тако да се њиме више или мање уважава и јавни интерес. Референтне анализе указују на забрињавајућу чињеницу да у 2015. години један одсто најбогатијих људи на свету поседује више од 50 одсто светског богатства, да 20 досто поседује 46 одсто, док 80 одсто сиромашних има на располагању само четири одсто светских добара!

 

На основу економске снаге пољопривредних газдинстава значајне су разлике између породичних пољопривредних газдинстава у односу на пољопривредна газдинства правних лица и предузетника. Просечна економска снага породичних пољоприврендих газдинстава према подацима Пописа пољопривреде 2012. године била је око 5.000 евра, док су пољопривредна газдинства правних лица и предузетника у просеку вредела преко 200.000 евра.

 

Гледано по регионима, у односу на све остале, по својим аграрним структурним обелжјима издваја се регион Војводине.

 

  • Просечна величина поседа у Војводини износи 10,9 хектара, што је дупло више него што је просек у Срибји и готово три пута више него у Јужној Србији;
  • Просечна економска снага пољопривредног газдинства у Војводини је више од два пута већа од просека у Србији, а ти и по пута већа него у Јужној и Источној Србији.Тако је просечна вредност пољоприврдног   газдинства у Војводини 2012. године била 12.032 евра, а у Јужној и Источној Србији 3.414 евра. Београдски регион је по економској снази пољопривредних газдинстава сличан просеку Србије, а Регион Шумадије и Западне Србије за 27,4 одсто заостаје за просеком Србије и за 64,2 одсто заостаје за просеком Војводине;
  • Ту је већа заступљеност породичних газдинстава чији су приходи само од пољопривреде, а та газдинтсва у односу на друге регионе имају на располагању већи удео (око половине) коришћеног пољопривредног земљишта;
  • У Војводини је већи удео породичних домаћинстава која немају породично газдинство, те је изразитија поларизација породичних домаћинстава на пољопривредна и непољопривредна, док је у другим регионима већа мешовитост у погледу порекла прихода;
  • У Војводини су носиоци пољопривредних газдинстава релативно млађи и образованији него у другим регионима;
  • Ту је мнањи број лица радно ангажован по гахздинству и по површини коришћеног пољопривредног земљишта, тако да је такозвани аграрни притисак незапослених на пољоприведна газдинства релативно најмањи, а потребе за сезонском радном снагм највећа;
  • Пољопривредна газдинства су у Војводини и знатно боље технички опремљена, механизација је новија и савременија;

 

Једна нога у опанку, друга у ципели

Дакле, један од највећих структурно развојних проблема српског друштва јесте брзо смањивање сеоског становништва (депопулација села), посебно у брдско планинским регионима, која превазилази темпо смањивања пољопривредног становништва (деаграризацију). У 86 одсто српских села смањује се број становника одсељавањем. То су села са старијим становништвом, у њима је наталитет све мањи, смртност све већа, природни нараштај нулти или негативан, те је депопулација још израженија од имиграције Пошто је у овим селима становништво већином пољопривредно (преко 60 одсто), то се депопулација села манифестује и као сенилизација и девастација пољопривреде и свих сеоских подручја удаљених од главних комуникација, већих градова и општинских центара без индустријских погона, комуналне и социјалне инфраструктуре и без развојне перспективе. У српским селима данас имамо ситуацију да у њима нема ко да ради, а у градовима – нема шта да се ради! Популациона политика у овим крајевима би се морала темељити на одговарајућој економској, аграрној, регионалној развојној и културној политици – битно различитој од досадашње која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. У том погледу је веома значајно да се поправи и даље неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на децентрализован модел индустријализације и урбанизације, да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се обезбеди социјално (здравствено, пензионо и инвалидско осигурање) и културно просвећивање пољопривредника. То би у неком случају био програм који би зауставио деаграризацију и депопулацију. Брза и претерана деаграризација је, уместо раније аграрне пренасељености, проузроковала другу крајност- индустријску и урбану пренасељеност. Прва је стари, а друга нови велики проблем српског друштва. Градски живот је скуп, несташица станова је велика, фабрика је мало и оне су препуне сувишних радника (у Србији је близу 800.000  незапослених или близу 20 одсто радно способних), а у нашим селима су многе њиве тих истих људи необрађене (рачуна се на најмање 600.000 хектара). Брза индустријализација свуда изазива стихијно и хаотично просторно померање људи, њихово гомилање у градовима и пражњење села. Све то довело је до тога да је у традиционалном селу увек било времена и на претек, док у савременом – оно пребрзо истиче.

 

Развијени север и неразвијени југ

Пренасељеност градова са људима без посла нарочито се показала лошом у време транзиције. Многе фабрике су затворене, радници су остали и на улици. Од десет радника који су остали без посла, више од половине могло би да се запослени у руралним подручјима земље. То се не односи само на раднике који су остали без посла због структурне неприлагођености производње, вишегодишњих санкција и транзиционе кризе, већ и на оне који су остали без фирми у којима су радили, пре НАТО бомбардовања 1999. године. Повратак у рурална подручја земље не значи, међутим, посељачење радника и пуко враћање мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде, у шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктури, малим и средњим индустријским погонима, чија производња неугрожава еколошку равнотежу. Данас, наиме у Србији има око 220.000 малих и средњих предузећа. Свака власт у предизборној кампањи истиче да ће се тај број повећати на 350.000 и да ће се отворити милион нових радних места. Али, за сада су то само обећања. Концепт интегралног руралног развоја, као део регионалне развојне политике, представља антипод класичној индустријализацији и заснива се на свеобухватном развоју сеоских мешовитих подручја у којима живи готово половина становника Србије. Политика ослањања на аграр и руралну економију у целини требало би да буде, не само у функцији преживљавања у садашњим временима, већ и за трајно опредељење наше државе и економске развојне политике засноване на децентрализацији и складном економском развоју. То је посебно значајно данас у време када имамо близу милион незапослених и у време реструктурисања великих комплекса када радници и даље остају без посла или добијају  отпремнине до 8.000 евра. Већина њих потиче са села, а само неки се враћају на село и започињу нови живот, нови бизнис са тим новцем. Тако су они са једном ногом у ципели (у граду), а са другом у опанку (на селу). Да је ова појава подржана решила би се два проблема: оживело би се српско село, а људи који су остали без посла обезбедили би себи и породици нову егзистенцију. Држава би требала да подржи тај нови развојни концепт, у почетку да буде и финансијер, тако што би осигурала неопходна иницијална средства, али и ,,диригент” који би водио рачуна о уравнотеженом и складном развоју земље у целини као и успостављању једнаких услова привређивања за све учеснике у тржишној утакмици. То је и пут да се смањи ,,јаз” између развијеног севера и неразвијеног југа Србије. У остваривању концепта руралне економије као дела регионалне развојне политике, треба да буду најдиректније укључена, такозвана, мешовита и непољопривредна газдинства која поседују обрадиво земљиште, али га у складу са уверењем – Србије, да је грех продати и очевину, али не и држати у парлогу, не обрађују, мада су власници 28 одсто њива. По свему што се данас дешава у градовима, можда нас убудуће очекује и урбани егзодус према руралним подручјима? Јер, села карактеришу организовања разноврсне производње, перманентног боравка и становања, повременог уживања у природним лепотама и пејзажима. Да би се то остварило потребно је ситна газдинства организовати у земљораднике задруге. Комерцијалне фарме и задруге (треба да их буде око 300.000 са просечним поседом од 15 хектара) морају имати јединствен, интегрисан, модернизован и софистициран систем набавке и продаје производа. Треба знати да производња у данашњем сељачком газдинству, посебно у руралним, брдско планинским подручјима, није намењена тржишту. Можда се код неког јављају тржишни вишкови, а то је још увек – случајност.

 

Успешан рурални развој има и пет принципа који морају да се испуне:

  • препознати могућности (потенцијале) диверзификованог руралног развоја сваке средине;
  • утврдити одговорност за промене у прошлости и будућности у руралним подручјима;
  • водити конзистентну политику редукције сиромаштва у руралним подручјима;
  • убрзати процес децентрализације власти и јачати улогу и одговорности локалне самоуправе;
  • изградити продуктиван сектор у руралном развоју који ће доприносити максимилизацији раста и редукцији сиромаштва (Maxwell, 2003);

 

Према подацима РЗС Србије, она се налази међу 10 држава света са најстаријим становништвом. Додуше у Војводини је било покушаја да се преко општинских власти реши проблем напуштених домаћинстава. Општинама је, наиме, предложено да откупи напуштене куће, а затим да их продају о повољним ценама људима који би се скућили и можда започели приватни бизнис. Да би свака земља или регион повећали национални доходак и домаћи производ пољопривреде потребни су им макроекономска и политичка стабилност, повећање продуктивности применом нових технологија, раст реалног дохотка у ванпољопривредном сектору, већи подстицаји у производњи… С тим у вези постављају се и следећа питања: може ли пољопривреда бити мотор руралног развоја, могу ли мање фарме опстати и може ли рурална непољопривредна економија знатно допринети развоју села? Да би спречили појаву тужних трендова на српском селу требало би у наредном периоду: уједначити стопе рађања и умирања, односно стабилизовати број руралних становника, побољшати саобраћајну и телекомуникациону инфраструктуру на селу, подићи здравствени, културни, образовни ниво сеоског становништва, смањити зависност од власништва над земљом и омогућити запошљавање у другим секторима, повећати изворе дохотка из непољопривредних активности, ситна газдинства обавезно организовати у земљорадничке задруге. На основу свега овог одређено је и пет принципа руралног развоја. Тако ће се доћи до боље валоризације руралних ресурса, њиховом доприносу повећања богатства и благостања, посебно руралних становника и друштва у целини.

 

За успешан развој Србије у целини нужно је да аграр буде стратешка делатност и да се простор Србије прогласи за регион без производње генетски модификоване хране. То је до сада урадило више од 120 општина у Србији! Такву препоруку с насловом ,,Производни простор без производње генетски модификованих производа” упутио је Влади Србије 7. децембра 2005. године и управни Одбор Привредне коморе Србије. Али, то није прихваћено! Када би пољопривреда добила такав третман и улагањем од милијарду евра, већ за две – три године производња хране вредносно би могла да се удвостручи (то је у 2012. години, када је пад производње у аграру био 18,5 одсто износило 3,8 милијарде евра). У 2013. години аграрна производња је имала раст од близу 20 одсто и њена вредност је била 5,2 милијарде долара, а вредност извоза из пољопривреде је износила око 2,5 милијарди долара, а увоза око 1,2 милијарде долара. Годину дана касније раст производње био је тек око 1,5 одсто, али је вредност аграрне производње остала на истом нивоу. Те године извезено је производа за три милијарде евра, а увезено за око 1,5 милијарди.

Уз нови програм и акциони план Србија са производњом хране, може у потпуности да задовољи домаћу тражњу, резерве и од извоза би годишње приходовали више од пет милијарди долара. Наравно када би се другачије планирало, радило и, производило и наплаћивало! Уз све то упослили би се прерадни капацитети који се сад користе тек са 30 до 50 одсто! Са таквим развојем до 2020. године би производња имала сталну стопу раста од пет до 20 одсто. Тиме би задовољили домаћу тражњу на вишем и квалитетнијем нивоу и за једну деценију би обезбедили девизни прилив од извоза од шет милијарди долара! Са таквим, новим и реалним темпом развоја у 2030. години поред задовољења домаћих потреба на највишем нивоу од извоза би приходовали чак 10 милијарди долара. Од садашњих 631.000 газдинстава у Србији би 2020. године било око 300.000 комерцијализованих домаћинстава са просечном величином поседа од 15 хектара. Остала би ситна газдинства испод 10 хектара са окућницама, која би морала бити организована у задруге. Она би имала значајну натуралну производњу и потрошњу и бавила се  туризмом. Производња хране би била наменска за туризам (домаћи и страни). Ако се зна да у ЕУ има око 500 милиона становника (десет одсто њих или 50 милиона се изјаснило да хоће да троши само храну без ГМО) онда је шанса Србије да производи и продаје такву храну. Чак не би могла да произведе ни довољне количине таквих потрепштина. Не сме се губити из вида ни да је таква храна у свету скупља за 30 до 50 одсто од обичне. Могла би да се извози из Србије, али и да је троше туристи у њој. Таква храна, без ГМО, и цела Србија би по њој постала бренд познат у свету! На тај начин би пољопривреда постала агробизнис! Тако би се производи из Србије нудили као бренд. А, успешан бренд мора да има четири карактеристике, а то је непоновљив, бесмртан, убедљив и константног квалитета. Српски бренд мора да има и знак Made in Serbia. Некада је најзначајнији српски извозни производ била је  сува шљива. Она се и данас производи у брдско планинским пределима Србије (од 400.000 до 600.000 тона годишње).Први извозни посао Србије у САД 1897. године било је извоз 30.000 тона сувих шљива (данас је тај извоз, знатно мањи, око 5.000 тона годишње). Иначе, ЕУ дозвољава одређеним производима приступ на своје тржиште ако су географски заштићени и сертификовани по њеним правилима. Сва та храна би се производила на савремен, али и традиционалан начин. То се већ ради у брдско-планинском региону.

 

Свест о промени (до)садашњег привредног система у Србији постепено се формира и намеће потребу успостављања концепта децентрализованог економског и руралног развоја, посебно брдско – планинских предела. За спровођење таквог концепта потребно је урадити и регионализацију Србије. Нови концепт руралног развоја мора да се заснива на специфичностима појединих региона.Треба се присетити да је у Србији средином деведесетих година XX века спроведена регионализација прављења административних региона (округа) и да она није дала очекиване резултате. Уместо бржег и бољег регионалног развоја, окрузи су проузроковали разбијање неких већ постојећих регионалних веза, које су у простору релативно добро функционисале, независно од било каквих бирократских и административних устројстава. Окрузи су вештачки прављени региони, тврдо административно формулисани и крајње нефункционални у простору. И још нешто у Србији је регионализација врло често погрешно схватана као политички феномен. Покретање руралног развоја је различито од региона до региона. У Србији постоје три основна аграрна региона: равничарски, брдско  – равничарско – планински и планинско – брдски. Равничарски регион (Војводина) је базично оријентисан на интензивну ратарску производњу. Доминантни брдски – регион Централне Србије има перспективу, углавном у сточарској производњи, а значајне гране треба да представљају производња млека и воћарско виноградарска производња. Када је реч о воћарској производњи у овим регионима битно је истаћи да тај део има перспективу. Планинско брдски – регион (то је југоисточни део Централне Србије) има перспективу за екстензивно сточарство, пре свега, овчарство и говедарство. Реализација концепта регионалног руралног развоја, и уклапање традиционалног са савременим, важан је услов за развој предузетништва и за повећање извоза, посебно из брдско – планинских предела.

 

  • Шећер, као највећи извозни аграрни производ у Србији може да се продаје  у свету у количини од 250.000 тона и то у ЕУ, Македонију, Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Русију;. САД имамо дозволу за извоз од око 182.000 тона;
  • Пшеница, као стратешки српски аграрни производ, могао би да се извезе у количини од милион тона годишње у Русију, Алжир, Мароко, Египат, Либију и неке земље Далеког Истока (Кину);
  • Кукуруз би Србија могла да извози у количини од три милиона тона годишње и уз то 25.000 тона семенског кукуруза. Могуће га је пласирати у Русију, Украјину и још неке од бивших република СССР-а, затим у Румунију и Бугарску. Она се већ налази међу десет највећих светских извозника кукуруза
  • Уља – Србија би могла годишње да извози по 100.000 тона;
  • Дувана би имала за европско тржиште у количини од 7.500 тона годишње, а цигарете би извозила у Русију. Извоз би био вредан најмање 20 милиона долара;
  • Воће и поврће може да се извезе годишње у вредности од 400 милиона долара и то само на тржиште ЕУ (Немачка, Аустрија, Италија, Велика Британија);
  • Лековито биље и шумски плодови могли би годишње да доносе око 50 милиона долара, са тржишта САД, Аустрије, Италије и Немачке;
  • Вина и жестоких пића Србија би продавала око 40.000 тона годишње у вредности од најмање 50 милиона долара и то на тржишту Немачке, САД, Јапана, Канаде;
  • Жива јунад би могла да се извезе у количини око 20.000 тона на тржиште ЕУ;
  • Јунеће месо би такође могло да се извезе у количини од око 20.000 тона годишње на тржиште Италије, Грчке, Румуније, Средњег Истока;
  • Овчије месо бисмо могли да продамо у количини око 3.000 тона на тржиште Италије, Грчке, Швајцарске и неких земаља Средњег Истока;
  • Конзервисано месо бисмо могли да продамо годишње око 30.000 тона (пре свега, куване шунке) на тржиште САД и ЕУ (Немачка, Аустрија, Велика Британија);
  • Све што би произвели, наменски зависно за који део света, могло би да се прода у земљама несврстаних земаља. Јер, ту Србија може да буде конкурентна са готово свим производима;

Из свега произилази да је одрживи развој брдско-планинских и пограничних сеоских подручја Србије један од најтежих, али и најургентнијих проблема Србије који сасвим сигурно има статус стратешког питања од националног и државног значај. Демографски подаци су синтетички показатељи огромних регионалних разлика и превеликих развојних неједнакости између Севера и Југа Србије и између равничарских и брдско-планинских региона и као такви су главна чињеничка основа за сва друга научна разматрања и све секторске политике на државном, регионалном и локалном нивоу. У аграрној политици за брдско планинска села неопходан је стратешки заокрет ка радно интензивним гранама пољопривреде као што су сточарство, повртарство и воћарство, јер би се тако запошљавало више незапослених, смањивало би се одсељавање у гадове, стварали би се услови да се понеко и врати и да ради на наслкеђеном запуштеном породичном газдинству и живи у селу из ког су се раније његови родитељи одселили у град. У институционалном рефорама политичког система потребно је пронаћи нову рационалнију меру регионалне децентрализације и локалне самоуправе (општинске и месне сеоске) и државне управе која би омогућила равномернији регионални развој и обезбедила одржи рурални и аграрни развој и најнеразвијенијих брдско-планинских подручја Србије. Да би се то остварило, потребан је нова аграрна и социјална реформа и акциони план. То би био спас са пољопривреду, насеља и али и  -целу Србију!

Промашаји аграрне стратегије

Резултат производње у српској пољопривреди у 2015. години далеко су од планираних у донетој Стратегији пољопривреде и руралног развоја 2014.-2024. године. Јер, по Стратегији, коју је усвојила и Влада Србије, планиран је годишњи раст аграра по стопи од 6,1 или 9,19 одсто годишње. Међутим, производња је у 2015. години, према подацима РЗС имала пад од 7,34 одсто. Укупна бруто вредност пољопривредне производње у 2015. години изнела је 4.634 милиона долара, што је за 7,34 одсто мање од оне у 2014. године Истовремено, нето остварена вредност пољопривредне производње, у висини од 4.090 милиона долара је мања за 5,56 одсто у односу на 2014. годину. Влада Србије је 21. јула 2014. године усвојила Стратегију пољопривреде и руралног развоја, која ће важити наредних 10 година. По њој удео пољопривреде у БДП привреде треба да се повећа до краја периода за 15 до 20 одсто. У варијанти да удео пољопривреде порасте на 15 одсто, значи да пољопривреда до 2023. године треба да се развија по стопи од 6,1 годишње. У другој, бољој варијанти, пише да би пољопривреда остварила раст удела у БДП од 20 одсто, требала би да се развија по стопи од 9,19 одсто годишње. Међутим, већ у првој години примене Стратегије, уместо планираног раста, пољопривреда Србије, по званичним подацима Републичког завода за статистику, има пад од 7,34 одсто! И извоз аграра у 2015. години има значајан пад. Јер, је у свет извезено агро-прехрамбених производа у вредности 2,6 милијарди долара, а увезено за 1,4 милијарде долара. Имамо суфицит од 1,2 милијарде долара. Али, то је остварено углавном у продаји сировина за производњу хране, а не производа из виших фаза прераде. У протеклој деценији извоз у аграру, осим у 2015. години увек је био већи од три милијарде долара, што значи да и овде имамо значајан пад! Када је усвојена Стратегија, саопштено је да је циљ тог документа унапређење и модернизација пољопривредне производње, побољшање квалитета живота у руралном подручјима, одрживо управљање ресурсима и заштита животне средине. Од тога се ништа није остварило!

 

Овакви резултати српског аграра показују да је упозорење екс министра пољопривреде Југославије др Ковиљка Ловра, приликом јавне расправе о донетој Стратегији, било оправдано. Јер, он је тада у јавној расправи истакао да аутори Стратегије (њих око 200) користе нетачне податке, те отуда и очекиване пројекције и визија развоја пољопривреде је потпуно нелогична и бесмислена. Јер, по његовим оценама, изведене пројекције показују да ће се пољопривреда развијати сасвим супротно од развојних законитости. Између осталог, он је тада истакао: ,,Оно што аутори Стратегије пројектују још ниједна држава није успела да оствари. Шта више би поразно било за нашу привреду да се остваре’’. Такође, аутори пројектују раст бруто инвестиција у пољопривреди од 10 до 15 одсто годишње у номиналном износу. То је нереално ако се зна да пољопривреда у Србији представља неатрактивну делатност за стране директне инвестиције. Јер, оне од укупних СДИ у Србији од 2004. до 2011. године су учествовале са 0,7 до 1,6 одсто! Дакле, оно што је планирано и остварено већ у првој години, указује нелогичност и неоснованост Стратегије. То се доказало и у – пракси, да уместо раста производње у аграру Србија, има пад! Јер, укупна вредност остварене биљне производње у 2015. години била је 2.979 милиона долара, што представља пад од 10,97 одсто у односу на 2014., са учешћем од 64,29 одсто у оствареној бруто вредности пољопривредне производње. Истовремено, вредност сточарске производње у Србији процењена је на прошлогодишњем нивоу у вредности од 1.655 милиона долара и има учешће од 35,71 одсто у оствареној вредности пољопривредне производње.

 

У годинама које долазе, са великим изазовом суочаваће се произвођачи и прерађивачи шећерне репе, краљице ратарских култура, због губитка тржишта ЕУ, на коме Србија има преференцијалну квоту за извоз од око 182.000 тона. То ће значајно смањити сетвене површине које су последњих година достизале и 70.000 хектара (само у 2015. години је то било свега 42.000 хектара) као и прерађивачке капацитете, због ограничене конкурентности на међународном берзанском тржишту где су цене подложне осцилацијама, као и због рентабилније прераде шећерне трске у односу на шећерну репу. По оном што су стручњаци планирали у стратегији, већ одмах се видело, да је то и био само декларативни циљ, али у пракси неостварив. То се доказало у првој години његове (не) реализације.

Вредност реализоване пољопривредне производње

2014.                  2015.

Брuто вредност пољопривредне производње       5.001                   4.634

Вредност биљне производње                                                      3.346                   2.979

Ратарство и повртарство                                                              2.877                   2.494

Жита                                                                                               1.830                   1.527

Индустријsко биље                                                                          494                      420

Поврће                                                                                              392                      392

Крмно биље                                                                                      161                      155

Воћарство                                                                                         410                      405

Виноградарство                                                                                 59                        80

Сточарство                                                                                    1.655                   1.655

Вrедност јечма, овса, 50 одсто кукуруза, крмног биља…           670                      544

Нето вредност пољопривредне производње                             4.331                   4.090

* У милионима долара

** Извор: Израчунаtо на основу података РЗС

ЗАКЉУЧАК

Српско село се налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Процес девастације руралних подручја је веома интензиван. Манифестује се у разним формама. Да би се зауставили негативни трендови на српском селу потребна је нова и офанзивна политика руралног развоја. Према прихваћеном гледишту економске теорије циљ руралног развоја јесте боља валоризација руралних ресурса, њихов допринос повећању богатства и благостања, посебно руралних становника, а такође и друштва у целини. Села нису само производни погони, већ и места за живот, боравак, одмор, рекреацију… Европска искуства треба да нам буду порука у политици руралног развоја, која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама.

SUMMARY

Rural development and rural entrepreneurship are a new development philosophy of agribusiness in the European Union. It is a new concept of socio – economic development both in theory and practice of the developed countries. Unfortunately, Serbia has not had a solid and long-term policy of rural development and of entrepreneurship until now, but a long-term strategy of rural development is being created. Its integral part will be the rural entrepreneurship as a modern system of doing business and sustainable development, and a model of multifunctional agriculture. Therefore, it is a model of doing business relating to agriculture and everything else in relation to the agriculture. Multifunctionality is a key word of a new agricultural and rural policy in Serbia. The rural areas in Serbia make up the third fourth of its territory in which a half of Serbian population lives. Taking into account this fact, there is a potential for the development of agricultural entrepreneurship. Serbia has near a million of unemployed people, whereas out of ten workers who lost their job, more than a half of them could find a job in rural areas. However, return to rural areas does not mean turning an employee into a farmer and his returning to a plough, hoe and tractor, but getting employed in various fields of agriculture – forestry, water management, service sectors, craftsmanship, handicraft business, infrastructure and small and middle-size plants. The EU experiences show that a thought-out and financially supported policy of rural development leads to a successful rural economy with possibilities for employment. Return to a village will make it survive, because out of 4,709 villages in Serbia, some 1,200 are on the way to die out! In addition, it is followed by the reaffirmation of old craftsmanship activities and traditional local products, an increasing demand for rural tourism and the interest in a local culture and tradition. It establishes a connection between a traditional and modern. As in the developing countries, in Serbia the concept of rural is very often identified with poverty. Unfortunately, the development of entrepreneurship in general and agricultural entrepreneurship are not sufficiently supported in Serbia, due to which its rural areas increasingly ,,suffer” from deagrarianization, senility and extinction of villages. It could be proved by the fact that the total of 1,034 villages have less than 100 inhabitants.

Key words: rural areas, village, agriculture, multifunctionality

Литература

  1. Гулан, Б., ,,Нестанак српског села”, магазин ПОЉОПРИВРЕДА, септембар 2003. године;
  2. Frohber, K. (2005): Special Issue Plenary Paper from XI EAAE Congress, Kopenhagen, Vol. 32. No.3.strane 229-300;
  3. Пољопривредни календар (2007. г.) ,,Сеоско предузетништво, модеран систем привређивања”, ,,Стање руралног развоја Србије”, ,,Аграрни програми у руралним подручјима Србије”;
  4. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде (2004.): Пољопривреда Србије ка европским интеграцијама, Београд;
  5. Материјал ЕЕЗ (1989): будућност руралних подручја у Европској заједници, Гласник пољопривреде, Београд, бр. 11-12, стр. 41-48, превод: Владимир Цвјетићанин;
  6. Милован М. Митровић, ,,Села у Србији” РЗС, 2015. године;
  7. Зборник радова – Први међународни научни скуп ,,Власински сусрети 95” – Балканско село у променама. Прилог Митровић, М., текст ,,Популационо – развојни проблеми српског села”;
  8. Томић,Д., и Гулан,Б.,(1999) књига ,,Пољопривреда Југославије – пре и после санкција”, Институт за економику пољопривреде, Београд;
  9. Вићентијевић, Д., Вујовић Н. (2004.): ,,Аграрна политика ЕУ и будућност пољопривреде Србије”, Економика пољопривреде специјални број: Пољопривреда у транзицији, број 3 и 4;

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>