Home » 0 Dragovan Milićević » LOGIKA PIJANIH MILIONERA

LOGIKA PIJANIH MILIONERA

Tragajući za adekvatnim naslovom ovog teksta nosio sam se mišlju kako da najbolji način  predstavim sve ekonomske probleme sa kojima se Srbija suočava i kako sredstva informisanja prenose stavove kolega ekonomista da će sledeća godina biti neuporedivo teža nego predhodne, da su mogući veoma teški socijalni nemiri, da će realno zarade i ostali ekonomski parametri padati, da će devizni kurs nastaviti sa depresijaciom i sl. Moram na bazi ovoga konstatovati sledeće: na dug rok se u ekonomiji mora uspostaviti ravnoteža i prilagodjavanje ekonomskih veličina nije ništa drugo nego uspostavljanje ravnoteže na nižem nivou dohotka, zaposlenosti, proizvodnje i sl.

Takodje, imao sam priliku da pročitam  knjigu dvoje ekonomista sa ovih prostora i to: dr Dragomira Sundaća, redovnom profesora ekonomskog fakulteta u Rijeci i dr Natalije Nikolovske, profesorke ekonomskog fakulteta u Skoplju pod naslovom: ’’Scenraio za ekonomski slom zemalja u tranziciji’’.

Neke delove ću preneti izvorno da se na najbolji način vidi kako ekonomski neokolonijalizam utiče na zemlje u tranziciiji (gde se Srbija još nalazi) i kako  MMF preko svojih  programa dovodi do uništavanja ovih ekonomija. Naravno da će mnogi ovo protumačiti kao još jednu teoriju zavere, ali na bazi rezultata primene ovih programa  ekonomskih pokazatelja na ’’eksperimentalnim ekonomijama’’  svaka konstatacija vezane za ove teorije postaje suvišna.

Gde je Srbija u proteklih deset godina sprovodjenja tranzicije?

  • Politika deviznog kursa preko izražene apresijacije je dovela do uništavanja domaće  proizvodnje;
  • Sprovedena privatizacija  nije dala očekivane rezultate, štaviše pretvorila se u svoju suprotnost u smislu da je privreda neefikasnija, da je veliki deo preduzeća kupljen pa zatvoren, da nezaposlenost raste i sl;
  • U privredi Srbije je izražena  visoka ili veoma visoka koncentracija aktivnosti, što znači da je na sceni veliko prisustvo monopolizacije (moje istraživanje sektorskog položaja privrede Srbije i koncentracije aktivnosti za potrebe Privredne Komore Srbije);
  • Enormni porast broja siromašnih i gladnih stanovnika;
  • Koeficijent siromaštva je konstatno rastuća veličina;
  • Kumuliranje zaduženosti privatnog i javnog sektora, privreda duguje oko 23 milijarde eura, država još oko  8-9 milijardi;
  • Troškovi finanisaranja privrede su na nivou od oko 20% godišnje, što znači da su srpska preduzeća za korišćena bankarska sredstva  transferisala bankama preko 16 milijardi eura samo u  periodu 2006-2009 godine.
  • Privreda Srbije je totalno dekapitalizovana, nema niti potencijal sopstvenog finansiranja niti održivu stopu rasta;
  • U svim  analiziranim sektorima (37),  2-7% preduzeća (najvećih) imaju od 65-98% prihoda od realizacije u 2009 godini – konkurencija ne stanuje ovde;
  • Pad zaposlenih samo u privrednim društvima u Srbiji je u 2009 godini bio 130.000;
  • Uvodjenje PDV i vezivanje za fakturisanu a ne naplaćenu realizaciju je omogućilo da država iz privrede izvuče enormna sredstva, u uslovima blokade računa i nenaplate potraživanja i likvidne kompanije postaju veoma brzo kandidati za blokade;
  • Izraženi transferi odabranim korisnicima iz budžeta dodatno usložnjavaju situaciju po pitanju napuštanja diskrecionih prava i uvodjenja pravila u finansijksi sistem i podršku projektima  koji imaju najveću potencijalnu ekonomsku korist, što dovodi  u neravnopravan položaj privredne subjekte sa stanovište ekonomske logike.

 

Pitanje: Zašto?

Za početak nekoliko citata iz pomenute knjige koja je objavljenja 2003. ali njena aktuelnost ni za promil nije okrnjena. ’’Doktrinarna osnovna strategija šok terapije je zamišljena kao kombinacija neoklasičnog liberalizma i ortodoksnog monetarizma što je na startu ovaj doktrinarni uticaj nosio opasnost da se zapadne u bezizlazno stanje. Nelogičnosti sistema podseća na situaciju  istovrmenog pritiskanja pedale gasa i kočnice u automobilu. Rezltat je da auto prestaje raditi. Gas je u ovom slučaju  metafora za liberalizaciju (trgovinsku i finansijsku). Tržišta tranzicijskih zemalja su se pretvorila u ogromne shopping centre polubesplatnih inostranih proizvoda. ’’Gas je bio pritisnut, duh neoliberalizma je izašao iz boce, reka roba i kapitala isisana je iz centra u periferiju  osvajajući tržišta zemalja u tranziciji. Rigini monetarizam je povećao kamatne stope iznad 20 posto godišnje, preduzeća nisu mogla uzimati kredite ili su se suboptimlano zaduživala, i tima nikako  nisu mogla biti konkurentna na svetskom tržištu. Skup domaći novac započinje recesiju. Nezaposlenost rapidno raste, realne plate padaju, a preduzeća su prinudjena za preduzimanje strategije sniženja cena u uslovima rasta troškova. Tako je uz kombinovanje metode  big puch: kočnice i gasa  slomljena kičma ekonomskog sistema zemalja u tranziciji (industrije)’’

Sve ovo smo već  naveli u negativnim tendencijama u srpskoj privredi u predhodnih deset godina. Prirast društvenog proizvoda ostvaren je rastom potrošnje, uvoza i finansijskih transakcija a ne proizvodnje i izvoza. Rezultati sada polako stižu na naplatu.

Još jedna osobenost  srpske privredne situacije je realni rast fiskalne potrošnje. Ona je nominalno porasla (reč je o konsolidovanom bilansu priliva državnog sektora, Izvor Narodna banka Srbije, godišnji izveštaji) od 320 milijardi dinara (5.35 mlrd eura) u 2001, do preko 1000 milijardi dinara u 2009 godini. U svim godinama perioda udeo javne potrošnje u društvenom proizvodu je bio oko ½, u poslenjih par godina taj udeo je nominalno oko 43-44%.

Tako je Srbija pretvorena u tzv. Budžetsku državu ili prema navodima studije ’’budžetska potrošnja postaje izvor državnog intervencionizma umesto afirmisanja tržišta. S obzirom na teškoće na koje se susreću zemlje u tranziciji (reforme, strukturna prilagodjavanja, denacionalizacija, stečajevi) država se pretvara u megadržavu. U takvoj državi nastaje trend rasta javnih rashoda u kome država kroz različite vidove oporezivanja iscedjuje i preko polovine društvenog proizvoda. Bujanje državne potrošnje dolazi u koliziju sa štednjom, investicijama, zapošljavanjem. Privreda spas nalazi u sivoj ekonomiji, neplaćanju poreza, kompenzacijama i sl. Ovakav tip države se polako pretvara u patološku državu  koji stvara patološku političku strukturu. Uvodjenje PDV na fakturisanu a ne naplaćenu realizaciju, je nova redistributivna šema velikog isisavanja sredstava iz privrede na račun države, čak i uslovima smrtne agonije privrede. Na kraju se dolazi i situaciju gde se potkopava sposobnost vlade da upravljaju nacionalnim ekonomijama’’. Zar ovakve konstatacije ne liče na aktuelna  ekonomska dešavanja u Srbiji, kada je sva ekonomska aktivnost vlade suočena sa mentorstvom MMF i raznim revizijama aranžmana.

Sada dolazimo do ključnog pitanja deviznog kursa kao najperfidnijem vidu rasturanja nacionalne ekonomije. Zar nisu neki vrli stručnjaci stalno upozoravali u toku 2007 i 2008 da NBS ne treba da se bavi intervenicjama na tržištu u cilju sprečavanja enormne apresijacije deviznog kursa i uništavanja svake smislene proizvodne aktivnosti u Srbiji. Zar najveći srpski privredni umovi nisu bili ljudi čije su firme bile vodeći uvoznici uglavnom robe široke potrošnje. Zar na taj način nisu napravljenje poslovne imperije u Srbiji, a nominalni vlasnici tih firmi su bile kompanije iz poreskih rajeva  itd. Ako je kurs bio realan i odredjen odnosom ponude i tražnje, šta je sada. Ovo je logika pijanih milionera. Padate u zamku vodjenje ekonomske politike pod patronatom MMF, vučete kredite za tobože jačanje deviznih rezervi, onda ta ista sredstva  upotrebljavate za intervencije na odbrani kursa koje su bezuspešne jer kurs i dalje raste, potrošite za to 2.4 milijarde eura u 2010 godini, ali potrošite sredstva iz kreditnih aranžamana koje posle morate genercijama da vraćate. U medjuvremenu  imate situaciju da se devizna sredstva vraćaju napolje kroz otplatu cross border kredita onih privrednih subjekata koji su uglavnom uzimala za  uvoz robe široke potrošnje i na taj način se dodanto bogatila kroz enormne marže i kursne razlike. Na taj način je došlo do ekonomskog iznurivanja domaće  privrede, velikih rashoda finansiranja, enormnog prelivanja sredstava privrede u banke, koje su opet to transferisale svojim maticama u inostranstvu i sl.

’’Apresirani devizni kurs vrši snažan antiinflacioni uticaj jer uvodi svetsku cenu kao gornju granciu formiranja cena na domaćem tržištu. Svetska cena u uslovima treće tehnološke revolucije  dolazi na domaće tržište pod ’’dumping’’ uslovima. Tako je strana valuta dopingovana (subvencionisana) visokom produktivnošću rada u  uslovima visoke tehnologije  i zapravo je nerealna u odnosu na partiet  kupovne moći domaće valute. Tako apresirana vrednost domaće valute  postaje glavni faktor  diskriminacijske konkurencije  domaćem proizvodjaču. Domaći proizvodjač još nije osposobljen da  proizvodi u uslovima visoke produktivnosti rada, i stoga on razmenjuje ogromne količine rada za male količine inostranog rada, a sve uz pomoć veštački namentog domaćeg kursa’’.

Nerealna devizni kurs je uslovio konstanto jačanje spoljnotrgovinskog deficita, koga ćemo predstaviti pomoći tzv. Latinoameričkg sindroma Južnog korneta (Southern Cone Syndrom)

Ovaj deficit se malo zaustavio u 2009 ali kao rezultat velike finansijske krize i značajnog smanjenja uvoza zbog evidentnog pada  ekonomske aktivnosti u zemlji.

 

Zaista, u postojećim uslovima je veoma verovatan apokaliptički ekonomske scenario u narendom peridu jer:

 

Privreda je u 2009 godini zabeležila takodje enorman  odliv finansijskih sredstava za plaćanje kamata po  uzetim kreditima od banaka. Taj iznos je bio oko 4.5 milijardi eura. U periodu 2006-2009 samo sa finansijske rashode privreda je izdvojila preko 16 milijardi eura, usudjujem se reći da vise praktično nema istresanja džepova. Privreda pokušava da kroz smanjenje zarada i broja zaposlenih,  produžavanjem rokova plaćanja dobavljača obezbedi koliko-toliko sredstva za plaćanje kamata i kursnih razlika. Ništa bolja situacije nije i u ovoj godini jer je dodanti prirast  kredita u 2009 bio oko 3 milijarde eura koje se mora vraćati u 2010 i na koje se moraju izdvojiti još dodanta sredstva za plaćanje kamata.

Sledeći krug je obustava vraćanja kredita i plaćanje kamata uz dalji pad privredne aktivnosti;

Banke upadaju u zonu velikog kašnjenja naplate kredita i blokade računa klijentima, aktiviranje hipoteka i založnica  u cilju naplate potraživanja.

 

 

 

Deficit spojnotrgovinskog bilansa po godinama u  milionima  eura

 

 

Veliki deo privrede je u veoma teškom finansijskom položaju sa neizvesnom ekonomskom budućnošću.

Banke u uslovima kašnjenja kredite mogu dati samo odabranim klijentima A boniteta ali uz dodatnu premiju rizika i rasta nominalnih kamatnih stopa (već sada je takav slučaj);

Dolazi do daljeg pada zaposlenosti ( u julu je 25000 radnika ostalo bez posla), aktiviraju se hipoteke individualnih klijenata po osnovu uzetih potrošačkih i stambenih kredita.

Duh je izašao iz boce…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>