Home » Književnost » Sabato o anarhistima

Sabato o anarhistima

Među anarhistima se moglo sresti beskonačno mnogo različitih tipova. Bio je tu tolstojevski tip koji je odbijao da jede meso, kao protivnik svake nasilne smrti, koji se često bavio esperantom i teozofijom. Ali je bilo i pristaša nasilja, čak i u najekstremnijem vidu, bilo zato što su smatrali da se protiv države može boriti jedino silom, bilo zato što su, kao u Podestaovom slučaju, davali oduška svojim sadističkim nagonima. Među njima se susretao tip intelektualca ili studenta, ljudi koji su, kao i Fernando, dospeli u pokret pošto su pročitali Štirnera i Ničea. Takvi tipovi su bili zagriženi individualisti i nedruštveni, a često su zabrazdili dotle da su podržali fašizam. Bilo je zatim nepismenih radnika koji su prišli anarhizmu tragajući za nekom slepom nadom. Bilo je tu ozlojeđenih tipova koji su izlivali mržnju prema gazdi i društvu, ali su često i sami postajali nemilosrdne gazde kada bi stekli kakav imetak ili odlazili u policajce. Bilo je čistih bića prepunih dobrote i plemenitosti, koji su, međutim, uprkos dobroti i čistoti, bili spremni da počine atentat ili ubistvo, kao na primer Simon Radovicki koji je, vođen nekakvim osećanjem pravde, ubio čoveka koji je smatran krivcem za smrt nevinih žena i dece. Tu se još motao i tip lezilebovića kome je anarhizam služio kao zgodan izgovor da se dobro provodi, da besplatno jede i spava kod svojih drugova, a ponekad je znao da im ponešto zdipi ili da im ženu preotme. A kada bi ga zbog ispada domaćin snebivljivo prekoreo, taj tip je s prezirom odvraćao: „Ali, druže, kakav ste vi anarhista!“. Postojao je i tip probisveta, ljubitelja života slobodnog kao u ptice, „druženja“ sa suncem i prirodom, koji bi s boščom o ramenu krstario zemljom i propovedao, pomogao pri žetvi, popravljao vodenicu ili plug, a noću je u nadničarskim barakama učio nepismene da čitaju i pišu, ili im je jednostavnim ali vatrenim rečima pričao o nastanku novog društva u kome neće biti poniženja, patnji ni bede za siromaha, li im je čitao neku od knjiga iz svog zavežljaja: Malatestine stranice italijanskim seljacima, ili pak štogod iz Bakunjina: dotle bi sagovornici pili mate sedeći na buretu kerozina ili čučeći, umorni od dnevnog posla, i prisećali se nekog dalekog italijanskog ili poljskog sela, prepuštali se delimično tom divnom snu, želeli da veruju u njega, ali (pod utiskom grube svakodnevne stvarnosti) verovali da taj san ne može da se obistini; tako su bili nalik onima koji pod teretom nevolja ipak sanjare o konačnom raju. A među njima se možda nađe i neki nadničar koji misli da je bog sazdao polja i zvezdano nebo za sve ljude bez razlike, neki kreolac koji čezne za davnim, ponosnim, slobodnim životom na pampi neispresecanoj žičanim ogradama, kao i tip stoičkog seljaka individualiste koji bi naposletku prihvatio učenje tih dalekih apostola neobičnih imena, i vatreno i zauvek prigrlio tu doktrinu nade.

 

A kada je one noći 1928. godine jedan obućar, tolstojevac, uzviknuo da niko nema pravo da ubija drugoga, a ponajmanje u ime anarhizma, kada je rekao da je čak i životinjski život svetinja, pa se zbog toga on hrani povrćem, njemu je odvratio neki nepoznati mladić od sedamnaestak godina, visok i tamnoput, zelenih očiju, ironičnog i osornog izraza u licu:

 

-         Mogućno je da ćete jedući salatu poboljšati svoju probavu, ali teško da ćete na taj način srušiti građansko društvo.

 

Svi prisutni su pogledali nepoznatog mladića.

 

Onda je jedan tolstojevac ustao u obućarevu odbranu. Podsetio je na legendu po kojoj je Buda dozvolio da ga pojede ne bi li tako utolio glad. Međutim, jedan od pristalica opravdanog nasilja upitao ga je šta bi uradio Buda da je, umesto na njega, tigar nasrnuo na kakvog bespomoćnog dečaka. Posle ove replike, diskusija je postala burna, sarkastična, lirska, uvredljiva, luda, naivna i grupa, već prema temperamentima, i tako još jednom dokazala da i besklasno društvo bez socijalnih problema može da bude isto tako žestoko i neskladno kao i ovo današnje. Ponovo se javiše isti stari argumenti i ista podsećanja: zar nije opravdano što je Radovicki ubio šefa policije krivog za majski pokolj 1909. godine? Zar nisu vapila za osvetom osmorica ubijenih i četrdesetorica ranjenih proletera? Da, možda. Buržujska država, naoružana do zuba, neumoljivo brani svoje privilegije, ne oprašta ni život ni slobodu. Za te despote koji jedino teže da sačuvaju svoje privilegije, ne postoje ni pravda ni čast. Ali, šta je sa nevinim žrtvama koje ponekad stradaju od anarhističkih bombi? Osim toga, može li se nasiljem i osvetom stvoriti bolje društvo? Zar anarhisti nisu čuvari najboljih čovekovih vrednosti: pravde i slobode, bratstva i poštovanja živog bića? Pa zar se može dozvoliti da u ime tih uzvišenih načela obični blagajnici banaka ili trgovinskih kuća, inače nedužni, stradaju i ginu da bi se od njih oteo novac koji će, kao vrhunac svega, biti upotrebljen u sumnjive svrhe? U tom trenutku debata je prekinuta, nastao je metež, začule su se psovke, povici i pucnjava.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>