Home » 0 Miroslav Zdravković » Al se nekad mnogo jelo: Promene u strukturi ishrane stanovništva Srbije 1961-2013

Al se nekad mnogo jelo: Promene u strukturi ishrane stanovništva Srbije 1961-2013

У савременој исхрани у Србији, 2013 године, највећу вредност унетих калорија становништво је имало од пшенице и производа од ње (797), шећера и производа (262), свињског меса (242), млека и млечних производа (230), и кукуруза и производа (197). Ових пет група производа објашњава скоро две трећине укупног уноса калорија у просечној исхрани, а која износи 2.725 калорија.

Овако изнети подаци не говоре нам ништа о кретању укупне исхране и њене структуре у прошлости, нити о разлици у начину исхране у односу на друге земље. Овде се бавимо првом темом.

Подаци које износимо у тексту односе се на три различите државе/подручја и то: (1) СФРЈ 1961-1991; (2) Србију и Црну Гору 1992-2005; и (3) „осамостаљену“ Србију, једну од најмлађих земаља у свету 2006-2013 године.

Последњи период јуначке историје, у коме смо самосталност стекли тако што су нас Црногорци откачили, је превише кратак да би могао да пружи корисне информације о променама у структури исхране. Стога смо користили дужу временску серију уз наслућивање где су главне разлике у исхрани између грађана Србије и осталих бивших југословенских република.

Приликом упоређивања података из давне прошлости и најновијих података треба узети у обзир и неке од важних промена које су утицале на промене у структури исхране:

  1. СФРЈ не одсликава исхрану у Србији и постоје неке значајне разлике које ћемо поменути;
  2. У овако дугом временском периоду дошло је до значајне промене у структури становништва по насељима: смањен је број и удео у сеоским, а повећан у градским. То значајно утиче и на навике у исхрани;
  3. Промењена је и старосна структура становништва: смањен је удео деце и младих, а повећан удео старих, у укупном броју становника. То је променило и потребе у исхрани;
  4. Смањен је, посебно од 1990. године, број радника а повећан број службеника, тачније, смањен је физички рад а повећан пасивни рад за рачунаром, у канцеларији.
  5. Уз радну пасивизацију дошло је и до других промена у понашању, ван радног времена: више се користе аутомобили а мање се пешачи, више се седи уз телевизор…

Набројани фактори можда више објашњавају пад у уносу хранљивих састојака, него што утичу на структурне промене у исхрани, јер уз све структурне реформе у економији становништво релативно мало мења навике у исхрани, али прилагођава своју исхрану наниже, кад год је предмет модернизације.

 

Шта нам кажу подаци, обједињени једном линијом на приложеном графикону?

У историји, од 1961. године, имамо два релативно дужа периода стабилности и низ кратких периода нестабилности у количини уноса хранљивих састојака.

Први период је трајао од 1961. до 1974. године и ово је време стабилног пораста уноса хранљивих састојака у просечан организам бивше Југославије. Тада је повећана енергетска вредност просечне дневне исхране са 3.048 калорија у 1961. на 3.606 калорија у 1974. години. Повећање уноса за 558 калорија било је последица повећања коришћења: шећера и производа (155), сунцокретовог уља (110), масти животињског порекла (66), сојиног уља (60), пива (43), свињског меса (38), млека (28), јаја (24) и живине (19). У 1961. години скоро половина од укупног уноса калорија била је из пшенице и производа, па је раст стандарда утицао да се прошири избор производа којима би се појачала исхрана у времену напретка и повећања радних активности.

Други период је трајао од 1975. до 1990. године, а представљао је стагнацију у исхрани, мерено уносом калорија, уз релативно мале промене у структури исхране. Просечан дневни унос калорија кретао се у распону од најмање 3.578 калорија 1975. године до највише 3.702 калорије у 1986. години. У овом периоду смањен је унос калорија кроз пшеницу, кукуруз и кромпир, а повећан је кроз свињетину и млечне производе. И пре санкција Србији, на почетку деведесетих година прошлог века, осамдесетих година су наступиле несташице хране услед планске рационализације у њеној потрошњи. Може се видети нагли пад у потрошњи сунцокретовог уља, са 148 калорија у 1982. на 93 у 1983. години, што је компензирано повећањем калорија добијених из сојиног уља, са 76 на 137. У 1983. години није унета, у просеку, ни једна калорија из банана, што се у Србији поновило 1993-1995 године.

У 1991. години, на почетку ратних сукоба дошло је до пада у калоричности исхране са 3.667 на 3.446 калорија. Међутим, ово испитивање исхране довело ме је до сасвим супротног закључка о узроцима грађанског рата 1991-1995 године. До бављења овим подацима моје мишљење о рату било је да је он последица десетогодишње економске стагнације, па би уз њу могло и да се помисли и посумња на глад. Напротив, рат је избио упркос ситости и у бесу, а у етнички хетерогеној држави. У Јапану стагнација траје већ 26 година, од 1991. године, али је народ сит, а земља је хомогена па нема опасности од конфликта. Податак о унетих 3.702 калорије у 1986 години мотивисао ме је да проверим исхрану у САД и дошао сам до закључка да је Југославија била већа“ дембелија“ од Америке, јер је у овој земљи тада коришћено 3.348 калорија.

Американци су тада уносили 354 калорија мање од Југословена. Разлике у структури исхране су биле велике: у Југославији се више уносило пшенице (више за 848кцал), сунцокретовог уља (153), животињских масти (149), кукуруза (136) и шећера (98), а у САД се више уносили сојиног уља (за 288), заслађивача (258), млека (137), говедине (97) и живине (79).

Санкције УН уз хиперинфлацију утицале су да се обори унос хранљивих састојака у просечној исхрани са 3.446, у 1991,  на 2.983 калорија у 1992. години, да би минимална вредност била 2.767 калорија у 1994. години.

Део овог пада није последица исхране у Србији, јер се у подацима за Србију и Црну Гору у 1992. години примећује значајна разлика у односу на податке за Југославију у 1991 години. Највећа разлика, у корист Југославије је у знатно већем уносу пшенице, шећера и сојиног уља, док је у корист Србије већи унос сунцокретовог уља, јабука, осталог воћа, свињетине и животињских масти. Да није последња два производа, рекло би се да се становништво Србије здравије хранило од становника других БЈР.

Из тадашње перспективе хаоса 1993. године, чувени „Аврамовићев програм“ донет је ради биолошког опстанка народа који је спао на поменутих 2.767 калорија у 1994. години. У наредне две године дошло је повећања уноса калорија, на 3.033 калорија у 1996. години.

Нови период пада у количини унетих калорија трајао је до 2001. године, када је достигнут минимум од 2.614 калорија. Следио је опоравак на износ од 2.752 калорије у 2006. години, када се Србија осамосталила изласком Црне Горе из нежељене заједнице.

У овом кратком периоду српске самосталности имамо податке само за 8 година и може се рећи да они стагнирају око просечног износа од 2.726 калорија. То је мало мање него у време Аврамовићевог програма за спас народа, али се народ у међувремену навикао на дуготрајност поста. Ово навикавање пратио је и додатан пад броја становника на селу, укупан пад броја становника и друге појаве које су погодовале испосништву.

У овој краткој временској серији могу се идентификовати неке појаве које заслужују додатно испитивање. На пример, унос калорија из сунцокретовог уља је смањен са 162 у 2011. на 82 у 2013. години, па би требало видети и кретање цене овог производа, релативне цене супститута, и слично.

Већи унос калорија из банана у односу на јабуке може да буде индикатор претерано јаког курса домаће валуте. Банане су више коришћене у исхрани у три периода: 1990-1991, 2002. и 2007-2008 године.

Закључак

Србија се налази на дну листе европских земаља према просечној вредности унетих калорија (Молдавија је имала у 2013. години 10 калорија мање). Уз ниску куповну моћ градског становништва на овај податак делују и смањене потребе: велика стопа незапослених, мало физички активних, велики удео старог становништва.

У односу на период од пре више од четврт века, а ради се о стасавању млађег становништва, чији је удео сада око трећине у укупном, исхрана је енергетски смањена и стабилна је на ниском нивоу. Да ли је то „здрава дијета“ или се дугорочно угрожава здравље народа, питање је за здравствене раднике.

Из базе података ФАО могуће је извршити много додатних анализа, попут:

  1. Односа у производњи и потрошњи на нивоу намирница или група намирница. Колики су извозни вишкови и колики је степен увозне пенетрације на домаћем тржишту. На пример, удео увоза је код рибе већи од 90% домаћих потреба, што је и логично јер Србија не излази на море.
  2. Упоредна анализа исхране у Србији и у земљама у окружењу, као и са свим земљама са доступним подацима, где се налазимо у крајностима, по максималним и минималним вредностима коришћења одређених хранљивих састојака.
  3. Други релативни и апсолутни показатељи попут: (1) удела здраве хране (воћа) у укупном уносу; (2) удела нездраве хране; (3) удела и апсолутне вредности алкохолних пића у укупном износу.

База ФАО још увек не садржи податке за 2014. годину, а како би смо видели где се, и колико, у исхрани одразило смањивање пензија и плата у јавном сектору.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>