Home » 0 Miroslav Zdravković » Kada će Drugi svetski rat u Srbiji da bude završen?

Kada će Drugi svetski rat u Srbiji da bude završen?

И по дедине и по бабине линије припадам „Моравским Србима“, онима који су грдно надрљали у Првом светском рату, и који су у Другом ратовали под „Јорган планином“. Таст ми је пореклом из Западне Славоније, али рођен у Источној Славонији где су му усташе убиле деду и протерале из малог села код Валпова оца и његово четворо браће и сестру. Деда му је почетком двадесетог века отишао на рад у Америку и вратио се у Славонију у време аграрне реформе 1921-1922 године. Усташе су посебно задовољно убијале ове аграрне Србе док су староседеоце покрштавали.

И тако, док са супругом прилично узнемирено гледам на РТС-у Равну Гору (таштини су ми такође моравски сељаци, из Обрве код Краљева), пратим и вести о усташком опијању по Хрватској (имамо и изборе за Косовске институције). Примљени су у Европску Унију, и сада маске могу да се скину са лица. А још кад би и нож могао да проради… Срећом по Србе, понестало је материјала: има мање од 200 хиљада Срба, и то махом старијих од 50 година. Има и православних Хрвата, скоро 20 хиљада, а добили смо и нове народе Бошњаке и Црногорце у Босни, Србији и Црној Гори. Након Хрватске и Црногорске, интересује ме за колико година ће се формирати Бошњачка православна црква? За несташне Бошњаке. Да, да добићемо и Косовску православну цркву, за Албанце који су заборавили свој језик, па не могу у Албанску православну цркву.

Несрећа из Другог светског рата имала је корене у бесмисленом формирању Југославије након првог. Ко је у Другом светском рату нанео више несреће српском народу: усташе или комунисти? Први имају своје резултате у броју убијених. Други су прво подигли устанак у Србији, баш када су усташе најмасовније клале Србе по Хрватској и Босни, а затим су поделили Србе дигнуте на уружје, и у самоодбрани, да се међусобно убијају. Затим су, 1944 и 1945 године више убили Срба у Србији него Немци и Бугари до тада. И док су први имали једнократан ефекат, други су наставили да наносе несрећу Србима у Србији и по завршетку рата, а и данас својом мржњом и презиром према народу у коме су рођени.

Присуствовао сам скупу Института за европске студије о руско-српским односима, а затим и на јавном часу о Евро-Азијским интеграцијама. Помену његова екселенција Александар Чепурин бабу и унуку, и бабин савет унуци како не треба свима да се даје, јер се на крају ни за кога неће удати. Колико ова алузија одговара данашњој Србији? И да ли је бивши амбасадор морао да прозива на скупу у Београду да ли има Срба у сали?

Док се у окружењу приводи крају завршетак Другог светског рата, етничким чишћењем Срба у Хрватској, на Косову и у Црној Гори, он још увек траје и у Србији. Како економским геноцидом, кроз политике које се спроводе, тако и кроз поделу на владајуће Србе, комунистичку децу и унуке, и на овце, којима и ја припадам. Каже ми син, ти си тата овца, добар си и свако ти ради шта хоће. Женске су нам из рода дивљих мачки, а он је татин Бернандинац, добрица, али много немиран јер је још штене.

Дакле, у Србији још увек Други светски рат није завршен. Када ће се завршити? По мом мишљењу за једно 20-так година, када умре задњи сељак удаљен пар километара од коридора десет, и са њим сећање да је некада ту живот постојао. До тада ће шибље и стрљике да одраде свој део посла.

Шта ће у Србији остати када се овај рат, који траје скоро сто година, заврши?

Комунистичко-бандитска олигархија, корумпирана од Запада да лепо живи, и да својој деци омогући школовање у добрим школама на Западу. Рат ће бити завршен потпуном идиотизацијом урбаног становништва, од Суботице до Београда, и не много даље и шире од тога, које ће као урбана сиротиња живети мало од пљачке, мало од социјалне помоћи. Рат ће бити завршен када и последњи становник ове земље заборави ко је, одакле је, већ наркомански зависан само седи уз телевизор и по мало се од њега одмакне да би задовољио неке физиолошке потребе.

Може ли овај Други светски рат да се на неки други начин заврши? Помирењем, обновом, и новим множењем, као пре Првог светског рата, након кога је све у Србији само дељење и одузимање? Сумњам, али се надам, иначе бих престао да мислим и да пишем.

Tags:

28 Komentara na Kada će Drugi svetski rat u Srbiji da bude završen?

  1. Problem sa ustastvom ( sto veliko U ) je indentican revitalizaciji Ravne Gore sa stanovista prosecnog Francuza,recimo !? Dakle prica o II svetskom ratu traje jer tako hocemo i mi i oni. Usput budi receno ne vidim da SAD zameraju Rusiji i obratno na biranju strane u tom sukobu ?!
    Balkan to voli a to je posledica porodicnog vaspitanja sto me vraca na misao da sin ne sme da kaze ocu da je ovca sve i da se radi o karikiranju.Da se taj jezik i takva misao u svakoj kuci na vreme suzbijila ne bi svako malo dolazilo da vracanja na staro i ispravljanja krive Drine.
    Porodice na Balkanu svoja pokoljenja ne uce porazu vec samo pobedi i to je krucijalni problem.
    Otud nastaje svakih 50 godina nova histerija koja se prenosi sa oca na sina.

    Dakle otac nije ovca vec najmanje cobanin a on koliko se secam upravlja stadom. Zabludele ovcice pak svako malo pojede vuk ako je verovati narodnim pricama ili opet nekakva “jagnjeca brigada” sto bi kod nas bio pandan za neke desno orjentisane organizacije.

    To ce prestati onda kada svima bude znatno gore nego sada sto je opet zivotno ekonomska zakonitost. Nevolja zblizava.

    Da li ce to biti za 20 godina ,moguce a moguce i pre no nakon toga zasigurno ce opet neki deka da turi na koleno svog unuka i otpocne pricu o ….!!

  2. Zavrsice se onda kad prestane revizija istorije. Mora jednom da se zna ko je pobedio i ko je bio na cijoj strani. Ruzvelt, Staljin i Cercil su rekli ko im je jedini saveznik u Jugoslaviji i to treba da bude jasno svima.

  3. S obzirom da je politika i ideologija nepreporucljiva na ovom sajtu, ne bih da ulazim u sire rasprave, samo da informisem Zdravkovica. Nisu samo cetnici podigli ustanak, nego i partizani. A ako cemo precizno, prve borbe, doduse krakotrajne, protiv Nemaca nisu vodili ni cetnici, ni partizani, vec obican narod. Takodje, nisu partizani ubijali Srbe samo 1944-e i 1945-e, nego i 1941-e, ali im ni cetnici, ni kolaboracionisticka vlast, nisu ostali duzni istih tih dana. Naime, koga zanima Drugi svetski rat, ako se malo pomuci, moze da nadje koliko su partizani pobili ljudi za vreme tzv. Uzicke republike 1941-e, ali i koliko su kolaboracionisti i cetnici streljali ljudi, odmah po povlacenju partizana iz Uzica.
    I jos nesto, nije ovde u pitanju samo Drugi svetski rat, vec i ono sto se desavala posle rata, u mirnodopskim uslovima, otimanje, nacionalizacija, ubistva i slicno. Svedoci svega toga su i danas prilicno zivi i zdravi, a takve stvari covek ne zaboravlja dokle je ziv. Bicu slobodan da kazem da je u svemu tome nevazno da li je formirana Jugoslavija ili ne, jer je Internacionala zvanicno proklamovala izvoz revolucije. Cilj tadasnjih komunista je osvajanje vlasti u celom svetu i bio bi realizovan da im se posrecilo…
    I tu pomirenja nema, niti ga moze biti. Ne moze ocekivati da neko kome oteras oca u zatvor i oduzmes svu imovinu, da se on sa tobom pomiri. Vazno je da naucimo da gledamo u sutra, a da se sto manje osvrcemo na proslost. To nam je jedino preostalo. Problem je sto nam vlastodrsi naopakom ekonomskom politikom ne dozvoljavaju da gledamo u sutra, pa se mnogi upravo zbog toga vracaju u “slavnu” proslost.

    • Najzad Mile da se slozimo, od “slavne proslosti” leba nema. Problem je sto nasi politicari a i veci deo poslovnog sveta vide max. 3 meseca unapred.

  4. I bre Mile ako pricas o brutalnosti imas pimera u svakom ratu.Od krstaskih do ovih najnovijih, i svi su najbrutalniji za ucesnike. Po nekim procenama u II svetskom ratu stradala je “tek” cetvrtina u odnosu na desetak najbrutalnijih ratova. Recimo prvo sto mi pade na pamet su Huti i Tutsi …
    Komunisti su male mace ,njihove ztrve su sustinski kolateral Hitloreve zamisli jer komunisti nisu nastali kao pandan Hitlreu i ratu uopste vec kao socijalni pokret. Analogno tome da nije bilo II svetskog rata najverovatnije opcija bi bila preuzimanje vlasti u celom svetu od strane komunistickog pokreta.
    Kasni prikljucak SAD u II svetskom ratu je lobisticko ostvarenje krupnih kapitalista koji su se nadali da ce Hitler pobediti. To je bio mac sa dve ostrice i kad su videli da je vrag odneo salu i da bilo kakav ishod tog rata njima ne odgovara onda su elegantno usli. To se zavrsilo sa bacanjem dve atomske bombe na civilno stanovnistvo sto tada ni Hitleru nija padalo na pamet. Opet kazem komunisti su male mace a onda kad su te male mace videle da svet globalno nije pravedno mesto ,naostrili su svoje kandze.

    Sve to naravno ,u svoje vreme, nije ni priblizno bilo brutalno kao Dzingis Kanovi pohodi ili pak jos…

  5. Slazem se, Darko, samo sto se vecina mog komentara odnosi na stanje od 45-e do 55-e, a ne na ratno. Takodje, vecina danasnjih ljudi misle da je Jugoslaviju formirao Tito 1945-e, jer se u skolama decenijama skoro potpuno ignorisao period Jugoslavije izmedju dva svetska rata. Takodje, iz istih razloga, vecina misli da je KPJ osnovao Tito 1941-e i krenuo u borbu za oslobodjenje. Evo, na brzinu, sa Wikipedie, jedan citat o komunistickoj partiji:
    Na Drugom partijskom kongresu, održanom od 20. do 25. juna 1920. godine u Vukovaru, usvojen je prvi program Partije, u kojem su izlažene idejno-politicke osnove i ciljevi revolucionarne borbe i promenjeno je ime partije u Komunisticka partija Jugoslavije. Za nove sekretare partije izabrani su Filip Filipovic i dr Sima Markovic.
    Na opštinskim izborima u martu i avgustu 1920. partija je osvojila mnoge gradove (Beograd, Zagreb, Osijek, Skoplje, Niš i dr.), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920, dobila je 59 mandata, od ukupno 419 poslanickih mandata cime je postala trece stranka po broju poslanika u Skupštini. Gledajuci po današnjim državama KPJ je svoj najbolji rezultat imala u Crnoj Gori s 38 % glasova, potom u Srbiji s 15 % dok je u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji osvojila po manje od 10 % glasova. U leto 1920. godine KPJ je imala preko 65.000 clanova, ujedinjeni sindikati oko 210.000, a ujedno je pobedila na izborima, osvojila vlast u gradu Beogradu iako ce joj potom kralj zabraniti formiranje gradske vlasti.
    Smatrajuci Komunisticku partiju za pretnju, kralj Aleksandar je, optužujuci KPJ da priprema prevrat, iskoristio sukobe sa žandarmerijom i vojskom u štrajkovima rudara Bosne i Hercegovine i Slovenije, te je objavio „Obznanu“, tj. naredio je da se do donošenja Ustava zabranjuje svaka komunisticka aktivnost.
    Cim je usvojen novi ustav, Skupština je 2. avgusta 1921. godine donela “Zakon o zaštiti države”, kojim je komunisticka aktivnost kvalifikovana kao zlocinacka. U obrazloženju tog zakona KPJ je optužena kao krivac za neuspeli atentat na regenta Aleksandra i atentat na ministra Milorada Draškovica.

    • To ti kazem ,da se ne desi Hitler sad bi bile pune ulice komunista sirom sveta.
      Nizak nivo drustvene svesti pre svega podrazumeva nemogunost obrade i sagledavanja datih informacija i njihovu analizu. To je globalni problem covecanstva koji se siri vertikalno i horizontalno. Politika,skolstvo,nauka i uopste drustveni zivot ljudskog roda je talac tog problema.

  6. Ovde zvanična floskula treba da bude bellum omnia contra omnes(rat svih protiv sviju). Osim što ratuju ravnogorci i partizani, urbana i ruralna populacija, centar i periferija, starosedeoci i došljaci, nacionalisti i komunisti, prisutni su i noviji oblici ratova koji zahtevaju ozbiljnu sociološku studiju(privatni vs javni sektor,poslodavci vs sindikati,tržišni fundamentalisti vs intervencionisti, mondijalisti vs antimondijalisti, privatni vs državni univerziteti, administracija vs produkcija, pravnici vs ekonomisti, komercijala vs računovodstvo, agronomi vs veterinari, doktori vs farmaceuti,paušalci vs oni koji vode knjige itd). Neki od ovih ratova prisutni su svakako i u drugim zemljama ali način ispoljavanja ovih ratova kod nas, metodologija i konsekvence svakako su naš specifikum.

    • Sinsisa, nije to nas specifikum, tako je svugde u svetu od kada je sveta i veka. To se zove demokratija. Kod nas je problem sto ne postoje precizna pravila te borbe. Stari sistem i stara pravila su srusena, ali ne do kraja, a novi sistem nije ni izbliza zaokruzen. Ovo kod nas ima elemente haosa, ali je istovremeno i proces uspostavljanja novih pravila. Puno bi olaksalo kada bi se postigao konsenzus u kom pravcu ova zemlja treba da ide, ali je evidentno da je zavodljiva moc samoupravljanja toliko jaka da i dalje uspesno koci sve reforme. Ocigledno da je bilo lako otresti se drzavnog socijalizma, jer je vlasnik svega bila drzava, a ne radnici, pa je ljudima bilo vise-manje svejedno, ali kod nas je bilo proklamovano da su fabrike u rukama radnika, a kada se to misljenje jednom zapati, ocigledno da ga je skoro nemoguce argumentima savladati. Otud kod nas toliko dugo traje proces tranzicije, a prakticno nije odmakao od pocetka. Otud su kod nas svi ti antagonizmi, koje postoje u svakom drustvu, naglaseniji, jer se svi trude da zadrze stare privilegije.

  7. Da svi se danas cude otkud ksenofobija a vec deceniju imate netrpeljivost prema izbeglicama i to svog naroda.Pa su tako na tapetu bile Knindze,Licani,Crnogorci,Bosanci,hercegovci,srbi vs srbijanci bi trebalo da budu vrh gluposti da vrag nije ,po losem obicaju,odneo salu prelivanjem netrpeljivosti na porodicu gde su deca podozriva prema dedama i babama,ocevima,majkama pa na kraju i braca i sestre medju sobom.
    To smo mi sada i ovde.

  8. Sinisa interesantna obzervacija.
    Kad sam jedared seedinom 90-tih dosau u BG iz Londona jedna starija beogradska gospodja me nazvala bosanskim govnetom. Bio sam pristojno obucen a vjerovatno i cinjenica da sam napunio korpu je bez razliga isprovociralo

    • Ne bio je u pitanju samo akcent..To je onaj deo o stanju svesti,ili ti nemogucnost skrivanja niskih strasti.

      U prevodu ona kad cuje taj akcent naglas kaze sledece: Sta mi se vi tu setate po Beogradu kad ste tamo zapocel rat i umesto da ratujete ja ovde moram da se zlopatim ,finansiram rat i da saljem svog sina u isti…Pa onda uzme vazduh pa oplete recimo po postaru koji donosi penzije ili kasirki koja je malo usporenija nego sto bi bilo pozeljno..
      Onda dodje kuci i oplete po muzu koji sedi u fotelji i po vazdan gleda “Dnevnik”st slusa nedozreli a odavno punoletnisin koji sve vise ispoljava agresiju prema roditeljima,starijim osobama,uniformisanim licima i posebno poslovnm ljudima.
      Ta frustracija je zarazna.

    • Ijekavica…

  9. Da nije došla Crvena armija, ne bi bilo ni komunističke Jugoslavije.
    U Grčkoj je partizanski pokret imao veću snagu od antikomunističkog, ipak mu to nije pomoglo.

  10. Vlado, mnogo je to slozenije.

    • Bogme, baš je jednostavno, kako sam i rekao.

      • Prvi izbori posle Prvog svetskog rata održani su 22. avgusta 1920. godine, a najviše glasova dobila je komunistička lista Filipa Filipovića. Nova opštinska uprava sastavljena od komunista odbila je da položi zakonom propisanu zakletvu. Ministar unutrašnjih dela istog dana doneo je odluku kojom se poništava rešenje opštinskog odbora o prelasku opštine pod upravu komunista. Posle te suspenzije, sporazumom između radikala i demokrata izabrana je privremena uprava na čelu sa radikalskim predstavnikom Đorđem Karajovanovićem. Ona je imala zadatak da obavlja opštinske poslove do raspisivanja novih izbora.
        Za period od 1919. do 1926. bile su karakteristične česte promene opštinskih uprava. Samo su Dobra Mitrović i Mihajlo Marjanović bili legalno izabrani predsednici opštine, ali ni oni nisu do kraja ostali na svojim položajima. Skoro pune četiri godine dužnost predsednika obavljali su zastupnici, to jest vršioci dužnosti predsednika Beogradske opštine.
        Mihailo Marjanović je iznenada preminuo 5. januara 1925. godine, vršeći funkciju predsednika Beogradske opštine. Vršilac dužnosti do izbora novog predsednika bio je radikalski predstavnik Miloš Bobić.

        • Verovatno je, u Crnoj Gori, komunistička partija dobila toliko glasova, zato što su pročitali teze o Foerbahu za razliku od Slovenaca.
          I u Čehoslovačkoj je komunistička partija bila četvrta partija po snazi u parlamentu, i verovatno je to razlog uspostavljanja komunizma posle rata.

          • Kada se ne postuje volja naroda na izborima onda je revolucija legitimno sredstvo za sprovodjenje volje naroda.

            • Izvini, volja naroda je volja četvrte stranke po snazi u Kraljevini SHS? Koja se, usput, bavi terorizmom i ne priznaje kralja i ustavni poredak?

              • Narod je vrhovna vlast, ako narod odluci da drzava bude republika, onda kralj leti. I borba za republiku i promenu ustava je legitimna. Jer vlast nije od boga pa da kralj i ustav budu nedodirljivi nego od naroda koji donosi i menja ustav postavlja i smenjuje vlast.

  11. Ne razumem zasto je i ovaj sajt krenuo da ispravlja istoriju? Od “slavne proslosti” leba nema!
    Bilo bi bolje da se pozabavimo novim tehnoloskim talasom koji je na vidiku: Nano tehnologije, bio tehnologije, robotika…, to su pitanja koja sad treba resavati, kako da Srbija ucestvuje u tome, a ne i da nam za 50 godina zito bude glavni izvozni proizvod.

    Danas se sa relativno malo para, na labaratoreijskom nivou, mogu razvijati nove tehnologije koje ili mozemo prodati strancima ili razvijati proizvodnju kod sebe. Mislim da je to najvaznije pitanje buduceg razvoja!

    • Tekst je isekla elektronika. Deo

      - Skoro u isto vreme počeo sam da se bavim fizikom počeo sam i sa makrsizmom. I tako sam imao priliku da proživim dva iskustva koja su dovela do najvećih prevrata u naše doba. 1951. sam objavio ono što bih mogao nazvati svođenjem računa o ta dva iskustva – knjigu ogleda Ljudi i zupčanici. Umalo me nisu razapeli na krst.

      Smeh joj beše bolan.

      - Shvataš li? Govorio sam o otuđenju, o tehnologiji. I o tehnolatriji. Optuživali su me da sam reakcionar zato što napadam nauku. Nasleđe prosvetiteljske misli. Ispalo je kao da čovek može biti pristalica društvene pravde samo ako se klanja pred Voltinom baterijom.

      Sagao se, podigao kamenčić i bacio ga u ribnjak. Posle nekoliko trenutka je nastavio:

      - Sad više nije tako nečasno, posle Markuzea i pobune američke omladine i pariskih studenata. Ali jasno, ja sam bio samo bedni južnoamerički pisac.

      Glas mu beše pun gorčine.

      - Ali tehnološko otuđenje dugujemo pogrešnoj upotrebi mašina – nadoveza Silvija – Mašina je izvanmoralna, ona je s onu tačkui etičkih vrednost. Ona je kao puška: može da se koristi u ovom ili u onom pravcu. U društvu koje za cilj ima čoveka to tehnološko otuđenje nikada se neće pojaviti.

      - Do sada ne postoji ni jedno društvo koje bi dokazalo to što tvrdiš. U velikim kolektivističkim zemljama ima iste onakve robotizacije kao i u Sjedinjenim državama.

      - To može biti prolazno. Sa druge strane, kako da se reši problem čoveka i broja stanovništva koje raste geometrijskom progresijom a da se ne omasovi proizvodnja hrane i predmeta? Masovna proizvodnja podrazumeva nauku i tehnologiju. Može li se odbaciti tehnika kada tri četvrtine sveta umire od gladi?

      - Siromaštvo, društvene nepravde, moraju biti uništeni. Govorim ti da ne bi trebalo preći iz bede u nerazvijenosti u bedu hiperrazvijenosti. Iz nemaštine u potrošačko društvo. Pogledaj mlade Amerikance. Sluganjerstvo gore od onog u nemaštini. Nisam ubeđen da glad nije bolja od droge?

      - Ali šta onda predlažete?

      - Ne znam. Znam samo da moramo postati svesni tog užasnog problema. Kad smo već upola razvijeni, nemojmo biti tako glupi da ponavljamo propast hiperrazvijenosti.

      - Ako se siromašne zemlje ne budu razvijale, pomagale bi da se održi njihov ropski položaj. Govoriti o bolivijskim rudnicima protiv materijalnih dobara ne bi bilo tako lakoumno cepidlačenje?

      - Nikada nisam odobravao iskorišćavanje, dobro znaš. Rekao sam i govoriću i dalje, premda to sada nije ni lako ni dopadljivo, da ne vredi dizati krvave revolucije da bi se kuće jednoga dana napunile beskorisnim drangulijama i decom zatupljenom od televizije. Ako ćemo da sudimo prema ishodu stvari, ima veoma siromašnih zemalja koje su bolje od Sjedinjenih država. Vijetnam. Čime je odneo pobedu nad najtehnologizovanijim narodom na svetu? Verom, požrtvovanim duhom, ljubavlju prema svojoj zemlji. Duhovnim vrednostima.

      - Da, Ali ne kažite mi kako biste davali hranu (ne govorim o beskorisnim drangulijama) stanovništvu koje raste geomatrijskom progresijom.

      - Ne znam. Možda bi trebalo uravnotežiti svetsko stanovništvo. Ali u svakom slučaju znam šta neću. Ni superkapitalizam ni supersocijalizam. Neću superdržave sa robotima. U Izraelu su mi pričali sa prezirom o jednom kibucu: pravi cipele, čini mi se, tri ili četiri puta skuplje nego u nekoj fabrici u Tel Avivu. Ali ko je rekao da je zadatak kibuca da pravi jeftine cipele? Njegov je zadatak da pravi ljude. Imaš li sat?

      Silvija je skoro gurnula nos u časovnik. Bilo je sedam i deset. Nalazili su se na terasi starog letnjikovca. Oslonjen na ogradu, S. joj je objasni kako je reka bila sve do dole, gde sada jure pomahnitali automobili. Stari setni park, izdeklamova S. kao za sebe.

      Šta?

      Ništa, zamislio se.

      - Veliki mit o Napretku – reče napokon. – Industrijska revolucija. Sa Biblijom u ruci (uvek je dobro praviti svinjarije pod časnim izgovorom), uništili su čitave kulture, ognjem i mačem su probili put u stare asfričke ili polinezijske komune, kamen na kamenu nije ostao. Radi čega? Zato da bi ih napunili prostišem napravljenim u Mančesteru, da bi ih nemilosrdno iskorišćavali: U Belgijskom Kongu sekli su im ruke ruke ako bi ukrali neku stvarčicu; oni, koji su krali čitavu zemlju. Ali ne samo da su ih porobili, oduzeli su im i stare mitove, sklad sa veseljenom, bezazlenu sreću. Tehnolatrijsko varvarstvo, evropska nadmenost. Sada plaćamo taj veliki greh. Plaćaju za njega drogirana, izgubljena deca u Londonu i Njujorku.

      - Nije li vas uhvatila romantičarska nostalgija za leprom ili neuhranjenošću, ili dizenterijom?

      S. je pogleda sa nežnom ironijom.

      - Ostavimo to po strani, Silvija. Više volim da razgovaramo o nečem drugom što je na sastanku ostalo nedorečeno. Razume se da je marksizam u pravu kada su u pitanju izvesne socijalne i političke činjenice u ovom drutvu. Ali ima drugih činjenica koje mu se opiru.

      Opiru? Silvija isturi svoju saracensku glavu.

      - Naravno: umetnost, snovi, mit, religiozni duh.

      Stidljivo (strašno je čudna bila suprotnost između Silvije sa sastanka, smele, podsmešljive, blistave, i ove Silvije u parku), ona je ustvrdila kako je marksistički ateizam više politički, a ne teološki. Nije imao za predmet smrt Boga nego uništenje kapitalizma. Kritikovao je religiju u onoj meri u kojoj je ona prepreka za revoluciju.

      S. ju je mirno gledao, ali sa nevericom.

      Šta, ne slaže se?

      - Znamo da je Crkva podržavala eksploataciju. Pomenuo sam već Bibliju i Afriku. Ali ja govorim o nečem drugom, ne govorim o političkom stavu crkve, nego o religioznom duhu. Marks je bio istinski ateista, zbilja je verovao da je religija obična prevara. Ni manje ni više nego scijenfilisti.

      Posle se nasmeja.

      - Televizija je opijum za narod. To je istinit aforizam. Ali nemoj se ljutiti. Divim se Marksu; započeo je, zajedno sa Kjerkegorom, proses opravdavanja konkretnog čoveka. Ali sada govorim o njegovoj veri u nauku, koja nas je, vidiš, dovela do druge vrste otuđenja.

      Tu se više ne slažem sa tvojom teorijom. Isto je tako i sa velikim neomarksistima kao što je Kosik. Oni su u suštini racionalisti.

      - Ali dijalektički um nije onaj isti običan um od pre.

      - Dijalektički ili ne, i dalje je apstraktan. Sve oni hoće da razotkriju, sve da objasne. Naravno, ne mislim na one koji „objašnjavaju“ Šekspira prvobitnom akumulacijom kapitala. To je obična igrarija.

      Seo je i na trenutak se zamislio. Zatim je dodao:

      - Gledaj šta se desilo sa mitom. Enciklopedisti su se smejali: čista mistifikacija. I, uzgred, tu je koren ove sadašnje zbrke: da je demistifikacija isto što i de-mistifikacija. Ljudi od nauke su umirali od smeha. Ti nisi upoznala svet kao ja, koji sam radio pored novelovaca, u velikim istraživačkim centrima. Ali postoji jedan slučaj koji mi izgleda patetičan. To je slučaj Levi-Brila (francuski filozof 1857-1939). Znaš li za to?

      - Ne. Ja sam se ograničila na Levi-Štrosa. Jesu li rođaci?

      - Nisu. Ovaj o kome ti govorim piše se sa ipsilon. Poželeo je da napiše knjigu kako bi pokazao uspon od primitivnog mentaliteta do naučne svesti. Znaš li šta mu se, jadniku, dogodilo? Ostario je pokušavajući to da pokaže. Ali je bio častan i na kraju je priznao poraz, priznajući da famozni „primitivni“mentalitet nije niži stupanj čoveka. I da u današnjem čoveku opstaju oba mentaliteta. Kakav užas, zar ne? Obrati pažnju, taj „pozitivni“ mentalitet (ovaj pridev me mnogo zabavlja, ne mogu da ga zaobiđem) ubrizgao je Zapadu misao da je scijentistička kultura nadmoćna nad, recimo, polinezijskom. Šta misliš o tome? A nauka da je nadmoćna nad umetnošću, razume se. Kad sam napustio fiziku, profesor Usaj je prestao da me pozdravlja. Jesi li to znala?

      - Ne.

    • - Lažljivče! Nebrojano puta si mi rekao da se žene razlikuju od muškaraca!

      - Pa to je razlog više da me zanimaju njihova mišljenja. Čoveka uvek kopka ono što je drukčije ili nepoznato.

      - Dakle, priznaješ da je za tebe žena ipak nešto sasvim drukčije od muškarca!

      - Ne treba se uzbuđivati zbog nečega što je tako očigledno, Norma.

      Profesorka istorije pratila je scenu s podrugljivim izrazom na licu, nesumnjivo upozorena da sam nazadan tip. Najedared se umeša:

      - Zar zaista mislite?

      - Šta, zar zaista mislim? – upitah nevino.

      - Da je razlika između muškarca i žene očigledna – odgovorila je, jetko naglasivši poslednju reč.

      - Svi se slažu da između muškarca i žene postoje očite razlike – objasnio sam joj sasvim smireno.

      - Nisam na to mislila – uzvrati nastavnica s ledenim besom u glasu. – A i vi to dobro znate.

      - Na to? Na šta to niste mislili?

      - Na pol, što je vama dobro poznato – odbrusi ona.

      Bila je kao oštar i dezinfikovan nož.

      - A zar mislite da je to malo? – upitah.

      Postajao sam sve raspoloženiji. Uostalom, njih dve su mi olakšavale ćaskanje. Samo mi je i dalje smetao onaj nejasni utisak da sam profesorku negde već video, ali nisam mogao da se setim gde.

      - Nije to ono najvažnije! Ja mislim na nešto drugo, na duhovne vrednosti. Razlike koje vi muškarci vidite između nečeg što uradi muškarac i onog što uradi žena tipične su za zaostalo i nazadno društvo.

      - Ah, shvatam – uzvratih sasvim smireno. – Za vas žene, za vas je razlika između uterusa i falusa mučno breme iz Mračnih Vremena. Nestaće zajedno sa osvetljenjem na gas i nepismenošću.

      Nastavnica se zacrvenela: te reči nisu u njoj izazvale samo bes nego stid, ali ne samo puko izgovaranje reči kao uterus ili falus (one su bile iz naučnog rečnika, tako da nisu mogle da je postide više od reči „neutron“ ili „lančana reakcija“), nego zato što su u njoj izazvale nelagodu kakvu bi u profesoru Ajnštajnu moglo da izazove pitanje o radu njegovih creva.

      - To je čista fraza – reče ona nabusito. – Neosporno je da žena može danas da se takmiči sa muškarcem u svakom poslu. A to je baš ono što vas, muškarce, izvodi iz takta. Pogledajte delegaciju američkih žena koja je upravo doputovala: među njima se nalaze tri direktorke teške industrije.

      Na to me Norma, koja je bila vrlo ženstvena, pogleda likujući: šta sve nije u stanju da učini osećanje mržnje! Ta ženska čudovišta su je na izvestan način svetila za njenu potčinjenost u krevetu. Razvoj metaluške industrije u Sjedinjenim Državama ublažavao je unekoliko krike koje je ispuštala u orgazmu, kao i zanos njenog bezuslovnog predavanja. Jenkijevska petrohemija je bila protivteža njenom ponižavajućem položaju.

      Ruku na srce: sećam se da sam, listajući novine, primetio vest o dolasku te troupe.

      - Ima i žena boksera – primetih. – Pa ako vas ta čudovišnost ohrabruje…

      - Vi nazivate čudovišnošću to da jedna žena postane član uprave neke velike industrije?

      Ponovo sam bio prinuđen da pogledom, preko atletskih ramena gospođice Gonsales Iturat, pratim jednog sumnjivog prolaznika. Taj moj pokret, savršeno razumljiv, naprosto je razbesnio preispoljnu rospiju.

      - Vama izgleda čudovišno i to što se u nauci pojavio takav genije kao što je Madam Kiri? – tresnu ona, podmuklo žmirkajući očima.

      Više nije bilo vrdanja.

      - Genije – objasnih joj poučitelnim i mirnim tonom – to je onaj ko otkrije identičnost među protivurečnostima. Vezu između stvari koje naizgled nemaju međusobnih veza. Onaj ko otkrije istovetnost u različnosti, stvarnost u prividu. Onaj ko otkrije da su kamen koji pada i Mesec koji ne pada zapravo jedan te isti fenomen.

      Nastavnica je pratila moje izlaganje s podrugljivošću u čkiljavom pogledu, kao što učiteljica odmerava đačića koji lupeta koještarije.

      - A zar je malo to što je Madam Kiri otkrila?

      - Madam Kiri, gospođice, nije pronašla zakon o poreklu vrste. Krenula je puškom u lov na tigrove, a nabasala je na dinusaurusa. Po tome merilu, genije bi bio isto tako i onaj prvi mornar koji je ugledao Rt Horn.

      - Možete vi da govorite koliko vam drag, gospodine, ali pronalazak Madam Kiri predstavlja revoluciju u nauci.

      - Ako krenete u lov na tigrove, a naiđete na kentaura, takođe ćete izazvati revoluciju u zoologiji. Ali to ipak nije ona vrsta revolucije koju izazivaju geniji.

      - Ne, zar sam tako nešto rekao? Osim toga, hemija je slična kuhinji.

      - A filozofija? Vi biste zabranili devojkama upis na filozofski fakultet.

      - Ne, ne bih. Zašto? Nauditi neće NIKOME. Osim toga, tamo će naći momka i udati se.

      - A filozofija?

      - Neka studiraju, ukoliko žele. Neće im biti zgorega. Ali im bogme neće ni previše koristiti. Ništa im neće pomoći. Sem toga, nema nikakve opasnosti da će postati filozofi.

      Gospođa Gonsales ciknu:

      - A znate li zašto? Zato što im ovo apsurdno društvo ne pruža iste mogućnosti kao i muškarcima!

      - Kako to? Zar nismo kazali da ih niko ne sprečava da se upišu na filozofski fakultet? Štaviše: čujem da ta ustanova vrvi od žena. Niko im ne zabranjuje da filozofiraju. Nikada ih niko nije sprečavao da misle, ni u svojoj kući niti izvan nje. Možemo li ikoga sprečiti da misli? A filozofija traži samo glavu i volju za razmišljanjem. Tako je dans, tako je bilo i u doba Grka, tako će biti i u XXX veku. Društvo bi eventualno moglo da osujeti neku ženu da objavi knjigu iz filozofije. Recimo, pribegavajući podsmehu, bojkotu, sve u svemu nečemu slično tome. Ali, molim vas, sprečiti je da misli? Može li ijedno društvo da suzbije predstavu o platonskom svetu u glavi jedne žene?

      Gospođica Gonzales Iturat je planula:

      - Sa ljudima poput vas, znajte, u svetu ne bi bilo napretka.

      - A po čemu zaključujete da je svet napredovao?

      Prezrivo se osmehnula.

      - Naravno, stići u Njujork za dvadeset časova nije napredak.

      - Ne vidim zaista da je nekakva prednost stići tako brzo u Njujork. Što kasnije, to bolje. Sem toga, mislio sam da vi govorite o duhovnom napretku.

      - O svemu gospodine. Taj primer sa avionom nije uzet slučajno: avion je simbol opšteg napretka. Pa i etičke vrednosti. Nemojte mi reći da čovečanstvo danas nije na višem moralnom stepenu nego u vreme robovlasništva.

      - Aha, više volite robove koji dirinče za platu.

      - Lako je biti ciničan. Ipak svaki dobronameran čovek zna da današlji svet poznaje moralne vrednosti koje nisu bile poznate u antičko doba.

      - Da shvatam. Landri koji putuje vozom superiorniji je od Diogena koji putuje lađom na tri vesla.

      - Vi namerno birate neobične primere. Ali to je očigledno.

      - Upravnik logora u Buhenvaldu je superiorniji od zapovednika galije. Bolje je ljudska bića ubijati napalm bombama nego lukovima i strelama. Bomba bačena na Hirošimu je čovečnija od bitke kod Poatjea. Naprednije je mučenje električnim šiljkom nego pomoću pacova, kao što predlažu Kinezi.

      - Sve su to sofizmi! To su izuzeci i usamljeni slučajevi! Čovečanstvo će nadvladati i te strahote. A neznanje će, na kraju, morati da potpuno ustukne pred naukom i znanjem.

      - Religiozni duh je danas jači nego u XIX veku – primetih smireno i perverzno.

      - Mračnjaštvo svake fele na kraju će pokleknuti. Ali, tok napretka podrazumeva povremeno neznatna zaostajanja i lutanja. Maločas ste pomenuli teoriju o Postanju. Eto vam primera šta je sve nauka kadra da učini u borbi protiv religioznih mitova.

      - Ne vidim da je ta teorija delovala porazno. Zar nismo maločas priznali da je religiozni duh danas u usponu?

      - Razlozi su drugi. Ipak, teorija je konačno razbila mnoge zablude, kao što je i zabluda o postanju sveta za šest dana.

      - Gospođice, ako je bog svemoguć, šta njega košta da stvori svet za šest dana i porazbaca tu i tamo kosture nekoliko megaterijuma ne bi li iskušao ljudsku veru ili glupost?

      - Hajte, molim vas! Nećete me valjda uveravati da ozbiljno shvatate taj sofizam. Osim toga, maločas smo hvalili genija koji je otkrio teoriju postanka. A sada terate šegu s njim.

      - Ne šegačim se. Samo kažem da ona ne dokazuje nepostojanje boga, kao što ne odbacuje ni stvaranje sveta za šest dana.

      - Kada bi ste vi odlučivali, ni škole ne bi postojale. Ako se ne varam, vi ste zacelo pristalica nepismenosti.

      - Nemci su 1933. godine bili jedan od najpismenijih naroda na svetu. Kada ljudi ne bi znali da čitaju, barem ih ne bi svakodnevno zaglupljivale novine i revije. Na žalost, čak i da su nepismeni, tu su i druga čuda napretka: radio i televizija. Deci bi trebalo probiti bubne opne i iskopati oči. Ali, taj program bi se teško dao izvesti.

      - Razbacujte se sofizmima koliko vam drago, svetlost će uvek pobeđivati mrak, a dobro odnositi pobedu nad zlom. Neznanje je zlo.

      - Do sada je, gospođice draga, zlo uvek pobeđivalo dobro.

      - Još jedan sofizam. Odakle samo izvlačite te besmislice?

      - Ništa ja ne izvlačim, gospođice. Tvrdnja se zasniva na istoriji. Otvorite bilo koju stranicu istorije i naići ćete samo na ratove, klanja, zavere, mučenja, državne udare ili inkviziciju. Uostalom, ako pobeđuje dobro, zbog čega ga onda treba propovedati? Da čovek po prirodi nije sklon zlu, zašto bi se zlo stavljalo izvan zakona, sprečavalo, žigosalo itd.? Vidite: najrazvijenije religije propovedaju dobro. Štaviše, one izdaju zapovesti kojima zabranjuju preljubu, ubijanje i krađu. Ljudima treba zapovedati da to ne čine. A snaga zla je tako velika i izopačena da se ona čak koristi da bi se preporučilo dobro: ukoliko ne učinimo to i to, prete nam paklom.

      - Dakle – viknu gospođica Gonzales Iturat – trebalo bi propovedati zlo.

      - Ja to nisam rekao, gospođice. Stvar je u tome da ste se vi jako uzbudili i da me više ne slušate. Zlo ne treba propovedati: ono dolazi samo.

      - Pa šta vi hoćete da kažete?

      - Nemojte da se uzbuđujete gospođice. Ne zaboravite da vi branite nadmoć dobra, a vidim da biste me rado sasekli na komade. Jednostavno sam želeo da kažem da ne postoji duhovni napredak. A valjalo bi preispitati i taj materijalni napredak o kome se toliko trubi na sve strane.

      Ironična grimasa pokrenula je nastavničine brkove.

      - Ahm sada ćete mi dokazivati da današnji čovek živi gore od starih Rimljana.

      - Zavisi. Na primer, ne verujem da je jadnik koji osam časova radi u nekoj topionici, pod nadzorom elektronskih uređaja, srećniji od kakvog grčkog pastira. U Sjedinjenim Državama, tom raju mehanizacije, dve trećine stanovništva su neurotičari.

      - Volela bih da znam da li biste radije putovali kočijom nego železnicom.

      - Naravno da bih. Putovanje kočijom je lepše i mirnije. A najlepše je bilo jahati: uzdisati vazduh i uživati na suncu, bezbrižno posmatrati predeo kroz koji se putuje. Apostoli mašine kazali su nam da će čovek svakim danom imati sve više slobodnog vremena. A istina je obratna: čovek ima sve manje vremena i svakim danom je luđi. Čak je i ratovanje nekada bilo lepo, zabavno i muževno, sa gizdavim i šarenim uniformama koje je bilo milina pogledati. Čak je bilo i zdravo. Pogledajte, na primer, naš oslobodilački rat i naše građanske ratove: ako je čovek imao tu sreću da ga ne probodu kopljem ili mu ne odrube glavu, mogao je da poživi stotinu godina, kao moj čukundeda Olmos. Naravno, blagodareći življenju pod vedrim nebom, vežbanju i jahanju. Ako bi neki dečačić bio nejak, slali su ga u rat da ojača.

      Gospođica Gonsales Iturat besno ustade i doviknu svojoj učenici:

      - Ja odoh Normice. A ti znaš šta ti valja činiti.

      I ode.

      Norma sevnu očima i ustade za njom. Dok je kretala, besno mi dobaci:

      - Ti si neotesan tip i cinik!

      Dok sam te večeri sedeo na klozetskoj šolji, u onom stanju koje varira od patološke fiziologije do metafizike, dok sam se u isti mah napinjao i razmišljao o opštem smislu sveta, kako sam često imao običaj da činim u tom najfilozofskijem delu kuće, razjasnio sam ono što mi nije dalo mira još od samog početka tog susreta: ne, ja gospođicu Gonsales Iturat nisam video ranije, ali je bila neverovatno slična onom neprijatnom i grubom ljudskom stvoru koji u Osmorici osuđenih baca feminističke letke iz Mangolfijerovog balkona.

  12. Odlicna prica. Doduse, puno puta ispricana od razlicitih pisaca. Problem ovakvih prica je sto stavovi koje Sabato zagovara (ako je on u pitanju) vaze samo za pojedince, i to prosvetljene pojedince. Obican narod ima mnogo prizemnije zelje, pa su im i zahtevi, namere i ocekivanja potpuno drugacija. Primera radi, lopovu je mera napretka, a nije ih malo, kada upadne u kucu nekom bogatasu i opeljesi veliki plen. Ljudsko drustvo postoji i, kao kod svih zivotinja, brzo se uspostavlja hijerarhija. Vukova samotnjaka je malo, a jos je manje onih koji su sposobni da opstanu van i protiv copora.

    • Tacno, nema dva ista coveka, svi se razlikujemo po svojim sposobnostima. Zato i drustvo mora da bude tako organizovano da postoje socijalni liftovi, da svi imaju jednake sanse. Hearhija u drustvu nikako ne sme da bude nasledna, bez obzira dali se raedi o prenosu vlasti putem nasledja ili putem novca. Drustvo u kojem se nasledjuju privilegije, na kraju pada u “socijalnu sklerozu”, jer ga vise ne vode najsposobniji. Takva drustva su osudjena na stagnaciju i nazadovanje.

      Danas neki siromasni vukovac iz provincije nema nikakve sanse da upise fakultet u Beogradu, tako se drustvo lisava mnogih sposobnih kadrova. Poznato je da je ljudski resurs, najvazniji resurs koja jedna drzava poseduje.

      • Tu dolazimo do bolne ali istinite price o pokvarenoj genetskoj osnovi u Srba nakon silnih pogibenija. Jer u Srbiji je i vukovac ginuo od metka a ono sto je prekostalo i nije u sebi (bar znatnom vecinom) imalo odliku alfa gena.

        Otud ovoliki probisvet u Srbiji ,bez srama i stida.Na stranu naucna cinjenica koja dokazuje da covek pod latentnim stresom i u oskudnom okruzenje daje sve gori i agresivniji porod.

        To ce reci da ovo sada i nije strasno u odnosu na buducnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>