Home » 1 Nebojša Katić, 3 Poljoprivreda » Maltuzijanska klopka i otimačina zemlje

Maltuzijanska klopka i otimačina zemlje

Na bazi poslednjih projekcija, broj stanovnika planete će se do 2050. godine povećati za oko 2 milijarde i preći će cifru od 9 milijardi. Potrebe za hranom će rasti mnogo brže. Do 2050. godine, u zavisnosti od projekcija, proizvodnja hrane bi se morala povećati za 60 do 70 procenata kako bi se izbegle velike krize na tržištu hrane.

Premda ovi podaci mogu ukazivati na krajnje ozbiljnu maltuzijansku klopku, Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO) pokušava da predupredi paniku svojim relativno optimističkim procenama. U tim projekcijama, iako uz dosta ograda, insistira se na tome da je potreban rast proizvodnje ostvariv na globalnom nivou, a da su rizici pre svega vezani za regionalne neravnoteže.

Zanimljivo je da su prognoze FAO-a daleko bolje od onih koje se povremeno pojavljuju u javnosti. Tako na primer Žak Atali u svojoj knjizi „Kratka istorija budućnosti“ iznosi mnogo crnje prognoze, tvrdeći da bi proizvodnja hrane morala porasti preko dva puta da bi odgovorila potrebama tražnje u 2050. godini. Žak Atali je možda sklon preterivanju, ali svakako nije neinformisan čovek.

Problemi poljoprivredne proizvodnje se dodatno komplikuju suludom politikom kojom se deo osnovnih poljoprivrednih kultura koristi za proizvodnju biogoriva, čime se smanjuju obradive površine namenjene ishrani. Rizici se dodatno povećavaju nepredvidivim posledicama globalnog zagrevanja, širenjem gradova na račun poljoprivrednog zemljišta, kao i ekološki opasnim krčenjem šuma kako bi se nadomestio gubitak obradivih površina.

Bez obzira na rizike i neslaganja u procenama, bitka za hranu je počela, a maltuzijansko zvono na uzbunu se oglasilo tokom 2007-2008. godine, kada je došlo do velikog rasta cena pirinča, pšenice, kukuruza i svih osnovnih poljoprivrednih kultura. Velika finansijska kriza je žestoko uzdrmala i tržište hrane. Berzanski špekulanti su počeli da sele kapital sa nesigurnih finansijskih tržišta u realni sektor i da ulažu u hranu, jednu od retkih nespornih i opipljivih vrednosti. Ta dodatna, špekulativna tražnja za hranom je dovela do velikog rasta cena. U zemljama u razvoju, gde veliki deo kućnih budžeta odlazi na hranu, rast cena hrane uvek izaziva političku nestabilnost i socijalne potrese. I samo „arapsko proleće“ (pogotovo u Tunisu i Egiptu) delimično je „pomognuto“ rastom cena hrane.

Problem hrane nije vezan samo za rast cena. U trenucima krize, države su počele da ograničavaju ili zabranjuju izvoz osnovnih prehrambenih žitarica. Bez obzira na bogatstvo i fondove kojima raspolažu, države koje imaju ili projektuju deficit u proizvodnji hrane, više ne mogu biti sigurne da će na međunarodnom tržištu uvek moći da obezbede potrebne količine hrane za svoje građane. Na Bliskom istoku, pogotovo u Saudijskoj Arabiji, UAR-u i Dubaiju, ili na Dalekom istoku – u Južnoj Koreji na primer, prisutan je veliki strah od poremećaja u snabdevanju hranom.

Kako bi se zaštitile od rizika i novih poremećaja, kako bi ostvarile sigurnost u obezbeđivanju hrane, bogate zemlje sa malo obradivih površina su otpočele proces iznajmljivanja ili kupovine obradivih površina u drugim državama. Trendu državnog investiranja u oranice pridružile su se i najveće kompanije koje trguju hranom, kao i mnogobrojni špekulanti koji u proizvodnji hrane vide mogućnost za ostvarivanje ogromnih profita. Čini se da svi ovi investitori na budućnost gledaju sa mnogo više skepse (pa i cinizma), nego što to čini FAO.

U ovom trenutku glavno odredište za investitore je Afrika, gde se nalaze najveće površine slobodnog obradivog zemljišta, ali i vode. (Pod slobodnim zemljištem se podrazumeva površina na kojoj živi manje od 25 ljudi na kvadratnom kilometru.) Procena je da se od oko 400 miliona hektara ovakvog zemljišta, 202 miliona nalazi u podsaharskoj Africi. Još važnije, u ovim zemljama se zemljište može kupiti ili iznajmiti u bescenje. Uz iznajmljivanje ogromnih parcela, stranim investitorima se veoma često dopušta i da kompletnu proizvodnju mogu izvoziti bez ograničenja[1].

Afričke države, gladne deviza i u želji da zaposle svoje građane na bilo koji način i po bilo koju cenu, sada se utrkuju koja će jeftinije dati zemlju strancima. Naravno, i korupcija u ovom procesu igra ogromnu, vrlo često i presudnu ulogu.

U Etiopiji na primer, zemlja se može iznajmiti za 4 do 16 evra godišnje po hektaru, nekada i povoljnije od toga. Kada se tome doda nadnica lokalnih radika od oko 40 centi na dan, dobija se izvanredan „ambijent za investiranje“. Mozambik nudi zemlju koja se može rentirati po ceni od 1 dolara godišnje za hektar. Ako se zemlja kupuje, u Zambiji se hektar može dobiti za 800 do 1.000 dolara.

Iako se radi o zemljama loše infrastrukture pa su potrebna i dodatna ulaganja sa kojima investitori moraju računati, iako se radi o potencijalno nestabilnim državama i režimima, cene koje su u opticaju se čine besmisleno niskim, pogotovo u kombinaciji sa troškovima radne snage koji su gotovo zanemarivi. Vrlo često države daju i dodatne poreske i druge olakšice kako bi privukle investitore u agrar.

Teško je razumeti šta to zapravo dobijaju države koje svoje zemljište, a reč je o stotinama hiljada hektara, tako jeftino prodaju ili izdaju u dugoročni zakup (obično na oko 99 godina). Verovatno je ovakva kratkovidost vezana za činjenicu da oni koji danas donose odluke neće bi tu da vide dugoročne rezultate svojih (ne)dela.

Ponekad, pod pritiskom javnog mnjenja, države bivaju prisiljene da odustanu od već sklopljenih ugovara. Tako je, na primer, na Madagaskaru propao aranžman sa korejskim Daewoo-om o zakupu 1.3 miliona hektara na rok od 99 godina. Uprkos povremenim problemima i otporima proces nove kolonizacije se intenzivno nastavlja.

Samo zahvaljujući jeftinoj afričkoj zemlji, veliki grabež za zemljištem Istočne Evrope je nešto usporen. To usporavanje je pre pitanje godina nego decenija. Države koje ne razumeju šta se na globalnoj sceni zbiva, koje ne prate globalne trendove, mogle bi se vrlo brzo suočiti sa problemom prehrane svojih građana. Raspolaganje svim potrebnim resursima za proizvodnju hrane ni izbliza ne daje dovoljno sigurnosti, ako se zemljište nalazi u rukama moćnih stranaca. Budalasti narodi bi sebe mogli dovesti u poziciju da gladnih stomaka gledaju kako proizvodi sa njihovih oranica hrane neke mudrije narode.

————————————————————————————————————————————————

[1] Na engleskom jeziku se upravo pojavio prevod knjige italijanskog novinara Stefano Libertija pod naslovom „Land Grabbing: Journeys in the New Colonialism“. Knjiga je na italijanskom prvi put objavljena 2011. godine i imala je veliki odjek. Podaci koje navodim su preuzeti iz Libertijeve knjige.

 

4 Komentara na Maltuzijanska klopka i otimačina zemlje

  1. Srbija je tu u povoljnom polozaju jer ministarstvo Privrede trenutno kopmletno rasklapa prethodni nakaradni drzavno privredni ambijent.To ce se uskoro preliti i na poljoprivredu i ubrzo ce cak i Vucicu biti jasno da izdavanje zemlje ljutim Arapima nema nikakvog ekonomskog smisla. Nije domacin onaj koji prodaje i rentira zemlju vec je to onaj ko je kupuje i zakupljuje ,sto su u ovom slucaju Arapi. Naravno i tu ideju dotakli su Dinkicevi prsti pa ostale za to i ne treba optuzivati.Nema potrebe.

    Ako Srbija hoce da vrsi navodnjavanje nek napravi fabriku opreme za navodnjavanje umesto da je uvozi iz Izraela,Holandije i Turske pozajmljenim Arapskim novcima. To je u najmanju ruku idiotizam ali kazem valjda Vucic nije toliki mediokritet da proguta Dinkicevu budalastinu.
    Ako je i pogresio nema veze ,mlad je glup i neiskusan ,naucice..

    Uglavnom Srbija ima njive,vodu i sume tj zemlju koja je krvlju natopljena i siguran sam da na istoj niko nece profitrati sem onih koji su je krvlju i znojem natapali. Mala je moc nekog pravnika,vlasnika pecare ili majkinog nobelovca u poredjenju sa glavnim reziserom. Kod te podele karata nema proigravanja.

    Srbija zemlja seljaka na brdovitom Balkanu.

  2. Kanadski ministar industrije dolazi pred senat da odgovara na pitanja i senator ga pita: ” sta Kanada treba da napravi da bude kao Njemacka, da ima razvijenu visoku tehnologiju”?

    Na to mu ministar odgovara: ” mi nemozemo biti kao Njemacka jer nemamo znanje niti kompanije koje bi Kanadsku privredu napravilo kao Njemacku” ali ono sto je mene pogodilo je kada je rekao “ali mi imamo prirodne resurese za kojima ce u buducnosti biti velika potreba i mi moramo u to investirati”!

    Srbija je na 17.mjestu na svijetu po obradivim povrsinama i kako Darko kaze “Srbija, zemlja seljaka na brdovitom Balkanu”. I onda kada procitas da ce agrarni proracun biti kao za 2013. cca 47 milijardi dinara jednostvano shvatis da politika nema veze sa drzavom u kojoj zivi niti shvacaju u sta da ulazu nego trpaju “stranim investitorima” u dzep (tj peru pare).
    Sadasnja Vlada ima istu politiku kao i prosla. Postuju samo jednog Boga a to su IZBORI. Kako? Lijepo, ako subvencioniraju u vocnjake i vinograde a to treba da sazrije 3 do 5 godina tj trenutacni efekt se nevidi, a u medjuvremenu se IZGUBE izbore i recimo, nedaj Boze, sve to rodi, nova Vlast ce to iskoristiti za sebe i normalno pripisati sebi. Jednostavno i prosta racunica bolje neulazi nista samo koliko moras i to je to! Tuga cemer i jad!

  3. Svakako da bih zelio, imate moj mail pa mi posaljite poruku kako ste to zamislili.

    Puno pozz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>