Home » 0 Miroslav Zdravković » Nekada nasmejan narod

Nekada nasmejan narod

Некада давно Срби су били радостан народ. Толико весео да се хришћанство морало прилагодити таквом карактеру, јер како би тако радосни прихватили хришћанску тугу? Крсне славе и пирови су доказ те радости која је трајала кроз векове упркос ропству и окупацијама. Радост Срба сметала је суседним народима и верама. Стога су Турци (или потурице) у мржњи правили масакре над народом у време великих прослава, а католици су их сматрали дивљацима и некултурнима. Ипак, и римокатоличка црква је прихватала у католичанство Србе, уз могућност да задрже крсну славу. То право им је одузето након анексије БиХ, забрањено је најстроже, а затим је од ових неуротика (ускраћеног права да се радују) створено усташтво као најгори вид мржње према једном, тада другом, народу.

Радостан народ је постао тужан у време и након Великог рата, када скоро да није било породице која није изгубила неког члана у овом догађају. И пре тог Великог рата Никола Пашић је говорио да ће требати Србији 30 година да залечи ране од балканских ратова. А много већа несрећа дошла је превише брзо.

И још се народ у Србији није опоравио од губитака и рана из Великог рата а дошао је Други светски рат. Док су се масовни покољи Срба у НДХ чинили, Тито је дошао да у западној Србији подиже устанак. И 100 за једнога утицало је да из Србије Тито са комунистима буде протеран и да народ у њој у релативном миру проведе време до повратка комуниста који ће га окупирати и спровести веома сурову окупацију која ће трајати до данашњих дана.

Србе су у Хрватској и БиХ клале усташе, помогнуте од локалних католика и муслимана, уз убеђење да кољу невернике, стоку. Од 1944. године комунисти у Србији третирају народ као стоку, па тиме упорно оправдавају злочине над сопственим члановима породица, а због чега су се и дигли на устанак у својим родним крајевима. Ти догађаји 1941-1945. године терају ме да се, након аналитичког атомизирања, саберем и да напишем текст „Срби, народ у трагичном неспоразуму“, а због оваквих окупатора Србије, који сматрају да је народ стока.

До избијања платно-билансне кризе 1982. године национални проблеми у комунистичкој Југославији су сакривани испод тепиха. А од те године наступила је криза која у Србији траје већ 34 године, и крај јој се не види, јер се не види да ће ико прекинути континуитет у уништавању српског народа. Распад СФРЈ послужио је као упозорење СССР-у, тачније Русима, каква је алтернатива уколико не допусте мирно одвајање балтичких земаља, Украјине и других новоформираних држава без државне историје. И данас тај крвави распад служи за застрашивање грађана ЕУ какве су све могућности у игри осим јединственог тржишта.

Након свргавања Милошевића са власти Србија је у економским реформама које морају да буду тешке и болне, а резултате ће дати ускоро. И тако је протекло 16 тешких година у којима је просечном грађанину постајало све теже, док се вршила прерасподела националних ресурса ка приватним локалним џеповима, мање, а више као поклањање Србије странцима, јер што мање буде српска, то ће ваљда имати и што мање разлога да мрзе овај народ.

Некада радостан народ у две ратне генерације изгубио је могућност за радост, а настојао је да је сачува, тихо и у потаји и кроз генерације које су живеле након Другог светског рата. Тешке реформе без којих се не може извршиће коначну ликвидацију српског народа у блиској будућности, за не више од две генерације наше деце, због чије се боље будућности те тешке и непопуларне реформе и спроводе.

И овде опет долазим до „трагичног неспоразума“. Пре 72 године у Србију су дошли „ослободиоци“ и владају Србијом већ у својој трећој генерацији. За њих је народ стока и треба га газити. „Добре слуге а лоши господари“ су Срби преживели геноцид у НДХ. То нису Срби у Србији, тужни шта све од те „домаће“ власти подносе. А подносиће још свакојако зло.

Шта је будућност Србије од власти коју има? http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/srbija-2050-godine/ Не бих да трошим речи на нешто што је известан пут у светлу будућност за коју су неопходне болне и непопуларне реформе.

Шта би могла да буде алтернатива? Осмишљавање и спровођење политика којима је основни циљ да од њиховог спровођења већина становника Србије има користи, видљиве и опипљиве.

Овде ћу дати својих пар предлога који не коштају много, а могу да донесу некакве користи.

-          Поправка локалне инфраструктуре. Општине немају довољно пара да уложе у комплетну обнову асфалта на друмовима. Четворогодишњи план о републичким инвестицијама које би обновиле комплетну друмску инфраструктуру, и његово извршење, учинили би деловање владе видљивим, а и опипљивим.

-          Задржати прелевмане на увоз стоке, меса и месних прерађевина, млечних производа из ЕУ, и у четири године фокусирати се (сем саобраћајне инфраструктуре) на обнову пољопривредне производње и на њу наслоњене прехрамбене индустрије.

-          Не доносити секторске законе којима се додатно уништава приватан сектор, а стварају монополско-олигополске тржишне структуре страним, за наше услове великим, компанијама, чиме се смањује домаћа запосленост неколико пута више у односу на раст запослености у страним фирмама.

-          Раст улагања у: истраживање и развој (више у њиховој информативној функцији, а мање ради основних истраживања), војску и наменску индустрију, национални идентитет и институције које му служе…

-          Ширење информација о позицији Србије у односу на окружење и у међународној економији. Основна функција државе требало би да буде информисање привреде и становништва о могућностима да се ради и заради, а не месарске реформе којима се нешто у Србији реже и сече.

Обележавање 100 година од албанске голготе можда може да послужи да се направе паралеле о Србији у 1916. и 2016. години, и да се извуку ваљани закључци шта треба чинити у ситуацији која је и данас веома озбиљна и опасна.

 

4 Komentara na Nekada nasmejan narod

  1. Poštovanje,citam vas rado ali me smeta sto se na sajtu “makroekonomija” demoniziraju Hrvati(i Bosnjaci u ovom slucaju)bez neke realne potrebe.

    Dobar dio,mozda i dominantan,tih naroda vas ne mrzi,a cesto su i u rodbinskim vezama medusobno sa Srbima.

    Takoder,opaska o novostvorenim drzavama bez istorije(SSSR)naprosto nije tocna(primjerice Litva),a i potpuno nepotrebna te bi pretpostavljam trebala sluziti kao paralela na SFRJ.

    • Поштовани Иване

      Управо сам завршио општину Клањец, жртве у Другом светском рату. Када обрадим целокупни материјал излистаћу све злочине, и четника према Муслиманима и Хрватима, баш све.
      Како је рекао Стипе Месић у недељу 24.4. у Јасеновцу треба направити разлику између усташа и Хрвата. Уколико се она не прави, уколико већина становника подржава клања у Другом светском рату и протеривање у “домовинском” рату, онда квалификација “геноцидности” не важи само за усташтво…
      Ово наравно све што радим је лично оптерећење старењем у коме требам да разумем сопствени живот кроз целокупну слику и никакве везе нема са политиком, демонизацијом и било каквим другим намерама сем са самосазнањем.

      Срдачан поздрав
      Мирослав
      П.С. Нисам пронашао до сада Ваше презиме, а ако Вас интересује радо ћу вам проследити на мејл када будем пронашао.

  2. Prezime je Borozan,nema problema.

    Da se odmah razumijemo,ustase su najgori zlikovci i najveca mrlja na obrazu Hrvata.Uopce ne povlacim paralelu izmedu cetnika i ustasa.

    Samo bi volio da se zna da Hrvati(ili drugi)nisu homogena ustasoidna masa i da normalni ljudi,koji ipak prevladavaju,ne mrze Srbe,kao sto se nadam i obrnuto.

    Inace,odlicna stranica.

    Lijep pozdrav.

    • Поштовани Иване

      У Србији нико не мрзи Хрвате, у шта можете да се уверите доласком у Београд, а при томе можемо још и да попијемо кафицу.
      Да нема никакве демонизације, са моје стране, прилажем 2 чињенице:
      Теча који ми је помогао највише у животу, покојни, био је муслиман (Комуниста, по свом избору и истинском убеђењу). Пронашао сам му порекло у општини Кључ уз средњевековну тврђаву из 10-11 века.
      У Сплиту сам, у војсци, провео годину живота. Уз трагичну успомену о убијеном најбољем другару (након говора Туђмана у Сплиту) Македонцу Гешоски Сашку, ипак имам најлепше успомене о људима који су се од тога оградили, и о Сплићанину који ми је на броду објашњавао какве су Сплићанке, две године могу да гладују ради најлепшег детаља од гагдеробе. Сада ћу проћи кроз именик погинулих партизана, Сплићана, који нису делили усташку идеологију.
      Кроз ово истраживање сазнајем свој живот од учитељице до комшије, тужиоца, директора предузећа, полицајца, мог таста из Хрватске…
      Зло је сваки злочин, убиство, детета, жене, старца, ненаоружаног мушкарца, био он Србин, Хрват или Муслиман (сада Бошњак), и било ко да га је учинио…
      Опасно је када се то, зло, претвори у званичну државну политику.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>