Srpsko svinjogojstvo traži spas u Rusiji

Осим ако нас трговци брукају вестима попут ове:

http://serbian.ruvr.ru/news/2014_05_30/Rusija-vratila-Srbiji-22-tone-shvercovane-svinjetine-2901/

Пре више од 200 година, па и до Другог светског рата српски свињари су до зараде долазили терајући свиње преко Саве и Дунава на пијаце у Будимпешту и Беч. Била су то златна времена српског свињогојства, па је и више свиња у Србији храњено. Сад се кукуруз извози у бели свет да нахрани туђе свиње. Али, то је цивилизацијски напредак. Толико смо напредовали да увозимо свиње из Немачке, Аустрије, Хрватске и других, мање напредних земаља.

У медијима се појавила вест пре пар недеља како, због сукоба око Украјине, извоз свињетине иде у огромним количинама и вредностима пут Руске Федерације, али да се то још не види у подацима о спољној трговини. Ти подаци су објављени за април, и Србија је још увек имала међугодишњи пораст извоза, а упркос поплавама у том месецу. Један од разлога за тај раст био је и рекордан месечни извоз меса и прерађевина од меса (8,8 милиона евра), дувана и производа од дувана (12,2), коже и производа од коже (3,6) и хартије, картона и производа од целулозе (23,7 милиона евра).

Пре више од 10 година један словеначки економиста објашњавао је њиховим привредницима да је заштита тржишних позиција Словеније на Западу једино могућа уколико масовно инвестирају на Истоку, у Србију, Руску Федерацију и Босну и Херцеговину. То су и учинили, а то чине и хрватска предузећа.

Уместо навођења 62% укупног извоза који иде у Европску Унију, као изговора за гомилу непотребних глупости које се чине и чиниће се, много паметније би било да се више траже могућности за инвестиције из Србије и пласман производа на Исток (Турска, Индија, Индонезија, Кина…), јер ће ЕУ још дуги низ година економски стагнирати.

Извоз свиња у Русију може да буде парадигматичан у погледу других производних могућности. Док „трпимо“ најезду хрватских, немачких и осталих свиња са Запада, једини начин да свињогојство преживи је да крене да извози на Исток. Штета је што Турци не једу свињетину, али и за њих имамо говедину, коце, јагњиће и пилиће.

Према подацима СТО-а у марту је извоз свињског меса вредео 1.571 хиљада евра, након 370 хиљаа у фебруару и 43 хиљаде у јануару. Из приложених података може се видети да је постојао извоз свињетине у Русију до новембра 2012. године, да би од тада, па до фебруара 2014. године извоз био ретка појава у малој вредности.

Укупна количина извоза била је у марту 399 тона, док је рекордна количина, у серији коју прилажемо, била 466 тона у августу 2012 године. Јединична цена извоза је кроз време стабилна и креће се између 2,5 и 3,5 евра по килограму националне посластице.

Уколико се жели да се овај раст извоза свињетине у Русију настави, а да при томе не смањимо фонд ове животиње могли би смо да субвенционишемо лица која се воде на евиденцији НСЗ да започну сопствени бизнис по угледу на претке из далеке и славне прошлости. Уколико би се понудило по 50 прасета тежине 30кг и увозне цене од 2 евра по килограму свима који би се регистровали као свињогојци (органски фармери, ако би то лепше звучало), уз 1.000 евра за сточну храну то би коштало 4.000 евра по радном месту. Овом мером била би смањена незапосленост, обновио би се сточни фонд и зарадио огроман новац од извоза у Русију. 12.500 људи по 4.000 евра је 50 милиона евра, а то је исти број запослених као и код страних компанија у 2013 години. И док се стране компаније несебично, дарежљиво и грофовски стимулишу да крену са пословањем у Србији, ред би био да се мало новца понуди и домаћој сиротињи. Макар поплављеној, за почетак.

4 komentara

  1. Problem izvoza u Rusiju je problem garantovanog kvantiteta, i to obostrano. Prvo vam traze garantovaniu kvalitet i kvantitet, a onda vas kad imate ogromne „viskove“ ucenjuju kupovinom (spustaju cenu „u patos“). Potrebno je dakle da to odradi neka veoma ozbiljna kompanija, ili pod nekim vidom asistencije drzave ali da i kupac preuzme obavezu kupovine dugorocne prirode. U suprotnom citav posao je isuvise rizican i potpuno neisplativ. Sta raditi sa svim „zaposlenima“ i tovljenicima koje su proizveli kad neko iznenada promeni cenu ili dobavljeca? Pitajte vocare kakva su njihova iskustva. Jednog dana rusk kupci nisu dosli i onda je nastala katastrofa.

  2. Misli globalno a djeluj lokalno.

    Koji je prijevozni put do majke Rusije?

    @Boki
    Pa poanta jeste da drzava asistira proizvodjacima i da ih skuplja da budu jaci na trzistu druge drzave.
    Pa cemu onda ona osim da preraspredjuje.

  3. Korist od drzave pri izvozu voca u Rusiju je verovali ili ne -nikakva.Nema je. Sve se svodi na individualne kontakte i prodaju na kvantasima u Rusiji.Ovako je barem sto se jagoda tice,a ne verujem da je drugacije i za druge vrste voca.Nazalost, kod proizvodnje svinja problem je malo kompleksniji, pa s obzirom da smo uspesno pogasili sve kombinate i zadruge sanse za znacajniju proizvodnju su nikakve.A stose tice davanja prasica i koncentrata pojedincima, pre desetak godina sam direktno bio angazovan od strane nekakve organizacije koja je davala prasice i koncentrat pojedincima-samo su se lepo najeli besplatnog praseceg pecenja, a koncentrat su menjali za pice i salatu…

  4. Primjer zasto drzava treba da potice samoorganizaciju prvatnog sektora nije samo pitanje oduzimanje novca plagijatorima koji se docepaju ministarskih mjesta nego je to civilizacijska tekovina koja mjenja svijest o radu, stjecanju i drustvu.

    http://www.europa.rs/mediji/vesti_iz_brisela/1775/Danski+agrar+i+srpski+potencijal.html

    Danish Crown je zadruga koja je jednako organizirana kao i JAK banka.

    http://www.danishcrown.com/Danish-Crown/Organisation.aspx

    http://www.danishcrown.com/Danish-Crown/Organisation/Member-elected-organisation.aspx

    http://jak.se/content/structure-and-democracy#.U5OgaCj-Z2

    Jedan clan – jedan glas.

    Znaci to nije drzavni kombinat niti tajkun nego kooperacija manjih i vecih proizvodjaca.

    Srbija nesmije prodavati zemlju strancima da bi se „ukrupnila“ tako da je „konkurentija“ jer to je laz.

    Ukrupnjavanje je prirodni proces medju samim seljacima za koje treba godine.

Оставите одговор на Nenad Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *