Uticaj doznaka na privredni rast, prvi deo

Увод

Последњих деценија присутни су изражени миграциони токови и експанзија ове појаве нарочито је уочљива у претходних неколико година. Као последица тога јавља се и све већи обим трансферисаних новчаних средстава у виду дознака. Емиграционе земље су углавном државе у развоју које карактерише низак и средњи ниво дохотка и у којима прилив новчаних средстава путем дознака доводи до увећања дохотка домаћинстава а самим тим и до повећања потрошње и животног стандарда. У појединим земљама дозначена средства представљају есенцијалне изворе дохотка тако да имају велику улогу и у неутралисању ефеката сиромаштва. Са макроекономског становишта, прилив дознака из иностранства претежно се користи за покриће спољнотрговинског дефицита који земље у развоју готово по правилу остварују. Ослањајући се на стабилност прилива дознака државе ову способност користе и за апсорпцију појединих макроекономских неизвесности.

Дознаке као екстерни извор капитала поседују одређене карактеристике због којих су у великој предности у односу на друге изворе. За разлику од страних директних инвестиција оне показују значајну отпорност на макроекономске шокове, кризне периоде, економске и политичке турбуленције.

Узимајући у обзир обим, улогу и значај, дознаке последњих година изазивају све већу пажњу научних радника. Предмети истраживања су неретко могућности утицаја дознака на трговински биланс, затим анализирање ефеката који испољавају на девизни курс, њихова улога у сузбијању сиромаштва и слично. Како дознаке испољавају висок степен стабилности девизног прилива у односу на друге екстерне изворе капитала, у новије време акценат се ставља и на испитивање потенцијалног утицаја дознака на привредни раст.

Овај рад има за циљ да коришћењем регресионе анализе утврди да ли и на који начин дознаке утичу на бруто домаћи производ Србије. У том контексту, неопходно је дефинисати сам појам дознака, њихова основна обележја и  карактеристике што ће бити представљено у првом делу. Обим и динамика прилива дознака из иностранства у земљама у развоју са посебним освртом на Србију предмет су анализе другог дела. Трећи део односи се на теоријски приступ сагледавања могућих ефеката дознака на привредни раст кроз испољавање свог утицаја на обим производних капацитета, ниво домаћих инвестиција, ефикасност новог капитала. Четврти део је емпиријске природе у коме ће се коришћењем вишеструког линеарног регресионог модела са три објашњавајуће променљиве испитати утицај дознака на привредни раст Србије.

1. Појам и основна обележја дознака из иностранства

Дознаке представљају део дохотка који запослени у иностранству шаљу породици, рођацима и пријатељима у земљи порекла. За поједина домаћинства оне представљају важан износ додатног дохотка намењеног већој потрошњи, улагању у образовање, културу.             С обзиром да првенствено служе за повећање потрошње, дознаке доводе и до смањења сиромаштва и повећања животног стандарда. Ова појава нарочито је изражена код домаћинстава у руралним подручјима.

Посматрано из макроекономског угла, приливи од дознака су један од важних и веома значајних извора екстерног финансирања за већину земаља у развоју. У појединим земљама, износ дознака неретко премашује све остале облике прибављања иностраног капитала преко потребног за финансирање спољнотрговинске равнотеже и остварење привредног раста. Изузетак је однос према страним директним инвестицијама али за разлику од њих, дознаке испољавају много већу стабилност и отпорност на екстерне шокове па самим тим и сигурнији извор финансијских средстава. Званична помоћ и портфолио инвестиције су готово по правилу испод вредности трансферисаног новца путем дознака.

У оквиру овог поглавља пажња ће се првенствено усмерити на дефинисаност дознака, затим на мотиве и детерминанте који утичу на њихову динамику, док ће у трећем делу бити објашњен сам карактер дознака кроз њихову стабилност и цикличност.

1.1. Дефинисање дознака из иностранства

Имајући у виду чињеницу да дознаке представљају међународну финансијску трансакцију и да на основу тога морају бити забележене у оквиру платног биланса, неопходно је јасно дефинисати сам појам дознака. Међународни монетарни фонд у Приручнику за израду платног биланса и међународне инвестиционе позиције (енг. IMF’s Balance of Payments and International Investment Position Manual) прецизно дефинише све позиције неопходне за његову израду. Временом је Приручник мењан, допуњаван, тако да је последње (шесто) издање релевантно за појмовно одређивање ставке дознака као саставног дела текућег рачуна у оквиру платног биланса. Сходно томе, дознаке представљају доходак домаћинстава који потиче из иностранства и који углавном настаје као резултат привременог или трајног одласка људи у страну земљу.[1] У оквиру Приручника у делу који се односи на дознаке детаљно су разрађене и појашњене позиције које представљају суплементе и стандардне компоненте укупних дознака јер као појединачне не могу бити приказане у платном билансу. С тим у вези, неопходно је извршити структуралан увид у циљу јаснијег сагледавања и дефинисања агрегата који представљају саставни део укупних дознака.

Основне компоненте личних дознака (енг. personal remittances) чине лични трансфери (енг. personal transfers) и компензације запослених (енг. compensation of employees).[2] Највећи удео у личним трансферима заузимају дознаке радника. Поред тога, они обухватају и све текуће и капиталне трансфере у новцу или натури које су остварили резиденти иностраних земаља независно од тога који је извор стицања дохотка (предузетништва, имовине и сл.). Када је реч о компензацијама запослених, оне настају као резултат прекограничног кретања радника у циљу обављања сезонског или неког другог привременог посла у периоду краћем од годину дана. Треба имати у виду да компензације запослених представљају нето вредност, односно да је њихова укупна вредност умањена за износе пореза и социјалног доприноса, трошкова путовања и транспорта запослених.

Укупне дознаке (енг. total remittances) представљају суму личних дознака и социјалних бенефиција (енг. social benefits).[3] Социјалне бенефиције се могу дефинисати као бенефиције фондова социјалног и пензионог осигурања имиграционих земаља које се првенствено односе на доприносе по основу незапослености, болести, образовања и слично. Вредност социјалних бенефиција можда није статистички значајна али може бити у ситуацијама када једна земља има велики број резидената запослених у другим државама. Када се укупним дознакама додају текући и капитални трансфери непрофитним институцијама које пружају услуге домаћинствима у матичној земљи, добија се појмовно и статистички посматрано најобухватнија дефиниција дознака.

С обзиром да се ниједна од напред наведених компоненти не може појединачно представити у платном билансу, неопходно је извршити њихово груписање. Један од начина њиховог обједињавања јесте на основу тога да ли оне представљају суплементе или стандардне компоненте. У стандардне компоненте убрајају се лични трансфери и компензације запослених (нето вредност), док све остале представљају допуне за обрачунавање односно суплементе. За израду платног биланса од већег значаја је груписање у зависности од тога да ли су  оне део рачуна примарног и секундарног дохотка, рачуна капитала или рачуна роба и услуга. Ово због тога што се једино тако и у оквиру ових позиција могу унети у платни биланс. Компензације запослених (нето вредност) припадају рачуну примарног дохотка. Лични трансфери, порези и социјални доприноси, социјалне бенефиције и текући трансфери непрофитним институцијама саставни су део рачуна секундарног дохотка. Капитални трансфери домаћинствима и капитални трансфери непрофитним институцијама припадају рачуну капитала, док су трошкови путовања и транспорта запослених део рачуна робе и услуга.

1.2. Мотиви слања и детерминанте прилива дознака

У циљу бољег разумевања учесталости и обима послатих дознака потребно је утврдити који су то мотиви слања односно детерминанте које их одређују. Радови на ову тему указују на различита груписања и поделе у зависности од тога да ли су у питању индивидуални, породични или неки други мотиви. Chami (2008) и сарадници, идентификовали су два основна индивидуална мотива: алтруизам и лични интерес.[4]

Емигранти свој радни век проводе у иностранству, удаљени од својих породица, рођака и пријатеља. Путем алтруизма, они показују бригу за услове и благостање првенствено својих породица у матичној земљи. Емотивна повезаност је пример чистог алтруизма и неретко остаје свеприсутан независно од тога да ли је реч о привременим или трајним миграцијама. Повезивањем степена алтруизма и висине дохотка примаоца и пошиљаоца, могу се извести закључци о обиму послатих средстава. Са повећањем дохотка емигрант шаље већи износ дознака што је такође случај и када домаћинства примаоце карактерише низак ниво дохотка. Дакле, у моделу алтруизма једна од кључних детерминанти извршених трансфера је висина дохотка која је код пошиљаоца директно а код примаоца обрнуто пропорционална у односу на дозначена средства.

Када је у питању лични интерес, Lucas и Stark (1985) као мотив слања наводе намеру емигранта да повећа могућност наследства породичне имовине.[5] Да ли ће и у којој висини бити послате дознаке по том основу зависи од бројних фактора. Старост родитеља, број потенцијалних наследника, вредност домаћинства су само неки од њих. Овакав облик трансферисаних средстава може се окарактерисати и као инвестиционо мотивисан јер се трансфер средстава одвија у намери да се у будућности стекне одређена корист. У овом случају то је наследство породичног домаћинства. Емигрант врши процену ризика и могућности остварења иницијалног циља и уколико се покаже као остварив, дозначена средства постају саставни део инвестиционог портфолија. Улагања у очување и развој домаћинства већа су са повећањем њихове вредности што имплицира и већи износ трансфера. Мада овај мотив није у позитивној корелацији са алтруизмом јер се базира на сопственом интересу он је ипак неретко присутан.

Поред индивидуалних, мотиви слања могу се посматрати и са аспекта породице, односно домаћинства. Реч је о новијој економској теорији на основу које домаћинства путем миграција теже да се осигурају од ризика  несавршености функционисања појединих тржишта у матичној земљи.[6] Ова појава највише је изражена у руралним подручјима из које емигрант потиче и у којима се домаћинства претежно баве пољопривредним активностима. Намера је да се утицај временских непогода или негативних ценовних осцилација на тржиштима пољопривредних производа, које утичу на смањење дохотка, покрије средствима пошиљаоца и на тај начин избегне угроженост потрошње домаћинства.

Породични мотив слања дознака може се сагледати и на основу постојања дужничко-поверилачког односа емигранта и његових чланова породице, рођака или пријатеља. Емиграциони процес у свом почетном стадијуму  захтева одређени износ новчаних средстава који се веома тешко може обезбедити у земљама нижег степена развијености и недовољне конкурентности финансијских институција. У питању су средства намењена трошковима путовања, основних животних потреба, афирмацији у страној земљи и слично. Због тога емигрант ступа у неформални дужничко-поверилачки однос са члановима шире породице или пријатеља у коме ће дознаке касније постати средство отплате.

Детерминанте прилива дознака позитивно су корелисане са мотивима слања. Могло би се рећи да се и једна и друга категорија међусобно допуњују. У економској литератури детерминанте су подељене у две велике групе, прву, која је под утицајем микроекономских фактора и другу, која је под утицајем фактора посматраних на макро нивоу. Микроекономски фактори прилива дознака индивидуално су усмерени на старост, пол, ниво образовања и висину дохотка како примаоца тако и пошиљаоца. С друге стране, макроекономске детерминанте сагледавају се кроз основне макроекономске агрегате и индикаторе привредних перформанси матичних и емиграционих земаља и њиховог потенцијалног утицаја на динамику прилива дознака. У ову групу фактора убрајају се стопа привредног раста, инфлација, запосленост, каматна стопа, трошкови слања и слично.[7]

Утицај макроекономских фактора, употпуњен мотивима слања, може двосмерно деловати на прилив дознака у зависности од тога да ли се као доминантан фактор јавља мотив или детерминанта. У том контексту, повећање стопе привредног раста у матичној земљи може представљати јасан сигнал емигранту да долази до побољшања привредне активности што би уз присуство инвестиционих мотива свакако позитивно утицало на висину и учесталост трансферисаних средстава. Ако се у обзир узме мотив алтруизма, смањење стопе привредног раста такође може утицати на повећање прилива дознака јер долази до смањења дохотка домаћинстава у матичној земљи и њихове веће изложености ризику. Емпиријска истраживања показују позитивну корелацију и када је у питању повећање привредног раста емиграционих земаља. Анализирајући макроекономске детерминанте дознака Lin (2011) у свом раду истиче да једнопроцентни раст реалног БДП-а емиграционих земаља има за последицу повећање прилива дознака у матичну земљу за четири процентна поена.[8]

Инфлација може представљати значајну детерминанту прилива дознака уколико је трансфер средстава заснован на мотивима алтруизма. С обзиром да инфлација доводи до пораста цена, смањења реалног дохотка и куповне моћи домаћинстава, емигранти мотивисани алтруизмом врше учесталији и у обиму већи пренос финансијских средстава у циљу неутралисања негативних ефеката инфлације на домаћинства у матичној земљи. Међутим, када су у питању инвестициони мотиви, пораст инфлације може одвратити пошиљаоце од трансфера средстава сугеришући на нестабилан привредни амбијент и услове привређивања што за последицу има и смањење прилива дознака.

Повећање стопе запослености у матичним земљама може посредно довести и до смањења прилива дознака. Ово је нарочито карактеристично за домаћинства у урбаним срединама где проналажењем запослења долази до пораста дохотка и смањења потребе за неопходним изворима потрошње. Рурална подручја су знатно мање погођена смањењем незапослености јер се њихов доходак првенствено заснива на обради земље и делимично су присутна на тржишту рада што за последицу има и непромењени прилив дознака. Запосленост као детерминанта значајније утиче када се посматра емиграциона земља. Емпиријске анализе показују да једнопроцентни пораст запослености у емиграционим земљама позитивно утиче на прилив дознака у износу од 2,2 процентна поена.[9]

Висина каматне стопе може значајно утицати на прилив дознака из иностранства бар када су у питању инвестициони мотиви. Повећање каматне стопе на депозите приватних лица има за последицу и већи трансфер финансијских средстава од стране емиграната путем формалних канала. Уколико пак не дође до промене приноса на штедњу у матичној земљи а она је већа односу на емиграциону, то ће такође утицати на пошиљаоце подстакнуте инвестиционим мотивима да изврше пренос средстава. Осим што може довести до остварења одређеног профита по основу каматне стопе, прилив дознака на овај начин подразумева формалне канале преноса што значајно олакшава статистички обухват на макро нивоу.

Трошкови слања дознака представљају битан фактор када је потребно донети одлуку на који начин ће се извршити трансфер средстава. Било да је у питању породичан или инвестициони мотив, високи трошкови слања доводе до коришћења неформалниих канала за трансфер новца а како би се избегла оптерећеност трошковима. Велики удео трошкова у послатим средствима и немогућност проналажења неформалних канала може потенцијално и одвратити пошиљаоца од извршења трансакције. Једино у изузетним приликама, бар када је у питању породичан мотив, трошкови трансфера неће представљати значајну детерминанту у ситуацијама када су новчана средства заиста ургентна. Веома је важно да ови трошкови буду на што нижем нивоу имајући у виду чињеницу да њихова висина доводи до нерегистрованих трансакција што монетарним властима знатно отежава посао приликом прикупљања података. Боља координација између банака и смањење трошкова трансфера повећали би коришћење званичних канала за пренос новца што би омогућило знатно прецизнији статистички обухват.

1.3. Стабилност и цикличност дознака

Стабилност прилива дознака из иностранства једна је од најдрагоценијих карактеристика дознака. У поређењу са осталим изворима иностраног капитала, као што су стране директне инвестиције, званична помоћ за развој и портфолио инвестиције, дознаке показују далеко мањи степен волатилности. То значи да су оне знатно отпорније на екстерне макроекономске шокове па се на основу тога могу посматрати као један од изузетно стабилних извора иностраног капитала. Приливи дознака могу бити под утицајем економских и социјалних промена емиграционих земаља али оне неће битније одступати у свом обиму будући да не представљају доминантан део дохотка пошиљаоца. Ово и због тога што развијене земље применом фискалне политике користе аутоматске стабилизаторе који могу заштити пад дохотка емигранта током економске кризе.[10] Нешто већи степен волатилности може се очекивати у ситуацијама привредних и политичких ломова у матичној земљи када долази до повећања трансферисаних средстава.

Да ли ће дознаке показивати мањи или већи степен волатилности зависи и од тога да ли су у питању алтруистички или инвестициони мотиви слања. Неповољно економско окружење и привредни амбијент у матичној земљи свакако ће негативно утицати на прилив страних директних и портфолио инвестиција док ће динамика прилива дознака мотивисана алтруизмом остати на стабилном нивоу. С друге стране, инвестициона мотивисаност дознаке поистовећује са капиталним трансферима што утиче на њихову знатно већу осетљивост изазвану негативним економским условима.

Испитивање промене волатилности дознака током времена могуће је извршити применом Ауторегресивног модела условне хетероскедастичности (Autoregressive Conditional Heteroskedasticity ModelARCH). Користећи овај модел, Janković и Gligorić (2012) су извршиле анализу волатилности прилива дознака у Србију и тиме пружили значајан допринос малобројном научно-истраживачком раду на ову тему. Налази на бази економетријске анализе података о дознакама и њихове волатилности показују да дознаке представљају прилично стабилан извор екстерних финансијских средстава(…).[11] Емпиријска истраживања у правцу утврђивања степена волатилности могу се заснивати и на поређењу стабилности дознака, страних директних инвестиција и званичне помоћи за развој. На примеру 116 земаља у развоју за период 1980-2007, Neagu и Schiff (2009) су упоредним прегледом коефицијената варијације и стандардне девијације дошле до закључка да су дознаке мање стабилне од званичне помоћи али знатно више у односу на стране директне инвестиције.[12]

Циклични карактер дознака везује се за успостављање корелационог односа између цикличних компоненти дознака и промене стопе раста реалног БДП-а како у матичним тако и у емиграционим земљама. Процикличан карактер дознака присутан је у ситуацијама када прилив дознака из иностранства расте услед повећања стопе раста БДП-а матичних земаља. То се може објаснити пре свега инвестиционим мотивима пошиљаоца где привредни раст представља сигнал за просперитетно улагање. Анализирајући цикличност дознака, Ratha (2003) наводи да су током друге половине 1990-их година послате дознаке из Сједињених Држава убрзано порасле упоредо са снажним економским растом.[13] На основу овога може се закључити да постоји изражена процикличност дознака и приликом раста стопе БДП-а емиграционих земаља.

Контрациклични карактер дознаке испољавају када је њихова динамика инверзна динамици раста БДП-а. Рецесиони период матичних земаља, привредне или политичке турбуленције узрокују већи прилив дознака указујући на њихову контрацикличност. Пораст трансферисаних средстава мотивисан је алтруизмом и тежњом да се ублажи недостајући ниво дохотка и смањена потрошња. Смањење стопе раста БДП-а може бити и резултат природних катастрофа што доводи до повећања прилива дознака као средства помоћи становништву и привреди опет упућујући на контрацикличност дознака.

Дознаке могу имати и ацикличан карактер. Он је присутан онда када не постоји корелација цикличних компоненти дознака и стопе раста БДП-а или ако неким случајем и постоји онда није статистички значајна.

 


[1] IMF (2009), Balance of Payments and International Investment Position Manual, sixth edition, International Monetary Fund, Washington, pp. 272-275

[2] IMF (2009), Balance of Payments and International Investment Position Manual, sixth edition, International Monetary Fund, Washington, pp. 272-275

[3] IMF (2009), Balance of Payments and International Investment Position Manual, sixth edition, International Monetary Fund, Washington, pp. 272-275

 

[4] Chami, R., Barajas, A., Cosimano, T., Fullenkamp, C., Gapen, M., Montiel, P., (2008), Macroeconomic Consequences of Remittances. IMF Occasional Paper No. 259, pp. 22

[5] Lucas, E.B.R., Stark, O., (1985), „Motivations to Remit: Evidence from Botswana“, Journal of Political Economy, Vol. 93, No. 5, pp. 901-918

[6] Bouoiyour, J., Miftah, A., (2015), „Why do migrants remit? Testing hypotheses for the case of Marocco“. IZA Journal of Migration, Vol. 4, No. 2, pp. 4

[7] Постоји низ објашњавајућих фактора који могу представљати детерминанте прилива дознака као што су девизни курс, квалитет институција, развијеност финансијске инфраструктуре, политичка права и слободе итд.

[8] Lin, H.H., (2011), Determinants of Remittances: Evidence from Tonga, IMF Working Paper WP/11/18, pp. 12

[9] Lin, H.H., (2011), Determinants of Remittances: Evidence from Tonga, IMF Working Paper WP/11/18, pp. 12

[10] Ratha, D., (2003), „Workers’ Remittances: An Important and Stable Source of External Development Finance“, Global Development Finance 2003, Washington: World Bank, pp. 157-175

[11] Janković, I., Gligorić, M., (2012), „Doznake kao stabilan izvor deviznog priliva u Srbiji“, Ekonomska politika i razvoj, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 233

[12] Neagu, C.I., Schiff, M. (2009). Remittance Stability, Cyclicality and Stabilizing Impact in Developing Countries. World Bank Policy Research Working Paper 5077, pp. 16

[13] Ratha, D., (2003), „Workers’ Remittances: An Important and Stable Source of External Development Finance“ Global Development Finance 2003, Washington: World Bank, pp. 157-175

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *