Home » 1 Nebojša Katić » Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

Vlada Srbije se nalazi u mat poziciji. Šahovska partija koja danas ulazi u završnicu izgubljena je još u otvaranju – u prvim godinama prošle decenije. Srbija je tada pošla ekonomskom stranputicom i na njoj  tvrdoglavo istrajava i danas.

Ekonomska sudbina Srbije je u rukama stranaca i direktno je zavisna od njihove volje. Vlada mora uveriti strance da je u stanju da kontroliše rast javnog duga i da svoje obaveze može uredno izmirivati. Fiskalna konsolidacija (eufemizam za smanjivanje javne potrošnje, plata i penzija) je po preporuci svekolike stručne javnosti, najkraći i najubedljiviji način da se stranci odobrovolje, da se kreditiranje nastavi i da ekonomija krene putem izlaska iz krize.

Pod pritiskom zle stvarnosti i prazne budžetske kase, pod pritiskom MMF-a i njegovih domaćih saradnika, vlada je odlučila da u taj dugo odlagani proces uđe u narednih par nedelja. Čini se da niko u Srbiji ne sumnja da je smanjivanje javne potrošnje i obračun sa javnim sektorom spasonosni lek za sve probleme domaće ekonomije. Pitanja koja se mogu čuti i strahovi koji se iskazuju odnose se isključivo na socijalnu snošljivost i političke posledice mera koje će biti preduzete. Time se jedino i mogu objasniti konfuzija, sporost i neodlučnost koji procesu prethode.

Drugih pitanja nema, drugih strahova nema – ekonomska racionalnost fiskalne konsolidacije izgleda, nikome nije sporna.

Hoće li smanjivanje javne potrošnje zaista dovesti i do smanjivanja budžetskog deficita i javnog duga, i da li je to put izlaska iz krize? Ili se može dogoditi suprotno, pa da proces fiskalne konsolidacije dovede do povećanja budžetskog deficita i javnog duga? Da li će Srbija krenuti putem oporavka, ili će biti gurnuta u još dublju krizu i u još veću bedu?

Pristalice rezanja javne potrošnje veruju da će nova politika dovesti do makroekonomske stabilizacije posle koje će uslediti zdrav i brz oporavak. Država će biti manja, jeftinija i efikasnija, i ostaviće prostor da se privatni sektor razmahne i da se pokrene privredni ciklus.

Ovaj pristup počiva na verovanju da državna potrošnja ugrožava ekonomski razvoj i iscrpljuje privatnu privredu i građane. Država to radi kroz poreze koji smanjuju kupovnu i investicionu moć privatnog sektora, ali i preko finansijskog tržišta gde država previše kredita uzima za sebe i time smanjuje raspoloživ novac za privatno investiranje (tzv. crowding out).

Po istoj školi mišljenja, smanjivanje javne potrošnje neće bitno smanjiti tražnju ni ugroziti privredni rast, pošto će manjak državne potrošnje biti nadomešten rastom privatne tražnje. U konačnom ishodu neće doći do pada BDP-a, ili ako do pada dođe, on će biti mali i trajaće kratko. Otuda i optimistične najave koje dolaze iz vlade, da bi već 2016. godina mogla biti početak boljeg života i da bi plate i penzije već tada mogle početi da rastu.

Koncept ozdravljenja privrede i budžeta kroz smanjivanje javne potrošnje fundamentalno zavisi od jednog pokazatelja koji se u ekonomiji naziva fiskalni multiplikator. Ovaj pokazatelj iskazuje uticaj koji promena u visini javne potrošnje ima na rast BDP-a.

Recepti koji insistiraju na smanjivanju javne potrošnje polaze od toga da se fiskalni multiplikator kreće od 0 do 0.5., s tim da je 0.5 postao neka vrsta prihvaćenog normativa u modelima koji se bave projekcijama privrednog rasta. Ako je multiplikator 0.5, tada 1% pada javne potrošnje smanjuje rast BDP-a za podnošljivih 0.5%. Budžetski deficit se takođe smanjuje (iako ne u punom iznosu pada javne potrošnje). U tom kontekstu, mala žrtva na strani privrednog rasta daje željeni fiskalni rezultat.

Na opisanoj logici EU je koncipirala i modelirala svoju politiku izlaska iz krize za najugroženije zemlje, za one na koje je mogla izvršiti jak pritisak (Irska, Grčka, Španija, Italija). Politika ozdravljenja je imala dve poluge – na jednom kraju je tvrda politika smanjivanja javne potrošnje, dok je na drugom kraju meka monetarna politika. Ona je pokušavala da stimuliše potrošnju i investicije niskim kamatnim stopama u nadi da će privatni sektor nadoknaditi manjak tražnje nastao uštedama javnog sektora.

Nažalost, kada se sa modela pređe na empiriju, svi teorijski konstrukti padaju u vodu. Tabele koje slede daju ekonomsku sliku stanja najugroženijih ekonomija evro zone zaključno sa 2013. godinom. Uprkos lečenju i gorkoj medicini, uprkos rastu nezaposlenosti i maltretiranju građana, deficiti budžeta su i dalje veoma visoki, dok su javni dugovi drastično porasli. Pri tome, mučni proces konsolidacije traje već godinama.

Izvor: Eurostat

Čime se može objasniti ovo drastično nesaglasje teorije i stvarnosti?

Dvojica ekonomista MMF-a su još početkom 2013. godine objavili rad u kome su pokušali da ukažu da su ranije pretpostavke o visini fiskalnog multiplikatora (od 0.5) bile pogrešne i da bi se stvarna cifra mogla kretati u rasponu od 0.9 do 1.7. Dakle, 1% pada javne potrošnje može dovesti do smanjenja stope rasta BDP-a i od 1.7%. To je ogroman pad i prevelika žrtva. Ako su ove kalkulacije tačne, onda je politika fiskalne konsolidacije za države koje su u recesiji pogrešna, a njeni stvarni rezultati su suprotni proklamovanom cilju. Time se i mogu objasniti loši rezultati iz gornjih tabela[1].

Visina fiskalnog multiplikatora se razlikuje od zemlje do zemlje i uslovljena je njenom privrednom strukturom, otvorenošću privrede itd… I u okviru jedne zemlje multiplikator može varirati u zavisnosti od faze u kojoj se njena ekonomija nalazi. Bez obzira na sve ograde i nepreciznosti u anticipiranju visine multiplikatora, jedno je sigurno – smanjivanje javne potrošnje ne garantuje ni izlazak iz ekonomske krize, ni uspešno saniranje budžeta. Ovo pogotovo važi za Srbiju koja ima najveće realne kamatne stope u Evropi. Takve kamatne stope ne mogu stimulisati tražnju i investicije, i potpuno je nejasno na čemu počiva nada u oporavak i privredni rast.

Ozdravljenje domaćeg budžeta je moguće samo kroz porast zaposlenosti, porast BDP-a i fiskalnih prihoda. Ekonomska drama Srbije nije na troškovnoj strani budžeta, već na prihodnoj. Srbiju iz recesije mogu izvesti samo investicije i novo zapošljavanje, a to zahteva aktivnu razvojnu politiku. I da ne bude zabune – ovde ne mislim na investicije koje će kreditirati i izvoditi stranci.

Samo je država u stanju da u kratkom roku, kroz ulaganja u infrastrukturne projekte, kao i u obnovu gradova (fasade, krovovi, stolarija, dotrajale instalacije) pokrene privredni ciklus. Samo je država ta koja može podržati dobra preduzeća i dati im podsticaj da se brže razvijaju. Samo je taj deo ekonomskog života pod kakvom-takvom kontrolom države. Sve drugo je neizvesno, o dugom štapu, u rukama i na volji drugih.

Ako bih nešto sugerisao vladi Srbije u vezi sa budžetom, vratio bih se svom starom predlogu po kome budžet treba dekomponovati na potrošni deo i na investicioni deo. Potrošni deo budžeta se ne mora smanjivati, ali se mora zamrznuti i regulisati preko najavljenih platnih razreda. Investicioni deo budžeta se ne bi smeo ograničavati. Njegovo trošenje bi zavisilo od umeća vlade da organizuje rad na obnovi zemlje, kao i od spremnosti privrede da realizuje investicione programe. To je mukotrpan rad, zahteva posvećenost, planiranje i organizaciju, sve ono što čega je u Srbiji malo.

Budžet se dodatno mora dekomponovati na dinarski i devizni deo. Država se u tom modelu može devizno zaduživati samo da bi finansirala deviznu komponentu svojih troškova, i ni evro više. Uzimati strane kredite da bi se finansirali domaći dinarski troškovi, penzije i plate, najkraći je put u trajno dužničko ropstvo[2].

Dinarska investiciona komponenta se može i mora finansirati iz kontrolisane primarne emisije, na način koji sam već opisao u svom starom tekstu „Beznađe, bespuće i mogući izlaz“[3]. Bez aktivne monetarne politike, bez namenskih, jeftinih, i strogo kontrolisanih kredita iz primarne emisije, do stvarnog oporavka ne može doći. Restriktivna budžetska politika koja je praćena restriktivnom monetarnom politikom nije recept za oporavak, već za samoubistvo.

Ovih nekoliko predloga bi značilo potpunu promenu ekonomske paradigme. Da li verujem da je to moguće? – ne. U čemu je onda smisao ovog teksta? Da budem iskren, nisam sasvim siguran.

————————————————————————————————————————————–

[1] Videti Olivier Blanchard & Daniel Leigh „Growth Forecast Errors and Fiscal Multipliers“ https://www.imf.org/external/pubs/ft/wp/2013/wp1301.pdf. O. Blanchard je glavni ekonomista MMF-a i ovim je analiza značajnija.

[2] Videti tekst „Bauk primarne emisije i ugodno ino zaduživanje“ http://nkatic.wordpress.com/2012/02/29/bauk-primarne-emisije-i-ugodno-inozaduzivanje/

[2] Videti tekst http://nkatic.wordpress.com/2012/02/17/beznade-bespuce-i-moguci-izlaz/

 

Jedan komentar na Fiskalna konsolidacija – na putu, ili na stranputici?

  1. Apsoliman.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>