NESTAJANJE SELA , NESTAJANJE SRBIJE 2016.

Sumorna slika sela…

Od 4.709  naselja, odnosno sela u Srbiji, nestaje njih 1.200! U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji teba da ima dostojan život…

Piše: Branislav Gulan

U Srbiji nisu zapostavljena samo sela nego je zapostavljeno celo njeno ruralno područje. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, a drugi da ne bi trpeli glad. On je čovek koji bi trebalo da ima život dostojan čoveka. Nije to demagogija, niti je reč o socijalnoj politici.

Da društvo zna šta hoće sa selom imalo bi strategiju o rešavanju problema sela. Ali i ova vlada kao i sve prethodne kao da ne razume potrebu za dokumentom – strategijom akcijom ili da je nazove kako hoće, za spas sela. Jer, sa nestajanjem sela, nestaje i – Srbija! To bi bio i spas Srbije. Na selo se uvek gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Selјaka jednom ubeđuju da „baci što više đubriva”, drugi put da izvrši komasaciju, zatim da seje ovu ili onu sortu. Država selјaku treba da pomaže kontinuirano. Problemi moraju sistemski da se reše, a uredbama samo da se „gasi požar”. Jer, i seljak je uvek pomagao Srbiji kada su bili ratovi, zbegovi, sankcije, ekonomske, političke i druge krize. Sad je došlo vreme da mu država bar malo od toga vrati. Agrarom i selima u Srbiji bavi se više od 30 institucija, ali i pored niza obećanja o bolјitku, selu je sve teže, a svako četvrto nestaje! Tako danas u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi! Dakle, današnja Srbija nema nikakvu šansu za opstanak dok ne zaustavi zastrašujući trend odumiranja naselja – sela. Koliko nas interesuju sela, ukazuje i činjenica iz Ustava Srbije, po kome ne postoje sela, već naselja. Sadašnje stanje ukazuje da smo izgubili bitku za sela, pa sad treba spašavati varošice.

Rezultati popisa stanovništva u Srbiji:

• 2.487.886 domaćinstava;
• 7.163.034 stanovnika;
• Van gradskih naselja živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto);
• U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000. Dakle, nestane po jedna varoš, veličine Negotina ili Bačke Palanke;
• Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja;
• Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

 

• Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3 godine).Najstarije je u Evropi;

Stanje u naseljima – selima:

• Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja;
• U 1.034 sela je manje od po 100 žitelja;
• U 550 sela ima manje od po 50 stanovnika;
• U Srbiji je danas oko potpuno 50 praznih naselja, dok 85 odsto njih ima manje od po deset stanovnika;
• U 86 odsto naselja opada broj stanovnika;
• U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno u njima niko ne živi;
• Poštu nema 2.000 sela;
• Čak 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom;
• U 400 sela u Srbiji nema prodavnice. Žitelji moraju na put da kupe hranu;
• Čak u 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteka;
• U 230 sela nema osnovne škole;
• U 2015. godini 173 škole imale su samo po jednog đaka;
• U 2.760 sela nema vrtića;
• U dve trećine sela nema ambulante;
• Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina!
• Od 1950. do 2000. godine na prostoriam SFRJ iz sela u gradove je prešlo oko osam miliona ljudi. Mladi koji su nekada sa sela otišli u grad, danas to su starci koji se vraćaju u sela – da završe ostatak života;
• U svetu je za takav proces trebalo najmanje 120. godina;
• U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi!
• U Srbija ima oko 631.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi oko 330.000 njih);
• Republika Srbija prema podacima RZS, raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine ili 0,47 hektara po stanovniku. U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, koristi se 3.355.859 hektara zemljišta. Preostali deo poseda su utrine, pašnjaci, livade…
• Prosečna veličina poseda u Srbiji je 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je nešto već od 30 odsto (svetu je to više od 60 odsto) čemu teži i Srbija;
• Na tim površinama u Srbiji se uzgaja 908.990 goveda, 3,4 miliona svinja, 1,78 miliona ovaca, 235.576 koza, 26,6 miliona živine i postoji 673.651 pčelinje društvo;
• U Srbiji postoji 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija je punoletna, u proseku je stara dve i po decenije!
• Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen – Kanal Duanv-Tisa-Dunav (sa 960 kilometara mreže), 24 regulacionh i pet sigurnosnih ustava, 16 prevodnica, šest velikih crnpnih stanica I 84 mosta! i još 22.000 kilometara mreže kanala najveći je hidrosistem u svetu. Cilj je bio kada je građen sistem da navodnjava 500.000, a da odvodi suvišne vode sa million hektara. Prva želja nije nikada ispunejna, a druga je funkcionisala sve do pre nekoliko godina;
• Srbija je bogata vodama, koje se veoma malo se koriste. Navodnjava se se oko tri odsto obradivih površina ili blizu 100.000 hektara. Istovremeno u svetu se navodnjava prosečno 17 odsto površina;
• Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika. U užoj Srbiji je to 114.564, Vojvodini 41.137 i na Kosovu i Metohiji samo njih 19). Na početku 2000. godine u fond je novac sa istih tih prostora uplaćivalo njih 500.000! Prosečna penzija je 10.800 dinara;
• U selima se danas nalazi oko 260.000 momaka starosti između 40 i 50 godina života i oko 100.000 devojaka iste dobi koji nisu zasnovali porodice. Da su to uradili Srbija bi imala 500.000 stanovnika više!
• Postavlja se pitanje šta nas očekuje u budućnosti?  Na osnovu istraživanja i predviđanja, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standard prehrambene bezbednosti;

Na selo se iz ugla nauke gleda iz kabineta, bez terenskih istraživanja. Gacamo u glibu stereotipa i predrasuda, a o našem seljaku govorimo kao o nepismenom, konzervativnom, neobrazovanom. Država, međutim, mora da pomaže seljaku kontinuirano, a ne svaki čas da menja uredbe. Stimnulacije za seljaka u EU su 360 evra po hektaru, u regionu upola manje, a u Srbiji iznose tek oko 60 evra po hektaru. Sa takvim stimulacijama mi tražimo da srpski seljak bude konkurentan, što je nemoguće! Uredbama se ne mogu rešavati problemi, već samo – ,,gasiti požar’’. Problemi se moraju sistemski rešavati. Zbog toga je potrebna dugoročna društvena strategija, nacionalni razvoj seoskih područja i hitna akcija.

Nekada mladi doseljenici sa sela  u gradove danas su ostareli penzioneri u gradovima koji se vraćaju u sela. Zbog siromaštva deci ostavljaju stanove, a oni će do kraja života da ostanu na selu, da pomažu decu. Tako su nam sela odavno ostarela, a gradovi sad brže stare od sela. Ne zato što se proces starenja usporio, već zato što ona ne mogu biti starija nego što jesu.  Sledeći stadijum je – izumiranje! To je naša demografska realnost. Ipak, nije problem sam po sebi što se sela u Srbiji populaciono gase, jer je dobar deo njih izgubio svoj istorijski razlog nastanka pre socijalističke industrijalizacije. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima oranizacije privrede i društva što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina, nastalih u otomanslo vreme po  principu ,,uteći u što veći krš i zabit’’ radi opstanka. Na žalost, proizilazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš Obrenović. Još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje naselja u Srbiji doživljava se kao najveći udarac na tradiciju. Kao da pre ,,vekovnih ognjišta’’ nije bilo ,,vekovnih’’ sojenica, zemunica, nomada, lovaca i sakupljača plodova i da se posle sela ne može živeti u vekovnim gradovima, a posle njih u novim adekvatnim vidovima društvenog bitisanja.

Istina je da su dugoročne nepovoljne demografske tendencije u Srbiji presudno određene praksom prema kojoj u poslednjih skoro 70 godina svaka generacija roditelja iza sebe ostavlja generaciju potomaka manju od sopstvene. To nas jeste izbaciolo u orbitu demografski najstarijih zemalja u svetu. Pored toga što u Srbiji godišnje više umre nego što se rodi 40.000 žitelja, iz nje ,,trbuhom za kruhom’’ u jednom pravcu svake godine ode 30.000 ljudi. Odu zato što ovde nemaju perspektivu, nemaju od čega da žive, nemaju gde da se zaposle! Postavlja se pitanje šta bi bilo kada bi izjednačili mortalitet i natalitet. U tom slučaju hrane ne bi imali dovoljnio ni za sebe, a da se i ne govori o hvalospevima izvoza sirovina za proizvodnju hrane od 2,8 milijardi dolara godišnje.

Veoma brzo će postati opasno ako se stanovništvo bude koncentrisalo samo u gradovima (trećina stanovništva danas u Srbiji je u Beogradu i okolini!). Selo je kičma nacije. Kao da zaboravljamo da selo obezbeđuje socijalnu kontrolu nad teritorijama i rešava geopolitičke zadatke (posebno u pograničnim područjiam), odlučujuća je uloga sela u obezbeđivanju hrane, selo je čuvar ekokulturalnosti društva i odlučujuća mu je uloga u ekološkom prosperitetu zemlje. Selo je važan faktor u rešavanju kaliteta života, reprodukcije i čuvar je ljudskog kapitala.

Ne smemo zaboraviti da selo nije samo poljoprivreda. Prioritetni ciljevi u razvoju seoskog područja su održavanje naseljenosti, očuvanje prirodnog bogatstva i civilizacijskih tekovina,  očuvanje zdrave sredine, čiste vode, zdravstveno bezbedne hrane, podmlatka u stočarstvu…Za to se u svetu ulažu ogromna budžetska sredstva (više od 40 odsto budžeta EU ide za agrar), a kod nas samo dva do četiri odsto državnog budžeta.

 

Za održivost sela potrebna je odlučna politička odluka i volja, a zatim strpljivost misionara i optimizam brodolomnika. Samoorganizovanje seoskih zajednica uslovno može da spase sela od odumiranja, ali to nije dovoljno i društvo mora da pomogne promene sopstvenog stava prema selu. Samoorganizovanje, uz novo organizovanje zadrugarstva, je jedan od neophodnih uslova za opstanak, razvoj i obnovu tamo gde ima šta da se obnavlja. Jer, dok smo mi uništavali zadrugarstvo ono se u svetu samoorganizovalo pa sad postoji oko 800.000 do milijardu zadrugara i više od 750.000 zadruga.

Ne smemo zaboraviti da seljaci nisu neuki, konzervativni i nazadni. Savremeno selo gde ima tradicoonalnog i modernog, zapljusnuto je civilizacijskim talasom, radikalnim promenama u načinu rada i sistemu vrednosti. Da bi se kvalitet života seoskog stanovništva približio nivou gradskog, potrebna je modernizacija i izgradnja nove društveno-ekonomske strukture na selu, što bi ubrzalo razvoj poljoprivrednih delatnosti na seoskim prostorima. Rezultat bi bio i povećanje zaposlenosti i atraktivnosti života na selu kao mesta za život i rad stanovništva.