Home » Istorija, Književnost » Komunističko zatiranje građanstva u Srbiji 1944-1945.

Komunističko zatiranje građanstva u Srbiji 1944-1945.

Stalež je tek izašao ispod revolucionarne mašine, povesne kombinacije prese i stroja za mlevenje mesa. Bio je izgužvan, izmrcvaren, iskasapljen. Mnoge porodice su još žalile streljane ili na Sremskom frontu ubijene[1]. Mnoge su žrtve tekućeg klasnog rata, budnosti vlasti i njenih rodoljubnih dostavljača, u kojima Zinovjev vidi prirodne proizvode rane mladosti komunizma, a ja kasne posledice prirodnog ljudskog nemorala [2] i zilotske primene humanističkih načela realnog socijalizma. Neke imaju svoje po grobljima, neke po utrinama, neke po zatvorima, mnoge napolju, u zarobljeništvu, među displaced prestons ili izgnanicima, beguncima, emigrantima, a izvesne, u zabludi, očekuju da se vrate iz istorijske reke bez povratka koja ih je jedne noći odnela.

Zakon o prestupima i zločinima protiv srpske nacionalne časti, donet 11.novembra 1944 – odluka o osnivanju suda, ne i striktni propisi o njegovim ovlašćenjima – aplicira se s podjednakom žestinom na stvarne i izmišljene kolaboratere i one kojima, pod bilo kakvim izgovorom, valja sprečiti glasanje za prvu Konstituantu.

Konfiskacije, nacionalizacije, eksproprijacije, uz agrarnu reform, dovršile su materijalno ruiniranje građanstva što ga je započela okupacija. Njen profesionalno politički sloj, osim nekoliko “nekompromitovanih” izuzetaka (firma Grol & Šubašić), od Britanaca darovanih režimu, “u kome lično neće živet”, da s njima ozvaniči rođenje, a posle da ih na đubre baci, minuciozno je eliminisan.

Bankarsko-industrijski takođe. Trgovački, i to jedino u oblasti maloprodaje i nakupa, jedva se održava pod hroničnom hajkom državne propagande i antišpekulantskih zakona. Zemljoposednika, posle neracionalno zamišljene i ad hoc boljševičke dogme izvedene agratne reforme. Oficirski stalež je ili van zemlje ili van službe, van poverenja u svakom slučaju. Deo činovničkog, poglavito nižeg, služi, ali na mestima ispod njihovih profesionalnih sposobnosti i zahteva karijere. Deo višeg deli sudbinu političara umirovljenih zakonom, strahom i gubitkom iluzija.

Slobodne profesije, kako koja, bolje stoje. Po prirodi poziva prilagodljiviji i sebičniji, umetnici, skulptori, graditelji, muzičari, pogotov monumentalisti, oni “koji duvaju u diple, a ne predaju etiku”[3], cede iz svog dara prvu srpsku mrtvorođenčad socijalističkog realizma i patriotskog romantizma. Umetnicima reči je teže, osim ako ne pripadaju građanskoj nadrealističkoj školi koja živi od predratnih usluga Partiji, između imitacije zapadnjačkih kultnih uzora, idolopoklonstva istočnjačkoj političkoj praksi I profilaktične opozicione šmire.

Naučnici su srećni ako se, kao astronomi, fizičari, hemičari ili matematičari, bave mrtvim predmetima i živim zakonima što njima upravljaju, a ne moraju se, kao nesrećni istoričari, petljati s mrtvim ljudima i dijalektički objašnjavati zašto su mrtvi kad je po svemu trebalo da budu u životu; ili filosofima, čija je nauka, majka ljudske mudrosti, pretvorena u okućnicu za jedan sumnjivi društveni poredak.

Profesori pevaju po partituri dobijenoj od Agitpropa, ili ne pevaju uopšte. Advokati se drže ako su na slobodi i ako mogu tamo da ostanu. Najbolje je lekarima, oni ne trebaju samo buržoaziji, i inženjerima, jer i fabrike ne trebaju samo bivšim vlasnicima.

Revolucija deluje kao mašina za mlevenje mesa i kao presa. Smanjuje, ali i sabija ono što kroz nju uspe živo da prođe. To postaje čvršće, stabilnije, otpornije. A i bezbrižnije. Uprkos teroru, šikanama, ograničenjima i nemaštini, odnosno možda baš njima blagodareći, vladala je među nama, u ekskluzivnim zabranima građanskog geta, neka raspuštena, razuzdana, hedonistička, skoro decameronska atmosfera.

Firentinska mlada buržoazija je, prema Boccacciou, utekla od kuge XIV veka iz grada, provodeći se, dok je svuda oko njih harala pošast. Mi od revolucije, kuge našeg doba, nismo pobegli. U njenom smo gradu produžili da živimo kao da je nema. Ali da se za nju zna, i da zato svaki dan valja do dna iscrpeti, svako uživanje bez uzdržavanja iskusiti.

Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci. Druga knjiga, stranice 221-223. Laguna

Na kraće pasuse “iseckao” priređivač (MZ) radi lakšeg čitanja.


[1] U moje vreme pričalo se da mobilizacija mladih Beograđana i njihovo slanje na Sremski front nije bio samo neophodan oblik završnice rata s praktično već pobeđenim okupatorom nego i jedan od vidova završnice klasnog rata sa srpskom buržoazijom, za koju se pogrešno pretpostavljalo da još nije pobeđena. Rđavo opremljeni i naoružani, neuvežbani, pogrešno vođeni, praćeni nepoverenjem vlastite komande, oni su se našli pred nemačkim veteranima u jednoj od poslednjih kontraofanziva, labudovoj pesmi nemačke bojne slave. Broj poginulih bio je u apsolutnoj nesrazmeri i sa vojnim ciljevima i sa izvojevanom pobedom. Najpotresniji deo knjige Slobodana Selenića Očevi i oci tome je posvećen.

[2] Aleksandar Zinovjev, Polet naše mladosti, Prosveta, Beograd 1985, str.49 i dalje.

[3] Pozvan da 1941. potpiše antikomunistički apel, jednom uglednom kompozitoru profesor M.Đurić je odgovorio: „Vi, gospodine, možete, vi svirate u diple, a ja predajem etiku.“

 

Jedan komentar na Komunističko zatiranje građanstva u Srbiji 1944-1945.

  1. [...] Извор: Макроекономија [...]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>