Home » Književnost » Disidenti, konfidenti, prazne ulice

Disidenti, konfidenti, prazne ulice

А истина је можда могла бити у томе да је управа Сремске Митровице, у консултацији с Удбом Сремске Митровице, дошла до научног, дијалектичког претпостављам, закључка да више нисам акутно друштвено опасан, а уз то сам мал`не мртав, па да би било целисходно, један потенцијалан леш уклањајући, направити места за живе Србе који би их једног дана заиста могли угрозити.

Наш је транспорт на вољени Исток личио на путујући погреб, котеж преминуле прошлости, а ми на лешеве које је немар чиновника оставио да још неко време труну изнад земље. И велоцитет транспорта био је погубан. Прљави марвени вагони у које смо утоварени ишли су од Митровице, преко Београда, до Ниша, неколико пута дуже од редовног воза. Претпостављао сам да ћемо путовати искључиво ноћу како би се избегло узнемиравање јавности.

Брига је била излишна. Јавност је тада, даме и господо моји читаоци, спавала. Скоро да кажем – чмавала. Крај ње је цео њен мртви народ могао да прође, не би се ни осврнула, ни капу скинула па верујем ни уздахнула. И човек и његов народ имају меру перцепције у којој препознају ствари, после чега их, услед бесконачне репетиције, више и не разабирају. Или, ако их и запажају, не дају им више никакво почасно место. Рат, окупација, грађански обрачуни и револуција мртваце су учинили живим, живе засићеним, равнодушним.  Време мртвих је прошло. Живи су опет хтели да живе изван гробља. Да мртви заиста постоје, да нису измишљотина плаћених реакционарних статистика и инструмент психолошког рата империјалистичких сила против напредне Југославије, комунисти су нас опоменули. Чим је неко од њих партијски или службено, редовним пензијским умртвљавањем елиминисан или се омакао на перманентној моралној клизавици у коју се заледио наш политички живот – умро, дакле, ако је комуниста-верник, и као човек, јер изван Партије за њих људскост није постојала – васкрсао је наједном као грађанин. Грађанин који је заспао, зависи када, али свакако не после 1944.

(Данас, 1990, ја сам већ сасвим збуњен. Скоро обевућен. Не знам више ко је где и када заспао, ко се кад, где пре свега зашто пробудио? Неки су се – судећи по мемоарима – расанили пре него што су постали свесни шта чине у будном стању, али их је то сазнање, изгледа, толико пореметило да су, после реторзичног хипнотичког искуства, и на јави предузимали оно што им ни у сну није успевало. Други су се, по инерцији, у кошмару историјске дезоријентације и моралне фисије, обрнутим правцем развијали. По пореклу, филогенетски, напредни, уколико су више напредовали, постајаху све назаднији. Епифаније су чешће него у ранохришћанско доба, кад се наш бог тек рађао. Комуниста би легао без бога, а будио се с њим, док је зарђале душе неких привео лично Христос, водећи их до истине за руку. Властима је с таквим непостојаним, лабилним, некротично трошним материјалом, који је требало да се „од челика кали“, а мешан је од иловаче, осим у неколико тежих, циркуско спектакуларних афера, било лако. Власт је те глинене људе једноставно проскрибовала. Тешко је било нама назадњацима.

Јер сви су се екс-напредњаци, били жртве идеолошког несрећног случаја, преране пензије и спонтаног зачећа истине, или просто пацови с тонућег брода, сместа преселили у нашу кафану. А многи и за наш сто, под орвелијанску липу поражених о одбачених сели. Сели и одмах узели реч, да је више никад не испусте. На страну што су се морале слушати њихове бесконачне, неизрециво досадне исповеди – увек исте, саможиве, безобразне, јер саопштаване су трпељивим бившим непријатељима, нису нетрпељивим бившим друговима – требало је ронити сузе над серијском причом у којој комунист престаје то да буде и због тога доживљава грдне душевне и егзистенцијалне непријатности, а сећати се људи Митровице, српских сељака, понекад и неписмених, несрећнијих у сваком случају, који ни о најтежим искушењима никад ниједну реч нису изустили. Сетити се војвођанских паора, ћутљивих, непокретних, замишљених, које су међу нас доводили без коже на леђима, а који се никоме на то нису жалили. Овамо, опет, у свету наше слободе, комунисти су се, с целом кожом на леђима, за извесне датуме везивали. Неки, можда, и за дан кад је тим паорима драо кож с леђа, да би испод ње нашао скривено жито. Сваки је партијац имао неки свој дан, дан у коме се у њему, и само у њему, „неки ђаво преломио“. Један од последњих случаја припада чувар ваљевског затвора који је основао Либералну странку. Годинама пратим ту комунистичку муку са собом. Једнопартијски систем је за државу, еугенички, што и инцест за породицу. Инцесоидна ће породица генетички производити имбециле, а једнопартијска кад-тад политичке богаље. У целини, то је мука сваке партијске државе; у појединостима муке бивших партијских грађана. Древних, некадашњих, прекојучерашњих, јучерашњих, данашњих, па, очигледно, и сутрашњих. Прекојучерашње молим да се на рамену наших потомака исплачу, наша уморна рамена да поштеде. Констатујем с дивљењем да су своју универзалну, светску грешку подмукло претворили у наше локално, национално саучешће. Да су своју муку како да опстану премоделирали, и то пред нашим очима, па и уз наше масовно учешће – ништа, као оне давне 1944, не кријући -  у нашу муку како да их на власти задржимо. Обратили су се, нажалост, вољној али немоћној страни у том историјском спору. Хоћемо ли им или нећемо помоћи не зависи од тога да ли се сада с нама слажу – ниједан други апел смисла нема – него од „историјске нужности“ која им је добро позната, ако ни због чега другог, зато што су, док је трајала, од ње добро живели, и што су, управо у отпору тој нужности а не њеној служби, произвели своје највеће људе, своје митске хероје. Нека се њој, дијалектичкој историјској нужности, за разумевање обрате. Нас нека на миру оставе. С нама су завршили 1944. Ако смо издржали пола века њихових грехова, то не значи да ћемо мирно подносити пола века њихових кајања!)

Мислио сам, како рекох, да ћемо путовати ноћу да би се избегло узнемиравање народа. Путовали смо, међутим, искључиво дању – ноћ смо провели на споредном колосеку београдске топчидерске станице – да би се избегло узнемиравање власти. Ноћ је, наиме, пружала више могућности за бекство, мада не видим да је у конвоју био и један једини човек за њега способан.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>