Home » Književnost » Zatvor bolji od bekstva

Zatvor bolji od bekstva

Ispričaću vam priču o beguncu, kroz razgovor što sam ga na temu njegovog bekstva vodio, pošto je uhvaćen, u više navrata premlaćen i u samicu vraćen.

-          Dobro – rekao sam – mislio si da ti je skrovište obezbeđeno kod prijatelja?

-          I bilo je. Tako smo se pre njegovog izlaska dogovorili. Ali on je u međuvremenu umro.

-          Pa gde si se sklonio? Kod roditelja?

-          Tamo bi me najpre tražili. Otišao sam kod drugog prijatelja. Ali se nisam dugo zadržao.

-          Zašto?

-          Zbog njegove žene. Moj prijatelj joj ništa nije rekao, ali njoj je bilo sumnjivo što nikuda iz kuće ne izlazim. Naterala je muža da joj sve ispriča. Posle toga, naravno, zahtevala je od mene da odem. U protivnom, pretila je, prijaviće me policiji.

-          I ti si otišao?

-          Nisam odmah. Znao sam da zbog muža neće izvršiti pretnju. I njega bi kao jataka uhapsili. Stvar je u tome što je i život u kući postao nemoguć.

-          Zbog žene?

-          Ne samo zbog nje. I prijatelj se promenio. Plašio se da me ne otkriju.

-          To je prirodno.

-          Ne kažem. Ali mene su, zbog toga, držali u sobi u kojoj je prozor bio zastrt i gde je vladao polumrak kao u mitrovačkom podrumu. Noću sam bio u potpunom mraku, jer su se bojali da me na električnoj svetlosti, čak i kroz zavesu, neko ne vidi. Oni su živeli u susednoj sobi, i to je bilo najgore.

-          Šta je u tome bilo rđavo?

-          Danju ništa. Ali se svake noći krevet tresao, a ja ženu nisam video tri godine. A i drugih stvari je bilo.

-          Kojih?

-          Nisu kupovali hranu za troje da ne izazovu sumnju trgovaca i suseda. Pošto je meni uvek pripao najmanji deo, hranio sam se gore nego na robiji i stalno slabio. Tako sam proveo zimu. Kada je otoplilo, rekli su mi da me u kući ne mogu držati jer im na studije dolazi rođak iz provincije. Premestili su me u dvorišnu šupu. Ona je bila u potpunom mraku, a povrh toga vlažna i prljava.

-          Kao kaznena rupa ovde?

-          I gora. Počeli su i neredovno da me hrane, izgovarajući se zaboravom ili poslom. Najzad sam se razboleo. Nisam mogao lekaru i zamalo nisam umro.

-          Kako si se izvukao?

-          Prijavio sam se.

-          I tako spasao.

-          Jebem ti takvo spasenje! Tek onda su nastale neprilike. Nisu hteli da veruju da sam preživeo bez ičije pomoći. Hteli su da znaju ko mi je pomogao.

-          Jesi li priznao?

-          Morao sam.

-          Izdao si, dakle, prijatelja?

-          A ne! Nisam njega. Rekao sam da me je skrivala njegova žena a da on o tome ništa nije znao.

Pored toga što živi kao u zatvoru, pa ponekad i gore, begunac mora da se nosi sa strahom od hvatanja kojeg je zatvorenik lišen. A strah od zatvora, ako ste u njemu već bili, gori je i od samog zatvora.

Borislav Pekić „Godine koje su pojeli skakavci“, treća knjiga, str. 220-222, Laguna

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>