Home » 0 Branislav Gulan, 3 Poljoprivreda » ПЕРСПЕКТИВЕ РУРАЛНИХ СРЕДИНА У СРБИЈИ

ПЕРСПЕКТИВЕ РУРАЛНИХ СРЕДИНА У СРБИЈИ

БРАНИСЛАВ ГУЛАН

Члан Одбора за село САНУ, Београд, Кнез Михаилова 35, e-mail:gulan@nscable.net

Члан Научног друштва економиста Србије

САЖЕТАК

Рурални развој и рурално предузетништво представљају нову развојну филозофију агробизниса у Европској унији. Реч је о новом концепту друштвено – економског развоја у теорији и пракси развијених земаља. У Србији на жалост до сада није постојала конзистентна и дугорочна политика руралног, брдско-планинског, као ни развоја предузетништва. Саставни део ће бити и рурално предузетништво као модеран систем привређивања и одрживог развоја и модела мултифункционалне пољопривреде. Дакле, ради се о моделу привређивања који је везан за пољопривреду и ,,око пољопривреде”. Зато је мултифункционалност кључна реч нове аграрне и руралне политике у Србији. Јер, око три четвртине њене територије чине рурална пространства на којима живи половина становништва. Полазећи од те чињенице постоје потенцијали за развој аграрног предузетништва. У Србији је  близу 800.000 незапослених, а од десет радника који су остали без посла више од половине могло би да се запосли у руралним, подручјима, посебно брдско-планинских региона Србије. Повратак у рурална подручја не значи, међутим, посељачење радника и њихово враћање ралу, мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде – у шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктури, малим и средњим погонима. Искуства ЕУ указују да осмишљена политика руралног развоја, финансијски подржана, има за резултат успешну руралну економију, са могућностима за запошљавање. Повратком у село, оно ће опстати и остати, јер у Србији од 4.600 села на путу нестанка је – 1.200! У њој је, на жалост недовољна подршка развоју предузетништва уопште, па и аграрног предузетништва, због чега њена рурална подручја све више ,,пате” од деаграризације, сенилизације, па и гашења читавих села. Доказ томе је да у 986 села има мање од по 100 становника.

 

Кључне речи: рурална подручја, село, пољопривреда, мултифункционалност

УВОД

Рурални развој и рурално предузетништво представљају нову развојну филозофију агробизниса у Европској унији. Реч је о новом концепту друштвено-економског развоја, који је разрађен у теорији и пракси развијених земаља. У Србији на жалост до сада није постојала конзистентна и дугорочна политика руралног, као ни развоја предузетништва, а тек се сад ствара дугорочна стратегија руралног развоја. Саставни део ће бити и рурално предузетништво као модеран систем привређивања и одрживог развоја и модела мултифункционалне пољопривреде. Дакле, ради се о моделу привређивања који је везан за пољопривреду и ,,око пољопривреде”. Зато је мултифункционалност кључна реч нове аграрне и руралне политике код нас, пошто је Србија изразито рурална земља.

У агроекономској теорији не постоји једна стандардна, универзална дефиниција руралности. Код дефинисања руралног у развијеним земљама препоручују се многи индикатори. У неразвијеним земљама још увек се рурално третира са негативном конотацијом, у смислу супротстављања урбаном. Међутим, у аграрној економији развијених земаља постоји нови концепт руралне економије која представља комплекс сеоских економских активности (примарна пољопривреда, прерађивачка индустрија, рударство, шумарство, туризам, занатство, уређење простора, рекреативне и еколошке активности…). То значи, рурални развој се дефинише као интегрална, територијално заокружена, сеоска привреда, коју чини скуп међусобно повезаних привредних делатности. И још нешто: у развијеним земљама присутна је тенденција одвајања руралне политике од аграрне, као засебних сегмената економске политике. Предузетништво се у савременој економији сматра четвртим фактором друштвене репродукције-поред земље, рада и капитала. Идеја аграрног предузетништва јавља се седамдесетих година прошлог века у Европској економској заједници, да би била посебно подржана деведесетих година XX века у ЕУ.

РАЗВОЈНА СТРАТЕГИЈА

Рурална развојна стратегија ЕУ садржи следеће компоненте: подизање локалних потенцијала, осмишљавање регионалног концепта, приступ ,,од дна ка врху”, децентрализацију, интеграцију и мултисекторски приступ, хоризонтално повезивање и стварање мреже између јавних и приватних партнера. Социокултурна димензија развоја укључује пољопривреду као кључну делатност у планирању регионалног просперитета. Кроз њу треба да се очува културна баштина и традиција израде производа типичних за неки регион. Уз то иде и реафирмација старих заната и традиционалних локалних производа, све израженија тражња за сеоским туризмом и интересовање за локалну културу и традицију. На тај начин се успоставља веза између традиционалног и модерног. Рурално подручје Србије заузима око три четвртине њене територије на којој живи готово половина становништва. Недовољна пажња се међутим поклања руралним проблемима. Слично као у земљама у развоју руралност се и у Србији поистовећује са сиромаштвом. У њој је, на жалост недовољна подршка развоју предузетништва уопште, па и аграрног предузетништва, због чега наша рурална подручја све више ,,пате” од деаграризације, сенилизације, па и гашења читавих села.То је посебно карактеристично за брдско планинске регионе Србије. Доказ томе је да у 986 села има мање од по 100 становника.

Досадашња искуства у примени интегралног руралног развоја (ИРР) у неразвијеним земљама су негативна. Све до данас у овим земљама нису остварени очекивани резултати, због тога што нису створене потребне друштвене претпоставке за ефикасну имплементацију пројекта ИРР. Разлози који су довели до неуспеха у реализацији овог концепта у неразвијеним земљама, ефикасно су отклоњени код развијених чија су искуства занимљива. Као колевка пољопривреде Француска је прва лансирала нови модел ИРР. Почело се кроз просторно планирање. Позитивни ефекти су се одмах видели, па је осамдесетих година прошлог века годишња стопа нестајања породичних фарми сведена на само два одсто! У Аустрији је овај концепт представљен кроз развој планинских подручја, а Италија је у руралну фазу ушла преко реформе структурних фондова крајем осамдесетих година прошлог века. Португалија и Ирска почели су модерну руралну фазу у последњој деценији XX века кроз интегралне пројекте. За мање развијене земље, каква је и Србија, поучан је пример Шпаније која није поседовала одговарајуће институционалне ресурсе потребне за имплементацију концепта ИРР. Ова земља је занимљива и по свом географском и геостратегијском положају, али и по недостатку инфраструктуре, због чега су многа њена подручја била економски неинтересантна и изолована. Програм је успео јер је Влада Шпаније у почетној фази инвестирала у индустријске погоне на руралним подручјима. Резултати су били видљиви у отварању нових радних места и коришћењу природних ресурса на руралним територијама. Дошло је до повећања броја малих и средњих предузећа, а консултантске агенције су унеле савремену тржишну логику и филозофију. Пронађена су решења којима се не нарушава равнотежа између природе и човека, како би простори остали еколошки очувани и поред интензивирања активности на економској валоризацији и решавању социјалних и демографских проблема. Занимљива су и искуства Швајцарске у подршци малим породичним фармама, малој привреди у целини, посебно развоју туризма у руралним срединама. Провођење ефикасне руралне политике може бити пример компатабилности аграрне, руралне, регионалне и глобалне развојне политике.Основна карактеристика швајцарског приступа је доминација регионалног над секторским. Овоме доприноси и државно уређење које је по много чему специфично у свету. За Србију је посебно поучно искуство Ирске, која је у Европску економску заједницу ушла 1973. године, као неразвијена земља. За кратко време ова земља је остварила не само импресиван привредни развој, већ и радикалну друштвену трансформацију. Од изразито аграрне и традиционално имигрантске земље, она је достигла ниво високо развијене постиндустријске имигрантске земље. Рецепт успеха је и у томе што су Ирци схватили, на почетку транзиције, да рурални развој није синоним за пољопривредни развој. Интеграција руралних, брдско планинских предела, ишла је како преко пољопривредних тако и непољопривредних делатности.

Захваљујући читавом низу реформских аката из деведесетих година прошлог века, донетих у циљу побољшања економске и социјалне кохезије, рурална подручја постају све више  привлачна за различите врсте бизниса, нарочито за оне који нису конкурентни у пренасељеним урбаним центрима. Отварање могућности за нове послове почело је да привлачи све већи број људи у некада запостављена рурална подручја. на село, као подручје живота и рада и живљења, на која се више не гледа са резигнацијом. Одрживост руралног развоја, по новом концепту, не огледа се само у очувању квалитета природних ресурса и биодиверзитета, већ и у очувању социјалног и културног диверзитета, као основе опстанка на нашој угроженој планети. Програми руралног развоја који се стварају у Србији усмерени су на обуку сељака-фармера за коришћење нових технологија у реструктурисаној пољопривредној производњи, чиме се доприноси смањењу изолације најзначајнијих региона. За разлику од модела традиционалне индустријализације, ови модели акценат стављају на локалне услове и могућности. Захваљујући таквим програмима у оквиру руралне економије житељима тих подручја пружа се, дакле, шанса да се, поред пољопривреде баве и другим делатностима, као што су шумарство, занатство, туризам и друге активности усмерене на одржавање руралног амбијента. На тај начин све мање људи ради у пољопривреди мада највећи део популације живи у руралним подручјима. Основу тог новог приступа чини развој бизниса у и око пољопривреде. Међутим, не сме се губити из вида да нема руралног развоја без присуства пољопривреде у извесном степену на шта указује и европски Парламент, али и да развој руралних, брдско планиних  заједница не може бити поверен само пољопривреди.Регионална политика је друга по важности у ЕУ, одмах иза аграрне политике. Издаци за аграрну политику ангажоваће 43 одсто буџета ЕУ до 2020. године, док се за регионалну политику троши последњих година око 35 одсто буџета. На све друге заједничке политике и финансирање администрације отпада преосталих 22 одсто средстава. Иначе, регионална политика у ЕУ рођена је средином седамдесетих година прошлог века, али је већи значај добила тек од средине деведесетих година. Основна сврха регионалне политике је вишеструка: да обезбеди помоћ сиромашнијим регионима; да координира већ постојеће регионалне политике земаља чланица; да учини да се регионални проблеми узимају у обзир у оквиру других политика ЕУ. Од средине деведесетих  година XX века ЕУ је ушла у снажнију експанзију регионалне политике у оквиру седам пројеката од чега се два односе на пољопривреду и село. Гледајући са регионалног аспекта ЕУ (15 чланица је подељена на руралне регионе где преко 50 одсто људи живи у руралним, брско-планинским подручјима). Сходно оваквој руралној стварности, која је нешто измењена уласком нових 13 чланица, дефинисани су, како интегрални тако и диференцирани циљеви руралног развоја, не само на нивоу држава, него и на нивоу региона.Република Србија је изразито рурална, читај брдско-планинска земља. Велики део њене територије чине рурална пространства, на којима живи приближно половина становништва. Полазећи од те чињенице постоје потенцијали за развој аграрног предузетништва у Србији. Не постоји, међутим, рурална политика у Србији (тек сад се креће пионирским корацима ка њеном стварању), којом би се по угледу на ЕУ, реализовала ова идеја. Она до сада није била осмишљена, нити су сачињени конкретни програми у циљу њеног спровођења. Другим речима у Србији је била присутна дугорочна политика маргинализовања руралних, брдско планинских подручја.Да српска села нестају, понајвише у бредско планинским подручјима, најбоља потврда је и чињеница да је у сеоском гробљу у куршумлијском планинском селу Тачевац крајем 2013. године подигнут несвакидашњи споменик, спомен селу које више не постоји. Мештани су село напустили због небезбедности, због честих упада наоружаних косовских Албанаца. Куће су спаљене у подметнутим пожарима, а од некада 200 становника у 35 домаћинстава и једне школе, сада је остало свега неколико оронулих кућа. Због оваквог стања у српском селу већина носилаца газдинстава сматра да тренутно аграрна политика иде у погрешном правцу. Иначе, просечан пољоприведник у Србији је стар, слабо информисан и неповерљив према удружењима и државној политици. Некадашња Југославија је имала најбржу деаграризацију на свету. За последњих 50 година XX века из села у град на просторима некадашње СФРЈ се преселило око осам милиона људи. Такав процес у свету је трајао око 150 година. Сеобе су настављене и присилно у последњој деценији XX века када је ратни вихор у Србију из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије ,,донео” још близу 400.000 нових житеља. У периоду после Другог светског рата у српском селу су се одиграле крупне, али по свом садржају и последицама противуречне промене. Те промене су део универзалног, светског процеса модернизације савременог друштва, његове индустријализације и урбанизације. Оне су исто тако носиле снажан печат владајуће идеолошке парадигме, односно друштвеног система који је код нас изграђиван на тој парадигми.

 

Аграрна земља

Република Србија је и данас сиромашна аграрна земља. Јер, пољопривреда директно доноси више од 20 одсто бруто друштвеног производа, а са пратећим делатностима то се и удвостручује. Да смо сиромашна аграрна земља са ниском продуктивношћу потврђују и чињенице да један наш сељак производи хране за 15 људи, Немачкој чак  за 152 осеобе, Француској 77, Аустирји 56, Словенији 25,а просек у ЕУ је измедју 50 и 80 становника. И потрошња хране у Србији је испод просека у ЕУ. По једном становнику у Србији се годишње троши 15,4 килограма свињског меса (у ЕУ то је 32 килограма). Потрошња јунетине у Србији је 4,4 килогама, а у ЕУ 15 килограма, показује статистика. У Србији се просечно по једном становнику годишње потроши 56 литара млека, а у ЕУ то је 100 литара, док је највећа разлика код путера – у Србији 200 грама, док је годишња потрошња у ЕУ између четири и пет килограма! Учешће хране у личној потрошњи Србије је да односи 42,9 одсто прихода, по чему је то највише у Европи.

Данас Србија трага за новим идентитетом, за новом парадигмом друштвеног развоја, па се не смеју заборавити ни маргинализовати село и пољопривреда. Као и много пута до сада у историји, и у овим временима, село и пољопривреда су наш главни ослонац који нам омогућава опстанак и преживљавање. Поново се окрећемо селу када нам је тешко, па смо убеђени да село, посебно брдско планинско, и запошљавање у њему и око њега омогућавају превазилажење кризе. Јер, незапосленост која износи близу 20 одсто, постала је највећи економски проблем Србије данас. Уместо досадашњег интендантског приступа селу и пољопривреди, где су се они третирали као произвођачи јефтине хране, мора да се створи концепција такозваног руралног развоја, која ће се темељити на демографским, природним, економским и социо-културним потенцијалима. Карактеристика српског села данас је да се и последњих деценија у њему дешавају изузетно негативна демографска кретања. Рапидно се смањује наталитет и у неким крајевима влада и права ,,бела куга” (у Србији годишње више умре него што се роди чак 40.000 њених житеља!). Ако се тако настави Србија већ за нешто више од два века неће имати свог народа на овим просторима!.

Пример региона Краљева

У планинским селима краљевачке општине као што су Бојанићи, Станча, Тепече, Врх,  Гокчаница, Ђаково, Орља, Глава, Плана… највише за деценију и по биће од 20 до 70 становника. Ту ће у већем делу домаћинстава живети по један остарели члан, а у сеоским школама већ сада нема ђака. То значи да ће се у догледно време тамо угасити огњишта, и села у којима је 70-тих и 80-тих година XX века, ипак било младости и живота.  Поред ових села где је ситуација најкритичнија, куће су све празније у 19 равничарских сеоских насеља овог региона и на прсте се могу избројати она где је број мештана из године у годину већи. Насупрот томе, у последње две деценије стално се повећава број становника у урбаним деловима општине Краљево, у приградским насељима, чак за око 11 одсто годишње, а за девет одсто у самом граду. Општина се простире на 1.500 квадратних километара, а број становника је деведесетих година прошлог века повећан за 25.000 прогнаних Срба из бивших југословенских република и сад достиже цифру од око 120.000 житеља.

У XX веку је сељачко газдинство било је дефинисано идеолошком категоријом максимума од 10 хектара, што се показало ирационалним. Величина поседа је веома хетерогене. Највећи број постојећих предузећа – поседника је у категорији до 50 хектара (55,3 одсто), а најмањи у категорији преко 5.000 хектара (2,95 одсто). У приватном сектору је знатно израженија уситњеност поседа. Доминирају газдинства – фарме чији је посед до три хектара (58,1 одсто), само 0,8 одсто газдинстава  имају посед 15 – 20 хектара, а 0,5 одсто посед већи од 20 хектара. Примера ради у великој Британији просечна величина фарме износи 69,3 хектара, Француској 41,7, Данској 42,6 хектара, Холандији 18,6, Немачкој 31, а Белгији 20,6 хектара. У ЕУ је просечна величина фарме 20,7 хектара, што је пет пута више од просечне величине поседа породичног газдинства у Србији. Данас у Србији нема више некадашњег максимума, али имамо све мањи број људи који имају велике поседе од по неколико десетина хиљада хектара, а и све већи број оних који остају са својим ситним поседом, који им живот значи, јер је то додатак на приход и основа за преживљавање. У прошлом веку под утицајем индустријализације и урбанизације, како је говорио академик Радомир Лукић, догодила се ,,цивилизациона револуција”. Промењен је сељаков поглед на свет, промењене су његове вредности и морал, културне потребе и животне аспирације.

До Другог светског рата Југославија је била аграрно, традиционално друштво. Преко 80 одсто становништва је живело на селу аутархичним, оскудним и традиционалним начином живота. Цео сељаков свет је био сведен на његов посед, газдинство и породицу, село у коме живи и цркву која је оличавала Бога и усмеравала његов духовни живот. После Другог светског рата под утицајем светских процеса, као и нове визије друштва, изведена је индустријска револуција, наступиле су и противуречне промене. Индустријализована газдинства повећала су робност, специјализовала се, уз малу тржишну оријентацију, друкчије ставове о будућности аграра.Такође, су имала и више капитала, знања и снаге од традиционалних газдинстава. Под утицајем индустријализације смањио се удео традиционалног ручног рада, смањио се број неквалификованих радника, а запослени у комбинатима су попримали одлике индустријских радника. Резултат тога је да се удео становништва у градским насељима повећао од 21 одсто у 1948. на 51 одсто у 1991. години, а 2015. године се производњом хране бави два милиона житеља Србије.

Школе и ђаци

У селу Власина Стојковићева на Власинском језеру у школи изграђеној 1928. године било је тада 100 ђака. Пре 45 година изграђена је и нова школа за још 200 ђака, а у њој је тада било 160 ученика. На почетку XXИ века та школа имала је само девет ђака у четири разреда основне школе. Село је пре пола века имало 2.700, а сад само 260 становника. На крају 2014. године школа у селу Власина Стојковићева је рушевина… Значи нема више ниједног ђака! Или у селу Клисура (општина Сурдулица) пре четири деценије било је 5.000 житеља и 800 ђака. У 2012. години у том селу било је мање од 500 становника и само осам ученика у основној школи! Од када су изграђена два хотела у Луковској бањи (2000 и 2011. године) за чији рад се користе термални извори воде, заустављен је одлазак младих из села. Јер, породице су постале деоничари у хотелу, мушкарци су добили посао као конобари,  жене такође су добиле запослење. Основна школа је била пред гашењем. Било је у њој тек двадесет ђака. Први разред није ни постојао. Школске 2014/2015. године у први разред је уписано седам ђака. Кажу сад ће оживети село.Суседно село Штава има празну школу за 200 ђака. У селу постоје два ђака пешака, који свакдноевно пешаче у школу удаљену пет километара у Луковску бању.

Република Србија располаже са 5.097.000 хектара пољопривредне површине или 0,59 хектара по становнику. Од тога 4.224.000 хектара су обрадиве површине или 0,47 хектара по становнику. У оквиру пољопривредних газдинстава, пема попису пољопривреде из 2012. године, обрадјује се 3.355.859 хектара земљитша. То значи да значајан део поседа од око 860.000 хектара остаје необрађено! То су углавном погранична подручја и и региониан села која нестају. У Србији се узгаја 908.990 говеда, 3,4 милиона свиња, 1,783 милиона оваца, 235.576 коза, 26,6 милиона живине и постоји 673.651 пчелиње друштво. Пописом је утврдјено да газдинства у Србији поседују 408.734 трактора и око 25.000 комбајна. Сва та механизација у просеку је стара више од две деценије! Водни режим је такодје повољан, али недовољно искоришћен. Канал – Дунав-Тиса-Дунав (са 960 километара каналске мреже) највећи је и јединствен хидросистем у свету, не искоришћава се за пољопривредну производњу, или је то веома мало. Речни токови такође веома мало се користе за наводњавање. Од укупно обрадивих површина, наводњава се око три одсто површина или близу 100.000 хектара! Истовремено, у свету се просечно наводњава 17 осто површина.До транзиционих промена 2000. године, у Србији, као социјалистичкој земљи, чак 85 одсто поседа је било у власништву приватника, а сад су готово све површине приватизоване (рачуна се да је око 400.000 хектара остало у државном власништву). Активног пољопривредног становништва према попису из 1991. године било је 904.127. По попису сад имамо око 631.000 пољопривредних газдинстава

Стари момци и девојке

Истраживања показују да данас у српским селима живи око 260.000 момака и 100.000 девојака, који су се приближили 50-тој години живота, а да нису засновали породице. Разлози овој појави  су бројни, а последице катастрофалне. Сраман је био и назив сељак, па нису хтеле девојке за њих да се удају и да живе на селу, да хране стоку и обрађују њиве… Радије су увек одлазиле у градове, удавале се за портире у фабрици и много сиромашније живеле. Када би сваки од њих имао жену и само по једног потомка било би то нових 500.000 становника, значајних за биолошку, демографску и економску репродукцију села и друштва у целини.

Данашња сеоска породица у Србији је нека врста социјалне рушевине која сав свој шарм дугује старој социјалној архитектури на коју подсећа Хенрy Менддрас. У послератном периоду па и данас величина пољопривредне породице је смањена, али је сеоска породица била и остала већа од градске. У данашње време на селу је најраспрострањенији тип породице од два поколења и деце. Последњих деценија дошло је и до промена на бројности породице, па се бележи уситњавање великих породица, јер се одрасла деца одвајају од породице, родитеља и граде сопствене заједнице. Остала је љубав за земљом код старијих, али се створила и јака жеља за модернизацијом код млађих. Тако је цивилизација ушла у село. Економско-социјална институција ,,рурални развој” је релативно нова у теорији развоја. Везује се и за земље такозваног ,,трећег света” у време појаве изразито снажних проблема на релацији храна-сиромаштво-популација.Ово истовремено упућује на закључак да се почеци руралног развоја везују за пољопривреду. И данас када се помену рурална подручја, одмах се зна да су то сиромашна, брдско планинска подручја. Зато се интегрални рурални развој, као једна од најмлађих грана развоја, данас третира као ,,мотор” економско-социјалног прогреса. За ефикасније решавање бројних проблема у овим регионима потребна је адекватна пропорција три фактора: људско знање, технички и природни ресурси и капитал.

Крупне промене догодиле су се и у привредном животу српског села, посебно у бврдско планинском региону. Пример је регион Пештера. Ареал Пештерске висоравни, на југозападном делу Србије је природно ограничен простор рекама Лим и Ибар, као и планинама Голијом и Јадовником. Здрава животна средина, чист ваздух и незагађено земљиште, здрава вода и богат водни режим, производња високо вредне хране, огромна пространства природних пашњака и ливада, шума и лековитог биља, уз присуство науке и уз добар традиционални однос пољопривредних произвођача су реална претпоставка за улагања  у развој пољопривреде, посебно сточарства.Око две трећине становништва на овом простору бави се пољопривредном производњом и стиче материјалне услове за живот из пољопривреде. Међутим, и овај регион понео је терет девастације стоачрства. Пре само две и по деценије у овом региону гајило се око 200.000 оваца, а данас их има мање од 20.000!

Указујем само на један развојни аспект, од бројних развојних шанси са којима располаже простор Пештерске висоравни. То се, пре свега, односи на могућности заснивања високовредне  (органске) сточарске производње. У дугорочном развоју пољопривредне производње у Србији приоритет треба да добије производња биолошки висококвалитетне хране.Тражња ових производа перманентно се повећава на светском тржишту, нарочито на тржиштима развијених земаља. Организација производње, прераде, паковања и маркетинга, стварају услове за пуну валоризацију пољопривредних ресурса извозом биолошки, високо-вредне хране на светском тржишту.Највећи део територије Србије је еколошки чист, посебно брдско-планинско подручје. Пољопривредно земљиште Србије спада у незагађена или мало загађена земљишта у односу на Европу, и погодна су за производњу биолошки квалитетне хране. То је компаративна предност Србије у односу на Европу, где преко 95 одсто пољопривредног земљишта не испуњава услове за производњу биолошки квалитетне хране. Брдско-планински и поједини равничарски реони, посебно на територији Централне Србије, испуњавају услове за производњу биолошки квалитетне хране. Да би Србија искористила компаративне предности у производњи биолошки квалитетне хране потребна је и доследна хармонизација стандарда пољопривредне производње са стандардима високо развијених земаља,  посебно ЕУ. Примена савремене агротехнике, од основне обраде, плодореда, исхране, избора сортимената, коришћења бактеријских и биопрепарата у сузбијању болести, правилне употребе пољопривредне технике, стандардизовање употребе органских ђубрива и других мера агротехнологије, услов су за очување еколошких услова у производњи биолошки  квалитетне хране.

За стратешко планирање развоја производње биолошки квалитетне хране и освајање тржишта потребно је успоставити складан однос квалитета и очувања животне средине (менаџмент квалитета и менаџмент околине), уз јасно истицање еколошког знака квалитета производа.Полазећи од маркетинг концепције производње квалитетне хране за познатог купца и расположивих услова за ту врсту производње, потребно је дефинисати производњу биолошки вредне хране, а непосредна реализација би могла да се спроведе у две фазе:

v  У првој фази били би заступљени производи који могу брзо да се припреме за извоз (значајан део пољопривредне производње Централне Србије (око две трећине) може се превести у биолошки квалитетну храну;

v  У другој фази потребно је израдити дугорочни програм производње биолошки  квалитетне хране;

Поједини програми производње квалитетне хране из Србије су стекли афирмацију на светском тржишту (поред тога што још нису брендирани и не носе ознаке о географском пореклу), то се, пре свега, кад указујемо на Пештерску висораван односи на јунеће и јагњеће месо са прерађевинама (стеља, пастрма, суџук, говеђа пршут) и сјенички сир, а не треба изоставити плантажну производњу ретких, заштићених врста лековитог биља.

У програму развоја производње биолошки квалитетне хране, потребно је дефинисати основу актуелне тражње, производни програм и производе у складу са компаративним предностима, потенцијалним профитом, будућим развојем тржишта ове групе производа, диверсификацијом производње (количине, квалитет и конкурентност са одређеним технологијама производње), еколошки маркетинг (са стандардима квалитета и еколошким знаком истакнутим на видном месту), у циљу задовољења потреба све пробирљивијих потрошача еко-хране. У том циљу потребно је дефинисати и извршити избор развојних програма, по одређеним врстама производње и прописати примену агротехнологије у производњи биолошки вредне хране. Доследним спровођењем програма развоја пољопривреде и свестраног развоја села, савремена пољопривреда може представљати основу убрзаног развоја целокупне привреде и значајно може доприносити бржем развоју осталих грана индустрије и инфраструктуре. Истовремено, у осталим делатностима индустрије, здравству, образовању и услужном сектору (трговина и сеоски туризам) био би ангажован део активног становништва.

Као на крају света

Дебели Јасен, Косовина, Привоје, Страиње… мала планинска села под самом планином Чемерно налазе се на територији краљевачке општине. Удаљена су од града око 60 километара, до њих се стиже само јаким теренским возилом и то само до половине пута је асфалт, а онда до врха планине води макадамски друм. После се путује преко висоравни и доле до поменутих села, путем којег такорећи и нема, вози се полако и опрезно, корача са камена на камен. Ова села ће ако се неко чудо не догоди ускоро ући у историју заборава. Биће забележена, као многа која су нестала јер са списка сеоских насеља у овој општини већ могу бити избрисана пошто становника у њима више нема.

Све што се дешавало са идеологијом на овим просторима оставило је дубоке трагове и на српском селу. У Србији иначе сваке године 40.000 људи више умре него што се роди. Ако се тако настави и остваре претпоставке демографа, број становника Србије би 2060. године био сведен на 4,9 милиона, односно за трећину мање него сада. Уколико се нешто не учини прети опасност већ за коју годину  да она буде аграрна земља, али без села и сељака! Данас у Србији има више од 200 села без иједног становника млађег од 20 година, а више од половине становништва у земљи живи на селу. Српско село, посебно она у брдско-планинским пределима, данас карактерише све већа материјална беда остарелих људи који су остали у њима. Доказ таквог стања у селима је и та што имамо више стотина села без и једног становника.. Није добро што су ти стари људи у селима, посебно брдско планинским, и последњи њихови становници.Пољопривредна пензија износи 10.000 динара и њу прима 183.000 земљорадника. Њихов животни век је при крају, па ће после смрти села остати пуста. Тако су одавно по српским селима једине парцеле које се шире постала – гробља.

ТУЖНА СЛИКА СЕЛА

Са све мањим бројем села смањује се и број житеља у њима.

  • Од 4.600 села, чак 1.200 је у фази нестајања;
  • У Србији данас има 50.000 празних кућа и још 150.000 њих у којима тренутно нико не живи;
  • У Србији чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку;
  • У Србији је данас готово око 15 потпуно празних насеља, док 85 њих има мање од десет становника;
  • У 986 села данас има мање од по 100 житеља;
  • У 86 одсто села опада број становника, а само 12 одсто раст;
  • Пошту нема чак 2.000 села;
  • Око 500 села нема асфалтни пут и везу са светом;
  • У 400 села у Србији нема ни продавнице. Житељи морају на пут да купе храну
  • У 2.760 села нема вртића;
  • У 230 села нема основне школе;
  • У173 школе иде само по један ђак;
  • У селима је недоступна већина садржаја за иоле нормалан живот;
  • У две трећине села непостоји ветеринарска амбуланта иако је главно занимање пољопривреда, а само у малом броју руралних насеља постоје биљне  апотеке;
  • У Србији сваке године више умре него што се роди измедју 35.000 и 40.000 становника. Ако се тако настави већ 2225. године неће бити више овог народа на просторима данашње Србије. Живеће неки други људи. Период од око два века је дуг за обичног човека, а за историју није!
  • Дакле, тешки услови за живот, удаљеност од градова, лоша мрежа путева и готово никакве шансе за зараду, осим обраде земље најчешће су разлози због чега су протеклих деценија села готово десеткова;
  • Села су запуштена. Она не служе само за производњу хране, већ његови житељи морају да имају и пристојан живот. Примера ради у Словенији  на пограничном подручју ако има и пет кућа у њима се налазе мала предузећа и знају шта и за кога производе. Од тога и  живе. То је прехрамбена сигурност, али и државна безбедност на граници;
  • Дакле, селу треба амбуланта, фризер, апотека, аутомеханичар, продавнице…
  • Стагнација и демографско пропадање села може се спречити само уз политичком вољом за успешан рурални развој, који се неће тицати само пољопривреде, већ и свих осталих занимања и услуга;

Село са три становника

Већ деценијама, села у Србији пропадају и економски и демографски. На списку села која још нису угашена, црнотравску махалу Дећеве одржава још само троје становника После 76. године у црнотравској махали Дећеве освештен је крст. Целу акцију покренула је Биља Дојчиновић која живи и раду у Београду и нада се да ће освећење крста допринети духовној обнови овог краја. У махали Дећеве данас живе само три старије особе. Некада је у махали живело много људи. Школа је била пуна деце.  Породица Дојчиновић ј за почетак одлучила да се овој и другим махалама врати живот. У Дећеву је за почетак саградјен крст као симбол окупљања и повратка коренима.После 76 година дошао је и свештеник Никола Аћимовић који сматра да је овај догадјај изузетно важан за овај крај и његов опстанак, јер се људи враћају вери, враћају својим коренима. Махала Дећеве је део месне заједнице Брод, а Брод је некада био општински центар. Ови примери дају наду да ће се људи који су овде рођени и њихови потомци овде враћати родном крају.

Један од највећих структурно развојних проблема српског друштва данас јесте брзо смањивање сеоског становништва (депопулација села), посебно у брдско планиним регионима, која превазилази темпо смањивања пољопривредног становништва (деаграризацију). У 86 одсто српских села смањује се број становника одсељавањем. То су села са старијим становништвом, у њима је наталитет све мањи, смртност све већа, природни нараштај нулти или негативан, те је депопулација још израженија од имиграције.Пошто је у овим селима становништво већином пољопривредно (преко 60 одсто), то се депопулација села манифестује и као сенилизација и девастација пољопривреде и свих сеоских подручја удаљених од главних комуникација, већих градова и општинских центара без индустријских погона, комуналне и социјалне инфраструктуре и без развојне перспективе. У српским селима данас имамо ситуацију да у њима нема ко да ради, а у градовима да нема шта да се ради! Популациона политика у овим крајевима би се морала темељити на одговарајућој економској, аграрној, регионалној развојној и културној политици – битно различитој од досадашње која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. У том погледу је веома значајно да се поправи и даље неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на децентрализован модел индустријализације и урбанизације, да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се обезбеди социјално (здравствено, пензионо и инвалидско осигурање) и културно просвећивање пољопривредника. То би у неком случају био програм који би зауставио деаграризацију и депопулацију. Брза и претерана деаграризација је, уместо раније аграрне пренасељености, проузроковала другу крајност- индустријску и урбану пренасељеност. Прва је стари, а друга нови велики проблем српског друштва. Градски живот је скуп, несташица станова је велика, фабрике су препуне сувишних радника (у Србији је 800.000  незапослених или 24 одсто радно способних), а у нашим селима су многе њиве тих истих људи необрађене (рачуна се на најмање 600.000 хектара). Брза индустријализација свуда изазива стихијно и хаотично просторно померање људи, њихово гомилање у градовима и пражњење села. Све то довело је до тога да је у традиционалном селу увек било времена и на претек, док у савременом – оно пребрзо истиче.

Пренасељеност градова са људима без посла нарочито се показала лошом у време транзиције. Многе фабрике су затворене, радници су остали и на улици. Од десет радника који су остали без посла, више од половине могло би да се запослени у руралним подручјима земље. То се не односи само на раднике који су остали без посла због структурне неприлагођености производње, вишегодишњих санкција и транзиционе кризе, већ и на оне који су остали без фирми у којима су радили, пре НАТО бомбардовања 1999. године. Повратак у рурална подручја земље не значи, међутим, посељачење радника и пуко враћање мотици и трактору, већ њихово запошљавање у области пољопривреде, у шумарству, водопривреди, разним услужним делатностима, занатству, домаћој радиности, инфраструктури, малим и средњим индустријским погонима, чија производња неугрожава еколошку равнотежу. Данас, наиме у Србији има око 220.000 малих и средњих предузећа. Свака власт у предизборној кампањи истиче да ће се тај број повећати на 350.000 и да ће се отворити милион нових радних места. Али, за сада су то само обећања. Концепт интегралног руралног развоја, као део регионалне развојне политике, представља антипод класичној индустријализацији и заснива се на свеобухватном развоју сеоских мешовитих подручја у којима живи готово половина становника Србије. Политика ослањања на аграр и руралну економију у целини требало би да буде, не само у функцији преживљавања у садашњим временима, већ и за трајно опредељење наше државе и економске развојне политике засноване на децентрализацији и складном економском развоју. То је посебно значајно данас у време када имамо близу милион незапослених и у време реструктурисања великих комплекса када радници и даље остају без посла или добијају  отпремнине до 8.000 евра. Већина њих потиче са села, а само неки се враћају на село и започињу нови живот, нови бизнис са тим новцем. Тако су они са једном ногом у ципели (у граду), а са другом у опанку (на селу). Да је ова појава подржана решила би се два проблема: оживело би се српско село, а људи који су остали без посла обезбедили би себи и породици нову егзистенцију. Држава би требала да подржи тај нови развојни концепт, у почетку да буде и финансијер, тако што би осигурала неопходна иницијална средства, али и ,,диригент” који би водио рачуна о уравнотеженом и складном развоју земље у целини као и успостављању једнаких услова привређивања за све учеснике у тржишној утакмици. То је и пут да се смањи ,,јаз” између развијеног севера и неразвијеног југа Србије. У остваривању концепта руралне економије као дела регионалне развојне политике, треба да буду најдиректније укључена, такозвана, мешовита и непољопривредна газдинства која поседују обрадиво земљиште, али га у складу са уверењем – Србије, да је грех продати и очевину, али не и држати у парлогу, не обрађују, мада су власници 28 одсто њива. По свему што се данас дешава у градовима, можда нас убудуће очекује и урбани егзодус према руралним подручјима? Јер, села карактеришу организовања разноврсне производње, перманентног боравка и становања, повременог уживања у природним лепотама и пејзажима. Да би се то остварило потребно је ситна газдинства организовати у земљораднике задруге. Комерцијалне фарме и задруге (треба да их буде око 350.000 са просечним поседим од 15 хектара) морају имати јединствен, интегрисан, модернизован и софистициран систем набавке и продаје производа. Треба знати да производња у данашњем сељачком газдинству, посебно у руралним, брдско планинским подручјима, није намењена тржишту. Можда се код неког јављају тржишни вишкови, а то је још увек – случајност.

Успешан рурални развој има и пет принципа који морају да се испуне:

  • препознати могућности (потенцијале) диверзификованог руралног развоја сваке средине;
  • утврдити одговорност за промене у прошлости и будућности у руралним подручјима;
  • водити конзистентну политику редукције сиромаштва у руралним подручјима;
  • убрзати процес децентрализације власти и јачати улогу и одговорности локалне самоуправе;
  • изградити продуктиван сектор у руралном развоју који ће доприносити максимилизацији раста и редукцији сиромаштва (Маxwелл, 2003);

Према подацима РЗ Србије, она се налази међу 10 држава света са најстаријим становништвом. Додуше у Војводини је било покушаја да се преко општинских власти реши проблем напуштених домаћинстава. Општинама је, наиме, предложено да откупи напуштене куће, а затим да их продају о повољним ценама људима који би се скућили и можда започели приватни бизнис. Да би свака земља или регион повећали национални доходак и друштвени производ пољопривреде потребни су им макроекономска и политичка стабилност, повећање продуктивности применом нових технологија, раст реалног дохотка у ванпољопривредном сектору, већи подстицаји у производњи… С тим у вези постављају се и следећа питања: може ли пољопривреда бити мотор руралног развоја, могу ли мање фарме опстати и може ли рурална непољопривредна економија знатно допринети развоју села? Да би спречили појаву тужних трендова на српском селу требало би у наредном периоду: уједначити стопе рађања и умирања, односно стабилизовати број руралних становника, побољшати саобраћајну и телекомуникациону инфраструктуру на селу, подићи здравствени, културни, образовни ниво сеоског становништва, смањити зависност од власништва над земљом и омогућити запошљавање у другим секторима, повећати изворе дохотка из непољопривредних активности, ситна газдинства обавезно организовати у земљорадничке задруге. На основу свега овог одређено је и пет принципа руралног развоја.Тако ће се доћи до боље валоризације руралних ресурса, њиховом доприносу повећања богатства и благостања, посебно руралних становника и друштва у целини.

Србија регион без ГМО

За успешан развој Србије у целини нужно је да аграр буде стратешка делатност и да се простор Србије прогласи за регион без производње генетски модификоване хране. То је до сада урадило више од 100 општина у Србији! Такву препоруку с насловом ,,Производни простор без производње генетски модификованих производа” упутио је Влади Србије 7. децембра 2005. године и управни Одбор Привредне коморе Србије. Али, то није прихваћено! Када би пољопривреда добила такав третман и улагањем од милијарду евра, већ за две – три године производња хране вредносно би могла да се удвостручи (то је у 2012. години, када је пад производње у аграру био 18,5 одсто износило 3,8 милијарде евра). У 2013. години аграрна производња је имала раст од близу 20 одсто и њена вредност је била 5,2 милијарде долара, а вредност извоза из пољопривреде је износила око 2,5 милијарди долара, а увоза око 1,2 милијарде долара. Годину дана касније раст производње био је тек око 1,5 одсто, али је вредност аграрне производње остала на истом нивоу. Те годиен ивзезено је произвдпа за три милијарде евра,а увезено за око 1,5 милијарди. Србија са производњом хране, може у потпуности да задовољи домаћу тражњу, резерве и од извоза би годишње приходовали више од пет милијарди долара. Уз све то упослили би се прерадни капацитети који се сад користе тек са 30 до 50 одсто! Са таквим развојем до 2020. године би производња имала сталну стопу раста од пет до 20 одсто.Тиме би задовољили домаћу тражњу на вишем и квалитетнијем нивоу и обезбедили девизни прилив од извоза од шет милијарди долара. Са таквим темпом развоја у 2030. години поред задовољења домаћих потреба на највишем нивоу од извоза би приходовали 10 милијарди долара. Од садашњих 631.000 газдинстава у Србији би 2020. године било око 350.000 комерцијализованих домаћинстава са просечном величином поседа од 15 хектара. Остала би ситна газдинства испод 10 хектара са окућницама, која би морала бити организована у задруге. Она би имала значајну натуралну производњу и потрошњу и бавила се  туризмом. Производња хране би била наменска за туризам (домаћи и страни). Ако се зна да у ЕУ има око 500 милиона становника (десет одсто њих или 50 милиона се изјаснило да хоће да троши само храну без ГМО) онда је шанса Србије да производи и продаје такву храну. Чак не би могла да произведе ни довољне количине таквих потрепштина. Не сме се губити из вида ни да је таква храна у свету скупља за 30 до 50 одсто од обичне. Могла би да се извози из Србије, али и да је троше туристи у њој. Таква храна, без ГМО, и цела Србија би по њој постала бренд познат у свету! На тај начин би пољопривреда постала агробизнис! Тако би се производи из Србије нудили као бренд. А, успешан бренд мора да има четири карактеристике, а то је непоновљив, бесмртан, убедљив и константног квалитета. Српски бренд мора да има и знак Маде ин Сербиа. Некада је најзначајнији српски извозни производ била сува шљива. Она се и данас производи у брдско планинским пределима Србије (од 400.000 до 600.000 тона годишње).. Први извозни посао Србије у САД 1897. године било је извоз 30.000 тона сувих шљива (данас је тај извоз, знатно мањи, око 5.000 тона годишње). Иначе, ЕУ дозвољава одређеним производима приступ на своје тржиште ако су географски заштићени и сертификовани по њеним правилима. Сва та храна би се производила на савремен, али и традиционалан начин. То се већ ради у брдско-планинском региону.

Свест о промени (до)садашњег привредног система у Србији постепено се формира и намеће потребу успостављања концепта децентрализованог економског и руралног развоја, посебно брдско – планинских предела. За спровођење таквог концепта потребно је урадити и регионализацију Србије. Нови концепт руралног развоја мора да се заснива на специфичностима појединих региона.Треба се присетити да је у Србији средином деведесетих година XX века спроведена регионализација прављења административних региона (округа) и да она није дала очекиване резултате. Уместо бржег и бољег регионалног развоја, окрузи су проузроковали разбијање неких већ постојећих регионалних веза, које су у простору релативно добро функционисале, независно од било каквих бирократских и административних устројстава. Окрузи су вештачки прављени региони, тврдо административно формулисани и крајње нефункционални у простору. И још нешто у Србији је регионализација врло често погрешно схватана као политички феномен. Покретање руралног развоја је различито од региона до региона. У Србији постоје три основна аграрна региона: равничарски, брдско  – равничарско – планински и планинско – брдски. Равничарски регион (Војводина) је базично оријентисан на интензивну ратарску производњу. Доминантни брдски – регион Централне Србије има перспективу, углавном у сточарској производњи, а значајне гране треба да представљају производња млека и воћарско виноградарска производња. Када је реч о воћарској производњи у овим регионима битно је истаћи да тај део има перспективу. Планинско брдски – регион (то је југоисточни део Централне Србије) има перспективу за екстензивно сточарство, пре свега, овчарство и говедарство. Реализација концепта регионалног руралног развоја, и уклапање традиционалног са савременим, важан је услов за развој предузетништва и за повећање извоза, посебно из брдско – планинских предела.

  • Шећер, као највећи извозни аграрни производ у Србији може да се продаје  у свету у количини од 250.000 тона и то у ЕУ, Македонију, Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Русију;
  • Пшеница, као стратешки српски аграрни производ, могао би да се извезе у количини од милион тона годишње у Русију, Алжир, Мароко, Египат, Либију и неке земље Далеког Истока (Кину);
  • Кукуруз би Србија могла да извози у количини од три милиона тона годишње и уз то 25.000 тона семенског кукуруза. Могуће га је пласирати у Русију, Украјину и још неке од бивших република СССР-а, затим у Румунију и Бугарску. Она се већ налази међу десет највећих светских извозника кукуруза
  • Уља – Србија би могла годишње да извози по 100.000 тона;
  • Дувана би имала за европско тржиште у количини од 7.500 тона годишње, а цигарете би извозила у Русију. Извоз би био вредан најмање 20 милиона долара;
  • Воће и поврће може да се извезе годишње у вредности од 400 милиона долара и то само на тржиште ЕУ (Немачка, Аустрија, Италија, Велика Британија);
  • Лековито биље и шумски плодови могли би годишње да доносе око 50 милиона долара, са тржишта САД, Аустрије, Италије и Немачке;
  • Вина и жестоких пића Србија би продавала око 40.000 тона годишње у вредности од најмање 50 милиона долара и то на тржишту Немачке, САД, Јапана, Канаде;
  • Жива јунад би могла да се извезе у количини око 20.000 тона на тржиште ЕУ;
  • Јунеће месо би такође могло да се извезе у количини од око 20.000 тона годишње на тржиште Италије, Грчке, Румуније, Средњег Истока;
  • Овчије месо бисмо могли да продамо у количини око 3.000 тона на тржиште Италије, Грчке, Швајцарске и неких земаља Средњег Истока;
  • Конзервисано месо бисмо могли да продамо годишње око 30.000 тона (пре свега, куване шунке) на тржиште САД и ЕУ (Немачка, Аустрија, Велика Британија);
  • Све што би произвели, наменски зависно за који део света, могло би да се прода у земљама несврстаних земаља. Јер, ту Србија може да буде конкурентна са готово свим производима;

ЗАКЉУЧАК

Српско село се налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Процес девастације руралних подручја је веома интензиван. Манифестује се у разним формама. Да би се зауставили негативни трендови на српском селу потребна је нова и офанзивна политика руралног развоја. Према прихваћеном гледишту економске теорије циљ руралног развоја јесте боља валоризација руралних ресурса, њихов допринос повећању богатства и благостања, посебно руралних становника, а такође и друштва у целини. Села нису само производни погони, већ и места за живот, боравак, одмор, рекреацију… Европска искуства треба да нам буду порука у политици руралног развоја, која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама.

SUMMARY

POSITION OF RURAL AREAS IN SERBIA

Rural development and rural entrepreneurship are a new development philosophy of agribusiness in the European Union. It is a new concept of socio – economic development both in theory and practice of the developed countries. Unfortunately, Serbia has not had a solid and long-term policy of rural development and of entrepreneurship until now, but a long-term strategy of rural development is being created. Its integral part will be the rural entrepreneurship as a modern system of doing business and sustainable development, and a model of multifunctional agriculture. Therefore, it is a model of doing business relating to agriculture and everything else in relation to the agriculture. Multifunctionality is a key word of a new agricultural and rural policy in Serbia. The rural areas in Serbia make up the third fourth of its territory in which a half of Serbian population lives. Taking into account this fact, there is a potential for the development of agricultural entrepreneurship. Serbia has near a million of unemployed people, whereas out of ten workers who lost their job, more than a half of them could find a job in rural areas. However, return to rural areas does not mean turning an employee into a farmer and his returning to a plough, hoe and tractor, but getting employed in various fields of agriculture – forestry, water management, service sectors, craftsmanship, handicraft business, infrastructure and small and middle-size plants. The EU experiences show that a thought-out and financially supported policy of rural development leads to a successful rural economy with possibilities for employment. Return to a village will make it survive, because out of 4,600 villages in Serbia, some 1,200 are on the way to die out! In addition, it is followed by the reaffirmation of old craftsmanship activities and traditional local products, an increasing demand for rural tourism and the interest in a local culture and tradition. It establishes a connection between a traditional and modern. As in the developing countries, in Serbia the concept of rural is very often identified with poverty. Unfortunately, the development of entrepreneurship in general and agricultural entrepreneurship are not sufficiently supported in Serbia, due to which its rural areas increasingly ,,suffer” from deagrarianization, senility and extinction of villages. It could be proved by the fact that the total of 986 villages have less than 100 inhabitants.

Key words: rural areas, village, agriculture, multifunctionality

Литература

  1. Гулан, Б., ,,Нестанак српског села”, магазин ПОЉОПРИВРЕДА, септембар 2003. године;
  2. Frohber, K. (2005): Special Issue Plenary Paper from XI EAAE Congress, Kopenhagen, Vol. 32. No.3.strane 229-300;
  3. Пољопривредни календар (2007. г.) ,,Сеоско предузетништво, модеран систем привређивања”, ,,Стање руралног развоја Србије”, ,,Аграрни програми у руралним подручјима Србије”;
  4. Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде (2004.): Пољопривреда Србије ка европским интеграцијама, Београд;
  5. Материјал ЕЕЗ (1989): будућност руралних подручја у Европској заједници, Гласник пољопривреде, Београд, бр. 11-12, стр. 41-48, превод: Владимир Цвјетићанин;
  6. Зборник радова – Први међународни научни скуп ,,Власински сусрети 95” – Балканско село у променама. Прилог Митровић, М., текст ,,Популационо – развојни проблеми српског села”;
  7. Томић,Д., и Гулан,Б.,(1999) књига ,,Пољопривреда Југославије – пре и после санкција”, Институт за економику пољопривреде, Београд
  8. Вићентијевић, Д., Вујовић Н. (2004.): ,,Аграрна политика ЕУ и будућност пољопривреде Србије”, Економика пољопривреде специјални број: Пољопривреда у транзицији, број 3 и 4;

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>