Morača, Rovca i Kolašin

X БРАТСТВЕНИЧКЕ ГРУПЕ У ДОЊОЈ МОРАЧИ

СТАРОСЈЕДИОЦИ

Даниловићи

У вријеме изградње манастира Мораче, преци данашњих Даниловића живјели су у Морачи, баш у селу Ђуђевини гдје их има и данас. До доласка Богића Морачанина били су најмасовнији и заузимали највећи дио Ђуђевине и Вочја, па чак и једног дијеле садашњих Бара Радовића. Према очуваном предању, прије 300г заваде се са Климентима, те неке побију, због чега су морали да се селе у Босну код Праче, гдје их данас има око 50 домова. У Морачи остане једна удовица трудна која роди мушко дијете и кад одрасте она га ожени и роде му се два сина. Једном од ових синова било је име Јован који се касније запопи и од њега су сви данашњи Даниловићи у Морачи.

Иако су старо бр, ипак су се у Морачи слабо множили, тако да од потомака попа Јована данас има свега око 15к.

Почетком 19в завадили су се са Меденицама из Равни, те су заједно са осталим Ђуђевцима нагазили на крв због неког сијена у Морачкој Бистрици. Ту је са обје стране погинуло 6 лјуди, због чега су морали да бјеже у Луково, гдје су са Сандићима, Јанкетићима, Ковијанићима, Бошковићима и Трипковићима остали пуних 7г. Најзад су се измирили и окумили посредовањем владике Петра првог и вратили се сви, сем Сандића, у Ђуђевину.

Иако су били храбри као ратници, нијесу им биле доступне главарске титуле, највие због тога што су се замјерили Богићевцима. Посебно су се истицали синови Данилови: Јоко, Марко и Новак.

Пасови: Војислав – Мирко – Ристо – Миљан – Спасоје – Данило – Тешо – Павле – Остоја – поп Јован.

Ћировићи

По народном предању ово бр је једно од најстаријих у Морачи. Доселили су се, још у доба Немањића, из околине Скадра, из села Раке, ради бољег и мирнијег живота. Знају за најстаријег претка попа Ћира по коме су добили презиме. Кажу да је поп Ћиро имао своју цркву на Ћетиштима, гдје су се околна села често окупљала за вријеме празника. Од ове цркве и сада се налазе трагови – остаци њених зидина.

Као по неком неписаном правилу, стари Морачани су причали да Ћировића никада у Морачи није било више од 2к. Послије ослобођења Поља, њихови рођаци Мијат и Вукашин преселе се у Подбишће, гдје их сада има 2к. Још раније, негдје почетком 19в преселе се 2п Ћировића у село Штрпце код Вишеграда, гдје их сада има око 20к.

У овом малом бр никада није било слабог војника и по храбрости су се убрајали међу најбоље Морачане, али им нијесу биле доступне главарске титуле као малом бр.

Пасови: Илија – Радован – Илија – Малиша – Перо – Јован – Максим – Трипко – Милисав – Петроније – Никола – Малиша – Вукадин – Радуле.

Брауновићи

Бр предање тврди да су се давно доселили из Куча, прије досељења Богића Морачанина. Само њихово пр је доста интересантно, јер ријеч „браун“ није словенског поријекла. Неки их сматрају због тога потомцима старих Саса, рудара из средњевјековног рудника Брсково. Но, њихово предање ово негира и то морамо узети у обзир. Нијесу се шире множили и ако су се често селили из њихове старевине из Вртина у Прекобрђу. Још давно један њихов бр се одселио у Сјеницу и тамо промијенио пр. Од њега је сада тамо велико бр Михајловићи. Изгледа да је том њиховом бр било име Михајло.

У Прекобрђу има Бруановића 3к, у Колашину 2 и 1 у Метешеву. У селу Радулић има 2к Брауновића. Има их у Топлици и код Чачка.

ПОТОМЦИ БОГИЋА МОРАЧАНИНА

Меденице

Ово разгранато и бројно бр потиче од Богића Морачанина, а по народном предању од његовог сина, или унука Добрије. Тешко је установити тачан родослов Богићевих потомака, јер се не зна поуздано када се Богић доселио у Морачу. Свакако су Меденице старо бр…

… онда би логично било закључити да су неки Богићеви, односно Добријини потомци били познати по гајењу слатких јабука (меденица) те да су их Морачани називали Меденицама. Ово би требало да буде најреалнији закључак о поријеклу пр бр Меденица.

По предању, Добрија је имао сина Драгића, а овај Принташа. Принаш је имао сина Мијошицу, а овај: Оташа, Пеја и Лалу .Оташ је имао два сина: Мијата и Марка. Мијат је рано нестао и оставио је сина Милована ког је његовала мајка Дожа, по којој га Морачани назову Дожић. Од Милована Дожина се развило бр Дожићи.

Од Пеја Мијошичина су Меденице које су остали да живе у Прекобрђу, којих и данас тамо има неколико кућа.

Марко Оташев имао је два сина: Вуксана и Јована. Вуксан је имао: Раша и Веља и њихово потомство се пр Рашовићи, вјероватно због тога што је син Рашов Милета постављен за сердара Доње Мораче и био један од најугледнијих Морачана…

Родослов Меденица креће се овако: Богић – Добрија – Драгић – (Медо) – Миошица. Миошица је имао синове: Лала, Оташа и Пеја….

Дожићи

Бр Дожићи су огранак Меденица, од којих су се пр одвојили у пп19в. Жена Мијата Оташева звала се Дожа која је била паметна и одважна жена, цијењена попут доброг човјека. Њен муж Мијат је млад умро и иза себе оставио малољетног сина Милована, код је мајка Дожа брижно његовала и усмјеравала чојству и јунаштву, у чему је и успјела. Милован је од најраније младости почео да четује са морачким јунацима и ту се истицао храброшћу и другим врлинама. Тако је успио да се сврста у ред најугледнијих Морачана. Био је кнез и често пута је биран од Морачана да преговара са колашинским Турцима о разним спорним питањима. На једном састанку су га Турци ухватили на превару и, заједно са Рашком Радовиће, Бојом Цигранићем, Мином Јаћимићем и Томашом Ракочевићем, отпремили за Солун, потом у Призрен и Скадар. У Скадру им је суђено пред тадашњим везиром Махмут-пашом Бушатлијом. Успјели су да се оправдају и обећају му да ће утицати на Морачане да се не буне и да уредно плаћају харач. Тако се Милован са друштвом вратио у Морачу послије скоро двије године тамновања и мучног живота. Сем њега и Рашка Радовића, сви остали заточеници су помрли за кратко вријеме. Са војводом Мином и 70 Морачана ишао је код Карађорђа који га је наградио барјаком…

Значајна личност из овог бр је српски патријарх Гаврило. Дуго је био митрополит црногорско-приморски на Цетињу, да би 1937г био изабран за српског патријарха. Учесник је у Балканском и ПСР. Играо је видну улогу у политичком животу бивше Југославије и имао честих сукоба са владајућим круговима. Био је велики родољуб, што је доказао својим држањем у току ДСР. Није хтио да служи непријатељу због чега је интерниран у злогласни логор Матхаузен гдје се веома достојанствено држао.

Рашовићи

Ово мало бр су огранак Меденица, а своје ново пр прихватили су средином 19в. По сродству су најближи Дожићима, јер потичу од два сина Оташа Мијошићина: Мијата (од ког су Дожићи) и Марка Оташева (од кога су Рашовићи). Марко Орашев је имао два сина: Јована и Вуксана. Вуксан је имао Веља и Раша. Сви Вуксанови потомци прозвали су се Рашовићи, па и они потомци Вељови. Милета Рашов је велики јунак и истакнута личност у Морачи па је постављен за доњоморачког сердара у вријеме Његошево. Заједно са Вукадином Ћаловићем убио је и посјекао чувеног колашинског зулумћара Хусеина Балијагића и његову главу понио код владике на Цетиње. Његош му је дао сердарство. Важио је као паметан и разборит човјек који је показивао много умјешности у вођењу свог племена. Његов син Пуро и унук РИсто били су сердари. Ристо Пуров је посљедњи доњоморачки сердар…

Радовићи

Води поријекло од Богића, односно од његовог сина или унука Добрије. Родоначелник овог бр звао се по предању Раде, што је нелогично, јер је логичније да су га звали Радо и због тога је природно што се пр Радовићи, а не Радевићи.

На сабору главара у манастиру Морачи 1608г био је присутан неки кнез Радо, што није искључено да се ради баш о родоначелнику бр Радовићи. Но, пошто нема тачних података о времену доласка Богићевог у Морачу, остаје неразјашњено питање како се његово потомство развијало и ко су све стварни родоначелници морачких бр која воде поријекло од Богића. Предање је доста несигурно, јер нема вјерну основу за сређено  бр родословље.

Народно предање тврди да су Радовићи, потомци Богићевог сина Добривоја, што се мора прихватити као сигуран и једини извор за обраду. Као једини реални основ мора се прихватити мишљење да је Богић дошао у подручје Мораче послије коначног пада Србије под Турску власт 1459г. Пресудан догађај за бјежанију српских породица испред Турске најезде представља пад града Медуна (1457г) као посљедњег упоришта Срба за спречавање турског надирања у правцу Зете. Те бјежаније су већином организовале тадашње властелинске пор којима је и Богић припадао.

О богатству великих морачких традиција дало је свој достојан добринос бр Радовићи. Предање тврди да су они међу првима почели да пружају отпор турском насиљу. Негдје средином 18в због неплаћања харача, колашински Турци пошаљу у Морачу Халила Мушовића са 12 ага да приморају Морачане на покорност, те да покушају да потурче три брата Радовића: Ивана, Никића и Радивоја. Турци су прво наишли на њихову кулу гдје су нашли Радивоја и Ивана, док је Никић тада био код оваца у планини. Турци су се тада веома грубо понашали, те су Иван и Радивоје послали поруку Никићу да одмах дође ради договора шта да предузимају…

На манастирској слави Госпођиндан, 15.8.1792г гдје се одржавао сабор Морачана и Ровчана, главари замоле архимандрита Аксентија Шундића да окупљеном народу одржи говор и да га позове на борбу против Турака.

Шундић, освједочени патриота, одазове се њиховој молби и окупљеном народу одржи снажан патриотски говор позивајући Морачане и Ровчане да се дигну на оружје против освајача. Радуле, Мијат и Реџа се јавно изјасне за борбу, што Морачани и Ровчани одушевљено прихватили. Кренули су одмах у акцију. Прво плијене Ахметову стоку на Градишту, гдје је било око 400 овнова и друге стоке; потом пођу у Бијељу гдје плијене стоку никшићких Турака, а на крају ударе на велики турски катун Срњаке на Сињавини гдје су нашли највећи плијен.

Колашински Турци су пријетили Морачанима одмаздом, али се кнез Радуле са дружином није обазирао. Тако у доба хајдуковања кнеза Радула, а то је био период од 6г, Турци нијесу смјели долазити у Морачу, нити тражити харач. Ипак су Турци вребали да убију кнеза Радула, у чему су успјели у зиму 1794г. Тада је Радуле био доста необразрив и изнемогао од дугог четовања, те је зазимио стоку у морачкој Бистрици са синовима Јованом и Мином. Када су их Турци напали Радуле је одмах погинуо, али су његови синови као храбри младићи дали снажан отпор и успјели да одбују Турке и спасу оца да не буде посјечен. У овом жестоком окршају био је рањен Мина, будући морачки војвода…

Митар Радосављев је био први племенски капетан у Морачи и у заједници са Морачанима је уништио озлоглашено бр Пијука на Вучју 1847г. Био је прави горостас, висок 2,22цм, и остало је предање да га је по раменима додиривала она кита на „Колу св. Богородице“ у Манастиру Морачи. Митра је на дужности капетана замијенио Петар Вулетин, велики јунак који је поставио караулу на Стајиштима, тако рећи на вратима турског Колашина…

Боже Лучин, као официр школован у Русији, био је начелник штаба прослављене колашинске бригаде од 1912 до 1916г…. Јован Секулин био је официр у руској војсци и истакао се јунаштвом у бици код Мазурских језера. Носио је неколико високих руских одликовања…

Потомци војводе Мине, поносећи се својим славним претком, променили су раније пр и прозвали се Војводићи. Објективно гледајући ово пр је више наметнула средина, него што су они то сами хтјели. Мина је имао два сина Јована –Јока и Стевана…

У прошлости су се Радовићи највише из економских разлога расељавали у правцу Санџака и Србије. Данас их има у Бијелом Пољу, Мојковцу, Павином Пољу и Томашеву. У селу Барицама има око 30к Радовића, а исто толико у селу Радулићи код Затона. Они тврде да су Радовићи из Мораче, те да су се тамо доселили прије 200г. Ови Радовићи у Барицама и Затону су од два брата. Још их има у Пећи, иако су се у задње вријеме раселили.

Гледовићи у Косаници код Пљеваља тврде да су од Радовића, те да се њихов предак Милета отац Гледов преселио са пет синова у село Страњане код Пријепоља под Јадовником. Од њих се одвојио Гледов син Мићо и преселио у Косаницу код Минића, који га ожене својом одивом. Новосели у Страњанима су од Гледовића, а тако исто и Фуртуле у Санџаку.

Расељених Радовића има у Топлици и то у мјестима: Гајтан, Туларе, Реткоцер и Сијеринска бања. На Златибору у околини Чајетине, има Радовића. Од њих је био Мијајло Радовић, Карађорђев војвода и значајна личност у ужичкој нахији. Чак их има и у Пољској – тамо су доспјели прије 200г. Чувени сликар Иван Радовић из Сомбора са поносом је причао да је његово поријекло од Радовића из Мораче.

Поријекло Хајдук-Вељка Петровића је од Радовића из Мораче. Његов отац Петар, син Ивана Радева, је са неким породицама из Црне Горе био кренуо на пресељење у Русију. Доспјели су до Бугарске гдје су спријечени да иду даље. Из Бугарске су кренули у Неготинску Крајину. Код потомака Хајдук-Вељкових очувало се предање и они сада живе у селу Дубони код Пожаревца.

Изван Колашина највише п Радовића живи у Београду. Рачуна се да их сада има око 60п. У селу Белушић у Шумадији има неколико кућа Милојковића који воде поријекло од Радовића из Мораче. Тамо су се преселили у вријеме Карађорђево.

Лакићевићи

Ово братство потиче од Добрије Богићева. По сродству су најближи Радовићима у Барама. Поп Јанко и Раде су синови Иванови и од њих су данашња доњоморачка бр Лакићевићи и Радовићи. Поп Јанко је био угледан човјек и, како тврде потомци, водио је борбе са Климентима, којих је у његово вријеме било у већем броју у Морачи. У борби са Климентима Јанко је погинуо.

Поп Јанко је имао два сина: Лакића и Николу, који су по очевој смрти остали маљолетни те их је подизала њихова мајка Јаглика. Пошто је била добра мајка и одважна жена околина је назвала њене синове Јагличићима. То пр су задржали до краја прошлог вијека, а касније су се сви потомци Јанкови прозвали Лакићевићи, по Јанковом сину Лакићу.

Лакић је имао три сина: Зека, Јована и Радисава. Зеко је имао Спаију, Баја и Ђура. Јован је имао Мину, а овај Марка и Саву. Радосав је имао Ивана, Тома и Милоша.

Потомци Николе Јанкова су посебан огранака Ликићевића са споредним пр Албијанићи. Никола је имао три сина: Новака, Петра и Радована. Новак је имао сина Милована, а овај четири сина: Шута, Радоја, Нешка и Перка. Нешко је погинуо на Новшићима, а Шуто са сином Ђоком у Дуги.

Од Петра Николина није остао нико. Радован се преселио у Шаранце и тамо засновао бројно потомство.

Лакићевићи су у ослободилачким борбама против Турака одиграли значајну улогу и били веома храбри ратници. Нијесу им биле доступне главарске титуле због међубратственичких трвења и надмоћностви већих братстава. Гинули су веома често, доказујући своју јаку улогу у ратним збивањима.

Марко, Ристо и Андрија, синови Спаије Зекова били су истакнути морачки јунаци. Миро је погинуо приликом ослобођења Бара 1877г.

Милинко Николин, Радоје Милованов, Вукосав Миков и Пуниша Миков били су јунаци и носили су златне Обилића медаље. Јакша Пунишин је био официр у српској војсци и погинуо је у априлском рату.

Стари барјактар Никола Радојев, био је велики јунак и погинуо је на Мојковцу 1916г. Такође је на Мојковцу погинуо Неђељко Туков, а Петар Радованов на Медови. На Мојковцу је погинуо и Глигорије Јанков.

Браћа: Милосав, Лакић и Перо, синови Мидура Бајова погинули су у комитама у Топлици гдје су пошли са Јованом Радовићем и Милинком Влаховићем 1917г. Остали су у дивној успомени у Топлици као честити људи и велики јунаци.

Лакићевићи су се селили у разна мјеста Србије и Црне Горе. У Морачи их сада има око 15 домова. Нешто мање их је у Колашину. Има их у околини Бијелог Поља и у околини Ужица.

Пасови: Милика – Павле – Миро – Спаија – Зека – Лакић – Јанко – Иван.

Или: Војислав – Мијат – Периша – Илија – Ђуро – Зека – Лакић – Јанко – Иван.

Жарко – Јагош – Пуниша – Мико – Марко – Мина – Јован – Лакић – Јанко – Иван.

Предраг – Новак – Илија – Шуто – Милован – Новак – Никола – Лакић – Јанко – Иван.

Ракочевићи

Ово пр су добили по Ракочу, сину Богића Морачанина који се у данашње Прекобрђе доселио из Хума Хотскога негдје средином 15в. Име Ракоч нигдје није забиљежено у нашим крајевима, те нам то указује на закључак да је то име настало у старој средини из које се Богић доселио. И данас има у Кучима, Зети сличних презимена, као: Бакочевићи, Лакочевићи, Макочевићи и др., што указује не то да се таква лична имена у давној прошлости у тим приалбанским подручјима постојала. Код Суве Ријеке на Косову постоји малисорско бр Ракочај које је ту досељено из сјеверне Албаније прије 300г. И овај податак указује, не само да је тачно народно предање о Богићевом ранијем боравишту, него да се тамо и његов син Ракоч родио. Веома је интересантно овдје истаћи да у Источној Њемачкој данас постоји пр Ракоч код Лужичких Срба. Наиме, данашњи помоћник министра за културу у Источном Берлину зове се Зигфрид Ракоч. Ово нам даје јасан доказ да је име Ракоч словенског порекла. На жалост право значење овог имена још није разјашњено…

Разгранато бр Ракочевића се кроз временски дуги период разгранало у броје огранке као: Војинчевићи, Одилажићи, Голубовићи, Мијајловићи, Марковићи, Дуњићи, Радуновићи, Радуловићи, Јоковићи, Вуксановићи и Павловићи. Нема потребе овдје износили описе ових огранака, јер је то веома исцрпно обрађивано у неким ранијим радовима…

Ракочевићи су се расељавали из Мораче у околину Колашина, Мојковца и Бијелог Поља. Још су бројни у њиховом најранијем пребивалишту, у Селима и Уљарима, потом у Раичевинама. Даље од Колашина најбројнији су у Штитарици и Требаљеву, гдје су се населили прије ослобођења ових крајева од Турака. Има их у Топлици у селу Реткоцеру и Гајтану. Прије 100г одселили су се из Мораче браћа Петар и Богосав, синови Милована Ракочевића, у селу Добри До код Куршумлије гдје су промијенили своје старо презиме и сада се презивају Миловановићи. У једном селу у околини Љига у Србији има 8к Ракочевића који су се тамо доселили прије 150г.

У околини Сјенице има неколико кућа Ракочевића који су се тамо доселили из Мораче прије 1878г. Од њих је Василије Ракочевић чувени јунак са Солунског фронта и официр у ратовима од 1912 до 1918г. Одликован је орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Вуксановићи

Ово бр представља јак огранак бр Ракочевића који су у прошлости дали велики број бираних морачких јунака. Пр су добили по Вуксану Лукину, који је живео у Раичевинама у дп18в…

Вуксановићи су били некада најбројнија у Крњој Јели где им је био њихов завичај, али су се постепено расељавали у Требељево, Лепенац, Никшић, Метохију, Липово и друга мјеста. Ипак их је највише остало у Крњој Јели. Добро познају свој родослов који за неке огранке изгледа овако:

Душан – Радомир – Новица – Машо – Јован – Вуксан – Лука.

Или: Драган – Милош – Раде – Јанко – Милинко – Мина – Новак – Лука.

Драгомир – Љубо – Мирко – Марко – Лука – Јован – Вуксан – Лука.

Вујисићи

Ово разгранато бр је потомство Богића Морачанина који се доселио у данашње Прекобрђе из Хума хотскога, највјероватније средином 15в. Њихов родоначелник Вујиса, по народном предању био је син Добријин, а унук Богићев.

Прекобрђе је колијевка Вујисића, гдје су и данас бројни, иако су се кроз дуги временски период селили по разним мјестима Црне Горе и Србије. Током 19в били су најбројнији у Прекобрђу, тако да су тамо имали своју чету војника која се храбро борила у многим бојевима. У Колашину и околини има највише п Вујисића, а нешто мање у околини Мојковца и Бијелог Поља.

Вујиса је имао пет синова: Пајо, Лакета, Раде, Илија и Перо. Од ових Вујисиних синова временом су се у бр формирали огранци – потрбушчићи, али су сви задржали своје главно пр, сем потомака Вујисиног сина или унука Пера, од ког се оформило бр Перовићи. У бр Вујисићи данас постоји неколико тих огранака. Од Паја су Шалетићи и Цигранићи, од Лакете су: Миливојевићи, Мићковићи и Царевићи, а од Рада су: Јелићи и Мишнићи. Од Илије су Драговићи и Мушкићи.

Перо Вујисин имао је синове: Шалету, Радула и Петра. Петар је рано нестао и његова жена Циграна остала је да негује синчића Антонија. Као свуда, тако и овдје малољетног сина Антонија околина је назвала „Антоније Цигранин“, а његово потомство Цигранићи. Антоније је имао четири сина: Драга, Баја, Ивана и Пера…

Шалета Пајов имао је синове: Радула, Турка и Радована. Сви Шалетини потомци су названи Шалетићи…

Илија Вујисин имао је синове: Мијата, Веља, Матка и Пекана. Мијат је имао сина Драга по ком су се његови потомци назвали Драговићи. Пекан је имао сина Беша, а овај Мушику чији потомци су се назвали Мушикићи. Вељо ои Марко су помрли од куге и нијесу оставили потомство.

Раде Вујисин имао је сина Радојицу, а овај сина Марка, а Марко сина Јована. Јован је имао синове: Савића, Шуња и Маша. Савић је рано нестао и имао жену Мишну из Роваца, од бр Влаховића, и по њој се потомство назвало Мишнићи. Од Шуња се оформио огранак Шуњовићи.

Лакета Пајов имао је три сина: Мину, Ђура и Радосава. Мина је имао сина Николу, а овај Мићка по ком се потомство назвало Мићковићи. Ђуро Лакетин имао је сина Миливоја чије се потомство назвало Миливојевићи. Потомци Радосава Лакетина назвали су се Царевићи.

Најистакнутија личност коју су у прошлости дали Вујисићи је чувени командант и јунак Милисав Мишнин који је у вријеме Његоша, књаза Данила и књаза Николе био главни војни заповједник Доње Мораче. Он предводи Морачане у многим тешким бојевима као: на Полимљу 1854, на Колашину 1858, на Метерезима 1862, на Пољима и Станојевићима 1861, на Ђурђевим Стубовима 1862, у Бјелоповлићима 1862.

Вујисићи добро познају своју традицију коју брижно његују и познају своје родословље као и остали Богићеви потомци. Знају да набрајају своја „кољена“ као:

Велимир – Драган – Велимир – Максим – Гаврило (Ћућа) – Ново – Радован – Шалета – Вујиса.

За Миливојевиће: Драго – Милисав – Секуле – Ристо – Ново – Миливоје – Ђуро – Лакета – Вујиса.

За Шалетиће: Драган – Ново – Мојсије – Станоје – Синан – Перко – Павић – Турко – Шалета – Вујиса.

Перовићи

Перовићи су огранак Вујисића. Према предању Перо је био син Вујисин, дочим су неки стари памтише другачије износили: као да је Перо био праунук Вујисин односно, да је Перо био син Ивов, а Иво син Лукин. За Луку тврде да је био син Вујисин…

По предању мајка Перова била је родом из данашњих бара Радовића и по смрти свога мужа прешла је у свој род у село Јасиковицу гдје се Перово потомство проширило…

Перо је имао четири сина: Радоша, Илију, Луку и Николу… Потомци Крста Спасојева су се преселили у Липово…

Из овог бр било је у прошлости истакнутих личности и јунака, а међу првима појавио се Шћепан Недин (по мајци Неди) који је у Морачи живио у доба владике Петра првог… Ако би неки другоплеменик убио неког Морачанина, Шћепан није мировао док га није осветио…

Пасови: Новица – Мијајло – Шћепан – Милован – Симо – Радоје – Шћепан – Илија – Перо.

Поповићи (у Прекобрђу)

Поријекло овог бр није коначно утврђено јер се код њих слабо очувало предање. Неки тврде да су стара српска п која је постојала у Прекобрђу прије доласка Богића Морачанина. Други тврде да су потомци Богићевог сина Добрије. Други тврде да су потомци Богићевог сина Добрије…

Њихов завичај је село Кичино које се везује са Петровом Равни. Раније су се добро множили, тако да су им животни услови били слаби у Малом Селу те су се прије 200г у једној повећој групи одселили у Србију код Алексинца. Тамо су их крајем 19в обишли њихови рођаци и установили да их тамо има далеко више него у Морачи. Показали су им драге успомене из Мораче, један мач и једну сребрну чашу на којој је писало „Кичино село“.

Приликом исељења Поповића из Прекобрђа у Србију, остао је на старевини само њихов предак Плавиша који је био поп. Радоња је такође био поп. Исто тако, син Радоњин био је поп, па изгледа да су се по њему прозвали Поповићи. Вулета је доживио дубоку старост и погинуо је у једном сукобу са Кучима који су му плијенили стоку. Иако стар сустигао их је и неколико поубијао. Један од Куча удари тада Вулету ножем по глави и напола је расијече. Нешто касније кад су га потомци преносили нашли су му расијечену лобању. Био је храбар и угледан човјек у Прекобрђу…

Послије ослобођења Колашина неколико п Поповића преселило се на Дријенак и Липово. Тамо су уважавани као храбри ратници те је Ћулу Радосављеву додијељено барјактарство, а његовом рођаку Кику официрски чин…

Пасови: Обрад – Јагош – Пуниша – Зуко – Шћепан – Радивоје – Илија – Вулета – Радоња – Плавиша – Мирко – Добрија…

Дрљевићи

Ово бр се убраја међу досељенике а не у старосједиоце у Морачи. Није утврђено из ког су краја досељени, али су у Морачу дошли свакако послије Богића. Има мишљења да су из околине Лијеве Ријеке, али су то само претпоставке… Такође се не зна вријеме њиховог досељења у Прекобрђе.

Интересантно је њихово презиме, јер нигдје није до сада забиљежено име Дрљо, бар не у морачкој околини. Пошто у Прекобрђу и сад постоји некадашњи засеок Дрљевина, могуће је да су преци данашњих Дрљевића послије напуштају Прекобрђа због крвне освете узели презиме по свом ранијем пребивалишту, а по свом доласку у село Башчу код Рожаја. То је раније био веома чест обичај, да би се очувала успомена на ранији завичај. Са друге стране, најчешће су се у новој области затурали трагови да би због крвне освете остали непознати…

Доселили су се у Равни код Лала Миошичина Меденице. То је било средином 18в. По предању, Лале је био њихов рођак по женској линији. Тада им је додијелио у Горњим Равнима пространи дио земљишта за обраду. Пошто су били веома радни и сналажљиви људи брзо су постали добри домаћини.

Постоји предање да су се неки Дрљевићи преселили из Башче у Херцеговину, те да су тамо примили ислам. За њих се везује данашње јако муслиманско бр Дрљевићи у Мостару и Билећким Рудинама. То предање није тачно, јер је све то добро расвијетлио тамошњи Јефто Дедијер у својој студији „Билећке Рудине“, гдје тврди да су тамошњи муслимани Дрљевићи поријеклом од Миљанића из Бањана, као и Јусуфовићи који сада тамо живе…

Браћа Дрљевићи: Мато, Рако, Ђуро и Петар засновали су у Морачи бројно потомство…

Дрљевићи су се из Мораче расељавали у разне крајеве, тако да их је у Морачи и Колашину остало свега 10к. Има их у Мојковцу, Томашеву и Бијелом Пољу. У Србији их највише има у Београду и неколико кућа у Крушчићу, Крагујевцу и неким другим мјестима.

Бакићи

Према најстаријем народном предању преци данашњих Бакића у Морачи доселили су се прво у данашње Прекобрђе средином 17в. Непознат је крај њиховог ранијег пребивалишта, али старе памтише тврде да су дошли „негде од Србије“ те да се мјесто њиховог ранијег становања звало „Брђ“. По њиховом ранијем завичају назвали су своје ново насеље Прекобрђе. Један њихов најближи сродник преселио се у Васојевиће и своје ново насеље назвао Забрђе, село близу Андријевице. Бакићи у Морачи и они у Васојевићима знају да су од истог стабла и рођакају се.

Према предању, родоначелник Бакића звао се Бака, који је имао пет синова: Леку, Рафаила, Павла, Димитрија и Војина. Лека је остао да живи у Морачи, а Војин се преселио у Забрђе у Васојевиће. Рафаило, Павле и Димитрије су се преселили у Србију код Чајетине на Златибору гдје их данас има преко 30к.

Лека, син Бакин, имао је сина Петра који се преселио у Равни због сукоба са Ровчанима. Ова сеоба из Прекобрђа у Равни услиједила је због тога што је тамо била тазбина Лекина од бр Меденица…

И Бакићи су се селили по разним мјестима Србије и Црне Горе, али ипак знатан број живи у Морачи и Колашину, а нешто мање у Титограду. Знају да наброје своје родослове као:

Вуксан – Милутин – Милинко – Мико – Новак – Петар – Лека – Бака…

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ КУЧА

Јовановићи

Ово бр је поријеклом из Куча од бр Вујошевића. Њихов родоначелник Јован доселио се у Морачу средином 18в због крви на коју је тамо нагазио и због чега је морао да се склања. Јован је имао девет синова, од којих се седам преселио у Србију. Задржани су у бр предању само три: Батрић, Ћирак и Мијаило. Од њих је познати књижевник Раде Драинац. Драинац му је литерарно име…

Доста нагло су као бр напредовали по својој бројности, тако да су током балканског и ПСР имали свој вод људи у саставу осредачко-јасеновске чете. Стало су имали свог водника.

Из овог бр је поникао Теодосије Јовановић, чувени игуман манастира Мораче, који је играо веома значајну улогу у ослободилачким покретима брдских и херцеговачких племена крајем 18 и у пп19в. Имао је велики углед код свих племена, а посебно га је цијенио и волио владика Петар први…

Нијесу се масовније исељавали из Мораче као многа друга бр. Сада их Морачи има око 15к.

Пасови: Батрић – Милован – Бешо – Окица – Вучко – Пајо – Јован – Стеван – Мартин – Вукић – Вујош – Лале – Дрекале.

Јанковићи (у Равнима и Жирцима)

Јанко Станков Вучевић доселио се у село Равни из села Безијова из Куча почетком 18в због крви. Имао је пет синова: Јована, Драгића, Вуксана, Лала и Муја. Вуксан није оставио потомство..

Од наведених потомака размножило се доста јако бр које се временом расељавало из Равни, махом у Жирке и Липово, а птом у Војводину, у село Крушчић, гдје и сада има неколико кућа.

Пасови: Бошко – Гојко – Вукота – Ћетко – Петар – Мујо – Јанко.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ РОВАЦА

Ћаловићи

Ово мало бр је поријеклом из Роваца од бр Булатовића. Не зна се како се звао њихово родоначелник, али по предању побјегао је од крви у Санџак, у околину Бијелог Поља, и по њиховом боравишту тамо се и данас називају неки камењари „Ћаловића клисуре“. За вријеме њиховог боравка међу Турцима, на њих је вршен притисак да приме ислам, али су они то упорно одбијали због чега их Турци над њима вршили насиља. Најзад су убили последњег Ћаловића, те се његова жена са два сина Савом и Николом пресели из Санџака у Морачу у село Врујца.

Сава је имао два сина: Божа и Новицу. Божо је млад погинуо и није имао порода а Новица је имао шест синова: Јоксима, Павла, Радивоја, Сава, Петка и Вукашина. Јоксим и ВУкашин су преселили у Туларе (Србија). Никола је имао синове: Мика и Вукадина.

Иако мало бр, ипак је дало неколико морачких јунака…

У Морали има сад само 1к Ћаловића јер су много гинули у разним бојевима. Колико је познато у Туларима има неколико кућа Ћаловића који су се иселили из Мораче крајем прошлог вијека.

ПОТОМЦИ КНЕЗА БОДАНА ЉЕШАНИНА У ДОЊОЈ МОРАЧИ

Кнез Богдан Љешнанин доселио се са Чева, из села Војинића, прво у Љешанску нахију, село Лијешње, те пошто је тамо нагазио на крв, пресељава се у село Лијешње у Ровцима у пп14в. Прије његовог досељења ово село се звало Брезница, али Богданово потомство назвало га је Лијешње по селу у ком су живјели до пресељења у данашња Лијешња.

У вријеме досељења кнеза Богдана у Лијешње, већи дио тог села припадао је нахији Доње Мораче, вјероватно због тога што је у Лијешњу постојала једна стара црква као истурена ћелија морачког манастира, која је у свом посједу имала знатан дио обрадивог земљишта која се сматрала манастирском својином.

Према предању морачких Љешњана кнез Богдан је имао сина Радована, а овај синове: Марка, Милутина и Милију. Од Милије сина Радованова су данашња морачка бр: Јанкетићи, Трипковићи, Ковијанићи, Бошковићи и Ђурчићи. Познат је догађај у Лијешњу који се одиграо у кући Богданових потомака на крсну славу Ћириловдан, када је 12 турских бегова навратило у њихову кућу и учинили грубо насиље. Овај догађај је опширно описан у поглављу „Потомци кнеза Богдана у Ровцима“.

Послије овог догађаја долази до расељавања Богданових потомака у Доњу и Горњу Морачу. Жена Вукотина са своја два сина: Марком и Милијом одлази у свој род у селу Јасенова – засеок Рошца. Тамо су се временом намножили и примили крсну славу своје ујчевине Срђевдан.

Вукотини синови Марко и Милија су се у Јасеновој множили овако: Милета је имао сина Новака, а овај Трипка и Милију. Од Марка је Вујадин који је имао синове Груша и Јанка.

Пошто им животни услови у Јасенови нијесу били по вољи, били су приморани да се селе у Ђуђевину која тада није била густо насељена. Прво се досељава тамо Трипко Новаков са синовима: Савом и Радем. Затим се досељавају синови Милије Новакова: Јоко и Андрија, а одмах потом Јанко Вујадинов са синовима: Новаком и Милошем. Грушо Вујадинов је од свих Љештана потомака Вукотиних остао у Јасенову.

Јанкетићи

Унук Марка Вукотина – Јанко Вујадинов је родоначелник бр Јанкетића. Стари људи су причали да је био малог раста, али веома окретан човјек те су га због тога звали Јанкета и тако су се његови потомци прозвали Јанкетићи.

Јанко је имао два сина: Милоша и Новака. Милош је имао 7 синова: Николу, Мика, Ђура, Веља, Радосава, Савића и Илију. Новак је имао три сина: Лакића, Ивана и Радована.

Иако мало бр, Јанкетићи су дали велики број истакнутих јунака и угледних људи свога времена. Ђуро Милошев је био морачки барјактар, а тај барјак му је дао лично Карађорђе на Суводолу 1809г за показано јунаштво. У боју на Горњој Морачи 1820г убио је турског барјактара Муја Мицановића. О овом догађају постоји народна пјесма…

Јанкетићи су се постепено исељавали из Мораче. Прво су се у Горње Липово преселили Радован Новаков са синовима и Савић Милошев, а нешто касније и Ђоко Иванов. Данас их има на Косову 8к, у Липову, Подбишћу, Колашину, Титограду и Београду су такође бројни. У Морачи сада имају свега двије куће.

Пасови: Миодраг – Михајло – Јагош – Јанко – Милутин – Никола – Милош – Јанко – Вујадин – Марко – Вукота.

Ђурђићи

Најближи су род са Трипковићима и Бошковићима. Раде Трипков је имао жену Ђурђу која му је родила три сина: Радула, Јока и Николу. Раде је млад нестао и Ђурђа је подизала малољетне синове, те их је по обичају околина назвала Ђурђићи, што су они прихватили јер им је мајка била добра и угледна жена. Радуле Радев, имао је сина Савића, а овај: Велишу, Станишу и Мијајла. Велиша је имао три сина: Марка, Милоша и Јанка. Станиша је имао: Баша, Панта и Божа.

Јоко Радев имао је Никодима и Божа. Никодим је био калуђер у манастиру Морача и угледна личност у Морачи. Једно вријеме је био у Србији као калуђер у манастиру Рачи. Дошао је тамо у сукоб са неким игуманом и одметнуо се у хајдуке настојећи да убије свог игумана. Ухваћен је и протјеран у Морачу само да би се оканио хајдуковања…

Ђурђића има свега 2к у Морачи, 3 у Липову и по 1к у Колашину и Мојковцу. И они су се исељавали у правцу Србије.

Пасови: Радомир – Милош – Велиша – Савић – Радуле – Раде – Трипко – Новак – Милета – Вукота.

Бошковићи

Ово бр води поријекло од Трипка Новакова Љешњанина. Трипко је имао три сина: Саву, Васиља и Рада. Саво је имао сина Бошка од ког су данашњи морачки Бошковићи. Од Васиља су Трипковићи а од Рада Ђурђићи.

Бошко Савин имао је два сина: Мину и Мијаила, а Мина три сина: Тодора, Риста и Јевта. Мијајло Бошков имао је: Тому, Саву, Јока и Богића. Богић и Јоко су погинули, а Сава је имао: Радоја и Перка. Томо Мијајлов имао је: Пера, Гаврила и Радоша.

Тодор Минин имао је три сина: Дука, Мијата и Бућа. Ристо Минин имао је Велисава који је рано нестао и није имао порода, а Јевто Минин имао је синове: Павића, Милинка, Вукадина и Перована.

Потомство Томе Мијајлова преселило се по ослобођењу Колашина 1878г у Дријенак, а Мијајло Радојев у Липовску Бистрицу. Синови Тодора Минина, Бућо и Мијат, преселили су се у Требаљево.

Чувени морачки јунак био је Сава Трипков. Међу многим његовим подвизима памти се онај код Градине у Ђуђевини..

Сава Мијајлов је ишао у Србију ради пресељења, али се вратио са неком капом – зашиљеном шубаром, па су због тога његове потомке назвали Шиљковићима.

Бошковићи су у ратовима били храбри људи. Чувен је као јунак био Мијајло Радојев и Дуко Тодоров.

Бошковића је мало остало у Морачи, свега 5к. Сада их има у Колашину 3к и по 2к у Липову и Требаљеву. Највише их има у Београду.

Пасови: Блажо – Бошко – Блажо – Мијајло – Радоје – Сава – Мијајло – Бошко – Сава – Трипко – Новак – Милета – Вукота…

Тошковићи

Најближи сродници Јанкетићима. Заједнички им је предак Вујадин Марков, унук Вукотин. Вујадин је имао два сина: Јанка и Груша. Од Јанка су Јанкетићи, а од Груша су Тошковићи. Грушо је имао сина Милету, а овај Тошка. Тошко је имао 7 синова: Богдана, Мираша, Јовету, Мијајла, Јована, Петра и Радована. Њих четворица нијесу оставили потомство због ране смрти и погибија, а Мираш и Јовета су се преселили у Санџак потом у Србију – околина Ужица. Петар Тошков био је официр у ратовима од 1876-1878.

Богдан Тошков имао је шест синова: Јанка, Риста, Машана, Јова, Секулу и Вукашина.

Иако малобројни као бр, Тошковићи су уважавани као храбри ратници, паметни и честити људи. Највише се истицао Јанко Богданов, учитељ и народни посланик у првој црногорској скупштини. Био је велики борац против апсолутизма краља Николе као и борац за уједињење ЦГ и Србије. За народног посланика биран је три пута од 1906 до 1916г.

Тошковићи су се иселили у околину Бијелог Поља, Ужица и Чачка. Има 1к у Колашину и 2 у селу Плана код Колашина. У Морачи није остао нико.

Пасови: Војимир – Јанко – Богдан – Тошко – Грушо – Милета – Вујадин – Марко – Вукота.

Трипковићи

Родоначелник овог бр је Трипко Новаков који је имао синове: Рада, Васиља и Саву. Од Рада су бр Ђурђићи, од Васиља Трипковићи, а од Саве Бошковићи у Морачи. Такође је имао брата Милију од ког су Ковијанићи.

Васиљ Трипков је имао шест синова: Ђоку, Милутина, Нику, Митра, Марка и Драгоја. Ђоко Васиљев имао је сина Милована, а овај: Јована, Милића и Илију. Милутин Васиљев имао је сина Јоксима а овај: Милинка, Трипка, Крста, Милутина и Ђорђија. Ника Васиљев имао је три сина: Милету, Јована и Крста. Милета је имао два сина – Риста и Милинка, а његов брат Крсто – Јована, Пушељу и Алексу. Митар Васиљев имао је три сина: Борушу, Сима и Лакету. Марко Васиљев имао је сина Радивоја а овај: Јока и Баја.

Трипковићи су као ратници били веома храбри, те су у ратовима доста гинули…

У Морачи још постоји 8к Трипковића. Селили су се у правцу Србије. Има их у Липову и Колашину свега 3к. Од њих су Бијелићи у Горњој Морачи.

Пасови: Владо – Новеља – Милић – Милован – Ђока – Васиљ – Трипко.

Ковијанићи

Новак Милетин, унук Вукоте Љешњанина, имао је два сина Милију и Трипка, од ког су Трипковићи. Милија је имао два сина: Јока и Андрију. Пошо је Милија рано нестао, његова два малољетна сина његовала је мака Ковијана и по ондашњем обичају звали су их „синови Ковијанини“. Пошто је била добра и одважна жена, узели су по мајци презиме Ковијанићи. Јоко је имао два сина: Марка и Пероша, а његов брат Андрија: Петра и Тодора. Марко Јоков имао је сина Ђура, а овај Нова и Паја. Перош Јоков имао је два сина: Акима и Милуна. Петар Андријин имао је Васиља, а овај: Пера и Милована. Тодор Андријин имао је Антонија, а овај Тошка.

У бр се истицао Ново Ђуров са синовима: Јаковом и Савом. Ново и Јаков били су признати морачки јунаци и носили су златне Обилића медаље.

У Морачи има још 5к Ковијанића, 2 у Колашину 3 у Липову и 1 у Подбишћу. Исељавали су се у Србију, у околину Чачка и Ужица, гдје се сада презивају Миловановићи.

Пасови: Љубо – Крсто – Јаков – Ново – Ђуро – Марко – Јоко – Милија – Новак – Вукота.

Ћетковићи

Њихово даље поријекло је од ровачког села Лијешња. Они су потомци кнеза Богдана Љешњанина који се у Лијешње доселио у пп14в. Један од потомака кнеза Богдана звао се Милутин, који је имао два сина чија су имена остала непозната, а који су се преселили у Горњу Морачу у село Старче код тамошњих старосједелаца Томића. Један од њих ожени се од Томића и добије од свог таста на поклон простране ливаде око Капе морачке. Нешто касније његов брат се пресели у данашње село Рашко гдје је засновао п. Предање тврди да је том новом насељенику било име Рашко, и да је постао сеоски кнез. И данас у селу Рашку постоји засеок који се зове Рашков Луг.

Кнез Рашко је имао три сина: Ћетка, Милутина (Кљаја) и Сима, од којих су се оформила бр: Ћетковићи, Кљајићи и Симовићи.

Ћетко је имао сина Митра, а овај Петронија, који је имао три сина: Малишу, Драгишу и Перишу. Малиша је имао: Бошка и Трипка. Драгиша је имао: Пунишу, Видака и Оташа. Периша је имао Ненада, а овај Пура, Ђура и Милутина. Ћетковићи су постали бројно бр, али су се из Рашка одавно почели исељавати у Колашин, Баковиће, Шаховиће, Бијело Поље, Подгорицу и Београд. У прошлости су имали много храбрих ратника…

Пасови: Радоје – Веселин – Стојан – Марко – Радосав – Томо – Бошко – Малиша – Петроније – Митар – Ћетко.

Кљајићи

Други син кнеза Рашка, Милутин (Кљајо) по народном предању био је „кљаст“ у једну руку због чега га је средина назвала „Кљајо“ и од њега је бр Кљајићи у селу Рашку. Кљајо је имао три сина: Вучету, Секулу и Шћепана.

Вучета је имао Пера а овај: Василија, Риста и Милована. Илија је имао Веља а овај Саву. Шћепан је имао: Мијата, Вуксана и Радојицу. Кљајићи су имали храбрих ратника…

Кљајићи су се селили у околину Колашина и Бијелог Поља као и у правцу Србије. Сада их у Рашку има око 15к.

Пасови: Секуле – Лука – Секуле – Сава – Вељо – Илија – Секуле – Кљајо – Рашко…

Рашчани

Ово бр потиче од Сима Рашкова, чије потомство је прије 150г напустило Рашко и преселило у околину Колашина, прво у Бабљак, потом у Липово и Требаљево. Пошто су дошли у нову средину из Рашка, околина их је назвала Рашчанима, што су они прихватили, те су узели пр по месту свог старог завичаја. Њихов родоначелник Симо Рашков имао је три сина: Радосава, Радоја и Радивоја. Потомци Радосављеви су се масовније множили од осталих. Радосав Симов је имао два сина: Драгоја и Радула. Драгоје је имао Нешка, а овај осам синова: Милана, Јована, Драгоја, Ристана, Вучића, Јанка, Ивана и Марка. Радуле Радосављев имао је сина Ђока, а овај: Ага, Перка и Миљка.

Радоје Симов са својим потомством преселио се прво у Требаљево, а потом у Штитарицу и даље у правцу Санџака и Дробњака. Његово потомство се одвојило по пр и прозвали су се Радојевићи.

Сви Рашчани задржали су своје старо презиме осим потомака Ага Ђокова, који се пр Симовићи, док су његова браћа задржала пр Рашчани.

Синова Радосава Симова су прво пребегли из Рашка у Бабљак код Колашина, гдје су живјели око 40г, а потом су се око 1825г населили на турску земљу у Липову. По ослобођењу Поља синови Ђока Радулова пресељавају се у Штитарицу, а потом у Санџак у околину Шаховића и даље у околину Пљеваља. Унук Радосава Симова, Нешко, најдуже се задржао у Липову, али су се временом сви иселили сем потомака Милана Нешкова, којих има 3к у Липову…

Пасови: Војо – Алекса – Мијаило – Јован – Нешко – Драгоје – Радосав – Симо – Рашко.

За Симовиће: Вуко – Милић – Крсто – Аго – Ђоко – Радуле – Радосав – Симо – Рашко.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДОЊОЈ МОРАЧИ

Средином 17в доселила се у Доњу Морачу једна бројна п из Попова Поља и населила се у данашње село Јасенову. Предање  не зна име њиховог родоначелника, али се износи да је у Поповом Пољу имао 9 синова. У неком локалном сукобу Турци му убију једног сина којем се послије погибије роди посмрче – мушко дијете. Отац са синовима освети погинулог сина и, плашећи се турске освете, напусти родни крај, те се преко херцеговачких врлети пребаци са цијелом п у село Јасенову, код манастира Мораче.

Ова п није се снашла у новом насељу због лоших услова за живот и послије неколико година боравка ријеше да се преселе у Србију. Прича се да су приликом сеобе починули у село Врујца, гдје им је дијете заспало, па тако заборављено само остало. То се дијете звало Шћепан који се врати код калуђера у манастир Морачу који га прихвате и код њих остане неко вријеме. Кад Шћепан одрасте калуђери га населе у Јасенову, баш на оном посједу гдје су били насељени његови стричеви и дјед. Од овог Шћепана настала су садашња доњоморачка бр: Симоновићи, Радојевићи, Илићи, Радоњићи и Радуловићи.

Симоновићи

Шћепан Јасеновац имао је три сина: Симона, Радоја и Илију, од којих су се разгранала прво три њихова бр: Симоновићи, Радојевићи и Илићи. Нешто касније од Лакете Илијина, унука Шћепанова настали су Радоњићи и Радуловићи.

Симон је имао два сина: Марка и Јоја. Марко је имао Јована и Ивана, а Јојо Баја и Секулу. Јован Марков имао је сина Милутина, а његов брат Иван се некуда одселио. Баја Јојов имао је сина Милету, а његов брат Секуле само Мијата.

Милутин Јованов имао је пет синова: Риста, Ивана, Радуна, Марка и Радивоја. Њихов огранак се највише намножио и представља по својој бројности двије трећине садашњих Симоновића…

Ово бр је дало знаменитих личности и јунака у ослободилачким ратовима…

Значајне личности у овом бр су архимандрит морачког манастира Никифор Малишин, ком је рођено име било Ново… У његово вријеме радила је основна школа у манастиру.

Симоновићи добро познају своју традицију. Знају да наброје своје бр родословље као: Слободан – Вељко – Јагош – Лазар – Радун – Милутин – Јован – Марко – Симон – Шћепан.

Илићи

Илија Шћепанов имао је три сина: Лакету, Тодора и Драгутина, који су преузели пр Илићи по свом оцу. Лакета је има: Радоњу и Радула и по његовим синовима настала су мања бр Радоњићи и Радуловићи. Тодор Илијин имао је синове: Рада и Шћепана, а Драгутин Илијин сина Перишу. Од Тодора и Драгутина синова Илије Шћепанова, намножило се садашње јасеновско б Илићи. Добар дио њихових бр се раселио, већином у Србију, у околину Ужица и Прокупља. Сада их има у Јасеновој око 20к . Познају добро свој родослов као:

Радисав – Окица – Илија – Ђуро – Периша – Драгутин – Илија – Шћепан.

Радоњићи

Радоњићи су се прозвали по Радоњи Лакетину, унуку Илије Шћепанова. Радоња је имао пет синова: Радосава, Радула, Драгоја, Милоша и Нешка. Радосав је имао четири сина: Јована, Милију, Павла и Зека. Драгоје је имао два сина: Милисава и Радоњу. Сада у Морачи има 10к Радоњића и 2к у Колашину. Знатај број се иселио по разним мјестима Црне Горе. Има их и у Србији.

Пасови: Радојица – Раде – Милисав – Милош – Радоња – Лакета – Илија – Шћепан.

Радојевићи

Њихов предак Радоје Шћепанов је брат Симона и Илије, од којих су данашња бр Симоновићи и Илићи. Кроз тежак и мукотрпан живот у Јасеновој, а у близини Морачког манастира који је често био изложен турским упадима, ово бр, иако мало, успјело је да се у морачкој средини веома добро огласи дајући низ истакнутих личности у ослободилачким борбама. Челно мјесто у овом бр припада чувеном морачком архимандриту Димитрију, који је не само био угледан духовник него и прави народни трибун који је предводио Морачане, заједно са племенским првацима, у многе бојеве. У његово вријеме Морачки манастир је чак и појачао своју улогу у ослободилачким борбама, не само Морачана, него и сусједних племена. Иако духовник, ипак му то није ништа сметало да лично иде у бојеве показујући изузетну храброст. Када је обилазио манастир Морачу Јегор Коваљевски руски геолог сусрео се са Димитријем гдје јаше коња, а о седлу је висила крвава торба у којој се налазила одсјечена турска глава… Поред тога Димитрије је радио на општем народном добру. Подизао је путеве и мостове. Чувен је његов мост на ријеци Морачи испод самог манастира, који је у оно вријеме представљао драгоцени објекат за веома повољан приступ манастиру и за међусобну повезаност Морачана…

Радојевића је мало остало у Јасеновој, јер су се из економских разлога раселили у околину Колашина (Липово и Плана), Бијелог Поља (Чокрлије). Има их у Србији, у околини Ужичке Пожеге, 10к гдје су се населили још у вријеме Карађорђевог устанка.

Пасови: Ранко – Никола – Јефто – Јован – Мијајло – Вуксан – Мијајло – Радоје – Шћепан.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ЊЕГУША

Кујовићи

Предање које је очувано код Кујовића, казује да њихови далеки преци потичу од бр Ераковића са Његуша, те да су се преселили у Чево, у село Ожег. Ту је живио њихов предак Раде са своја три брата: Обрадом, Диданом и Стеваном. Пошто су у неком сукобу са Ћеклићима нагазили на крв, баш на своју крсну славу Аранђеловдан, плашећи се крвне освете пребјегну у Морачу и населе се у Вочје на манастирско имање. По савјету тадашњег манастирског игумана Михајла Миочанина промијенили су своју крсну славу због крвавог догађаја не Чеву и тада узели Василија Великог код славе садашња бр Кујовићи и Шуковићи.

Пошто је имање на Вочју било веома мало за четири брата, Обрад се пресели у Лубнице, а Дидан у Краљеву Гору код Титовог Ужица. Од ова два брата у новим срединама основана су два велика бр: Орадовићи и Дидановићи. По неким несигурним подацима њихов брат Стеван преселио се у Србију код данашњег Светозарева.

Послије одласка своје браће, Раде се ожени и из тог брака је имао сина Крста. Од Крста су остала два сина: Драгутин и Милутин. Старији Крстов син Милутин имао је два сина: Вујадина и Јова, а његов брат Драгутин имао је три сина Милуна, Мијајла и Николу. Никола је имао Станишу, а овај Пера. Перо је имао сина Андрију звани „Кујо“ од кога је данашње бр Кујовићи.

Од Вујадина Милутинова је данашње бр Шуковићи, јер како Кујовићи тврде, Вујадина су назвали „Шуко“ од милоште.

Предање Шуковића се не слаже са предањем Кујовића. Најстарији потомци Шуковића, стари памтише тврде сљедеће: средином 17в живио је на Чеву, у селу Ожег, кнез Милутин са своја три сина: Обрадом, Драгутином и Диданом. Милутин тамо умрије, а његови синови на крсној слави Аранђеловдан побију неке Ћеклиће, те из бојазни од освете бјеже у Морачу у село Вочје, на манастирску земљу гдје су живјели неколико година. Због малог посједа, Дидан и Обрад се селе, први у Лубнице, а други у Краљеву Гору код Ужица. Драгутин Милутинов имао је 4 сина: Андрију, Вујадина, Мијајла и Милуна. Од Андрије – Куја су данашње бр Кујовићи. Његов брат Вујадин имао је сина Шука, док се њихов трећи брат Мијајло закалуђерио и постао игуман манастира Мораче. О четвртом брату Милуни се ништа не зна…

Из Мијоске су се највише преселили у Баковиће, околина Бијелог Поља, и на Косово. Потомство Милутина Савићева се плеселило у Топлицу и то Сакуле Шћепанов са синовима.

Пасови: Ђоле – Бранко – Милутин – Ђоле – Шћепан – Спасоје – Радун – Андрија.

Или: Драган – Вујо – Милета – Ристо – Перо – Ника – Кујо.

Шуковићи

Средином 17в живио је на Чеву, у селу Ожег, неки кнез Милутин са своја три сина: Драгутином, Обрадом и Диданом. Њихово најстарије поријекло је било са Његуша. Припадали су бр Ераковича који су се у Његуше доселили испод Његуш планине у Херцеговини..

Шуко је имао 6 синова: Стојана, Петронија, Јова, Ивана, Вука и Васиља.

Стојан Шуков је имао два сина: Сима и Ђока. Симо је имао: Мијата, Мика, Пунишу и Тадишу. Његов брат Ђоко је имао: Перуту и Новицу.

Петроније Шуков имао је Марка и Обрада. Марко је имао Велишу, а Обрад 4 сина: Николу, Перишу, Малишу и Зека.

Јово Шуков имао је 3 сина: Перишу, Ивана и Милоша. Периша је имао Лака, а Иван: Радивоја и Крста. Милош је имао: Радосава и Јова.

Иван Шуков имао је синове: Нешка и Лакића. Нешко је имао: Милинка и Мирка, а Ликић је имао: Боја, Милију и Милована.

Васа Шуков имао је сина Боришу, а овај Вукашина.

Васиљ Шуков имао је сина Милисава који се изгледа некуд одселио.

Послије ослобођења Колашина 1878г, Бојо Лакићев и Никола Обрадов селе се у Блатину и Баковиће.

Послије ослобођења Горњег Липова 1858г, Мијат Симов и његов брат Мико преселили су се у данашње Каљића село.

Синови Милинка Нешкова: Митар и Перко преселили су се у Требаљево и Сјерогоште. Они су припадали бр огранку Ракитићи.

У селу Степену код Гацка има 10к Шуковића који тврде да су поријеклом од морачких Шуковића. Не знају вријеме досељења у Степен, а исто тако ни Шуковићи у Морачи не знају када су се тамо преселили и чији су потомци.

У селу Бела Црква у Топлици има 12к Шуковића, који су промијенили презиме по свом претку Перовану, и сада се пр Перовановићи.

У околини Прокупља има неколико кућа Јововића који су се раније пр Шуковићи. То презиме су узели по претку Јову Шукову.

У Гајтану има и сада неколико кућа који се и даље пр Шуковићи.

Шуковићи су се при крају 19в почели нагло множити, тако да сада представљају веома јако бр.  Пошто су били малобројни у ранијем периоду, нијесу им биле доступне главарске титуле иако нигдје на бојиштима нису узмицали…

Пасови: Бранислав – Љубо – Радован – Мијат – Симо – Стојан – Шуко.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ БРАТОНОЖИЋА У ДОЊОЈ МОРАЧИ

У дп17в доселио се са Пелева Бријега у Колашин Павић Матијашев због сукоба са неким Кучима којима је дуговао освету. Павић је био унук чувеног Пеја Станојева, некадашње главне личности у Братоножићима, гдје је био турски спахија и племенски војвода. Остало је предање о његовом великом угледу у околини Подгорице, када је био посредник између турске власти и сусједних племена. Пејо је имао сестру, чувену љепотицу, коју су Турци једном приликом као чобаницу заробили око Вјетерника и одвели је у султанов харем у Цариград… (видети код Братоножића – МЗ)

Павић Матијашев се задржао у турском Колашину неколико година, а потом се пресели у Доњу Морачу, у село Ђуђевину, гдје је и умро. Имао је два сина и једног синовца.

Његови синови, Мијушко и Зеко, и синовац напусте Ђуђевину 1720г. Мијушко се насели у Осредцима, а Зеко пође у Дробњак, а потом у Вранеш.

Зеко је имао сина Петронија који у неком сукобу убије једног Турчина и побјеже у васојевићки Ас, гдје оснује бројну п, али и ту није имао мира те се са синовима преселио у Горњу Морачу, а потом у Баре Тушинске и тамо се прозову Ашани.

Синовац Павићев, коме није познато име населио се са Мијушком у Осретке и од њега је настало мало бр Бјелићи.

Мијушко Павићев имао је синове: Трипка, Машка, Стевана и Станка од којих су настала четири осредачка бр: Машковићи, Стевановићи и Станковићи а од најстаријег сина Трипка, који је имао синове Лазара и Милоша, развила су се бр Лазаревића и Милошевићи.

Машковићи

Родоначелник овог бр Машко Мијушков имао је три сина: Мијата, Радивоја и Мијајла. Мијат је имао Илију и Нова. Илија је имао 5 синова: Станишу, Митра, Неђељка, Радована и Чубра. Станиша и Митар су се одселили у Липовску Плану.

Радивоје Машков имао је 5 синова: Милету, Спасоја, Сава, Пека и Теодора. Милета је имао Радуна, а овај: Мијајла и Милету. Мијајло је имао три сина: Грујицу, Трипка и Мирка. Милета је имао сина Новака.

Спасоје Радивојев имао је Бећа и Павића. Саво Радивојев имао је три сина: Радосава, Милисава и Пушељу. Пеко Радивојев имао је 4 сина: Милића, Милуна, Драгоја и Ђала.

Теодор Радивојев имао је 4 сина: Мушику, Перка, Јанка и Мића.

У ранијим ратовима Машковићи су се истицали као храбри ратници…

Машковићи су се расељавали у околину Пећи, Колашина, Липова, Титограда и Београда.

Пасови: Момчило – Милован – Богић – Милић – Пеко – Радивоје – Машко.

Стевановићи

Стеван Мијушков имао је сина Новака, а овај Мијата. Мијат је имао 3 сина: Веља, Новицу и Мијајла. Вељо је имао 5 синова: Илију, Петка, Спасоја, Милосава и Миладина. Новица је имао Мика, а Мијајло: Јована, Ивана и Драгоја.

Као мало бр нијесу могли доћи до већих главарских титула, иако су по храбрости у ратовима били веома цијењени…

Стевановићи су се селили из Осредака веома често, тако да их сада у Осрецима има свега 5к.

Пасови: Чедо – Илија – Вељо – Мијат – Новак – Стеван.

Станковићи

Потомци Станка Мијушкова су се слабо множили, највише због честих погибија у ратовима, а и природних смрти које су их често пратиле.

Станко је имао сина Мину, а овај Пера. Перо је имао два сина: Богдана и Новељу. Богдан је имао: Миљана, Вукосава и Алексу, а Новеља: Станка, Марка, Матију и Милутина.

И поред тога што су припадници овог бр често гинули и слабо се множили, ипак су у Морачи уважавани као храбри, паметни и честити људи. Иселили су се у Метохију и Косово, тако да сада у Морачи нема ниједна њихова п.

Пасови: Ранко – Миљан – Богдан – Перо – Мина – Станко.

Лазаревићи

Трипко Мијушков био је осредачки кнез и имао је два сина: Лазара и Милоша, од којих су настала бр Лазаревићи и Милошевићи. Лазар је имао два сина: Нешка и Милована. Нешко је имао: Божа и Радована, а Милован: Џаја и Рада. Радован Нешков имао је три сина: Миливоја, Јована и Шола. Миливоје и Јован нијесу имали порода, а Шоле је имао Спасоја и Мила. Божо Нешков имао је сина Бега, а овај Јагоша и Ђорђија.

Џајо Милованов имао је 4 сина: Саву, Вучету, Василија и Неђељка. Ово бр је дало низ истакнутих и угледних народних првака. Нешко Лазарев је био истакнути Морачки јунак који је са војводом Мином Радовићем ишао у сретање Карађорђу 1809 на Суводолу…

Лазаревићи су се још раније иселили из Мораче у Колашин, Липово, Пећ и Подгорицу, тако да их више нема у колашинском крају.

Пасови: Јован – Владимир – Миле – Шоле – Радован – Нешко – Лазар – Трипко.

Милошевићи

Милош Трипков имао је 5 синова: Стевана, Пека, Боришу, Риста и Милисава. Милисавово потомство се преселило у Санџак нешто раније. Стеван Милошев имао је синове: Милинка и Милију. Милинко је имао Милоша, а овај Блажа, Панта, Милића и Јова. Милија је имао: Јована и Петка…

Од свих потомака Мијушка Павићева највише су се разгранали Милошевићи, тако да их данас по разним мјестима Црне Горе, Санџака и Србије има око 50д. Ипак их је остало највише у Морачи, Колашину и Липову…

Мијила Стеванов се у своје вријеме убрајао међу најбоље морачке јунаке. Одмах после ослобођења Колашина 1878г, преселио се у Требаљево, и све до ослобођења Поља 1886г крстарио је по турској територији сијекући многе турске бегове. Био је командир карауле на Препану гдје је будно чувао границу према Турцима. Ово јунаку подигнут је споменик код цркве у Штитарици и на њему је уписано да је током свог живота посјекао 18 турских глава. Тај натпис је постављен када се морала писати истина.

Пасови: Драгољуб – Блажо – Милош – Милинко – Стеван – Милош – Трипко.

 

БРАТСТВЕНИЧКЕ ГРУПЕ У ГОРЊОЈ МОРАЧИ

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ (Селаковићи)

 

Средином 17в, када је турска власт у Херцеговини била учвршћена и када су Турци вршили масовну исламизацију српског с, настало је мучно вријеме. Најотпорнији српски елемент није хтио да трпи насиља и притиске, те је долазило до масовног исељавања из Херцеговине у разним правцима. Већином су се селили у Србију. Један дио херцеговачких породица се селио у правцу Мораче, гдје турска власт није била учвршћена и гдје се могло слободније живјети. У то време Горња Морача није била густо насељена али је била привлачна због свог географског положаја, јер је била удаљена од турских градова. Поред тога, Горња Морача је била слабо приступачна, јер је ограђена планинским вјенцима, а узани кањон ријеке Мораче као једини приступ од Колашина било је лакше обазбјеђивати и спречавати улаз у ово пространо и добро заштићено подручје.

Прије доласка херцеговачких породица у ово природно склониште било је мало српских п. Већином су ту живјели остаци старог народа неки Козлине, Цимириоти, Балорде, који су се некуд иселили, изгледа највише под притиском досељеника.

Прво су се из Попова Поља доселили Селаковићи, преци данашњих Дуловића, Драговића, Пајовића, Пековића, Мандића и Јанковића. Одмах послије њих доселили су се Мићићи из Пиве, а потом Лакетићи, Крковићи и Рнковићи из Бањана.

У пп18в доселио се, такође из Херцеговине, чувени војвода Пеја, чије је присуство у Горњој Морачи означило прве познате борбе Горњоморачана са Турцима, па и сусједним племенима. Око 1750г отео је од Дробњака Јаворје, Лолу и дио Сињавине. Нешто мало касније, када се Горња Морача прочула као хајдучко гнијездо, тамо ускачу Матије Јушковић, Гаврило Шибалија, Мијат Котлица, Јакша Гачанин и многи други дробњачко – херцеговачки јунаци који су се у својим срединама били закрвили са Турцима.

При самом крају 17в досељавају се у Г. Морачу Требјешани, који су напустили своје старо огњиште 1788г. Досељавају се у горњоморачко село Љевишта. Њиховим доласком Горња Морача постаје прави устанички и хајдучки логор из ког потичу веома озбиљне борбене акције које из темеља потресају турску власт у Колашину и Никшићу.

Временом су се многе п ових херцеговачких досељеника селиле, махом у правцу Србије и Санџака, а понека бр су се задржала у Горњој Морачи.

Предање говори да су чувене п Ненадовића живјеле једно вријеме у Горњој Морачи да би се, потом преселиле у Бранковину код Ваљева. На гробу Јакова Ненадовића има натпис гдје изричито пише да је „од Мораче“. Данашњи Мићићи у златиборском крају очували су традицију да су поријеклом од браће Баја Пивљанина, те да су се из Горње Мораче преселили у Чајетину под Златибором…

Према досадашњим испитивањима, двије трећине с у Горњој Морачи поријеклом су из источне Херцеговине.

Дуловићи

Негдје средином 16в доселио се у Горњу Морачу Обрад Селаковић са 5 синова и братом Радулом. Настанио се у селима Сврке и Трновица. Обрад је са синовима раније живио у Поповом Пољу у Херцеговини, гдје је дошао у сукоб са Турцима, због чега је напустио свој завичај и прво се населио у Риђане код Никшића, а потом у Горњу Морачу.

Од Обрада и његовог брата развила су се два јака горњоморачка бр – Дуловићи и Пековићи, као и мање бр Пајовићи. Има опречних мишљења по питању сродности Дуловића и Пековића, али се до сада није могло доказати да нијесу сродници.

Познато је још из давнина да су се ова два бр међусобно сукобљавала, највише око главарства и неких других имовинских питања. Увијек је живот чинио своје, не само у бр, већ и у п. Неслога и међусобна трвења доводе до одрођивања и међусобне нетрпељивости што је често узрок пресијецања родбинских веза.

С обзиром на то да су као по некој бр диоби Дуловићи живјели у Трновици која је више била изложена турским упадима од Сврка, гдје су живјели Пековићи, постоји увјерење да су приликом једног турског упада у Горњу Морачу страдали синови Обрадови од којих су данашњи Дуловићи, а да су тада преци Пековића успјели да се склоне.

У прилог стварне сродности Дуловића и Пековића је њихова заједнићка крсна слава Шћепањдан и прислуга Илиндан. Раније су и једни и други прислуживали Вјетрени дан, па су је оба бр једновремено промијенила када је на тој слави дошло до погибије.

Доласком Обрада Селаковића са великом п у Горњу Морачу, пород се ширио и због удаљености од Турака нијесу се много плашили. Тада су сви с Горње Мораче плаћали харач. Тако су синови Обрадови послали Турцима неко масло и у њему свињски реп што је, нормално, озлоједило Турке. Једне ноћи Турци изненада упадну у њихово село и све побију, сем једне трудне жене Руже, жене Обрадова сина Милете, која је била родом од Пилетића из Пипера. Она је побјегла у свој род у Пипере гдје је родила два сина који су се звали Дуле и Мрво. Кад су дјеца одрасла, мајка Ружа напушта са њима Пипере и враћа се на своје раније огњиште у Трновицу. Од Ружина сина Дула развило се бр Дуловићи, а од другог њеног сина Мрва данашње бр Пајовићи.

Према предању Дуле је имао Јована, а овај три сина: Радисава, Радована и Васиља. Од Радована су садашње бр Ђокићи, од Радисава су Драговићи и Мијатовићи. Од трећег Дулевог унука Васиља су бр: Јанковићи, Мандићи и Секулићи.

Бр Дуловићи се нагло ширило и кроз дуги временски период, због неплодности земљишта и малог простора за живот, селили су се већином у правцу Санџака и Србије. Од њих су се временом одвојила садашња бр: Магдаленићи код Рожаја, Друловићи код Нове Вароши, Беговићи у Колашину, Влаовићи у Штитарици и Чуљковићи код Бијелог Поља. Велико муслиманско бр Курпејовићи су од Магдаленића којих сада у околини Рожаја има око 60 домова. У околини Сјенице има Муслимана Дуловића. У Мачкату на Златибору има неколико кућа Дуловића. У околини Иванграда, у селу Тмушиће, има неколико кућа Тмушића који тврде да су п од Дуловића. Од Тмушића су Лакићевићи који живе у Иванграду. Има их 3к. У истом селу поред њих има неколико кућа Дуловића, који су се тамо населили у пп19в. По разним мјестима Србије има Дуловића, а најбројнији су у Београду. У околини Ваљева, Вук Караџић је пронашао Дамјана Дуловића, надничара, који му је дао једну од најљепших српских пјесама о Лазару Пацирепу. Чак и у Мађарској има Дуловића који су се тамо доселили још за вријеме сеобе под Чарнојевићима.

Најзнаменитија личност у бр Дуловића био је горњоморачки сердар Мијат Дуловић. Његовом појавом при крају 18в нагло нараста углед Горње Мораче међу брдским и црногорским племенима. Тада Горња Морача постаје чврсти бедем из ког потичу многе организоване акције против турских угњетача…

Мијат Дуловић је вребао погодну прилику да освети оца, те је једном приликом на планини Градишта убио Ахмета барјактара, сина колашинског диздара, док је овај упасао своје огромно стадо оваца на његовој ливади. Послије овог догађаја, Мијат се одметнуо од Турака и пошао у манастир Морачу код тадашњег архимандрита Аксентија Шундића да би га приволио да позове народ на устанак.

Тих дана је услиједио и Госпођин дан, манастирска слава, на којој се окупило мноштво народа, а међу њима истакнути морачки и ровачки прваци као: Радуле Иванов Радовић, Јован Марков Меденица, Милован Дожин Меденица, Марко Војинов Ракочевић, Коћа Марков Минић, Реџа Даничин Булаовић. Окупљеном народу архимандрит Шундић је одржао снажан патриотски говор и позвао Ровчане и Морачане да се дижу на оружје, што су присутни одушевљено прихватили.

Одмах се кренуло у заједничку оружану акцију, те Морачани и Ровчани ударају на турске катуне по Сињевини и Бијелој гдје плијене огромну стоку и протјерују турске п са планина. Од тада Сердар Мијат стиче велики углед у  Морачи и у непрекидној борби предводи Горњоморачане у многе бојеве као на: Штитарицу, Грдијевиће, Липово и на разна мјеста око Колашина. Заједно са требјешким сердарем Малишом Бућићем, архимандритом Шундићем, Мином Радовићем, Реџом Даничиним, попом Драговићем организује убиство Хасан-бега Мекића колашинског поглавара и челну личност свих колашинских Турака, ког убија Мина Радулов на Пастирици 1797г. За овај знаменити догађај владика Петар први додјељује Мијату и Реџи сердарство, а Мини Радулову звање војводе над обје Мораче.

Тешко је набројати, а још теже истинито описати, многе сударе сердара Мијата са турским поробљивачима, јер их је било много, али је само доказано да је у свакој прилици био побједних благодарећи оштрини свога ума и витешког духа који га је пратио све до завршетка живота. Са требјешким јунацима и осталим Горњоморачанима дочекује у Горњој Морачи навалу никшићких Турака 1795г, које су предводили Зуко Парипови и Мујо Аџајлић. ЗУ том боју Турци су били поражени иако су успјели да попале Морачу.

Када је делибаша Ибро припремао напад на Горњу Морачу 1820г, Мијат је био свјестан да се турској сили не може одупријети, те је пошао на Цетиње код владике Петра првог да тражи помоћ, што му је удовољено. Удружени Горњоморачани са Требјешанима, са батаљоном Пјешиваца и батаљоном Бјелопавлића и са једном јаком групом Доњоморачана успјели су да потуку до ногу делбашу, тако да је на бојном попришту остало преко 1000 лешева. Овдје су се посебно истакли сердар Мијат и војвода Мина.

У Горњој Морачи Дуловићи су груписани у приличном броју као и у Крњој Јели. Има их у Липову и Колашину као и у околини Мојковца и Бијелог Поља. Бројни су широм Србије и Санџака. Њихови су рођаци Друловићи око Нове Вароши, Пријепоља и Пљеваља.

Пасови: Огњен – Нешко – Јоксим – Арсеније – Петар – Станиша – Мијушко – Милета  – Драго – Радисав – Јован – Дуле – Милета – Обрад.

Мијатовићи

Ово пр су добили по сердару Мијату Дуловићи прослављеном и гласовитом горњоморачком јунаку и народном предводнику…

Сердар Мијат је имао синове: Илију, Перка и Радоја. Перко је имао: Јакова и Шора (Милана). Илија је имао два сина: Луку и Миша. Радоје је имао сина Милету. Илија, као најстарији син Мијатов био је сердар, а његов син Лука командир. Лука Илијин имао је сина Мијата који је имао сердарску титулу, а иначе је био поткомандир у последњим ратовима. Јаков Перков био је племенски капетан…

Бранислав – Мијат – Перута – Јаков – Перко – Мијат – Мијушко – Милета – Драго – Радисав – Јован – Дуле – Милета – Обрад Селаковић.

Драговићи

Огранак Дуловића од којих су се одвојили крајем 18в. Ово пр су узели по Драгу Радисављеву унуку Јована Дулева. Најсроднији су са Мијатовићима, јер и они потичу од Драга. Ђед Мијата, сердара Милета, био је син Драга Радисављева, родоначелника бр Драговића. Огранак Дуловића, назван Видићи, потомци су Станише Мијушкова рођеног брата сердара Мијата.

Драго је имао три сина: Милету, Милутина и Тодора. Од Милете су Мијатовићи са огранком Видићи, а сви остали Драговићи су од Драгова сина Милутина, јер се трећи син Драгов Тодор преселио у Србију и о његовом потомству се мало зна. По свему изгледа да су његови потомци промијенили презиме.

Милутин је имао 4 сина: Томаша, Саву, Никодима и Рака. Рако се одселио у Србију и његови потомци живе у Чајетини и Кремној. Томаш је чувени горњоморачки јунак који је 1795г убио на Ратњи Зука Париповића турског барјактара, када је са никшићким Турцима палио Горњу Морачу. Његова жена Плана, коју је Његош назвао „Клоринда Српска“ скинула је оружје са Париповића и са њим убила још једног Турчина, те побјегла преко Мораче у Старче. Она је била родом од бр Крковића из Горње Мораче.

Никодим је био игуман у манастиру Морачи и био значајна личност у ослободилоачкој борби Морачана против турских освајача. Чувено је његово писмо гувернадуру Радоњићу, гдје га моли за помоћ у борби против Турака. На крају писма каже: „Имамо 300 брковах и глава турских, ако заповједаш да их донесемо, но о богу сва сиротиња и о томе врату, а ми опет божији и твоји, немој да смо врагу на радост и подржао те бог у здрављу и господству“. Писмо је писао 15.8.1789г и потписао се: „Ваш покорни слуга игуман Никодим и војводе и кнезови и сва сиротиња од наше ровачке, морачке, дробњачке, пивске и остале све сиротиње херцеговачке и бердах“… Наведени број „брковах и глава“ турских пао је исте године када су на Црквини Ровчани и Морачани потукли до ногу султанову војску која се спремала да попали и уништи обје Мораче и Ровца. Овдје је пало преко 300 турских војника чијим главама су окружили задужбину Немањића.

Истакнуто мјесто у ослободилачкој борби Морачана припада попу Андрији Драговићу, за чије име су везане многе оружане борбе Горњоморачана против Турака. Он је био једини писмен човјек у Горњој Морачи поред сердара Мијата. Причало се да је он учио писмености сердара…

Поп Андрија Драговић заједно са сердарем Мијатом и војводом Мином сачекује турске караване, напада на турске катуне по Сињавини, учествује у убиству Асан-бега Мекића. Посјекао је на Потрку главу колашинских Турака Мурата Ђурђевића. Са Матијом Јушковићем, великим ускочким јунаком иде 1806г код Карађорђевих устаника са циљем да повежу њихову борбу са српским устаницима у ослобођењу Београда, гдје се истиче као јунак и прави изданак Морачана који у то вријеме бијаху задали велике бриге турској царевини. Ишао је у посјету златиборском војводи Јовану Мићићу који се као дијете са својим оцем Гаврилом преселио из Горње Мораче у Чајетину. Са војводом Мином Радовићем и 70 Морачана ишао је код Карађорђа 1809г, гдје су били донијели заједнички план о Карађорђевом походу на Колашин, али због пробоја Турака код Делиграда овај план је пропао.

Поп Драговић се истакао у боју на Штитарици о ком постоји народна пјесма…

Милош Томов Драговић био је у своје вријеме међу најбољим горњоморачким јунацима. Посјекао је 8 турских глава…

Драговићи су се селили највише у правцу Србије. Има их у Топлици – Гајтану и Пећи. Има их у селу Крња Јела у близини Фоче. Има их неколико кућа у Београду. Неколико п живи у Бијелом Пољу и Мојковцу.

Пасови:  Томо – Душан – Сава – Стеван – Шуко – Андрија – Сава – Милутин – Драго – Радисав – Јован – Дуле.

Јанковићи

Јанковићи су огранак Дуловића. Ово пр су добили по Јанку Секулину праунуку Јована Дулева који се у своје вријеме истакао као јунак и бирана личност у бр Дуловића. Посебно истакнуту улогу као велики јунак и угледна личност имао је у овом бр Ристо Јанков којим се ово мало бр увијек поносило. Дружење са оружјем била му је основна животна жеља и садржина живота. Од њега се није одвајао до дубоке старости. Био је познат као непогрешиви нишанџија и кад би из засједе вребао неког колашинског бега, никада није промашио. Крстарио је највише око Колашина и по Сињавини, гдје су многе аге и бегови завршили живот од његове чувене „синџирлије“ и оштрог ножа којим је силницима главе сјекао. Остало је нерасвијетљено питање ко је усмртио на Млетичку Смаил-агу Ченгића. Сва војска која је учествовала у боју на Млетичку тврдила је да га је убио Ристо Јанков, али пошто је он био претјерано скроман човјек није у овом счулају хтио да намеће своју улогу. Утврђено је да је Смаил-агу погодила „синџирлија“, те да су такве пушке посједовали том приликом само Ристо и неки Јакић који као нишанџија није био раван Ристу…

У боју на Млетичку скинуо је са Смаил-аге ћурак, који је у свечаним приликама са поносом носио. Позвао га је господар на Цетиње и додијелио му новчану помоћ коју је до краја живота примао. Био је страсан ловац. Једном приликом на Градиштима убио је дивојарца у једној литици који се скотрљао близу Турака који су покушали да га понесу. Ристо им је иза стијене подвикнуо: „Узмите само од задњег краја, а то друго оставите док нијесте главом платили“. Турци су тако и поступили.

Јанковићи су се слабо множили; узрок томе су највише ратне погибије. Тако их сада има свега 5к.

Пасови: Драгиша – Вукосав – Перо – Милован – Ристо – Јанко – Секуле – Васиљ – Јован – Дуле.

Мандићи

Ово мало бр су огранак Дуловића, а презиме су добили по Манди, жени Андрије Секулина која је била родом од бр Букилића са Лијешња. Андрија је млад нестао и она је подизала два синчића: Мијајла и Милинка који су израсли у добре људе и храбре четовође. По Манди, храброј и паметној жени, околина је њене потомке назвала Мандићима, што су они прихватили у знак захвалности за њену бригу… Илија Новићин био је племенски капетан у Морачи и убијен је од зеленаша, противника уједињења 1918г

Зоран – Бајо – Раде – Михајло – Драгоје – Милинко – Андрија – (Манда) – Секуле – Васиљ – Јован – Дуле.

Пековићи

Према народном предању Пековићи су потомци Селаковића и то од Радула, брата Обрада Селаковића, који су се заједно доселили из Попова Поља средином 16в у Горњу Морачу. Према томе, Пековићи су по старини сродни са Дуловићима. У прилог томе говоре чињенице да су преци данашњих Пековића дуго задржали презиме Селаковићи, и то све до краја 17в. Нека писана дробњачка документа помињу Радојицу, Радула и Крња Селаковића као вође Горњоморачана у борбама око граница са Дробњацима.

Крњо Селаковић ишао је пут Никшића са својим рођаком Јаковом да набаве пиће за крсну славу Вјетрени Дан (Вјетрена Петка), те су их при повратку  Турци ухватили и побили, и то Крња на данашњем Крњовом камену, а Јакова на Јакововој главици. Крњо је, према предању, био припадник данашњих Пековића, а Јаков припадник бр Дуловића. Због тих догађаја оба бр су престала да празнују Вјетрени Дан и прихватили су као прислугу Илиндан.

На сабору српских главара у манастиру Морачи 1608г, међу потписницима учесника на том сабору налази се војвода Радојица. Несумњиво је да се ради о горњоморачком војводи Радојици који је припадао бр Селаковића, а који је као горњоморачки војвода сачуван у народном предању. Није случајно да се у бр Пековића често у прошлости понављало име Радојице као знак поштовања према тако значајном претку. Војвода Радојица имао је три сина: Рада, Илију и Јована.

Рада Гавриловић имао је два брата: Илију и Јована. Једном приликом, при упаду Турака, народ се склони у пећину Тијентачу под Градиштем из које су их Турци помоћу ватре и дима истјерали и поробили. Тада је много тог несрећног народа отјерано у ропство, чак до Видина, гдје су под тешким условима живјели 2г. Раде Гавриловић је код Видина замијенио неког турског поглавицу на мегдану, побиједио га и због тога је пуштен из ропства са свом нејачи која се са њим налазила. Уједно је добио неки ферман по ком су Сврчани ослобођени од свих дажбина Турцима. Тај ферман се дуго чувао у кући Пековића, док га једном згодном приликом није измамио Баћо Ђуричин Мићуновић гдје је и пропао.

Радев брат Илија имао је сина Пека, а овај Радојицу и Станишу. Највероватније да је по Илијином сину Пеку настало пр Пековићи. Радојица је има два сина Ода и Дура, а Станиша: Јована, Радована и Кречка. Од потомака Радојица, Станише израсло је садашње бројно бр Пековићи. Радојица, Станиша и Одо били су морачки кнежеви и као такви долазили су у сукобе са Дуловићима који нијесу били задовољни њиховим старјешинством. То старјешинство Пековића у Морачи протезало се до појаве сердара Мијата. Касније, при крају 19в, првенствено у Горњој Морачи преузимају поново Пековићи.

Пековићи су кроз сударе са Турцима испољавали велико јунаштво…

Пековићи су се селили око Колашина, Мојковца и Бијелог Поља. Има их око 15к у Свркама и Крњој Јели, 3к у Колашину и 2 у Липову. Најбројнији су око Бијелог Поља.

Пасови: Стеван – Петко – Миле – Стеван – Бего – Тодор – Одо – Радојица – Пеко – Илија – Радојица.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА

Бојићи

Поријекло овог бр је из Лијеве Ријеке гдје су припадали бр Миомановића. Родоначелник овог бр Боја живио је у Лијевој Ријеци у дп17в. Имао је још три брата. Од једног су данашњи Зечевићи, а од другог бр Крушчићи. Боја је са једним братом нагазио на крв и њих два побјегну у Ровца, али пошто су тамо животни услови били лоши, преселе се у Горњу Морачу у село које се данас зове Бојићи.

Братственици којима је Боја са братом дуговао крв нијесу их оставили на миру и једном приликом успију да убију Бојиног брата, те је тако Боја остао сам.

Боја је имао сина Неђељка, а овај три сина: Ђока, Века и Милутина. Ђоко је имао синове: Милутина и Косту, а Веко три сина: Милића, Боја и Радула. Милутин је имао Ивана и Митра.

Милутин Ђоков имао је синове: Вуксана и Мијајла, а његов брат Коста: Јоксима, Радивоја и Аћима.

Милић Веков имао је три сина: Мргуда, Бошка и Јована, а његов брат Боја: Анта и Шака. Радуле Веков имао је три сина: Николу, Петра и Мијата.

Иван Милутинов имао је три сина: Тома, Радована и Луку, а његов брат Митар имао је: Вука и Ивана.

У бр Бојића има неколико огранака као: Настићи, Мијајиловићи, Костићи, Вековићи, Бабовићи, Недићи и Бјекнићи.

Овим огранцима се њихови бр распознају по својој сродности унутар бр, али су сви задржали  главно презиме Бојићи.

Ово бр је дало доста знаменитих личности и јунака. Међу најстаријима се истицао Мијајло Милутинов, горњоморачки кнез…

Од пресељених Бојића у Липово истицали су се као велики јунаци: Милија Зуков и Тадиша Иванов.

Бојићи су се често селили из оскудне Мораче у Липово, Требаљево и Пећ. Доста њих се раније преселило у Јадар, гдје постоји село Бојићи. Има их у околини Лесковца, Гајтану, Реткоцеру. У Гајтану су променили пр и тамо се пр Луковићи, по Луки Иванову који се тамо преселио послије балканских ратова. Стојиљковићи и Живковићи у Реткоцеру су од Бојића. Бојића има чак и у Темишвару у Румунији гдје су се нашли прије 200г. Чувени пјесник Милутин Бојић, писац „Плаве гробнице“, поријеклом је од Бојића из Горње Мораче.

Пасови: Драган – Милорад – Тадиша – Симо – Живко – Петар – Радуле – Веко – Неђељко – Боја.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ОКОЛИНЕ НИКШИЋА

Јушковићи

Доселили су се из Горњег Поља из ближе околине Никшића. Потомци су чувеног јунака и хајдука Вука Јушковића који је живио у Горњем Пољу, у пп18в. Бројни су његови судари са никшићким агама и беговима из којих је увијек излазио као побједник. Једном приликом је, заједно са Радем Властелиновићем, ухватио великог турског кабадахију Џин Алију. Имао је 4 брата: Мијана, Пеја, Панта и Уроша.

Јушковићи су огранак великог старог бр Угреновића из Жупе Никшићке.

Матије, унук Вука Јушковића, доселио се у Горњу Морачу у село Љевишта, нешто мало прије доласка Требјешана. Био је мудар човјек, велики јунак и у своје вријеме један од водећих првака у Горњој Морачи. Учесник је у свим борбама које Горњоморачани водили са колашинским и никшићким Турцима. Заједно са Малишом Бућићем, Мијатом Дуловићем и попом Драговићем успјешно повезује борбу Морачана са сусједним племенима. Са војводом Мином Радовићем иде у сретање Карађорђу на Суводолу 1809г, гдје добија барјак. Прије овог догађаја ишао је са попом Андријом Драговићем код српских устаника и заједно су учествовали у ослобођењу Београда.

1812г био је међу херцеговачким главарима на састанку са Карађорђем у Тополи. Исте године појављује се у једној делегацију у Букурешту, гдје се преговара о помоћи Русије Црногорцима и Херцеговцима у борби против Турака.

Матије је имао три сина: Јована, Николу и Петра. Јован је погинуо као четовођа у Дробњаку, и оставио је синове: Саву и Шуња. Шуњо је имао Малина а Сава Милана. Петар Матијев имао је Јоксима и Милована. Милован није оставио потомство, а Јоксим је имао три сина: Станка, Вука и Радована. Никола Матијев је имао сина Божа, а овај Милана и Мијајла.

Сво потомство Матијево живјело је у Љевиштима до завршетка балканских ратова, а потом су се преселили у Поља Колашинска, Мојковац и околину Бијелог Поља. У селу Пожња остао је једино Милан Савин са п.

Мало бр Лазовићи на Кутњој Њиви су потомци Лаза Јушковића, чија је мајка Гроздана била сестра Вука Лопушине.

На Златибору у селу Крива Река има бр Пејовићи који су потомци Пеја Јушковића, брата харамбаше Вука. Од њих су Дробњаци у пожешком селу Глумчу.

Пасови: Ново – Радисав – Малин – Шуњо – Јован – Матије – Вук – Јован – Пејо – Радован – Јован.

Мучалице

И они су се, заједно са Матијом Јушковићем, доселили из Горњег Поља у Љевиште. Дошли су браћа Драго и Башо заједно са својим блиским рођацима Јоксимом и Марком. Раније су се презивали Пејовићи, а потомци су старог бр Угреновића. Најближи су род са Јушковићима.

Од Баша и Драга није остао нико. Башо је погинуо у Дробњаку у некој борби са Турцима, а Драго је погинуо 1795г када су никшићки Турци напали Горњу Морачу.

Марко је имао синове: Станишу, Јована и Стојана, а Јоксим је имао Митра који се са п преселио код Ужица, село Семигњијево. Станиша је имао сина Мијајла званог Муса. Јован је имао Саву и Крста. Стојан је имао: Глигора, Радосава и Милисава.

Мучалице су били храбри ратници, а међу њима се посебно истицао официр Глигор који се убрајао међу најбоље морачке јунаке. Посјекао је 8 турских глава, и одликован је златном медаљом Обилића и Даниловим крстом.

Назвали су се Мучалице по Марку. Једном приликом су се свађали Горњоморачани око неког плијена, а међу њима је једини Марко „мучао“ и због тога су га назвали Мучалицом што су његови потомци прихватили. Сада их у Љевиштима има 2к, док су се остали иселили махом у Србију. Има их у Колашину и Титограду.

Блиски су рођаци им Мијатовићи код Соколца под Романијом. Кажу да је од њих онај чувени старац Милија, пјевач и гуслар Вука Караџића.

Такође су им рођаци Вукадини у Мрежици код Дрине.

Бећировићи

Ово је једино требјешко бр у Горњој Морачи које се није нигдје преселило, било са требјешким п које су се 1804г преселиле у Русију код Одесе, или пак, негдје друго са осталим Ускочким п које су се прилично масовно селиле из Мораче у правцу Санџака или Србије.

Доселили су се са Требјешанима у Љевишта 1792г и од тада дијелили судбину са осталим Ускоцима и Горњоморачанима кроз стогодишњу крваву борбу. Потомци су Станише Кљајића, познатог ускочког харамбаше који је играо видну улогу у свим сударима са колашинским и никшићким Турцима.

Станиша је имао два сина: Дуку и Бећира (Јездимира). Дука се није женио, а Бећир је имао Рада и Петра. У једној борби са никшићким Турцима на Лукавици погинуо је Бећир и био посјечен код Драгилова Вира. Његов син Раде чезнуо је за оцем јер је његова сурова погибија нагонила на освету. У љето 1847г сачекао је и посјекао крвника Фазла Љуцу у Буковичкој Гори, чиме је била задовољена узнемирена горштачка и синовска савјест.

Њихов бр Новица Неђељков преселио се из Љевишта 1910г у Горњу Бијелу, гдје сада има 2к Бећировића. У Љевиштима сада имају само 3к, јер су се у задње вријеме почели селити. Ратне погибије су их често пратиле те се нијесу шире множили.

Драгићи

Ово мало бр потиче од бр Мастиловића из Изгори. Дошли су у Љевишта око 1804г 4 брата: Драга, Лека, Видак и Шабан, синови Сима Мастиловића. У Изгорима су се завадили са Турцима и неке побили, због чега су побјегли у скровито село Љевишта. Нешто касније сви Мастиловићи су се одселили из Мораче, сем Драге који је тамо и умро. Имао је 4 сина: Новака, Мирка, Јована  и Кара, који се по свом оцу прозову Драгићи. Сада их има у Љевиштима свега 4 куће, док се неколико њихових п иселило на разне стране.

Драгићи су као ратници били храбри и раније су дуго четовали заједно са осталим ускоцима. Чувен је по јунаштву био њихов бр Стојана Мастиловић, блиски друг сердара Мијата Дуловића.

Лакетићи

Поријеклом су из Бањана и њихово предање тврди да су најближи род са Мићићима, који су некада живјели у Телач Долу, у Горњој Морачи, гдје и данас живе Лакетићи.

Пошто је крсна слава увијек била значајно обиљежје сродства бр, потребно је овдје изнијети један убједљив доказ о поријеклу Лакетића – да су заиста дошли из Бањана. У селу Миљанићи у Бањанима и данас има Миљанића и њихових сродника Мркајића и Бијеловића који славе крсну славу Св. Јована, а прислуга им је Илиндан. Ова крсна слава и прислуга је до данашњих дана очувана код Лакетића-

Лакетићи су се доселили у Горњу Морачу почетком 18в. Из Бањана су дошла 4 брата, од којих се само зна за Рашка и Радула. Радуле је погинуо у неким суковима са Бијељанима око племенске границе и испаше, а остало је бројно потомство. Од потомака је познат био Гаврило Мићић који је одбјегао за Србију са малољетним сином Јованом који је био златиборски војвода у првом српском устанку. Тада је са њима кренуо да се сели и Антоније, али на путу према Јаворју слови му се мајка Ђешна, те се он са њом врати. Од Антонија су сви садашњи Лакетићи у Горњој Морачи.

Антоније је имао два сина: Тому и Јована. Тома је имао Пула, а Јован сина Милана. Синовац Антонијев, Нешко, преселио се прије 130г, прво у Ужице а потом у Гајтан. Имао је синове: Ђока, Стојана и Милоша, који су се по свом оцу прозвали Нешковићи.

Сада Лакетића у Горњој Морачи има 5к. У прошлости су се истицали као храбри ратници мирни и честити људи и као такви цијењени међу Горњоморачанима.

Крковићи

Поријекло овог бр је из Бањана. Најближи су род са Лакетићима. Њихов предак Лазо дошао је из Бањана код свог блиског рођака Антонија. Према предању садашње пр добили су још у Бањанима по неком свом претку Радојици који је био веома висок и развијен човјек. Поред тога, могао је да поједе мимо остале људе. Пролазио је око турских катуна, плијенио стоку и „кркао“ меса. Село га је назвало Радојица Крко и по томе се његово потомство прозвало Крковићима.

Лазо је имао: Илију, Мида и Мијата. Илија је имао сина Радована, а Мијат: Мата, Зеку и Мијајла.

Од Крковића је била чувена Плана Томашева коју је Његош назвао „Клоринда Српска“. Удата је била за Томаша Милутинова Драговића, који је убио 1795г Зука Париповића турског барјактара, а његова жена Плана зграбила је Зуково оружје, убила једног Турчина и здраво прешла преко Ратње код Горњоморачана.

Крковићи су били храбри ратици, али су били малобројни, те им нијесу биле доступне главарске титуле. Мирко је био официр и веома храбар ратник као митраљезац у балканском и ПСР.

Луковци

Поријекло овог бр је са Његуша, од бр Пророковића, ујчевине Његошеве. Због неких међубратственичких сукоба преселили су се прво у Комане, а потом у Луково које је тада било у турском посједу. Ни тамо се нијесу дуго задржали, јер побију неке Турке и побјегну у село Старче у Горњу Морачу „на црковну земљу“.

У Старче су дошла три брата: Лазар, Милија и Милутин. Лазар је имао синове: Стевана и Андрију. Стеван је имао три сина: Обрена, Пуја и Радивоја, а Андрија: Милоша, Риста и Јована.

Милија је имао два сина: Радојицу и Илију. Радојица је имао Лака и Пера, а његов брат Илија само Мијајла.

Милутин је имао синове: Бошка и Видака. Бошко је имао Милована, а Видак три сина: Ивана, Јована и Милутина. Потомке Милутинове називају Тијанићима, јер се жена Милутинова звала Тијана…

Још 1925г одселиле су се 3п Луковаца у Гранчарево код Бијелог Поља. Прије 70г преселио се у Гајтан Неђељко Лакин. Прије 120г преселила се њихова 1п у Тушину. Сада их у Морачи има 10к.

Рнковићи

Поријеклом су из Бањана, из села Петровића (засеока Рнкове Влаке) по чему су добили пр Рнковићи. Њихов предак Радоје сукобио се у Бањанима са Турцима и побјегао у село Старче, у Г.Морачу. Овај Радоје који је дошао из Бањана имао је сина чије је име остало непознато, а тај његов син имао је два сина: Радоја и оца „чувеног Пауна“ чије име је такође остало непознато. Унук најстаријег Радоја који се звао Радоје, завадио се био нешто због имовине са синовцем Пауном који му се помоћу Турака грдно осветио.

Одреде једног прољећа Пауна да чува стражу на Лоли од упада никшићких Турака; сви му се Горњоморачани обавежу да ће му све пољске радове обавити као накнаду за његово бављење на стражи на Лоли. Кад Паун сазна да су му њиве и ливаде остале необрађене, разљути се и пође код Турака у Никшић и понуди им се да их води, као вјешт познавалац прилаза ка Горњој Морачи, да тако униште ово чувено хајдучко гнијездо. То су Турци радо прихватили, те се у љето 1795г упута са водичем Пауном и изненада нападну Морачу. Без борбе су упали у морачка села Старче и Љевишта и све попалили и поробили. Прва жртва у овом походу био је Паунов стриц Радоје кога су Турци посјекли. У неравноправној борби, Требјешани и Горњоморачани су давали снажан отпор, али се бројној турској војсци нијесу могли одупријети. Ипак се организују и протуре се Турцима иза леђа, сачекају их при повратку у једном тјеснацу и изненада нападну, отму им плијен и посијеку 35 глава. Турци се тако у нереду уз велике губитке повуку. Овдје су Требјешани на челу са Малишом Бућићем одиграли најважнију улогу. Након годину дана чувени јунак Вук Лопушина пронашао је Пауна на Крнову и погубио га заједно са два Бајровића.

Као ратници Рнковићи су били веома храбри. Међу њима се истицао официр Симеун Радојев у свим бојевима од 1876 до 1878г.

Погинули Радоје имао је сина Тодора од ког је данашње бр Тодоровићи у Старчу. Од Пауна је остао син Лука од ког данас има 4к. У Морачи има још 6к Рнковића које нијесу од Пауна. Сада живе у Старчу и Трновици. Има их који су се иселили ван Мораче.

Од Саве Рнковића има у Бијелој један огранак – прозвали су се Дубурије. Има их у Санџаку, у околини Мојковца и Бијелог Поља.

Тодоровићи

Огранак бр Рнковића. Радоје Рнковић које је погинуо 1795г од Турака имао је сина Тодора чије се потомство прозвало Тодоровићи. Тодор је имао синове: Бошка, Пера, Новицу и Радоја. Бошко је имао: Тула, Ђока, Лека и Милисава. Перо Тодоров није имао потомства. Новица Тодоров је имао: Стевана, Риста и Ивана. Радоје Тодоров је имао: Симеуна и Мишура.

Симеун Радојев био је четни барјактар и храбар ратник. Учесник је у свим бојевима Горњоморачана у ратовима 1876-1878г. Сада их има 8к у Старчу. Има их исељених у Никшићу.

Томићи

Ово бр се сматра најстаријим у Г.Морачи. Они су потомци попа Сое који је живео у Г.Морачи још за вријеме Немањића. Прича се да је на његовом имању саграђен манастир Морача, те да му је краљ Немањић поклонио имање у селу Старче у Г.Морачи, као накнаду за уступање земљишта за градњу манастира.

Потомци попа Сое нијесу исцрпније сачували своју традицију. Селили су се од давнина, махом у правцу Санџака и Србије. Данашњи Сошићи у Равној Ријеци код Бијелог Поља доводе своје поријекло од попа Сое. Једном се одселило за Србију око 70 чланова бр Томића, а по свему изгледа да је то било под Чарнојевићем. Остао је само неки Завиша, од кога су данашњи Томићи у Старчу.

Четири брата Томића: Мићо, Ћиро, Ђоко и Драго заваде се са Дуловићима те се преселе у Комарницу. Тамо се прозову Стијеповићи. Ћирова кћер Госпава удала се за попа Милутина Церовића и родила му сина војводу Новицу.

Огранак Томића су бр Ђедовићи у Сировцу.

Крушчићи

Према очуваном предању, а и према неким истраживањима, Крушчићи су поријеклом из села Приградине из Бањана, али о њиховом најстаријем поријеклу постоје само нека нагађања без реалне основе. По сродности су најближи Матовићима у Бањанима. Потомство прича да су њихови најстарији познати преци били три брата: Радојица, Јован и Милутин. Милутин се доселио у Телач до прије 200г и имао је сина Видака, чије се потомство мало ширило, тако да их данас тамо има само 1к. Јован и Радојица су се одселили у Никшић и од њиховог потомства сада има 5к.

Куковићи

И они се сс у Г.Морачи. О свом поријеклу не знају сем да се нијесу множили и да их никада није било више од 2к. По крсној слави и прислузи могуће је да имају неке сродничке везе са потомцима кнеза Богдана Љешњанина. И сада их има свега 2к.

ДОСЕЉЕНИЦИ ИЗ ЗЕТЕ

Јекнићи

Старином су из Зете. Њихов предак Петар Раичевић нагазио је у Зети на крв и преселио се у Доњу Морачу под врх Пеј. Оженио се из Сврка од Пековића и имао је два сина: Вучка и Раичка. Од Вучка су данашњи Јекнићи, а од Раичка Живковићи и Чогурићи. О овом њиховом најстаријем поријеклу има спорних питања, па пошто је од свих казивања најреалнија оваква тврдња, морамо се по њој и оријентисати.

Приликом једног похода Турака на Горњу Морачу, наиђу на село Бистрицу, те убију Петра, а његове синчиће узму за собом. Њихова мајка је ишла за њима до Горње Мораче, те уз помоћ својих рођака Пековића, од којих је један био горњоморачки кнез, успије да их ослободи. Њен брат кнез Пековић понуди јој да са синовима остане код њега у Сврке, што је она и прихватила. Како предање тврди, овој жени је име било Јекна те су се њени синови по њој прозвали Јекнићи.

Не зна се поуздано о Вучковим синовима, али по свему имао је сина или унука Петра који је имао три сина: Симона, Средоја и Богдана. Симон је имао: Ђока, Мину и Нова. Средоје је имао три сина: Васка, Јока и Радивоја. Синови Јока Богданова преселили су се у Липово – село Војковићи при крају 19в и по свом ђеду Богдану прозвали су се Богдановићи.

Чувени јунак био је Стеван Средојев који се посебно истакао у опсади Никшића 1877г. Исто тако храбар ратник био је Тодор Јоков који је на Сињавини убио колашинског агу Бећира Ахметова Пепића.

У Свркама има највише кућа Јекнића, а нешто мање у Крњој Јели. Селили су се у правцу Србије у Топлицу, а има их и у околини Пљеваља. Има их неколико кућа у Липову и Колашину.

У Крњој Јели има једно посебно бр Јекнића са надимком „Куртовићи“. Тај надимак су добили јер су раније, сви били веома високи и развијени. Њихово је поријекло од Дрекаловића из Куча. Они са Јекнићима из Сврка немају бр везе.

Када је била похара Куча 1774г, Кучи су пребјегли у Ровца гдје су се задржали 7г, живећи под веома тешким условима, јер су у каменим Ровцима тешко и Ровчани опстајали. Понеки млађи Кучи који су били пребјегли у Ровца, од голе глади и сиротиње одлазили су код имућнијих Морачана којима су чували стоку, само да би преживјели тешке године у туђем племену. Тако је дошао у Горњу Морачу неки младић Остоја који се оженио од Јекнића те се његово потомство прозвало Јекнићи. Има их у Крњој Јели око 10к.

Пасови: Новица – Илија – Миладин – Марко – Ново – Симон – Петар – Вучко.

Чогурићи

Ово бр је огранак Јекнића. Старина им је из Зете од Раичевића. По предању њихов предак је као младић побјегао од крви из Зете и настанио се у Морачкој Бистрици, под брдо Пеј. Кажу да му је било Петар…

Предак данашњих Чогурића Раичко Петров, према неким увјерљивим подацима, имао је два сина: Рајка и Станка. Од Рајка су Чогурићи, а од Станка Живковићи. Рајко је имао сина Радована који дође у неки сукоб са Пековићима и као младић одбјеже у турски Колашин, гдје је једно вријеме служио код неког бега. Био је веома ваљан и хитар. Његов бег је имао неког необузданог коња на ком се нико није могао одржати. На неком такмичењу коња у Колашину Радован се одржа на њему и добије трку. Његов бег га назва „Чогуром“ што на турском значи „чичак“. Тај назив је добио што се није дао одлијепити од коња. Тако су се по њему прозвали данашњи Чогурићи. Нешто касније Радован је напустио бега и вратио се у Сврке…

Чогурића сада има највише у Свркама, Липову и Колашину. Неки су се одселили у околину Бијелог Поља. Има их и у Србији.

Пасови: Душан – Милутин – Бошко – Пуниша – Божо – Сако – Драго – Радован – Рајко – Раичко.

Живковићи

Најближи су сродници са Чогурићима. И они су од Јекнића. Помиње се њихов најстарији предак Раичко, који је имао синове или унуке Станка и Рајка. Према предању, од Станка су Живковићи, а од Рајка Чогурићи.

Станко је имао сина Живка, а овај Нику и Николу. Била су још њихова два брата, али по свему преселили су се негдје у Србију. Од Нике и Николе су сви Живковићи који постоје у Свркама, Крњој Јели, Липову, Морачи и Колашину.

У прошлости су имали неких сукоба са Дуловићима. Међу њима је било и крвних освета док се нијесу умирили и окумили.

Живковићи су били борбени и храбри ратници, међу којима су се истицали Мрако (Петар) Арсенијев и његов брат Павић…

Новак Новичин Живковић из Сврка преселио се са оцем у Топлицу послије ратова 1876-1878г и као официр у српској војсци током балканског и ПСР испољио је изузетно јунашво. Одликован је орденом Карађорђеве звијезде са мачевима. Умро је од рана.

У околини Прокупља има мало бр Миладиновићи који су огранак Живковића, а тамо су се преселили прије 100г.

Пасови: Арсеније – Вељко – Вук – Мрако – Арсеније – Сава – Никола – Живко.

Поповићи (Старче)

Поријеклом су из Зете и Љешкопоља. Доселили су се у Горњу Морачу у самом почетку 19в. По старини су најближи род Мугошама. У Зету су се давно доселили из Кастрата. Када је њихов предак дошао из Кастрата, прво се доселио у Куче гдје му се удала једна кћер, те се прича да су од тог њиховог зета данашњи Дрекаловићи. Да су Мугоше и Поповићи заиста род по старини показује заједничка слава, те да се до сада међу њима нијесу склапали бракови.

У прошлости, Поповићи су се из Зете населили у Момишићима (горњи крај), гдје су подигли своју цркву и причају да су некада били бр које је имало највише попова.

Када су Зећани позвали владику Данила Петровића да им освешта цркву у Српској, он је то прихватио тражећи гаранцију за своју безбједност од подгоричког паше. Тај исти паша дао је „вјеру“ да може слободно доћи и обавити свој посао. Но, паша је погазио своје обећање и ухватио владику Данила стављајући га на муке у истој цркви. Турци су га објесили за руке тако да су му врхови прстију самом мало додиривали земљу. Те ноћи, када се Владика нашао на мукама, ушао је код њега у цркву поп Бошко Поповић и поставио се леђима под владику, како на мукама не би издахнуо. Тако је владика Данило спашен, а Зећани и Цетињани су златом откупили владику.

У Г.Морачу се доселио Петар Поповић из Зете у село Старче као занатлија – пушкар, који је преправљао па и градио пушке, због чега је назван „Туфегџија“. На турском језику значи фишек – метак, а туфегџија значи пушкар. Имао је сина Јована, а овај 6 синова: Алексу, Јакова, Саву, Перишу, Млађена и Новицу. Сава се оженио од Реџића са Лијешња и тамо се преселио код тазбине. Имао је три сина: Глигорија, Ивана и Ђура.

Поповићи су се раселили, како са Лијешња тако и из Липова. У Горњој Морачи има само 1к, 2 у Сомбору, 1 у Сарајеву 1 у Београду и 1 у Улцињу.

Од Поповића се оформило неколико бр у ранијој прошлости као: Ускоковићи, Стијовићи и Шестићи. 1п Ускоковића преселила се заједно са Петром Поповићем из Зете у Горњу Морачу. Нешто касније су се одселили у Србију у околину Ужица. Од те п је наш познати књижевник Милутин Ускоковић који је о свом поријеклу писао у аутобиографији.

ПОТОМЦИ КНЕЗА БОГДАНА ЉЕШЊАНИНА У ГОРЊОЈ МОРАЧИ

(Марковићи, Кадићи, Стојановићи, Мујовићи)

По народном предању, када су се Љешњани почели да исељавају са Лијешња због слабих животних услова и заваде са Турцима, напусте Лијешње потомци Милутина Љешњанина и населе се у село Старче код сс Томића, потомака попа Сое ког је Стеван Вуканов преселио из Доње Мораче јер је на његовом имању саградио манастир Морачу. Један од два брата ожени се од Томића, који му уступе у посјед пространи дио планине Капе Морачке и мали дио земље у селу Старчу. Нешто касније његов брат се пресели у село Рашко у Доњој Морачи од чијег се потомства оформе три бр: Ћетковићи, Кљајићи и Рашчани.

Кроз дуги временски период горњоморачки Љешњани су се умножили тако да на малом земљишном посједу нијесу имали услова за даљи живот. Око 80 чланова шире п организовало се и прије 200г преселило у Србију у мјесто Лужница. Остала је само удовица Јарида са два малољетна сина: Кикојем и Кадијом (заправо, ово су њихови надимци јер је Кикоју право име било Стамат а Кадији Пиљо). Кадијом су га назвали зато што је као младић због сиромаштине служио код неког Турчина, колашинског кадије.

Кикоје је имао 4 сина: Марка, Стојна, Перуту и Муја, од чијег су се потомства оформила 4 мања бр: Марковићи, Стојановићи, Мујовићи и Перутићи. Од свих су најбројнији Марковићи.

Марко Кикојев је имао 4 сина: Мата, Шука, Илију и Петра и од њих је данашње бр Марковића у Старчу.

Мујо Кикојев имао је синове: Јована, Ђока, Риста и Павла. Павле се са породицом преселио у Гајтан у Топлицу.

Сада их има у Морачи свега 4к и презивају се Мујовићи. Стојан Кикојев је имао три сина: Петра, Веља и Радована. Доста се њих иселило тако да сада у Морачи има свега 5к.

Кадија, брат Кикојев имао је сина Милована, а овај Драга и Глигорија. Сада у Морачи нема никог од њиховог бр јер су се иселили, већином у Бијелу, Никшић и Колашин.

Јеридићи су већином били храбри ратници и играли су важну улогу у ослободилачким борбама Горњоморачана…

ОСТАЛА БРАТСТВА РАЗЛИЧИТОГ ПОРИЈЕКЛА

Чолевићи

Доселили су се из Затарја, а о њиховом даљем поријеклу, или сродству са неким бр се не зна. Има мишљења да су поријеклом из Зете, гдје и данас постоји бр Чолевићи.

Прије 200г у Горњу Морачу, у село Старче, доселио се њихов предак Станоје, који је имао два сина: Андрију и Сима. Симо је имао Мишута, а Андрија Миша. Мишо је имао два сина: Миду и Милију. Има их сада 5к у Старчу.

Баошићи

Из Пјешиваца из Башине Воде. Неки њихов предак нагазио је у Башиној Води на крв, због чега је морао да бјежи, и доселио се у село Старче око 1790г. Тај њихов предак имао је сина Вукашина, а овај: Илију, Јована и Ивана.

Вукашинов рођак Нешко имао је сина Јока, а овај: Пера, Радоја и Тома. Перо Јоков и Радоје Јоков преселили су 1879г са п у село Грнчарево код Бијелог Поља гдје и сада има неколико п. Кажу да су рођаци са Шибалијама. Има 2к Баошића у Дријенку код Колашина.

Бијелићи

Ово мало бр је огранак Трипковића из села Ђушевине у Доњој Морачи. Прије 150г дошли су у Поље Драговића на манастирску земљу два брата: Јован и Алекса, синови Крста Никина Трипковића. Јована су звали „Бијели“, и по њему су назвали Бијелићи… Има их 4к у Пољу Драговића.

Чепићи

Ово бр води поријекло од војводе Богића Морачанина, а огранак су доњоморачког бр Ракочевића. Раније су становали уз Сјеверницу, гдје се и данас један мали засеок назива Чепино Стајиште. Прво су се доселили у Бојиће, а нешто касније су се преселили у Редице. До тада су Редице биле ненасељене.

Пресељење данашњих Чепића услиједило је када су данашња Прекобрђа била пренасељена, а то је могло бити у дп17в. У то вријеме многе п из Доње Мораче су се селиле у правцу Србије. До тада су Богићеви потомци живјели углавном у Прекобрђу. Одласком бројних п из Доње Мораче, потомци Добријини су се почели нагло пресељавати у данашње Баре, Раичевине, Врујца, Равни и Сеоца. У то вријеме је Чарнојевић повео са собом велики број ровачких и морачких п.

Најстарији предак Чепића био је неки Вуксан који је имао сина Јована званог Пуза, за ког се прича да је био мудар човјек. Јован је имао три сина: Николу, Јоксима и Радивоја. Никола је имао 9 синова: Дамјана, Михајла, Радосава, Живка, Мирка, Дмитра, Пера, Окицу и Вукашина. Потомци Николе Јованова су узели пр Шишовићи…

Чувена је Чепића Главица у Горњој Морачи гдје су се Горњоморачани увијек окупљали и доносили важне одлуке везане за ослободилачку борбу Горњоморачана.

Чепићи су се селили у Србији у Топлицу. Има их у околини Пљеваља. Највише их има у Горњој Морачи.

 

РОВАЧКА БРАТСТВА И ЊИХОВО ПОРИЈЕКЛО

ПОТОМЦИ ГОЈАКА НИКШИНА

Булатовићи

Велико Ровачко бр Булатовићи потичу од родоначелника Булата, по предању сина Гојакова, а насељени су од раније у селима: Горња Ровца, Граница, Мртво Дубоко, Смонице и Церовица. Временом су се расељавали по разним крајевима Црне Горе, Србије и Хрватске, гдје их има и данас. Није риједак случај да су мијењали пр, али су потомци сачували предање да су од бр Булатовића.

Име Булат, које се раније одомаћило код неких словенских народа, посебно код Срба, Хрвата и Руса, је персијског поријекла. Данас се једино очувало код Руса са значењем „Челик“. У неким крајевима Совјетског Савеза и данас постоје породична презимена „Булатов“ као и географски називи „Булатово“.

Булат је живио у Ровцима средином 15в, а његов син Вуксан се помиње у турском дефтеру 1477г као кнез у нахији Ровца. То не би могао да буде легендарни Вуксан, ровачки војвода који је опјеван у народној пјесми „Три сужња“, а који је побјегао са губилишта у Скадру као заточеник скадарског везира. У то вријеме су Турци тек били дошли у крајеве око Колашина и успоставили своју власт… Ради се о другој личности Вуксану Булатовићу који је живио у Ровцима крајем 17в о чему ће касније бити ријечи.

Од родоначелника Булата протекло је преко 500г, те нас не изненађује што се ово бр раширило у огромним размјерама и представља најбројније бр на подручју данашње Црне Горе. Ријетко се може наћи веће мјесто на територији Црне Горе, па и Србије гдје се не множе наћи по неколико домова Булатовића. Има их мјестимично у Босни и Хрватској. Послије Роваца најбројнији су у околини Колашина, а затим Мојковца, Бијелог Поља и Рожаја. Бројни су такође у Тимару, Никшићу, околини Титограда и Кучима.

У Србији су најбројнији у Топличком крају у селима: Гајтан, Реткоцер и Туларе. На Косову су живјеле бројне п Булатовића, а посебно у околини Пећи и Приштине, али су се у најскорије вријеме већином иселили по разним мјестима Србије. У Хрватској има досељених Булатовића (у Бјеловару, Беровцу код Новске, селу Будаинка код Славонског Брода, у Дарувару, Гечковцу код Иванеца, у Каблу код Бјеловара, у Новској, у селу Рибњачи код Кутине, у Вараждину и Загребу).

У неким мјестима на Кордуну има већи број п са презименом Булат који тврде да је њихово давно поријекло од Булатовића из Роваца. Ово је тим интересантније што је писац ових редова срео једног инжењера Булата који је рекао да му је ђед дао има Вуксан као успомену на ровачког Вуксана.

У Босни, код Пазарића, постоји чисто муслиманско село Булатовићи. Садашњи с тог села не знају о поријеклу овог назива, али, ипак уз неко детаљније истраживање, могло би се доћи до јаснијих података.

У околини Зворника постоји село Булатовци, а код Прокупља село Булатовац. Све то може да се узме као податак да је тамо некада постојао неки Булатовић по коме су поменута села добила такав назив.

Од бр Булатовића временом су се развила бројна ровачка бр као: Минићи, Реџићи, Тапушковићи, Голубовићи, Ћаловићи, Ћућиловићи у Буковици, Аџићи у Требаљеву, Живковићи у Слатини (Дробњак), Мијатовићи у Барама Шумановића, Ћатовићи у Тимару, Радојевићи у Тимару, Ровчани у Сировцу, Дацићи у Врелима, Дошљаци (с Беране код Иванграда), Мердовићи у околини Бијелог Поља и Мојковца, Вуковићи у с Црниче код Затона, Џудовићи код Плава, Урошевићи у с Троштици код Новог Пазара, Мишелићи у с Црни Врх код Берана, Башчаревићи у ИК. Сва ова бр су од Булатовића, а садашња пр су добили, неки по знаменитим личностима, чији су потомци, неки због крвне освете и затурања трага у другој средини, а неки због средине у коју су се населили, посебно они који су се из Роваца исељавали у Санџак у муслиманску средину.

Бројне су п Булатовића које су се давно иселиле из Роваца, ван колашинске средине, највише из економских разлога. Сада има велики број п Булатовића у околини Рожаја у селима Бијелој Цркви и Доњем Бишеву (око 50к). У Тимару има 15к, у Кучима у селу Сјенице било је некада 30к, у Иванграду 2к, у Горњој Горици код Титограда 8к, у Мојковцу и Пољима 15к, у Бијелом Пољу и околини 30к, у Бару 5к. Ово су само најкарактеристичнији случајеви о расељеним п Булатовића чије се исељавање из Роваца такло махом у 19в, али има и таквих случајева који су се иселили прије 200 и више година.

У Орашцу у Шумадији доселило се неколико п Булатовића прије Карађорђевог устанка и звали су се Савићи. Поред војводе Вуксана, бр Булатовића је у прошлости, у богатој ровачкој историји, дало велики број истакнутих личности и јунака. Чувен је био ровачки кнез Милутин и његов син Брајан…

Личност која посебно заслужује поштовање и високу ратничку цијену је Милутин Тодоров са Лука, познат као „Вучедолац“ који је као старац од 85г добровољно отишао да брани Мојковац 1916г, када је погинуо са синовима Илијом и Миливојем.

Братство Булатовића има велики број својих огранака – потрбушчића, по којима се родбински групишу као најближи сродници као: Лакетићи у Церовици, Савићи, Ђинђићи, Радојичићи, Ненадићи, Бајовићи, Стајовићи, Бошковићи, Ђурковићи, Сланци, Милошевићи, Кркељићи, Баруџије, Блејавци, Кесовићи. Сви они имају пр Булатовић као своје главно бр презиме. Стајо, Ђурко и Бошко су били браћа, те су се од њих оформила три бр огранка.

Пасови за Пејовиће: Тодор – Божина – Ново – Богдан – Мираш – Драгоје – Милутин – Бошко – Пејо – Радисав – Марко – Илијан – Батрић – Вуксан – Булат.

Минићи

Прије 250г су се одвојили од свог главног стабла Булатовића. Њихов родоначелник је Мина Марков који је живио на Смоницама у пп17в. Њихово одвајање од Булатовића настало је спонтано, највише због бројности потомства и појаве великих јунака и народних предводника у овом бр, који су се поставили на чело ровачког племена.

Мина је имао Нику, Аџију и Дурка. Два сина Никина, Савић и Коћа, су ровачке војводе који су опјевани у многим бојевима које су Ровчани водили против Турака. Прво је био војвода Савић које је погинуо 1839г (1739 МЗ?) у боју на Кули Рашовића, у Кучима, против војске скадарског везира. Послије њега, војводство је преузео његов брат Коћа и дуги низ година стајао на челу ровачког племена. Он је са групом Ровчана 1774г спасао Куче – Дрекаловиће, када их је војска скадарског везира била сатјерала у једну пећину и довела их у безнадежну ситуацију. Кучима је пријетило потпуно уништење, али војвода Коћа ноћу дође са Ровчанима и кришом преко беспућа и братоношких врлети доведу их у Ровца, гдје су се задржали 7г и заједнички дијелили зло и добро. До данас Кучи то нијесу заборавили и брижно његују међусобно традиционално пријатељство. Коћа је умро у дубокој старости.

Војвода Коћа, са бр Минића, био је против одласка 60 Ровчана у Никшић на позив Махмуд-паше Бушатлије, гдје су Ровчани изгинули.

У бр Минића било је у прошлости великих јунака који су заузимали истакнута звања међу Ровчанима. Имали су 2 војводе, 7 барјактата, 3 свештеника и неколико официра…

Сада Минића има око 40к, али их је у Ровцима остало свега око 10д насељених у Смоницама и Вељем Дубоком. У Колашину их има 5к. Остали су се раселили у разне крајеве наше земље. Добро познају традицију и родослове.

Пасови: Мијајло – Радоје – Ђуро – Саво – Тошко – Савић – Ника – Мина – Марко – Пејо – Радосав – Вучета – Драгиша – Батрић – Вуксан – Булат – Гојак – Ниша.

Реџићи

Огранак Булатовића. Њихов родоначелник је чувени ровачки сердар Реџа Даничин Булатовић, који је живио у Лијешњу у дп18в и почетком 19в. Његово право име било је Петар, син Раичев, ком су дали овај турски надимак по неким вјеровањима да ће дуже живјети. Његова мајка Даница била је ћерка Јова Вујова Јанковића кнеза са Лијешња. Отац Раич је рано нестао те су га његови земљаци, као и свако дијете без оца, звали по мајци која је била веома мудра и храбра жена. Реџићи су припадници потрбушчића Лакетића, јер је Лакета био Реџин прадједа.

Реџа је задржан у народној традицији као изузетно важна личност за ровачко племе, јер је по јунаштву и умној надарености успио да се постави на чело Ровчана и да их у том периоду успјешно води из побједе у побједу, и тако уврсти Ровчане међу најугледнија брдска племена. Чувени су бојеви Ровчана са Турцима на Морачким Лопатама 1795…

Раџића већ одавно нема у Ровцима. Чак их нема ни у Речинама, гдје су се били населили послије битке на Грахову. Добро су очували своју традицију и знају међусобно сродство.

Пасови: Ненад – Момчило – Бајо – Мијат – Јован – Радован – Бего – Реџа – Рајић – Јован – Лакета – Вукосав – Стојкан – Ђурашин – Раоња – Богић – Вуксан – Булат – Гојак – Ниша.

Реџићи се нијесу шире множили. Сада их има око 20п расељених широм наше земље. Има их највише у Београду и Титограду, у Метохији, Ужичкој Пожеги, Бијелом Пољу, Земуни и Врчину.

Тапушковићи

Ово пр су добили по Тапушку Вукашиновом Булатовићу, кнезу села Церовице. Тапушко је имао 5 синова: Пурена, Брацана, Вула, Милића и Сима. Од његових потомака ово пр узело је само потомство његовог сина Пурена, које се преселило у Речине 1859г.

Пурен Тапушков био је прво кнез Церовице, а потом перјаник владике Рада, који га је много волио као јунака и мудрог човјека. Пурен је имао 5 синова: Божа, Велишу, Стевана, Милуна и Бујицу. Божа и Велишу су убили Пипери због крвне освете.

У бр су чувени били: Ђуро Милићев, официр, командир церовачке чете у ратовима 1876-1878г. Никола Вулев био је стотинаш и командир чете и по јунаштву је спадао међу боље Ровчане. Сви потомци Тапушкови сматрају се Тапушковићима, иако је већина њих задржала пр Булатовић. До Тапушка броје 7 пасова као: Љубо – Радојице – Радош – Ристо – Ђуро – Милић – Тапушко.

Аџићи

Ово пр су добили по Аџији Мићову Булатовићу, барјатару из Церовице. Послије ослобођења Колашина 1878г, Аџија се преселио из Церовице у Требаљево и као храбар ратник у ранијим ратовима био је постављен за командира граничара према Пољима, која су била у турским рукама. Учесник је боја на Вучјем Долу, када је био теже рањен…

Аџићи су оформили своје посебно бр по доласку у Требаљево. Сада их тамо има 6к. Мало су се исељавали. Један породични родослов изгледа овако: Томица – Бајо – Ђикан – Радивоје – Пуниша – Аџија – Мићо (Јовнин).

Влаховићи

Ово велико ровачко бр добило је пр по свом претку Влаху, сину Гојакову, који је живио у Ровцима у 15в. Народно предање тврди да је Влахо имао два сина: Николу и Богету, али у турском попису с у Ровцима из 1477г, наведено је да је Влахо имао три сина: Николу, Богдана и Вука, што је најсигурније, јер предање може да буде често несигурно…

Сада, као и раније, Влаховићи се дијеле на два стабла: Николиће и Богутовце, што значи на потомке Николине и Богданове. Како се бр шире множило кроз дуги временски период појавио се велики број бр огранака „потрбушчића“ који означавају међусобну сродност.

Од Николе Влахова су се развили огранци: Ђуришићи, Марковићи, Јуковићи, Вељовићи, Станишићи, Дуровићи, Новаковићи, Пековићи. Само четири огранка су се по пр одвојила од Влаховића: Селићи, Милајићи, Ницовићи и Јововићи.

Пјесник Сима Милутиновић Сарајлија у својој аутобиографији наводи да је његови поријекло из Роваца, од бр Симовића.

Из Роваца су се његови преци преселили прво у Комарницу код Шавника, а потом у Драговољиће код Никшића. Ђед му се из Драговољића преселио у Ужичку нахију. Како раније, тако ни сада није постојало у Ровцима бр Симовићи, већ су Симовићи један огранак бр Влаховића.

Од Богдана (Богете) Влахова, постоје следећи огранци: Вукановићи, Палевићи, Симовићи, Раичевићи. Од Вукановића се развио један огранак Ђикановића по Ђикану, оцу сердара Павића. Од Симовића су се развила два огранка: Ђурашевићи и Боричићи. Ови Ђурашевићи су се назвали и Кадићи по неком свом бр који је служио код неког Турчина, колашинског кадије. Постоји још један огранак Мрвошевићи који тврде да су најближи са Палевићима. Од Палевића се развио огранак Мрвовићи по Мрво сину Палеву.

Кроз дуги временски период биле су честе сеобе Влаховића по разним крајевима наше земље, највише због сиромаштине, али и бјежања од крвне освете. Појава болести које су некада узимале замах епидемије проузроковале су праве бежаније.

Послије битке на Грахову 1858г Липово и Речине су припали Црној Гори и тада се неколико п Ђуришића преселило у Речине, а у Липово се доселила 1п Мрвовића. У исто вријеме, по одобрењу књаза Данила, преселиле су се 3п у Тимар. Једна од њих је била п Радосава Јовова, чији су се потомци прозвали Јововићи по Јову Обрадову. Сада их тамо има око 10к. Још давно, негдје у 17в, одселиле су се из Роваца 2п у Полимље (Улотина) и тамо их има око 15к. У засеоку Миљевићи код Пријепоља, у селу Велика Жупа, има 8к Влаховића који су се тамо преселили због крви средином 19в. У селу Врчин под Авалом има 20к Влаховића који су се тамо доселили нешто прије Карађорђевог устанка.

Влаховића има у Истри – Идрија и код Книна. Има их у околини Петриње и у хрватском Загорју. У Хрватској је сада то најмасовније пр и доста њих указује на своје поријекло у Ровцима. Има доста насеља која се називају Влаховићи као: код Глине, код Вишеграда, код Љубиња, код Горажда, Блажуја, Турбета. Могуће је да су се кроз вјекове тамо селили Влаховићи из Роваца, али се не може тврдити да су сви ровачког поријекла, јер је још негдје морао постојати неки Влахо, а не само у Ровцима. Чак и у Словенији има велики број п које се пр Влаховићи. Има их у Топлици – Гајтану и Реткоцеру, а у новије вријеме су се раселили по разним мјестима Југославије. Најбројнији су у Колашину, Мојковцу и Бијелом Пољу.

Богавци у Васојевићима тврде да су поријеклом од Влаховића из Богутова Дола и да су се негдје у 16в доселили у Васојевиће. Има 10к у Заостро, у Затону, у Велићима и у Мојковцу.

Селићи и Ницовићи су огранци бр Влаховића. Они су од два брата, тј од Ница и Милутина Станишина…

Влаховићи ау у прошлости имали низ знаменитих личности, које нијесу само били велики јунаци него и паметни људи, који су низ година играли веома значајну улогу у Ровцима…

Истакнута личност међу Ровчанима био је Милинко Вукадинов, капетан црногорске војске и командант ровачког батаљона у ПСР. Био је веома храбар и мудар човјек и као такав уживао је вели углед међу Ровчанима, па и шире. Командовао је четом Ровчана у бојевима око Берана, Пећи и Скадра у балканском рату, а затим, као командант ровачког батаљона на Гласинцу и Мојковцу у ПСР. Послије слома црногорске војске 1916г одметнуо се од аустроугарских власти и отпочео борбу за слободу и уједњење са братском Србијом. Са групом комита и својим братом Тошком, студентом филозофије, као и са проф. Јованом Радовићем прешао је у Топлицу гдје су заједно са другим топличким првацима дигли устанак против аустроугарских окупатора. Милинко је проглашен за јабланичког војводу, а Тошко је био тимочки војвода.

Тошко је јуначки погинуо у Топлици 1917г, а Милинко се повукао у Црну Гору гдје је наставио борбу. Под његовом командом комити су ослободили низ мјеста у Црној Гори, па и гдар Дубровник. Одликован је златном Обилића медаљом и орденом Бијелог орла са мачевима…

Пасови: Бранко – Вељко – Милинко – Вукадин – Милутин – Ристо – Вуја – Вуксан – Радоња – Ђуриша – Малета – Никола – алета – Никола – Влахо.

Селићи

Селићи су огранак бр Влаховића од којих су се одвојили крајем 18в. Њихов родоначелник био је Аџија Секулин. Имао је два сина: Мата и Сава. Аџија је рано нестао и његова жена Села остала је сама да његује малољетне синове. Пошто је била разборита и угледна жена постепено је сама околина, по тадашњем обичају, њене синове „Синови Селини“, што је тако и остало, те су се тако под утицајем средине прозвали Селићи…

Када је скадарски везир Махмут-паша Бушатлија спремао свој поход на Црну Гору 1795г, владика Петар први апеловао је на сва брдска племена да га помогну у отпору против тог озлоглашеног силника који је планирао да потпуно уништи сваки отпор Црногораца. Многа брдска племена су се добровољно одазвала позиву владике Петра првог и међу њима једна чета Ровчана, махом Влаховића из Трмања и Бобутова Дола, пошла је у помоћ Црногорцима. Са том четом пошли су Мато и Саво Селићи пробијајући се по тешким условима до црногорске војске која је чекала Бушатлију на Крусима. Напад паше Бушатлије био је жесток и масован, али у тој неравној борби Црногорци и Брђани су до ногу потукли турску војску.

У овом боју истакао се као велики јунак Саво Селин који је међу првима исукао нож и учинио јуриш на турску војску. Тада је погинуо Саво, а владика Петар је његовог брата Мата примио за свог перјаника. Од тада је кућа Селића стекла велику цијену код Петровића, те су из тог малог бр одређивали племенске старјешине и војне заповједнике у Ровцима.

Они су то повјерење оправдали, и што су се као бр више развијали све је више међу њима било знаменитих личности.

Прије појаве Селића као посебног братства, њихов прађед Вука Брацанов био је велики јунак и погинуо је у одбрани морачког манастира 1774г, када га је пљачкао Аљо-бег Ћоровић са својим кабадахијама. Ровчани, предвођени кнезом Милутином Булатовићем, били су се ушанчили изнад Манастира, а потом су послали Вука Брацановића са једном групом да извиде шта се догађа у Манастиру. Одмах је дошло до двобоја у манастирској порти између Вуке и бега Ћоровића. Вука је негдје раније био заплијенио турско одијело и по ношњи се није много разликовао од бега Ћоровића, па је због тога и погинуо. Када се по манастирској порти развио двобој мачевима између Вуке и Аља-бега, један Ровчанин (Иша Радошев Булатовић) имајући намјеру да помогне Вуку Брацанову, опалио је из пушке и грешком погодио Вуку који је остао на мјесту мртав. Ровчани су на јуриш побили и похватали Турке и све их побацали низ Светигору у ријеку Морачу; Аља-бега је тада посјекао Јока Палев Влаховић. Иша Радошев је био посебно оћалошћен што је убио свог најбољег друга, те се одметнуо у шуму и за три године хајдуковања пресријетао је по друмовима турске аге и бегове које је немилосрдно убијао. Најзад му је све то додијало и једне ноћи уочи Божића дошао је код мајке Вуке Брацанова, нудећи јој опроштај или свој живот. Мајка Вукина је узела пушку од Ише и умјесто да пуца у њега изашла је пред кућу учинила шенлук позивајући комшије да дођу њеној кући да заједно са Ишом унесу бадњаке. Пред комшијама је пољубила Ишу, чувеног ровачког јунака, и опростила му смрт Вукину…

Колијевка Селића је село Трмање, али сада тамо имају свега 2к. У Колашину такође имају свега 2к. Највише их има у Београду и у селу Крушћић у Војводини. Има их у Америци – потомци Јована Зекова који је тамо отишао прије 1912г.

Пасови: Војин – Владета – Благота – Зеко – Мињо – Лука – Мато – Аџија – Секуле – Брацан – Драгоје – Милош – Вукић – Никола – Влако.

Милајићи

Ово пр су добили по Милутину Бајову Влаховићу који је живио у Влаховићима крајем 18в. Био је пријек човјек и као такв је убио неколико Ровчана и Бјелопавлића. Назвали су га „зли Милаја“ и због опасности за њега и п преселио се у Сретешку гору – село Очковицу гдје је права колијевка Милајића. Имао је сина Дурка, а овај: Радоњу, Пула и Радула. Радоња је имао Радована, а овај: Лакића, Павића, Милуна и Мираша. Лакић Радованов је био гласити јунак и официр и као такав учествовао је у многим  бојевима, истичући се као неустрашив ратник. Показао је посебно јунаштво у боју на Пољима и на Трпезама 1861г…

Милајићи су се преселили из Роваца у Речине и Дрпе, а нешто касније (1к) у Дријенак. Сада их има свега 3к у Дрпама, 1к у Дријенку и 5к у Београду. Има 1к у Крушчићу.

Пасови: Боро – Радивоје – Павић – Радован – Радоња – Дурко – Милутин (Милаја) – Бајо.

Ницовићи

И ово бр је огранак Влаховића. Ово пр су добили по Ницу Станишину Влаховићу који је 1786г успио да побјегне из Никшића, када је скадарски везир Махмут-паша Бушатлија домамио на вјеру 60 Ровчана и све их поубијао. Том трагичном приликом Ницо је са још 3 Ровчанина успио да побјегне. Ипак је ти био велики подвиг, иако су Ровчани у оно вријеме то оцијенили негативно, те да су у таквој трагедији и они требали да погину. Кроз кишу куршума пред пашиним чардаком људи су били незаштићени и беспомоћни, па је ту једини излаз био бјекство, јер јунаштво није помагало. Ово погубљење Ровчана Бушатлија је вјешто припремио (поубијао их је пушчаним плотунима са прозора и балкона свога чардака).

Ницовићи су се из Роваца преселили у Дрпе после ослобођења Колашина 1878г. Сада их тамо има 4к.

Шћепановићи

Родоначелник Шћепановића је Шћепан, син Гојаков, који је живио у Ровцима крајем 14в и у пп15в. О његовом потомству народно предање није поуздано, што није за чуђење, јер је то тешко за тако дуги временски период очувати родословље његовог потомства. Турски попис из 15в поуздано нам износи Шћепанове синове: Вукац, Влатко, Божидар, Радоје и Станиша.

Иако је Шћепан имао 5 синова његово потомство у Ровцима није тако бројно као Булатовићи или Влаховићи, без обзира на то што је Булат имао само Вуксана, а Влахо: Николу, Богдана и Вука. Највјероватније је да су се Шћепанови потомци већином селили из Роваца.

За овај дуги временски период, Шћепановићи су се разранали у друга бр као: Драшковићи, Бошковићи, Пулетићи, Гогићи, Ђокићи. Затим, у селу Бандине код Гласинца у Босни, постоји бр Одовићи који тврде да су од Шћепановића из Студенаца код Вељег Дубоког.

Ближи потомак Шћепанов био је поп Раич, те се по њему један огранак назвао Раичевићи. Од ових Раичевића су се развили нови огранци: Стевановићи, Ракитићи, Мишовићи, Зубановићи и Одовићи. Даље постоје други огранци као: Давидовићи, Крстовићи и Пењајићи. Неке Шћепановиће у околини Колашина називају „ваганари“ зато што су раније били мајстори за прављење дрвеног посуђа (вагана). Један огранак Шћепановића називају Муцовићима, за које тврде да су њихови преци при говору муцали. Неки кажу да је од ових Муцовића чувени руднички војвода Лазар Мутап… Пошто се преселио у Србију промијенио је крсну славу Св. Луку и славио је Св. Николу…

Дуго времена Ровчани нијесу хтјели да додјељују значајније титуле Шћепановићима као и њиховим огранцима Драшковићима или Пулетићима, иако с то заслуживали. Тек у дп19в Ровчани су били приморани да додјељују главарске и војничке титуле Шћепановићима и њиховим огранцима, јер су из њиховог бр ницали велики јунаци и умни људи који су на себе скретали пажњу.

Огранак Шћепановића, бр Бошковићи, су се још раније преселили у Потарје и Пољима Колашинским, али тамо су, ван Роваца, преузели водећу улогу у ослободилачким ратовима против Турака.

Међу најбоље ровачке јунаке из бр Шћепановића убрајао се Милинко Марков, барјактар из Међуријечја, јунак са Метериза, Вучјег Дола и Петног Брда. За показано јунаштво књаз Никола му је лично дао златну Обилића медаљу. Милош Милованов био је барјактар и храбар ратник.

Шћепановића има у Ровцима око 30к. У Колашину, Речинама, Селиштима има нешто више, а у Пољима и Бјеловићима има око 10к. Има их расељених по многим мјестима Србије. На острву Брачу постоје бројне п Шћепановића који тврде да су се још негдје давно преселили тамо из Роваца. Ипак знају о свом пореклу.

За разлику од осталих Ровчана, Шћепановићи мало знају своје родослове. Највише могу да наброје око 6-7 пасова. То не важи за њихове огранке Драшковиће, Пулетиће, Бошковиће и Ђокиће који знају много више.

Пасови: Душан – Миладин – Крсто – Томица – Крсто – Дмитар – Лакета – Раич – Раде – Радован – Никола – Радојица – Шћепан.

Драшковићи

Средином 17в живио је у Вељем Дубоком кнез Радојица Шћепановић са 4 сина, од којих су познати Драшко и Никола. Имена остала два сина не могу се тачно установити. Радојица је прво живио у Липијима, те када је војвода Вуксан Булатовић заточен код скадарског везира, он се прогласи ровачким војводом. Али, пошто је војвода Вуксан успио да побјегне са губилишта у Скадру, он се поврати у Ровца и одузе војводство Радојици, који се због тога наљути и пресели у данашње Веље Дубоко. Тако гласи народно предање.

Драшко Радојичин имао је 3 сина: Јована, Бошка и Челебију, који негдје у Ровцима нагазе на крв и преселе се у Требјесу код Никшића. Челебија се ту ожени, а Јован и Бошко послије краћег задржавања пређу у Санџак у Обод. Јовану се није ни овдје свидјело па се поново врати у Ровца, пошто се претходно помирио са онима којима је са браћом крв дуговао. Бошко остане у Ободу гдје се ожени и заснује породицу.

Јован Драшков је оснивач бр Драшковића у Ровцима. Он је имао сина Милутина, а овај 5 синова: Неђељка, Мира, Стевана, Мијата и Ратка. Неђељко је имао: Јована, Шуња и Милутина. Стеван је имао два сина: Мину и Андрију. Миро је имао два сина: Милоша и Спасоја. Четврти син Милутинов, Мијат, имао је: Милисава и Рада. Пети син Милутинов, Ратко, имао је сина Петра. Од овог потомства настало је неколико огранака – потрбушчића као: Стевановићи, Анђићи и КОстићи од Мијата, Бећковићи од Мира, Сјеновићи од Ратка и Неђељковићи од Неђељка – сви од Милутина Јованова.

Најстарији Драшков син, Челебија, основао је бројну п чије се потомство преселило касније у Љешанску нахију и тамо засновало бр Челебића. Њихово пресељење могло је услиједити послије прве разуре Требјесе када су сви Требјешани били напустили Требјесу при самом почетку 18в.

Од најстаријих Драшковића као угледна личност појавио се вељедубочки кнез Милутин Неђељков. Заједно са Пиперима одузео је од никшићких Турака планину Требијеш, а потом Лукавицу и тим отјерао је из Вељег Дубоког бр Жижиће – који су се силеџијски понашали према Вељедубочанима и радили шта су хтјели, отимајући имовину неким п. Жижићи су били бројни и тешко им се било одупријети, али је Милутин добро огранизовао Вељедубочане који су их силом протјерали у околину Никшића. Њихово потомство је било веома цијењено јер су били храбри ратници.

Брат Милутинов, Шуњо, имао је 6 синова, од којих су му четворица погинули у неким међуплеменским обрачунима. Остали су Вукалица и Марко. Вукалица се као младић преселио у Липово, гдје је постављен за првог липовског стотинаша због свог угледа у новој средини, гдје се послије битке на Грахову доселило око стотину бираних ровачких и морачких п. У тако изузетно сложеној средини оптерећеној племенштином, тешко је било стећи већи углед, али Вукалица је био посебно надарен мудрошћу и одважношћу, а исто тако јунаштвом, што је био предуслов за његов велики углед. Поред себе је имао свог великог и нераздвојног друга Васиља Вуковић, липовског барјактара, великог јунака, који су се доселили до саме турске границе и у многим сукобима са Турцима чували границу. Као вођа Липоваца истакао се у многим бојевима, а посебно са Миралајем Салем-бегом и на Морачи, а потом на Стожеру и Пољима. Књаз Никола га је волио и одликовао. Погинуо је као старац у 85г, на Пржиштима 1912. Краљ Никола га је посмртно унаприједио у чин командира. Одликован је бројним одликовањима, међу којима златном Обилића медаљом и Даниловим крстом.

Вукалићин брат Марко имао је унука Јола, официра, који се као јунак истакао у балканском и ПСР, као командир вељедубочке чете. Одликовн је златном Обилића медаљом.

Вукалица је имао сина Неђељка, племенског капетана и никшићког пјешака, који је будно чувао углед витешког оца истичући се не само као храбар ратник него и као праведан и омиљени народни судија.

Крсто Јованов (Неђељковић) био је стотинаш и храбар ратник. Погинуо је у Дуги 1877. Није оставио потомство.

Посебно треба истаћи чувеног вељедубочког командира чете, официра Милосава Николина (Анђића) који је погинуо на Петном брду 1877г. Сачувано је о њему предање да је уочи боја на Петном брду оштрио сабље са ровачким официрима. Био је млад и посебно физички развијен. Када су рано ујутру учинили Ровчани јуриш на шанце на Петном брду, Милосав је први ускочио у турски шанац и погинуо. Када је овај шанац заузет, Милосав је нађен мртав међу четири војника која је он лично сабљом сасјекао.

Чувени и храбри официри били су: Радун Стојанов и Стојан Ђуков, а од других истакнутих бр као јунаке помиње Ратка и Радисава, синове Лучине, који су по својој храбрости оставили свијетле успомене. Чувен је био Лазар Синђин (Стевановић) који је четовао око Колашина и по Санџаку, гдје је неколико турских глава посјекао.

Интересантан је огранак Драшковића које називају Сјеновићима који су се преселили из Вељег Дубоког у Доњу Морачу почетком 18в. Док су били у Дубоком имали су један споредни назив „Ђернићи“. Њихово напуштање Дубоког услиједилио је послије прве велике поплаве овог села, када се излило Капетаново језеро и направило огромну пустош. Тада су на најплоднијем земљишту тамо становали Сјеновићи (Ђернићи) и неки Марићевићи. Њихов посјед је обухватао земљишни комплекс који се данас назива Прћина.

Према предању које потиче од најстаријих Вељедубочана, поменути Марићевићи су се послије поплаве Дубоког преселили за Србију. Заиста и данас у Орашцу код Аранђеловца има Марићевића који на своје порекло указују из Роваца. Чувен је био орашачки кнез Теодосије Марићевић, код су устаници прије Карађорђа предложили за вођу устанка као тада најугледнију личност у крагујевачкој нахији. Он је то одбио и предложио као најпогоднију личност Карађорђа Петровића. По свему, ови Марићевићи су од Драшковића или Шћепановића.

Драшковићи са осталим Вељедубочанима имали су сукобе са Бојовићима из Никшићке Жупе око планине Лукавице, те је међу њима долазило до тешких обрачуна. Када су једном приликом убили два Бојовића, владика Раде је наредио да се неки Драшковићи протјерају из Црне Горе. Отишле су тада 2п у околину Чачка, у село Трнаву, гдје постоји сада 12к. Неколико п се тада преселило у околину Плава.

Драшковића има највише расељених у Колашину и околини (Липово, Селишта, Ђуђевина, Поља, Лепенац). У селу Заступу код Бродарева има 9к, а у Оштрој Стијени 2к. У Босни, под Ковач планином, има 6к. Има их расељених око Пећи и Приштине, али су се у задње вријеме иселили.

Пасови: Горан – Драшко – Милутин – Неђељко – Вукалица – Шуњо – Милутин – Јован – Драшко.

Бећковићи

Бећковићи су огранак Драшковића и ово пр су добили под утицајем средине, а не по неком претку. Они су потомци Мира Милутинова, праунука Драшкова. Миро је имао сина Милоша, а овај Стојана. Овом Стојану су дали надимак „Бећко“… Познати турски буљубаша Бећко Аџиманић потегне нож да посијече 13г Стојана говорећи му: „Стани влаше ћера те Бећко“. Стојан успије да побјегне, а Турци заплијене стоку и потјерају је у правцу Никшића. Као малољетан, Стојан се тада доста уплашио и то је на њега оставило дубоког трага. Често је причао о овом догађају помињући Бећка како га је тјерао са исуканим ножем. Због овог догађаја и честе приче о Бећку Аџиманићу сва га је околина назвала „Бећком“…

Пасови: Љубо – Вук – Ниша – Вујо – Кека – Стојан („Бећко“) – Милош – Миро – Милутун – Јован – Драшко.

Пулетићи

Пулетићи су огранак Шћепановића. Спасоје (Пулета) Радованов прешао је са синовима из Међуријечја на Локву Пулетића негде средином 19в. Када је послије битке на Грахову 1858г Горње Липово припало Црној Гори синови Пулетини су се преселили у Липово, али су одржавали своју имовину и на Локви јер су у Липову добили мали дио земље, недовољан за бројно Пулетино потомство. Тек када су као радни људи проширили свој посјед коначно су се преселили у Липово.

Радован Марков Шћепановић имао је 6 синова: Спасоја (Пулету), Лакића, Новицу, Николу, Голуба и Драгоја.  Поред Пулете у Горње Липово се преселило потомство његовог брата Драгоја. Лакићево и Новичино потомство се преселило у Колашин, док је Николино потомство остало у Међуријечју. Потомци Голуба Радованова преселили су се у Мујића Речине…

Пулетићи су били велики јунаци и често су гинули у ратовима…

Сада их у Липову има 7к, 3 у Бродареву, 4 у Београду и 3 у Колашину.

Пасови: Зоран – Мирко – Периша – Мијат – Милутин – Пулета.

Ђокићи

Доселили су се у Липово из Роваца, из села Липија 1859г. Они су огранак Шћепановића. Тврде да су били најближи род прецима Лазара Мутапа који се са оцем Петром преселио у Србију средином 18в. Отац њиховог родоначелника Ђоке, који се звао Стеван, био је како кажу, брат од стрица оцу Лазара Мутапа. Овдје има логике јер је засеок Липије забачен и неплодан и у њему су се биле задржале сродне и сиромашне п. Предање Мутаповог потомства тврди да су им преци досељени из Роваца, из села Липији.

Ђока је имао 3 сина: Луку, Божа и Петра. Лукини синови: Лазар, Стеван, Ристо, Ђорђе и Вукашин су се доселили у Липово. Божови синови су се преселили у Ријеку Мушовића, а Петрово потомство у Санџак.

Ђокићи у Липову прилично су се намножили и били су велики сточари и домаћини. И данас постоји на Сињавини Лучића катун гдје су издизали са стоком преко љета.

Рано су се полели селити из Липова, тако да сада тамо имају свега 2к. У околини Колашина имају 3к, у Санџаку 2к, а у Београду их има 5к.

Пасови: Дејан – Данило – Вуко – Миро – Стеван – Лука – Ђока.

Срезојевићи

Ово пр никада није озваничено, нити је као такво бр пр у прошлости постојало, сем што су знали да су потомци Срезоја Гојакова. До сада није познат неки документ који би супротно тврдио.

Њихов родоначелник Срезоје имао је 4 сина: Радоњу, Радича, Луку и Вукаша. Током 16 и у пп17в били су најбројније бр у Ровцима и као такви стајали на челу племена. Њихов даљи познати предак бан Иваниш био је 1613г вођа Ровчана. Которски провидур Марја Болица помиње га као „команданта“ Ровчана под чијом се командом налази 120 наоружаних људи.

Марјан Болица као изасланик Млетачке републике обилазио је Црногорска и Брдска племена ради њиховог организовања за борбу против Турака, што је било од посебног интереса за Млечане који су били угрожени од Турака.

Иваниш Радоњин остао је у народу у тешкој успомени због његових крвавих обрачуна са сусједним племенима. Прича се да је био велики јунак, али да је био суров и немилосрдан…

Кад су остали Ровчани чули за злочин који су починили Срезојевићи, договоре се и поставе ултиматум Срезојевићима да се селе из Роваца, те ако то не учине да ће се са њима оружјем обрачунати. Срезојевићи нијесу имали другог избора сем да прихвате ултиматум Булатовића, Влаховића, Шћепановића и осталих Ровчана, те са својим п напусте Међуријечје и одселе се у правцу Санџака. Населили су се већином у околини Мојковца, Бијелог Поља и Пријепоља, а било их је који су допирали до Чачка, гдје и данас постоји село Срезојевци.

У Санџаку су већином примили ислам и од њих су настала јака муслиманска бр Ровчани и Међедовићи. У Штитарици се задржала 1п од које је садашње бр Балтићи.

Приликом сеобе Срезојевића преко Прекобрђа остало је код тадашњих Поповића једно изнемогло дијете које није могло да путује. Поповићи су га прихватили и његовали. Када је одрастао замолио је Ровчане да се врати на своју старевину, што су му они удовољили. Тај младић се по некима звао Ненеза. Он се тамо ожени и занови Срезојевиће. Од њега су данашњи: Јовановићи, Илинчићи, Марковићи, Поповићи (у Колашину) и Новаковићи (у Липову). Прича се да су од њега Дмитрићи и Синђићи у Сретешкој Гори као и Томићи у Брскуту, али по свему изгледа да они нијесу сродни са Срезојевићима.

Усамљени Ненеза Срезојевић имао је 2 сина: Рада и Станоја. Од Станоја су Илинчићи, а од Рада Јовановићи.

Илинчићи

Илинчићи су огранак Срезојевића и потичу од оног изнемоглог ђетета Ненеза који је остао код Поповића у Прекобрђу. Ненеза је имао 2 сина: Рада и Станоја. Од Станоја су садашње бр Илинчићи. Пошто је Станоје млад нестао, остала су његова жена Илинка да његује три малољетна сина: Ника, Мијата и Века. Веко је млад умро и није имао потомство. Од Нике и Мијата се данашње њихово бр раширило; прво су се оформила два огранка: Никићи и Мијатовићи. Затим су се у огранку Мијатовића формирали мањи огранци као: Вулевићи и Мишовићи. Вулевићи су се назвали по Вулу Перошеву, а Мишовићи по Вулевом брату Мишу. Мијат Станојев (Илинчин) имао је два сина: Новицу и Пероша. По Новици Мијатову, назвало се његово потомство Новичићи. Сви ти огранци крећу се унутар бр, али је свима заједничко бр пр Илинчићи.

Ника Станојев имао је 2 сина: Илију и Мијата. Потомци Илијини су се одселили у Србију, у село Добри До код Куршумлије,  и тамо их има неколико кућа. И Мијатово потоство се махом одселило у Пећ, Лебане, Београд, Жари. Потомци Новеље Новакова, официра, доскора су живјели на својој старевини у засеоку Калац у Међуријечју, али су се и оно махом иселили. По ослобођењу Колашина у Липово су се доселили Никола и Божо – синови Лазареви, али су се нешто касније потомци Божови одселили у Санџак, а од Николе и данас тамо постоји 1к.

Мијат Новичин доселио се у Липово 1859г са синовима: Пунишом, Јованом, Мињом, Мулетом и Симеуном. И они су се раселили, тако да их сада у Липову има 2к. Код Колашина у селу Шљивовици има 1п, потомци Шуја Петрова (Новичића).

Колијевка Илинчића је засеок Калац у Међуријечју. Тај засеок је толико скривен и неприступачан да ни старе памтише нијесу чули да је ту освајачка нога ступила. Илинчићи су држали раније и дио села Ћећа, али је то у задње вријеме напуштено.

Раније, када су се Илинчићи као бр множили и доказивали, добијали су ратничка звања…

Илинчићи су бројни у селу Бумбареву код Чачка гдје их има 15к. Има их у источној Србији, у селу Претоке, код Вишеграда, а има их и у Хрватској код Осијека, Грубишиног Поља, Новске и у селу Јасеновац.

Пасови: Никола – Михајло – Новеља – Новак – Мићо – Мијат – Ника – Станоје (Илинка).

Јовановићи

Родоначелник овог бр – Јован – живио је у Међуријечју у дп17в…

Велики јунаци и угледни свештеници били су: Мићо Милошев, Ристо Мићов и Милош Ристов…

Јовановићи су се исељавали у разне крајеве Црне Горе и Србије, али ипак их је остало још 10к у Међуријечју. Сада их има 3к у Колашину, 4п у Београду, 2п у Загребу, те 2п у околини Бијелог Поља.

Пасови: Слободан – Јанко – Томица – Малиша – Пелица – Нинош – Јован – Раде – Павић – Ненеза.

Максимовићи

Ово мало бр је огранак Јовановића, од којих су се као посебно бр одвојили среином 19в. Максим Мигудов имао је 3 сина: Пука, Сима и Новака. Пуко је био барјактар међуријечке чете у ратовима 1876 до 1878 и био храбар Ровчанин. Потомци Пука Максимова су задржали пр Максимовићи, код су остала два сина Максимова: Новак и Симо, засновали два посебна мала бр: Новаковићи и Поповићи.

Пасови: Ратко – Васо – Сјаго – Пуко – Максим – Мигуд – Јован – Раде – Павић – Ненеза.

Поповићи

Поповићи су потомци Сима Максимова, а пр су добили по проту Новици Симову угледном Ровчанину који се по ослобођењу Колашина преселио из Роваца у Колашин. Био је као ратник веома храбар, а као човјек паметан  и угледан, тако да се његово потомство и данас њиме поноси.

Пасови: Максим – Шујо – Новица – Симо – Максим – Мигуд – Јован – Раде – Павић – Ненеза.

Новаковићи

Ово бр је огранак Јовановића, а потомци су Максима Мигудова. Њихов родоначелник Новак Максимов преселио се у Липово послије битке на Грахову 1858г, када је Липово припало Црној Гори… Има их у Липову 2п, 3 у Требаљеву, 3 у Пећи, а по 1 у Бару, Никшићу, Београду и Ваљеву.

Пасови: Предраг – Радојица – Вељко – Ћирко – Никола – Новак – Максим – Мигуд – Јован –Раде – Павић – Ненеза.

Марковићи (у Међуријечју)

Остало је нерасвијетљено њихово поријекло, тј да ли су потомци Срезојевића или досељеници. Неки њихови потомци тврде да су Срезојевићи, али једно друго предање тврди супротно, тј да су поријеклом са Чева, из Марковине… Има их расељених по разним мјестима Црне Горе и Србије.

Пасови: Драган – Владо – Гавро – Кујо – Веко – Новица – Нинко – Сава – Јован – Марко.

ПОТОМЦИ КНЕЗА БОГДАНА ЉЕШЊАНИНА

Јанковићи

Јанко Ђуров, далеки потомак кнеза Богдана Љешњанина, живио је у Лијешњу средином 18в и имао 5 синова: Јошана, Бошка, Милића, Ђоку и Букалицу (из другог брака). Јошан је био најстарији син Јанков и као угледан човјек био је кнез у Лијешњу…

Као што се види, бр Јанковића је најбројније међу свим бр, потомцима кнеза Богдана Љешњанина. Као тавко играло је видну улогу у ослободилачким борбама Ровачна против колашинских и никшићких Турака.

Радован Јошанов спадао је међу најбоље ровачке и морачке јунаке. Прво је био кнез, али пошто је дошао у сукоб са Морачанима због неког насиља, због чега је неке од њих побио, преселио се са оцем и браћом у Дробњак – село Милошевићи у Бијелој…

Јанковићи су се у великом броју исељавали из Лијешња. Сем оних који су остали у Бијелој, има већи број п у околини Приштине и по разним мјестима Србије. Бројни су у селу Пусто Шилово, срез Јабланички. У Лијешњу је остало неколико п као и у Колашину.

Пасови: Зован – Драгоје – Милета – Радован – Милинко – Милета – Радован – Јошан – Јанко – Ђуро – Стамат – Јанко – Вукота – Новица – Сава – Новак – Војин – Вукота – Богдан.

Букилићи

Букилићи су потомци Јанка Ђурова. Пошто је ово пр неуобичајено у нашим крајевима морамо се око њега мало исцрпније позабавити. Друга жена Јанка Ђурова била је родом из Љешанске нахије. Њен род се, баш у вријеме њене удаје, преселио и приморје у Боку Которску. Тек што се Јанко са њом оженио, погинуо је од Турака, а она је остала трудна, те се таква вратила у свој род који су се пр Букилице…

Букилићи су били храбри ратници и често су гинули у борбама за слободу… У Косово се преселио Милинко Новаков, а у Гајтан Живко Новаков. У Колашину има 2п.

Пасови: Бранко – Раде – Милинко – Новак – Мина – Милутин – Букилица – Јанко.

Радуловићи

Родоначелник бр Радуловића је Радуле Николин, а унук неког Раича далеког потомка кнеза Богдана који је био некада знаменита личност на Лијешњу. Тај Раич је имао два сина: Ђура и Николу. Ђуро није оставио потомство, а његов брат Никола имао је два сина: Радула и Вука, од којих су данашња бр Радуловићи и Вуковићи.

Радуле Николин био је у своје вријеме велики јунак и чувен по многим сукобима са Турцима око Колашина и Никшића… Прича се да је својим ножем посјекао око 20 турских глава…

Милош Јованов се преселио са синовима у село Шљепапницу, у околини Бијелог Поља.

Радуловићи се нијесу шире множили тако да их сада у Лијешњу има свега 4к. Многи су се раселили у правцу Колашина, Санџака и Србије.

Пасови: Радуле – Радисав – Радош – Јован – Радуле – Никола – Раич.

Вуковићи

Најсроднији су са Радуловићима, јер им је заједнички предак кнез Раич који је имао сина Николу, а овај синове: Радула и Вука. Од Вука Николина развило се данашње бр Вуковићи…

Челно место по јунаштву у овом бр заузимао је син Мијајла Новичина, липовски барјактар Васиљ Вуковић…

Вуковићи су се селили у Србију и Санџак у околину Бродарева. Бројни су у Штитарици, Липову и околини Колашина. Има 1к у Бијелој.

Пасови: Борис – Неђо – Мијајло – Милинко – Илија – Мијајло – Новица – Мијат – Новак – Вук – Никола – Раич.

Перишићи

Потомци овог бр не могу сада да успоставе везу по неком свом претку са осталим потомцима кнеза Богдана Љешњанина. Свакако је непобитно да су они Богданови потомци. Њихов родоначелник Периша живио је на Лијешњу прије 250г и имао је сина Лазара, а овај два сина: Мира и Пероша. Миро је имао: Радоја и Лазара, а Лазар је имао два сина: Ивана и Перишу који су се 1859г преселили у Липово…

Потомци Лазара Мирова који су се преселили у Липово прозвали су се Мировићи. Они су се, сем 1п, иселили послије балканских ратова у Шаховиће.

Иван Лазарев спадао је међу најбоље липовске јунаке и у многим сударима са колашинским Турцима посјекао је неколико глава…

Велики број Перишића се иселио са Лијешња у околину Бијелог Поља, Шаховића и Бродарева. Сада их на Лијешњу има 4к.

Пасови: Вукман – Сава – Радивоје – Ново – Радоје – Миро – Лазар – Периша.

За Мировиће: Лазар – Вукадин – Иван – Лазар – Миро – Лазар – Периша.

Јоковићи

Ово бр има један надимак од давнина „Огурци“, због тога, како неки тврде, што су били веома високи и у стасу повијену. Родоначелник овог малог бр звао се Јоко, брат Јанко Ђурова, од кога потиче бр Јанковић

Јоко је имао два сина: Радојицу и Ђура. Радојица је имао 4 сина: Михајла, Петра, Баја и Милоша. Његов брат Ђуро се преселио у Србију, срез Јабланички и његово потомство се тамо прозвало Ђуровићи…

Милош Радојичин је имао 4 сина: Машана, Матију, Мира и Милију. Милош се са синовима преселио у Србију, јабланички срез 1889г. Тамо су се прозвали Радојичићи.

Јоковића је остало на Лијешњу само 2к.

Пасови: Живко – Миро – Милош – Радојица – Јоко – Ђуро – Стамат.

Јововићи

Најближи су род са Јоковићима, јер су Јово и Јоко били рођена браћа, синови Ђура Стаматова. Сви су потомци кнеза Богдана Љешњанина…

Радосав Лакићев се преселио у Србију у Гајтан и његово потомство се тамо прозвало Радосављевићи.

У Лијешњу сада има 4к Јововића.

ОСТАЛА БРАТСТВА У РОВЦИМА РАЗЛИЧИТОГ ПОРЕКЛА

Пижурице

Средином 17в доселило се неколико п овог бр у Веље Дубоко из Куча, због крвне заваде са Братоножићима. Док су били у Кучима убили су два брата Братоножића и знајући да ће доћи до освете побјегли су у забачени дио Роваца у село Веље Дубоко. Није прошло много времена, Братоножићи су их пронашли и једном приликом њих неколико бр изненадно упали у село, када су учинили прави покољ. Тада су побили 18 чланова п Пижурица. Тада је остало само једно дијете које се некако прикрило, али је и оно било тешко рањено (како се прича, била му је рука одсјечена). Од овог рањенг дјетета настало је садашње бр Пижурице.

Име овог дјетета остало је непознато, али је оно као сироче чувало овце неким Вељедубочким п и назвали су га Пижур, са значењем чобанин. То је стара словенска ријеч која је раније била одомаћена код Срба.

Када је Пижу одрастао обновио је имовину и оженио се, и засновао потомство. Према предању Пижурице потичу од великог бр Ивановића из Куча.

Ово мало бр дало је истакнутих јунака међу којима се највише истицао Глигорије Пижурица, перјаник књаза Данила. Рачунао се међу најбоље ровачке јунаке свога времена…

У Вељем Дубоком има сада свега 4к Пижурица, једна у Липову и 3 у Колашину. У мањем броју има их у Никшићу, Крушчићу и Београду.

Пасови: Мато – Видо – Радоња – Перо – Горо – Теодор – Новак – Бошко – Милош – Шћепан – Јоко – Новица – Павле.

Јањушевићи

Ово мало бр је поријеклом из Бањана, а потичу од бр Копривица. Доселили су се из Озринића код Никшића у Веље Дубоко почетком 19в.

Доласком у Дубоко добили су доста мали посјед, јер је тада ово село било веома густо насељено. Били су природно бистри људи, мирни и веома честити; нијесу се уплитали у међубратственичке трзавице које су у овом селу биле присутне. Као ратници били су храбри, али као дошљаци и малобројни нијесу могли доћи до изражаја. Мало су се множили, тако да се за вријеме њиховог боравка у Дубоком, у периоду од близу 200г, није разгранало више од 5к.

Радовићи

Ово мало бр је поријеклом од Шуковића из Мијоске. Њихов предак Раде био је слуга код Ђура Раичева, тада веома богатог човјека у Вељем Дубоком. Ђуро није имао потомства, а пошто је Раде био добар и поштен човјек, заволио га је и оставио му у насљеђе дио своје имовине. Други дио преписао је манастиру Морачи. То је било негје средином 18в. Од Рада се оформило данашње вељедубочко бр Радовићи. Увијек су били радни, мирни и поштени људи, али као малобројни нијесу могли доћи до виднијег изражаја. Има их 5к у Дубоком.

Радмановићи

О њиховом поријеклу не зна се ништа поуздано. Неки тврде да су из Братоножића, а неки да су из Загарча давно прешли у околину Никшића. Њихов предак се доселио у Веље Дубоко крајем 17в. Раније су се слабо множили и није их било више од 2к. Као мање бр нијесу могли доћи до већег изражаја, јер су такви односи били уобичајени према дошљацима и нејаким бр.

БРАТСТВА У БЛИЖОЈ ОКОЛИНИ КОЛАШИНА

Анђелићи (Требаљево)

Најстарије поријекло Анђелића је из Куча, гдје су се презивали Милошевићи. У неком походу скадарског везира на Куче изгину сви Милошевићи, а остане само једна жена трудна. Том приликом су Кучи много страдали и били попаљени, тако да је остало доста нејачи која се разишла куд је ко могао. Ова трудна жена доспије у Плану код Билеће и дође у најам код тамошњег кнеза Илије Шаренца Кресојевића и тамо роди сина Николу. Када Никола одрасте био је пун снаге и полета и у некој прилици побије неке Турке који су чинили зулум његовом очуху и потом пребегне у Доњу Морачу. У то вријеме се обнављао манастир Морача, те је Никола радио на њему.

Послије обнове манастира Мораче, Никола се по препоруци настојника пресели у Горње Липово код кнеза Радула, који га лијепо прими и ожени га својом ћерком. Уступио му је дио своје имовине за обраду. Баш ту у Липову Николи се роди 1578г син Радич, будући војвода који ће до своје погибије 1638г управљати широм околином Колашина и бити најистакнутија личност тога простаног подручја.

Из Горњег Липова Никола се нешто касније пресели у данашњу Плану код Колашина. Ради успомене на свој стари завичај и родно мјесто, Никола назва своје ново боравиште Плана гдје се прогласи за кнеза. Његови шураци су гледали на њега љубоморно, те потплате неке Турке који га 1597г убију. Никола је имао другу жену Анђелију и са њом је имао сина Николу.

Од Николе Анђелијина је данашње бр Анђелићи. Никола је имао 3 сина: Радоја, Милету и Саву. Милета је имао сина Ђорђија чији су синови: Радован и Димитрије (Ћито). Синови Радоја и Саве Николина остали су непоунати…

Један од њих је 1649г пошао са својим оцем, кнезом Николом, на освајање Рисна и није се отуда вратио, већ је прешао код својих рођака у Плану код Билеће, те су од њега тамошњи Анђелићи…

Пошто су Турци саградили град Колашин 1651г, Плањани су се осјетили угроженима и почели су да се селе у данашње Шаранце. Последњи су се иселили Анђелићи, 1782г, пошто су убили неког колашинског агу.

Поменути војвода Радич, брат кнеза Николе – родоначелника Анђелића, имао је 8 синова од којих су данашња шаранска бр: Бојовићи, Кнежевићи, Симићевићи, Криваћевићи, Џаковићи, Рондовићи, Ћоровићи, Ћосовићи и др.

Војвода Радич је једна од главних личности која је организовала борбу против Турака крајем 17 и почетком 18в. Повезавши се са никшићким војводом Грданом, организују сабор српских главара у Манастиру Морачи 1608г. Он је један од оснивача манастира Добриловине, саграђеног 1613г. Убијен је на превару од Турака код Бијелог Поља 638г.

Анђелићи нијесу дуго боравили у Шаранцима, јер су се тамо закрвили са Бојвоићима, јер је Мушо Бојовић убио Грујицу Анђелића, због чега Лазо Грујичин убије Милована Бојовића. Тада браћа Анђелићи: поп Андрија, Мидо и Милосав напуштају Шаранце и ускоче прво у Стричину, а пором у Липово. У Липову је поп Андрија имао свој чардак гдје су се окупљали Липовци када су организовали борбе против Турака. Послије ослобођења Колашина 1878г, преселили су се у Требаљево, а касније, послије ослобођења Поља, већина тадашњих Анђелића се преселила у Поља.

Анђелићи су се селили у разним правцима. Највише их има у Пољима, затим у Требаљеву, Мојковцу и Бијелом Пољу. Има их у Срему и прича се да су тамо прешли још под Чарнојевићем. Има их и у Херцеговини.

Пасови: Саво – Сава – Лазо – Грујица – Милић – Радован – Ђурђије – Милета – Никола (Анђелија).

Раосављевићи

Среином 17в живио је на Чеву кнез Доброје са својих 8 синова који су већином били одрасли, а неки од њих имали су порода. Живјели су доста оскудно. Једном приликом дођу у сукоб са неким Миликићима, па им се није било тешко одлучити да напусте Чево и нађу боље услове за живот. Преселили су се прво у село Лужницу код спушких бегова, те се једног дана упуте преко Роваца и Колашина низ ријеку Тару и задрже се у данашњој Добриловини, која је у то вријеме била слабо насељена. Настанили су се баш на пољани гдје је касније подигнут манастир Добриловина. То је некада била мала црква, подигнута још за вријеме Немањића, али је била пропала. С обзиром на то да је Добриловина забачено насеље, неки главари из сусједних племена договоре се са Добројем да подигну манастир на његовом имању. Доброје је то жељно прихватио.

Пошто је имао бројну п, веома радну и сложну, за кратко вријеме је постао веома имућан и био најбогатији човјек у Затарју. Предање тврди да су били направили лучеве чункове на Сињавини и да им се кроз њих сливало млијеко до кућа у село.

Од свих Добројевих синова предање је запамтило само Раосава и Дедеју од којих су данашња бр Раосављевићи и Дедејићи. Раосав је био најстарији син Добројев и по смрти свога ца изабран је за кнеза на широком подручју у долини Таре. Био је угледан и имућан човек и као такав, по предању, био је учесних на збору српских главара у Манастиру Морачи 1608г. Његови потомци су се прозвали Раосављевићи и задржали су то презиме до данашњих дана.

Потомство кнеза Доброја се временом умножило, тако да сада има велики број бр који од њега потичу као: Дедејићи, Кргушићи, Пејовићи, Смоловићи, Вукадиновићи, Јелићи у Сировцу, Микићи, Благојевићи код Жављака, Видојевићи у Мојковцу, Вељовићи у Подбишћу, Ћорићи у околини Мојковца, Зејаци, Ристановићи у Буковици код Пљеваља, Калшачине код Жабљака, Крејовићи у околини Пљеваља, Медојевићи у околини Мојковца, Вуковићи у Штитарици, Ратковићи у Бијелом Пољу, Топовићи у Пољима и Раосављевићи. Раосављевићима су најсроднији Вуковићи у Штитарици, а затим Калпачине и Крејовићи. Сва три ова бр су се раниеј пр Раосављевићи до прије 150-200г.

Вуковићи су узели ово пр прије 150г по свом претку кнезу Вуку који је живио у Штитарици средином 19в.

Раосављевићи су се исељавали у Србију још прије 200г. Има их у околини Ваљева и од назад 150г су се сврстали у друга бр која постоје око Цера и Гучева. Сада се презивају: Милутиновићи, Бабићи, Мићановићи, Јаковљевићи и Симићи. Тамо их има око 40к.

У околини Чачка, у селу Каћулице, и у Краљеву има од 2к Раосављевића. Сада има 1к Раосављевића у Липову и 1 у Штитарици. Имају 3к у Бијелом Пољу. У околини Колашина нијесу се шире множили због тога што су у разним бојевима гинули…

Пасови: Никола – Вељо – Рајко – Ђуро – Лука – Тодор – Јован – Лука – Сава – Вукосав – Милутин.

Грујићи

Ово бр је поријеклом из Братоножића из Клопота, гдје су им преци живјели до пред крај 18в. У Клопоту се закрве са Митровићима и преселе се прво у Прекобрђе. Тамо се доселио Грујица Радошев са 3 сина: Савом, Шћепаном и Ристом. Са њима се заједно доселила њихова снаха Марта са 4 сина, али пошто су услови за живот били тешки пошла је са синовима у правцу Санџака. Нешто касније Сава и Шћепан селе се у Равни, гдје су остали до ослобођења Колашина…

Потомци Риста Грујичина су се дуже задржавали у селу Дренова у Прекобрђу, а по ослобођењу Колашина преселили су се у Липовску Бистрицу.

У селу Брвеници код Пљеваља има неколико кућа који се пр Палибрци, што доводи у везу са Грујићима који се од раније називају Палибрцима. Једно село близу Ивањице зове се Палибрчки Гроб; по предању, ту су од Турака изгинули неки Палибрци. У Ријеку Мушовића Грујићи су се доселили по ослобођењу Колашина 1878.

Пасови: Шћепан – Милош – Радош – Радун – Тадиша – Шћепан – Грујица.

Симовићи – Стожинићи

Њихово најстарије пребивалиште је село Штитарица. Док су живјели у Штитарици сви су се пр Стожинићи. Ово пр су добили по неком свом претку који је био превише висок, али неразвијен физички, па га је околина назвала „Стожином“.

Средином прошлог вијека били су у Штитарици 3 брата Радосав, Радуле и СИмо. Због неког сукоба са Турцима, продају своју непокретну имовину и населе се на Брезу код Колашина.

Радосав Стожина био је велики јунак пошто је са браћом живио на Брези гдје је била турска кршла (касарна), пође једне вечери са браћом на Винића брдо гдје су били смјештени турски топови. Тада побију чуваре и отму један топ и понесу га за Морачу. Када су дошли на Црквину опале један метак из топа у правцу Колашина и тако су показали Турцима да је топ у рукама Морачана. Претходно су своје п са Брезе упутили у Морачу. Овај топ је дуго био у манастиру и из њега се пуцало у еким бојевима.

Радосав се одселио у Србију на Косово, гдје и данас живе његови потомци. Радуле се преселио у Горњу Морачу, а потом у Сировац. Симо је неко вријеме живио у Раичевинама у Доњој Морачи, а по ослобођењу Колашина његови потомци су се населили у Требаљево.

По њему су се прозвали Симовићи.

У околини Бијелог Поља има 5к Стожинића, 2к у Сировцу и по 1к у Мојковцу и Требаљеву.  Од Симових потомака 3п се пр Симовићи, а остали су задржали старо пр Стожинићи.

Пасови: Светозар – Машан – Спасоје – Мико – Симо.

Рубежићи

Ово бр је по свом најстаријем поријеклу из Куча. Садашње пр су добили по селу Рубежима код Никшића гдје су се најприје из Куча доселили. Раније су се презивали Јакичићи. По предању, њихов бр Петар Јакичић је дошао у Никшић још за вријеме Турака и тамо подигао малу црквицу посвећену св. Петру и Павлу. Рачуна се да је ту најстарија црква у Никшићу. Због турског насиља често су мијењали боравиште. Били су бројни, па су поред Рубежа боравили у Бањанима и Драговољићима. 1п се преселили кад Соколца, у село Видриће, а нешто касније у Трешњицу код Ужица. Сада се тамо пр Рубежановићи. Она п која је живјела у Драговољићима узела је пр Ћалићи. Друга њихова п се преселила у Жупу у село Заграду и тамо су се прозвали Одовићи.

Пред крај 18в из Рубежа се доселила 1п у Љевишта, као ускоци, и то два блиска рођака Лука и Буљо. У Љевиштима су се задржали кратко вријеме и пређу у Сировац…

Рубежића има сада 4к у Барама код Сировца, 1к у Липову, 1 у Боану и 2 у Штитарици.

Брајићи

Ово мало бр је поријеклом из Паштровића, из села Брајића. Прво се доселио Илија Клаћ са братом у Речине. У Брајићима су били нагазили на крв и морали да бјеже. У Речинама су се задржали око 10г, а потом се преселили у Липово, у Мигаловицу на турску границу.

Пр Брајићи су добили по ранијем мјесту њиховог живљења у селу Брајићима у Паштровићима… Сад има само 1к у Липову.

Базовићи

Ово мало бр преселило се из Пошћења прво у Горњу Морачу 1840г због зулума који су Турци чинили у том селу послије погибије Смаил-аге Ченгића. Њихов предак Никола, са неколико Дробњака, сукобио се са Турцима и морали су да бјеже. У Доњој Морачи живјели су на манастирској земљи.

Никола је имао 4 сина: Спасоје, Дмитра, Веља и Илију. Спасоје је био поп у Доњој Морачи и био је истакнута личност у борбама на подручју Мораче крајем 19в. Био је веома близак сарадник архимандрита Митрофана Бана и са њим често ишао на Цетиње код књаза Николе. Учесник је у боју на Липову 1872г, као и на Вучјем Долу.

Поп Спасоје са братом Илијом преселио се у Србију, у околину Лесковца. Нешто касније код њих је прешао њихов синовац Ћиро тако да су у Липову остали синови Дмитрови: Милосав и Миро. У Липово су се доселили сви синови Николини 1859г.

Дмитар Николин имао је 3 сина: Ћира, Милосава и Мира. Милосав је имао: Мирко, Милинка, Блажа и Николу, а Миро је имао: Момира и Јована. Никола се преселио у околину Бијелог Поља.

Илија Николин, који се одселио у Србију, имао је сина Радована, а овај: Милована, Миливоја и Милију.

Ћиро Двитров био је учитељ у Србији и убили га Бугари 1917. Милија Радованов био је у ПСР официр у српској војсци и учесник у пробоју Солунског фронта. Одликован је за показано јунаштво орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

Пасови: Милош – Мирко – Милосав – Дмитар – Никола.

Минићи (Липово)

Најстарије поријекло овог бр је из Бјелопавлића, а потичу од бр Пешића који су се прије 350г преселили у околину данашњег Колашина, Матешева, Букове Пољане и Ријеке Мушовића. Ина неких мишљења да су Минићи потомци Кадића из Бјелопавлића. Преци данашњих Минића живјели су у Мушовића Ријеци још за вријеме турске власти. Били су веома радни и имућни али их Турци нијесу остављали на миру. Почетком 19в почели су да се селе у разне крајеве.

Њихов родоначелник Мина имао је 4 сина: Јоксима, Обрада, Јука и Ода. Јоксим се преселио у Колашин и имао два сина: Саву и Нова. Сава је имао Арса, а Ново је имао сина Анта.

Обрад Минин имао је синове: Дуда и Тодора. Дудо се прво преселио у Миоску, а потом на Блатину гдје се није дуго задржао, већ се са братом Тодором преселио у околину Прокупља. Дудо је имао 3 сина: Сава, Саву и Михајла. О Тодоровом потомству се не зна.

Јуко Минин имао је сина Милету, а овај 5 синова: Стева, Јована, Николу, Мила и Васа. Миле и Васо нијесу оставили потомство. Милета се са синовима преселио у Колашин и бавио се трговином, тако да је то постала чувена трговачка п у Колашину. Стево Милотин имао је 5 синова: Јова, Вука (Шоро), Милету, Радована и Николу. Остали Милетини синови: Јован и Никола преселили су се у околину Чачка гдје и данас живи њихово потомство. Четврти син Минин, Одо, имао је сина Драгоја који се преселио у Липово и имао сина Петра, а овај: Риста, Јола, Вулету и Вукашина. Сада у Колашину нема Минића. У Липову има двије куће, док су се остали раселили у разне крајеве Србије.

Пасови: Слободан, Милета – Вулета – Петар – Драгоје – Одо – Мина.

Обреновићи

Према предању ово бр је поријеклом од потомака Богићевог сина Добрије. Мирко Добријин имао је синове: Пешу, Радована и Плавишу. Радован је имао сина Лала, а он Јовава. Од Јована се оформио један огранак Сарићи, по Сари жени Милете Јованова. Дамјан је био син Милетин и Сарин и он је имао сина Стојана, а овај Обрена – од ког је данашње бр Обреновићи.

Има једно друго предање за Обреновиће да су они поријеклом из Дечана, те да су се прије 200г преселили у данашње Прекобрђе, а потом у Јасенову.

У Јасенови се нијесу дуго задржали, јер је један њихов бр Павић убио неког Букилића са Лијешња. Љешњани су га осветили тако што су једном приликом убили Павића. Обрен, плашећи се даљег сукоба са Љешњанима, напушта Јасенову и пресели се у липовско село Блатину. У то вријеме Блатина је била турско село, насељено Турцима Арватима… Обреново потомство се широко размножило тако да их сада има преко 20к и то највишим дијелом у Блатини. Неколико п се иселило у Бијело Поље, Титоград и Мојковац. 2п су се преселиле у војвођанско село Крушчић као колонисти. Има 1п у Никшићу.

По сродству су им најближи Дамјановићи из околине Мојковца.

У бр су се највише истицали Вукаши Радосављев и његов син Павић.

Пасови: Ђорђије – Милић – Вукашин – Радосав – Обрен.

Тодоровићи

Доселили су се почетком 19в у липовско село Бистрицу, од Медуна из Куча. Њихов предак Тодор Магдић нагазио је у Кучима на крв, те је са два сина, Савом и Милутином, дошао гдје су тада живјели турска бр Лалевићи и Коврци…

Највише су се у бр истицали синови Вучетини – Милутин и Васиљ. Били су храбри и посебно су се исицали у сукобу Липоваца и Арвата на Цркоштаку 1872г, када су Мијо и Васиљ напали Турке са леђа и помогли Липовцима да се извуку из турске опсаде.

Пасови: Панто – Стеван – Живко – Радош – Иван – Милутин – Тодор.

Максимовићи (Липово)

Доселили су се из села Ораховице из Санџака у Липовску Бистрицу прије 150г. Јеша, удовица Михајла Максимова Џогаза била је одива Тодоровића. Једном пође Васиљ код тетке Јеше да је обиђе, а исте ноћи нападну Турци Мијајла Максимова и убију га, а Васиљ поведе Јешу у Бистрицу са њена два синчића: Вула и Миша који су се по свом ђеду прозвали Максимовићи.

Пасови: Никола – Вукота – Мишо – Михајло – Максим.

Симовићи (Горње Липово)

Ово мало бр је поријеклом из Куча од бр Симовића. Док су били у Кучима нагазили су на крв, те су се преселили у село Жањев До код Његуша. Тамо се нијесу дуго задржали. Средином 19в преселили су се у Веље Дубоко у Ровцима, гдје су имали неку родбинску везу.

Из Вељег Дубоког су се 1862г преселили у Горње Липово гдје сада има 3 њихове куће. Једна кућа је у околини Бијелог Поља и 3 у Београду.

ПОРИЈЕКЛО НЕКИХ ПОРОДИЦА У ГРАДУ КОЛАШИНУ

Тацовићи

Тацовићи су огранак Булатовића из Мртвог Дубоког – од Стајовића. Прије 150г због заваде са неким бр преселио се њихов предак чије је име остало непознато. Он је био син Јанка Васиљева ког су у новој средини назвали Тацо, те се његово потомство прозвало Тацовићи. Тацо је радио код неког богатог трговца, а касније су се његови потомци самостално бавили трговином. Његов син Нико преселио се из Бијелог Поља у Колашин одмах послије ослобођења Колашина 1878г. И даље су се бавили трговином, и били познати као радни и честити људи. Сада у Колашину нема њиховог потомства јер су се преселили у Крупчић, Сарајево и Београд. У Бијелом Пољу има једна п.

Беговићи

Њихова старина је из Горње Мораче – села Трновице, а огранак су бр Дуловића. Прије 200г њихов предак Василије, заједно са претком данашњих Влаовића преселио се прво у Штитарицу, а потом у Бијело Поље. У Бијелом Пољу је радио код неког трговца и тај посао су наставили његови потомци.

Василије је имао сина Миша, а овај Риста. Ристо је имао 3 сина: Василија, Авакума и Тода. Тодо није оставио потомство, а Василије је имао два сина: Јосифа и Стевана. Авакум је имао: Петра и Тода. Василије Ристов се преселио у Колашин 1903г, а потомство Авакумово је остало у Бијелом Пољу. Василијеви синови су се у Колашину и даље бавили трговином и били веома радни и честити људи.

Мулевићи

Ова п је по свом најстаријем поријеклу из Куча, од бр Вулавића. Побјегла су од крви у село Крњача у околину Пљеваља. Најстарији и познати њихов предак који је живио у Крњачи звао се Милинко. Кад је био дијете наишао је неки Турчин и нешто га запиткивао, а он се крио око скута мајчиног. Кад је питао како се зове одговорио му је да је Вулевић. Турчин му је тада рекао да он није више Вулевић него Мулевић и тако је остало њихово презиме.

Због турског насиља, Милинко се са сином Неђељком пресели у Бијело Поље, гдје је радио код чувеног трговца Акана Марића. Кад је ослобођен преселили су се заједно са Аканом и даље наставили да раде у његовој трговини. Неђељко је имао сина Милинка, а овај: Љубомира, Николу и Новака. Сада има само једна њихова кућа у Колашину.

Марићи

Ово мало бр је поријеклом из Куча. Прије 200г су због крви напустили Куче и преселили се у Бијело Поље. Није познато име њиховог претка који је напустио Куче. Зна се поуздано да му се жена звала Мара, те пошто је рано постала удовица, њено потомство се прозвало Марићи. Нико Марин имао је два сина: Антонија и Риста. Антоније је имао Акана, а Ристо Јефта.

Док су били у Бијелом Пољу бавили су се трговином и стекли примјерно богаство. Доселили су се у Колашин одмах по ослобођењу, 1878г. Акан Марић је био велики патриота и одбјегао је од Турака у Морачу нешто прије ослобођења Колашина…

Тошићи

Њихово поројекло је од Пљеваља и прије 200г неки њихов предак се населио прво у Бијело Поље, а нешто касније у Колашин. Њихов долазак у Колашин услиједио је средином прошлог вијека.

Милојица Тошић је радио у Колашину код чувеног трговца Трипка Гавриловића Сарајлије који је као патриота из Колашина материјално помагао морачке и ровачке главаре. Поред тога, достављао им је разна обавјештења о намјерама и покретима турске војске. При свему овом помагао му је Милојица Тошић, јер је Трипко преко њега слао поруке Морачанима и Ровчанима.

Кад је 1872г Миралај Салем-бег спремао напад на Липово, Трипко је преко Милојице благовремено обавијестио ВУкалицу Шуњова и Васиља Вуковића те су они на вријеме склонили нејач и имовину и спремно дочекали напад. Сада у Колашину има 1к Тошића.

Ракетићи

Ова п је поријеклом из Доброг Села из Дробњака. Раније су се пр Владојевићи. Њихов предак Трипко имао је жену Ракету, а пошто је рано нестао малољетну дјецу је подизала Ракета и под утицајем средине њени потомци се прозову Ракетићи.

Због сиромаштине једна п се крајем прошлог вијека доселила у Колашин, гдје су се бавили разним занатима и трговином, што им је био услов за опстанак. Сада их има 4к у Колашину.

„Rovca i Rovčani – u istoriji i tradiciji“ Stevan Popović, Nikšić 1997

У Ровцима има шест села и више заселака на која се ова села дијеле. Неки засеоци, а таквих имају сва ровачка села, развили су се у права села одвојене цјелине због повољнијих услова живота, пренасељености матичног села итд. Највећи број села и заселака је у нижим предјелима око ријека Мртвице и Мораче, док се само једно село Лијешње, налази се на вишој надморској висини, као и дјелови Горњих Роваца и Влаховићи који својим горњим дијелом залазе у област планина.

А) Горња Ровца –

Почевши од запада са никшићске стране откуда су, по традицији, дошли преци данашњих Ровчана и населили се у подножју Маганика изнад десне обале Мртвице, долази село Горња Ровца. Ово село се налази у подножју Маганика, с његове јужне стране, и простире се окомито падинама до терасастих заравни поред Мртвице. Пошто је овај терен окомит са доста неравнина, увала и јаруга, на њима се развио већи број заселака: Село, Заврх, Кремеш, Думачине, Мочила, Смрека, Луке, Смолице, Мртво Дубоко и Граница.

Од ових заселака највеће је Мртво Дубоко које је смјештено у једној ували испод Маганика у близини Мртвице, те и географски чини једну затворену цјелину, са већим бројем становника, па се оно узима као село.

Пошто у Горњим Ровцима живи само једно братство, Булатовићи (Минићи су њихов огранак), то се Горњоровчани називају још и Булатовићи. Њих је 1977г било 79 домаћинстава: 70 Булатовића, 8 Минића и 1 Милетић.

Б) Влаховићи

До Горњих Роваца, на јужној страни према Пиперима и ријеци Морачи налази се највеће ровачко село Влаховићи. Село је добило име по Влаховићима који га настањују, као што се Горња Ровца називају још и Булатовићи. Ово село најдаље је изашло из географски затворене границе Роваца према југу, па је његов заселак Трмање административно припао Подгорици према коме гравитира, док сва остала Ровца припадају Колашину…

И у овом селу живе само Влаховићи и број њихових домаћинстава сада износи 55: Влаховића 51, Селића (огранак Влаховића) 2 и Ковачевића 2.

В) Међуријечје

Ово је село ситуирано у доњем дијелу Роваца, већим дијелом између развођа Мртвице и Мораче као што му и име каже. Са југа је заграђено кањоном Платија а на сјевер се пружа долином Мораче до ушћа Ибриштице у близини Манастира Мораче и са десне сране Ибриштице до села Церовице.

Поред обала Мораче и Мртвице, на њиховим терасама, смјештени су засеоци Међуријечја: Ћећа, изнад ушћа Мртвице у Маорачу, лијево од њих је Калац, а десно Грдовине и Липје према Церовици; док се с лијеве стране Мораче, узводно, налазе: Кравља, Перница, Кожђа и Кошетине до Субудња.

Међуријечју припада и заселак Сретешка Гора која се пружила далеко на источну страну према Прекобрђу и Васојевићима (Лијева Ријека) и на југ према Братоножићима. Пошто представља цјелину за себе Сретешка Гора је са својих 20д у ствари село а не заселак, како се то узима.

За разлику од Булатовића (Горњоровчана) и Влаховића, овдје живи више братстава, мада и она потичу већином од истог претка. На Ћећима живе Шћепановићи и Илинчићи; Шћепановићи живе још и на Грдовинама, Кожђој, Кошетинама и у Липјама; Илинчића има још и на Каоцу као и у горњем дијелу Међуријечја гдје живе Марковићи и Петричићи; на Перници живе Јовановићи и на Крављој Влаховићи.

У Сретешкој Гори настањени су: Јовановићи, Шћепановићи, Влаховићи, Дмитрићи, Синђићи, Милајићи и Вуковићи.

У Међуријечју и Сретешкој Гори данас живи 65д, од којих у Међуријечју 45, а у Сретешкој Гори 20. У Међуријечју су ова домаћинства: Шћепановићи 21, Јовановићи 10, Илинчићи 5, Марковићи 4, Петричићи 2, Мијатовићи 1, Јукићи 1 и Радовићи 1.

У Сретешкој Гори: Јовановићи 4, Шћепановићи 4, Влаховићи 4, Дмитрићи 4, Синђићи 2, Милајићи 1, Вуковићи 1…

Г) Церовица

Ово село се налази сјеверно од Међуријечја, на лијевој страни Мртвице према Горњим Ровцима, на издигнутом, каменитом и стрмом терену. Церовица је врлетно и каменито мјесто са грабинама гдје расту граб, јасен и остала растиња наших камењара. Нешто више листопадне шуме, храстове и букове, има на јужним падинама, према Међуријечју и на сјеверу према Лијешњу, гдје је на више мјеста искрчена и претворена у пашњаке. Оране земље је мало, а вода такође недостаје.

Када се овдје населио предак Церовчанина Богић, син Вуксана Бултаова (како тврди народно предање), имао је довољно земље за своју породицу; али се временом ту развило јако братство које је оскудјевало у обрадивој земљи, коју су у неколико надокнађивале планинске испаше којих су Церовчани имали на више мјеста…

У Церовици су засеоци: Лазба, гогњи дио села; Залазба, на јужној доњој страни; Трешњица, високо према Оцкој Гори, сасеоку доњоморачког села Јасенове, и Ибрија око ријеке Ибриштице. Ибрија је смјештена у ували око ове ријеке на источном дијелу Церовице, а узима се као село, и дјели се на Доњу и Горњу Ибрију. Доња Ибрија заклоњена је од сјеверних вјетрова, те у њој добро успијева воће, па и винова лоза.

Становници Церовице су Булатовићи, као и у Горњим Ровцима. Од 75д, колико их данас живи у Церовици, Булатовића има 68к, Тапушковића 4к (огранак Булатовића) и 3к Шћепановића.

Д) Лијешње

Од Церовице даље на сјеверу Роваца, налази се село Лијешње, на преко 1000м надморске висине. Смештено је у подножју Лукањег Чела (2.048м) и постало је његовом глацијацијом са више циркова и морена које су се зауставиле изнад високих стијена кањона Мртвице, са његове лијеве стране.

Лијешње је доста равно, сачињава једну непрекидну цјелину, па зато има само три већа засеока, Запреворије, и испод овог Равне Врте и Кунак са неколико кућа, и Кута на другој страни села.

И  Лијешње је оскудно водом, јер два потока која окружују село са источне и западне стране, Кичевац и Бранковац, љети пресуше.

Лијешње настањују, сем Булатовића досељених из Церовице, неколико братстава, од којих су најбројнији Јанковићи, затим Перишићи, Радуловићи и др.

Данас у Лијешњу живи 47д: Јанковићи 11, Булатовићи 11, Перишићи 7, Букилићи 4, Јововићи 4, Јоковићи 3, Радуловићи 4, Поповићи 1, Радојевићи 1, Радоњићи 1.

Ђ) Веље Дубоко

Ово село се налази на сз страни Роваца, у подножју палнина Требијеша и Брњика, до Лијешња. Њега од осталих Роваца одваја са југа кањон Мртвице који је сада пробијен…

Веље Дубоко је једно од ријетких ровачких села које дјелимично користи воду за наводњавање ораниа. Врело вишањско које чини главни извор Мртвице, Дубочани користе за наводњавање усјева. Недостатак пашњака надокнађује планина Требијеш коју су издјелили по парцелама које косе.

Село је смјештено у ували између планина без изражајнијих брда и долина, па зато и нема засеока, већ је подјељено по „крајевима“, тј по мјестима гдје се које братство насељавало. Тако имамо, од истока према западу, Крај Минића (или Њиве Минића), Крај Вуковића, Крај Драшковића. Иначе село се дијели на Горње и Доње село.

Велики заселак Вељег Дубоког, Вишње, испод планина Брњика и Утлице, удаљен од Вељег Дубоког око 2км, издваја се у посебно насеље са 15д, те се одавно сматра као село. Мали заселак Ограђеник, изнад села под Црним Врхом, са пар кућа, припада В. Дубоком.

У овом селу живи више братстава од којих су најбројнији Драшковићи (огранак Шћепановића) и Вуковићи, док су се остали доселили доцније, али и они врло давно.

Домаћинства која сачињавају ово село има 55, и то: Драшковићи 13, Вуковића 13, Пижурица 7, Радовића 7, Јањушевића 6, Радмановића 5, Минића 2, Илинчића 2.

Становници Вишања много су се исељавали тако да сада тамо живи 11д: Шћепановића 8, Драшковића 2, Булатовића 1. Издижжу у планину Брњик.