Home » Poreklo stanovništva » Priština

Priština

Priština, Atanasije Urošević

Барски надбискуп Марин Бици, пролазећи кроз Косово 1610 говори о католицима наше народности у Јањеву; о католичким или поисламљеним Арбанасима на Косову нема ни речи. Штавише, говорећи о Косову, како је то лепо поље и добро обрађено, он још каже да је оно пуно православних („шизматичких“) села, тј села са православним становништвом. На Косово су, дакле Арбанаси почели надирати после прве сеобе Срба у Угарску 1690 године, тако да их је ту пред другу српску сеобу 1737 већ нешто било. За другог аустријског продирања до Косова, 1737 једна извидница српских устаника сукобила се с једном групом Арбанаса на Косову, код Вучитрна, и по поразу те арбанашке групе, поред 3 Арбанаса, заробила још 19 жена и девојака и запленила 700 грла стоке. Свакако да су ти Арбанаси већ били настањени ту негде око Вучитрна.

Од тога првог досељавања сеоских арбанашких маса на Косово настаје и досељавање Арбанаса у Приштину, ретко директно из Албаније, већ углавном пресељавањем из косовских села или села суседних области. Како је то арбанашко становништво као муслиманско улазило међу Турке и како су Турци били носиоци ислама и градске културе, то се и то арбанашко становништво у граду постепено турцизирало, тј изједначавало се с Турцима и језички и по осећању…

Први попис становништва у старој Југославији 1921 показао је да је Приштина имала 14.338 становника, од којих су Срби (4.325) и нешто мало осталих СЛовена (19) и Цинцара (17) чинили трећину. У ту трећину је, додуше, улазило и нешто православних Цигана српског језика, који се зато и издају за Србе и чије је национално осећање уосталом српско. Друге две трећине су чинили који су се декларисали за Турке (7.115), Арбанасе (1.421), затим поред 4 Немца, 1 Француза, 1 Енглеза, и они који су стављени у рубрику „остали“ (1.433), што ће бити Јевреји и Цигани циганског језика.

Поред српских досељеника из других градова, српски живаљ се у Приштини одржавао и српским досељеницима са косовских села, нарочито из непосредне околине. Међу српским с у Приштини, поред родова за које се зна одакле су и кад досељени, има и родова који се убрајају за стариначке. Свакако да то нису старинци из средњега века, већ давнашњи досељеници, чија се старина заборавила. Њих има доста и у њима се огледа то одржавање континутита српства у Приштини кроз турску владавину.

У такве стариначке српске родове се убрајају: Каракушевићи, Хаџи Малићи, Гапићи, Костићи – Протићи, Дикић – Стојановићи, Филиповићи, Панићи, Цоцићи, Гакчићи, Зафировићи, Димчетовићи, Ђамишовићи (Пувалци). Међу старинце су се убрајали и Рочкоманци, којих више нема, јер су се по ослобођењу Топлице (1877-78) преселили у Прокупље.

ДОсељеничких српских родова, поред оних са косовских села има из готово свих косовско-метохијских градова и два рода пореклом из Македоније. То су:

Из Призрена: Камперелићи, Аксентијевићи, Ђокетовићи и Дул. Досељени су у пп19в. У досељенике старином из Призрена спадају и Поповићи-Протићи који су у Приштину досељени из Липљана.

Из Вучитрна: Топаловићи у пп19в, затим Јовчетовићи (Ћамиловићи, Кикерези), Парамендићи, досељени око 1880г, и Морачићи, после Балканског рата.

Из Косовске Митровице: Арсићи, досељени око 1850.

Из Пећи: Пећанци, око 1850г.

Из Ђаковице: Јовановићи (Барут), око 1900.

Из Гњилана: Јевремовићи, око 1900.

Из Велеса: Јовановићи („Велешанци“) као механџије око 1870. Из Македоније и то из Јегејске Македоније, из Водена, Србиновићи, досељени 1913, пошто је Воден у Балканском рату потпао под Грчку.

Из косовских села:

Хаџи Витковићи (старо пр. Хаџи Живићи) из Чаглавице (срез грачанички) почетком 19в.

Прљинчевићи из Бабуша (срез неродимски) око 1850, старином из Сиринића.

Козарци, из Сливова (у сливу Грачанке) око 1860.

Станисављевићи – Павловићи, из Бакшије (срез грачанички) 1877г, да не би ишли у комору за време ст рата те године.

Пантићи, из вучитрнског села Гојбуље око 1880г.

Кукурековићи и Доганџићи, из Доње Гуштерице.

Пршендићи из Ливађа

Веселиновићи из РИбара,

Јеринци из Лапљег Села.

Милосављевићи из Горње Брнице.

Рајковчани из Сушице и

Секулићи из Грачанице, досељени у току дп19в.

Из Грачанице су још Поповићи, Ивићи и Торини, дос по Балканском рату.

У Приштини је у 19в било и Цинцара. Још 1852, како видесмо, Јукић бележи да у овом граду има 30 цинцарских кућа. Са опадањем привреде у Приштини, ти су се Цинцари пресељавали у Скопље, али их је и пред Балкански рат било 25к. Међу тим цинцарским родовима зна се да су Топал и Ганга били из Гопеша, а Кочовићи око 1900, пресељени из Урошевца. По Балканском рату и они су се вратили у Македонију.

Било је и Цинцара који су у Приштину досељени из Призрена у пп19в. То су Васиљевци, који и сад живе у Приштини и који се сад деле на Ванчетовиће, Лазиће, Настиће, Николиће и Ђорђевиће. У њиховим кућама се више не говори цинцарски, већ српски, те им је и национално осећање српско.

У вези са колонизацијом Косова по Првом светском рату, у Приштини се, добивши имања на утринама око града, настанио и добар број Црногораца. Њихови родови су:

Из Мораче: Вуксановићи (1920) и Симоновићи (1924). Ови последњи су досељени из Јабланице у Србији, где су били насељени по ослобођењу те области 1878.

Из Роваца: Поповићи 1921, и Ракочевићи 1921. Има и Ровчана дошлих из Јабланице. То су Перовићи 1923, Николићи 1936 и Илинчићи 1939.

Од Васојевића: Бојовићи 1928, и Стојановићи 1932.

Из Чева (иначе дошли из Топлице): Богдановићи 1923, Врбица 1923 и Кривокапићи 1928.

Од Бјелопавлића: Љумовићи. Били колонисти у Обилићу (Косово), па 1939 прешли у Приштину на купљено имање.

Од Дробњака: Караџићи 1921, и Мрдаковићи (1927).

Од Никшића: Жуњићи 1920. Од Никшића дошлих из Топлице су Марекићи 1926 и Савићи 1930.

Међу овим колонистима су и Булајићи, досељени из Херцеговине 1922.

У Приштини има и нешто православних Цигана. Делом живе у чисто српском делу града, у Варош махали, а делом у махали Рамаданије, близу железничке станице. Они у Варош махали убрајају се у старинце, јер се не зна ни од кад су ту ни одакле су досељени. Не зна се кад су напустили цигански језик. Мада се и они издају за Србе, Срби их сматрају за Цигане и за турске владавине с њима нису ступали у брачне везе. Сада има већ прекршаја у томе. Од њих се у стариначке родове убрајају: Бутрићи, Чупићи, Татаранчићи, Рогоџари и Џаџићи. Досељенички цигански родови српског језика дос су из косовских села Глободерице (садашњег Обилића) и Великог Алаша и из подримске варошице Ораховца.

Становништво турског језика је у Приштини за раније доба турске владавине било највећим делом чисто турског порекла. Али од досељавања Арбанаса на Косово после оних неуспелих аустријских похода, оно је мешовитог турско-арбанашког порекла… Иако једна половина садашњег муслиманског с у Приштини има турски матерњи језик, правих Турака међу њима скоро нема. У праве турске родове се убрајају Шишко, Ахмет фамилијеси, Џинџићи и Карабегови, за које се не зна кад су и одакле досељени. Можда су турског порекла и Јунуз ефендилер. Знају за шест појасева уназад, али не знају одакле су досељени и не припадају ни једном арбанашком фису.

Међу ст турског језика налази се и један потурчени српски род. То су Чичолер. Пр им потиче по неком досељенику са Косова, који је по досељавању у Јашар-пашино време (око 1830) ускоро прешао у ислам, а кога су Турци и по његовом поисламљивању звали српским уобичајеним апелативом чичо, како су га звали и пре тога, јер је био стар.

У потурчене Арбанасе се убрајају Џинићи, како их зову Срби или Џинол (од турског Џин о(г)ул – што значи син или потомак Џинов) како је њихово пр познато код Арбанаса на Косову. Иначе је њихово званично пр за турске владавине као пр беговске фамилије било Џин-заде. У дп18 и пп 19в били су самозвани и скоро самовласни господари Косова, Дренице, Лаба и Гњиланске Мораве. Најпознатији међу њиховим члановима били су Малић-паша (почетком 19в) и његов синовац и наследник у власти Јашар-паша (око 1830). Како је Малић-паша син Хусреф бегов, а овај пак син Џин Али-паше, који се дочепао власти на Косову, то излази да је њихово приграбљивање власти било ускоро после оног другог неуспелог војног похода на Турску 1737. За Џин Али-пашу се каже да се на Косово доселио као сточар, да је имао велику задругу, да је био много богат, нарочито у стоци. Код самих Џинића постоји предање да су тога Џин Алију и Срби са Косова помогли у том приграбљивању власти. Џинићи су досељени из Албаније преко Љуме, иначе су од фиса Краснића. Сада од приштинских ЏИнића живи у Приштини само једна кућа; остали су се по Балканском рату одселили у Цариград.

У потурчене Арбанасе спадају још Мифтијини досељени из горњоморавског села, Слатине, иначе су старином из АЛбаније, од фиса Сопа.

Хаџи Агуши Хамди досељени из подримског села Малешева.

Сулиман пашалар из лапског села Светља.

Муфти Мехмед С`зан, из лапског села Брадаша.

Узуновит из лапског села Браине.

Шатрол, из Плешине (срез неродимски).

Јусуф Фетах, из Дренице.

Родови потурчених Арбанаса има још: побројани родови су уосталом највећи и најважнији родови.

Арбанаси арбанашког језика пак су новији досељеници, највећим делом из времена по Балканском рату, када, са престанком турске управе, престаје и турски утицај на муслиманске Арбанасе у граду. Међу њима има који су се доселили из косовских и дреничких села, а највише их је из села у Лабу. Највећи разлог њиховог досељавања је што су се одмах по Балканском и Прсвом светском рату хтели иселити у Турску. Но дешавало се да се пошто би продали имања на селу, исељавање обустављало, да им се „затварао пут“ било од стране владе ондашње Србије, односно владе старе Југославије, било да је Турска престајала на извесно време да прима усељенике. Оставши без имања, прелазили су у град и одавали разним пословима, најчешће кириџијању. Неки су се намерно пресељавали у градове, па тако и у Приштину, да би као градски становници, као „Турци“ добили визу, јер се виза за усељавање у Турску од стране представништва Турске Републике првенствено давала Турцима, за које су та представништва добро знала да их на Косову има само по градовима.

Поред православних Цигана, о којима је било напред речи, у Приштини има и муслиманских Цигана. Њих је било и пре рата 1877-78, а отада им је број увећаван, јер је међу мухаџирима из ослобођених крајева Србије по том рату, нарочито из Топлице, било и муслиманских Цигана. Читав горњи део Циганске махале насељен је тим Циганима из Топлице.

Највећи број међу муслиманским Циганима говори цигански, али има и таквих чији је матерњи језик арбанашки. Ови други су досељавани из Дренице и Лаба, где су, живећи међу Арбанасима, чак и по њиховим кућама као момци са свим својим члановима, напустили свој а примили њихов језик.

У Приштини је доскоро био и добар број Јевреја. У одељку о привредном развитку видели смо да се један Јеврејин помиње у Приштини још у пп15в као закупац и извозник сребрне руде. Али доцније, све до 17в, нема помена о Јеврејима у Приштини. Они, којих је било до 1949г, потичу од краја 17в.

Најстарији од јеврејских родова били су Бахар и Рубен. Досељени су били из Новог Брда крајем 17в, по оном неуспелом аустријском војном походу на Балкан, када је Ново Брдо у привредном погледу изгубило сваки значај.

Нафтали је досељен у Малић-пашино време (почетак 19в) из Сарајева.

Из Сарајева је потицао и род Адижес, који је у Приштину био дошао преко Скопља, кад и Нафтали.

По другом приштинском пожару 1863 досељени су били Бивас из Скопља, Навон из Битоља и Мандил из Лесковца. Око 1875 је из Солуна био досељен Леви. Предак му је био дошао као опанчарски радник, али је због учености (верске) узет за свештеника, те је његова породица све до ДСР била свештеничка п у Приштини.

У то време, после Левија, били су досељени Коен из Кустура и Калдерон из Битоља.

Барух је био досељен из косовског села Бариљева, те су се отуда његови чланови звали Бариљевци. Ранија старина му је непозната. Старо пр му је било Бахар, али није ни у каквом сродству са оним напред поменутим истоименим родом.

Лазар је био досељен 1893 из Скопља, где се у пп19в доселио из Ћустендила.

Пред крај 19в као крижар дувана био је досељен Берах.

Са својим наглим развитком у 19в Скопље је, као и Јевреје из Битоља и Штипа, привлачило Јевреје и из Приштине. Тако се од многих јеврејских родова издвојила тада по која кућа у СКопље, а род Конфорти се тамо сав преселио. Исто тако су се Јевреји из Приштине пресељавали и у К. Митровицу, када се ова после 1873, као тадашња завршна станица на косовској прузи, почела нагло развијати. У К. Митровицу било је исељеника из родова Адижес (1898), Лазар (1904) и Коен (1910).

Пред ДСР било је у Приштини 450с Јевреја (око 80к). За време ДСР уништено их је од стране Немаца и њихових помагача више од пола, да их је 1948г било око 200 особа. 1949 су се и они иселили у Израел, тако да сада готово нема Јевреја у Приштини. Остале су само по 1к од родова Навон, Барух, Бивас и Леви.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>