Home » Poreklo stanovništva » Srneći Dol, Kostomlatica, Kukavica i Jagnjilo (V.Han)

Srneći Dol, Kostomlatica, Kukavica i Jagnjilo (V.Han)

Срнећи Дол (Владичин Хан)

Срнећи Дол је планинско село. Захвата земљиште оштрих облика, избратдано потоцима, који се сливају у Лепеницу, леву притоку Ј. Мораве. Када се нађе неки заравњак или блажија стена, окрчи се и ту цео један род подиже куће. Становници „точе“ воду са извора: Баба Китински Кладенац, Веселинов Преслап, Ливадче, Лена Бара, Попов Кладенац.

Сеоске су махале: Дојчинска, Пешинска, Лена Бара, Баба Китинска, Баба Иличинска, Брзачка, Ушевачка, Баба Цветина и Баба Миличинска. Треба прилично времена да се пређе их једне махале у другу. У свему Срнећи Дол има 42дома (1952г).

Старине и прошлост. – На месту Липова Глава, сз од села, изоравају се „косе, багламе, сврдла, бургије, мотике“, а има и остатака од зидова. Ту је лежало „неко предње село“, које је за време Турака уништено. – На потесу Церак, јужно од Срнећег Дола, виде се стари српски гробови, заостали „од пандивек“. Правац гробова је И-З. Између њих је израсла букова шума. Ови гробови су од становника који су живели на поменутој Липовој Глави.

Данашњи Срнећи Дол је основан око средине 19 века. Оснивачи су били досељеници из врањских и пољаничких села. Приликом досељавања становници су затекли „земљу пустињак“. Све је било обрасло у шуми и у њој су „срне живеле“. По томе, како се каже, постало је име села. Приликом ослобођења од Турака Срнећи Дол је имао 7 кућа. До поменутог ослобођења Срнећи Дол и суседна Костомлатица рачунали су се као једно село (заједничко име је било Костомлатица). Тада су нарасли и поделили се у два насеља. Највише су се одвојили „због свађа у пићу на славама“.

Топографски називи Турска Њива и Оџина Падина су по ранијим власницима. Они су били муслимански Арбанаси до 1878г насељени у суседном пољаничком селу Стрешак. – Потес Кућетине сада је под ливадама. Нико не зна када су тамо биле куће. – Место Челенкино Кућиште назив је добило по кући неког становника, касније исељеног. Тај исељеник на том потесу имао је бурдељ. – Назив Ајдучко Кладенче постоји „од вај век“. – Сеоска слава је „мали Спасовдан“. То је слава и у суседној Костомлатици. Гробље садашњих сељака лежи у Баба Цветиној Махали. Поред њега је место Циганско Гробље. Нико не зна када је било Цигана у овом селу.

Порекло становништва. – У Срнећем Долу живе ови досељени родови:

Деда Стојковци (18к, Св. Арханђео), старином из врањског села Ранутова, које лежи крај Ј. Мораве. Одатле „због Турци“ побегли у пољаничко село Стрешак, па пре око 130 до 140 година дошли су у Срнећи Дол: Милан 76г – Стојилко – Ђоко – Деда Стојко, који се доселио. Стојко је имао силове: Ђоку, Николу и Станоју. Деда Стојковци су извесно старинци Врањске котлине.

Баба Милчини (5к, Св. Никола), дошли су за време Турака из суседног пољаничког села Стрешак.

Баба Цветини (4к, Св. Никола), раније су чинили један род са Баба Милчиним.

Брзаци (2к, Св. Арханђео), дошли су у турско доба из Лалинца у Пољаници. Неког њиховог претка хтели су Турци да стрељају, а он је побегао; по томе остало презиме.

Дојчинари (3к, Св. Никола) дошли су после 1878г из суседне Солачке Сене.

Баба Китини (5к, Св. Никола) дошли су после 1878г из Големог Села у Пољаници.

Ушевчани (5к, Св. Арханђео), дошли су по ослобођењу од Турака из Ушевца у Пољаници. Род је основао предак Цветко.

П.С. Срнећи Дол је имао 94 становника у 1884, 253 у 1948, 58 у 2002 и 29 становника у 2011 години, у томе без млађих од 45 година, уз просечну старост од 67,2 године.

Костомлатица (Владичин Хан)

Село је планинско. Лежи на ји падини Кукавице, на висини од 1000 до 1100м. Околна су села: Срнећи Дол, Кукавица, Јагњило и др. У Костомлатици избијау извори: Ћелиште, Грка, Пејковски Кладенац итд; постоје и бунари (пет). На атару има доста извора: Крвава Реке, Обршина, Бајчина Падина, Прека Ливада, Старо Селиште, Бугарка. Становници кажу: „Од нашег села нема поводно место нигде“.

Називи потеса: Костуљ, Кун, Рид, Преслоп, Клетиште, Равни Деом, Старо Селиште, Миси Рид, Прогон, Елењи Рид, Лисац. Село има развијен тип. Дели се у четири краја који се зов: Присађе, Липов Врт, Средња Маала и Сливњак или Ђелинска Маала. Укупно Костомлатица има 31 дом (1952г).

Старине и прошлост. – СЗ од Костомлатице, око 30 минута хода, постоји потес Старо Селиште. Тамо је било „коџа (велико) српско село од вај век“. И оно се звало Костомлатица. Једном је у том селу „чума тепала људи и стока“. Зато су се сви преживели становници иселили у село Адровац код Алексинца. На Старом Селишту сада је утрина. По утрини „познаје се куда су биле куће“ и виде се „слогови“ од некадашњих напуштених њива. Око селишта у буковој шуми виде се и напуштени стари путеви. Близу Старог Селишта је поток Крвава Река. Прича се да су се ту среле некада српска и турска војска које су се побиле. Од те велике погибије неколико дана „текла је крвава вода“. Могућно је да је тада пропало село и на Старом Селишту. Пропаст старог села и борба у долини Крваве Реке, извесно су били у доба српског устанка.

Северно и СЗ од Костомлатице („у планини“) на три места постоје стара гробља: на поменутом Старом Селишту, затим на Миси Риду и на Прогону. Гробови на Старом Селишту имају крстове и њихов је правац И-З. Они су припадали исељеном српском становништву из старијег насеља. Гробље на Миси Риду неки становници кажу да је „латинско“. Старо село Костомлатица имало је и цркву. Налазила се на месту Ћелиште у средини садашњег насеља („вакално место“). Прича се, да је та црква грађена од боровог дрвета („чамовина“). Копајући по Ћелишту сељаци су налазили цигле и ћерамиде. На овом црквишту сада је шума и постоји Црквени Кладенац. Код ове цркве некада се приређивао сабор. У близини црквишта је гробље садашњих сељака. Данашња Костомлатица није старо село. Основана је пре око 100 година од досељених српских родова. Досељеници су долазили из околних западних и Сз области. Приликом ослобођења 1878г Костомлатица је имала 5 до 10 српских кућа. До поменуте године данашња суседна села Костомлатица и Срнећи Дол чинили су једно насеље. Тада су они нарасли и поделили се у два села. Да се одвоје у посебно село нарочито су тражили сељаци Костомлатице јер они имају бољу утрину. – Сеоска слава је на дан првог четвртка иза Спасовдана. Тада се држи сабор код сеоског крста.

Порекло становништва. – У Костомлатици су родови:

Деда Јовинци (5к, Св. Никола и Св. Арханђео), дошли су у турско доба „од Лесковачко“. Тамо су „убили Турчина“.

Деда Нејковци (4к, Св. Никола), досељени су од некуда.

Присађани (9к, Св. Никола и Св. Арханђео) и Липо Вртчани (3к, Св. Никола), раније су чинили један род („придржавали се на фамилију“). И за њих се не зна одакле су досељени. Мени изгледа да су они из слива Ветернице на СЗ.

Ђалинци (10к, Св. Арханђео) дошли су из Власа у Пољаници.

П.С. Костомлатица је имала 68 становника у 1878, 89 у 1884, 203 у 1948, 22 у 2002 и 10 становника у 2011 години, у томе није било млађих од 40 година, а просечна старост била је 76,3 година.

Кукавица (Владичин Хан)

Ово село спада у изразито планинска насеља Врањске котлине. Лежи на гребену Кукавице (по томе је добило име), на висино од 1300м. Суседна су села: Г. Јабуково и Костомлатица. Вода за пиће добија се из шест чесама и из четири бунара. Главније чесме су: Лескова Вода, Кладенац и др.

Кукавица има разбијен тип и подељена је у три махале: Горњу, Доњу и Чукарску. Свега насеље броји 20 домова (1952).

Старине и прошлост. – По опште раширеној традицији, некада је на месту садашње Кукавице и по околном земљишту (на пример, на месту Деја и другим) постојало старо српско село. Оно је имало већи број домова. Народ из тог села приређивао је сабор на месту званом Витлиште. На сабору, поред осталих становника, скупљало се сваке године по 70 девојака из старог села. То село касније је „уништила чума“. Местимично се познају делови неких напуштених путева, који су припадали том насељу. Око 90 минута хода, сз од Кукавице, постоји место Селиште. Поменути потес сада лежи на земљишту које припада држави. По причању, и тамо је некада било село. – СЗ крај Кукавице је старо гробље са крстовима и ретким плочама. Плоче су положене у правцу И-З. О знатној старости ових гробова можемо судити и по томе што су зарасли у буковој шуми. Ово зарастање доказ је једне периоде опустелости села. То је могло да буде у доба аустро-турских ратова или за време српског устанка на почетку 19 века.

После пропасти старог села земља данашње Кукавице са пространим планинским пашњацима и бујном буковом шумом припадала је врањском Хусејин Паши. Његово главно феудално седиште за овај крај Врањске котлине налазило се у нижем селу Јовцу. Око средине 19 века на земљиште турског паше дошли су српски досељеници из других села. Они су основали данашње село Кукавицу, која је стара око 100 година. Од тих досељеника потичу данашњи родови. Они су сеоску земљу откупили од Рамиз-паше, сина поменутог Хусејин-паше. Приликом ослобођења од Турака Кукавица је имала 9 српских кућа.

Место Кулиште лежи поред поменутог Гробишта. За време Турака ту је било седиште пољака, који су били заступници чифлик-сахибије. Последњи пољак звао се Шабан. Њега је убила српска војска 1878г. Тада је кула порушена. На атару Кукавице постоје потеси Бачевина и Асанове Бачевине. На првом месту су неколико старих гробова. Назив Асанове Бачевине је остано по неком муслиману који је ту лети напасао стоку. – На планини Кукавици раније су летовали са стоком и поједини Цинцари (у народу звани Ашани). Од њих се памти неки Ванђел, који је имао доста оваца, око 70 коња и био „много богат“. Крајем 19 века Ванђелови синови у свађи су убили деда Јована из Кукавице.

Аниште је северно од села. Назив је остао по некадашњем хану. Он се налазио на споредном планинском путу, који је преко гребена Кукавице водио за Лесковац. – Село Кукавица страдало је од Бугара два пута: 1918г они су запалили све сеоске куће, док су у другом светском рату Бугари стрељали неколико сељака. Од Бугара много је уништавана сеоска шума: да би обележили своју окупаторску границу према Србији, они су 1941-1944г посекли бујну букову шуму у дугачкој и прилично широкој зони. – Сеоска слава је Св. Врачи. Тада се приређује сабор око крста.

Сви становници воде порекло од досељених предака. Родови:

Стојковићи (5к, Св. Јован), досељени су пре око сто година из села Плоче у близини Власине.

Јовановићи (3к, Св. Арханђео), имају исто порекло и време досељења као и Стојковићи.

Стојановићи (4к, Св. Никола) „овде су изашли из нижег села Брестова“. Тамо су припадали роду Деда Стеванци који је досељен из неког села „преко Мораве“ (десно од Ј. Мораве).

Стошићи (4к, Св. Арханђео) дошли су из Белишева. Даље порекло из Кљајића у околини Лебана.

Деда Спасини (2к, Св. Атанасија), дошли су из Брестова.

Деда Стојковићи (2к, Св. Никола), дошли су из Кунова. Тамо су припадали стариначком роду Трмали. У Кукавицу дошао је деда Стојко који је чувао много оваца.

П.С. Кукавица је имала 52 становника у 1878, 83 у 1884, 101 у 1948, 20 у 2002 и 19 становника у 2011 години, у томе без млађих од 45 година уз просечну старост од 68 година.

Јагњило (Владичин Хан)

Село лежи у горњем делу слива Лепенице, леве притоке Ј. Мораве. Поједини делови Јагњила налазе се на земљишту високом 800 до 1000м. Околна су насеља: Срнећи Дол, Дрестово, Солачка Сена и Равна Река. Вода за пиће добија се са кладенаца (Жуто Каменски, Пешински, Доњо Махалски, Рајићева Падина) и из три бунара… Јагњило има разбијен тип. Махале се зову: Доња Махала или Лингури, Жуто Кладенци, Пешини или Село, Маћанци и Крива Крушка. Углавном у свакој махали живе представници једног рода. У свему село има 57 домова (1952г).

Старине и прошлост. – Градиште је узвишење високо 882м на граници са Равном Реком, Брестовом и Кацапуном. Оно је поменуто у опису Равне Реке. По причању забележеном у Јагњилу, овај крај једном су напали Воштани. Од њих се крио народ по шумама („од Воштани бежали“), а неки су се ради одбране повукли у Градиште. Тада су из тврђаве изишле пловке у реку, те су на тај начин нападачи открили тајни улаз за утврђено насеље и одатле га освојили. У подножју Градишта до реке је црквиште Св. Ђорђа. Ту сељаци, приликом копања, нашли су: крстове, црквене зидове са живописом, а био је и делова без натписа. Друго црквише у Јагњилу постоји у садашњем јужном делу села код гробља. Ту има слабих остатака од зидова.

Селиште је место крај сеоских кућа на северној страни. Тамо „било српско село неки пут“. Од старог насеља у њивама и ливадама налазе се „дуварине“ и гробље. Како се наводи у традицији, једном о Ускрсу становници из овог и из суседних српских насеља (Кукавице, Брестова и др.) отишли су на сабор у лесковачко село Чукљеник. „Али се тамо Срби потрли од чуме“.

Тада је пропало старо село у Јагњилу и насеља која су лежала на селиштима у садашњим околним селима по масиву Кукавице. Отада, због жалости, постало је и име поменуте планине.

Данашње Јагњило основали су српски досељени родови. То је било на почетку 19 века. Прво се доселио род Жуто Каменци (предак деда Ђорђе). После њега досеили су се Деда Пешинци и Маћанци. Приликом оснивања насеља земља Јагњила била је ничија и већином обрасла у шуми („било пусталија“). Најстарији део данашњег насеља био је у махали Село. Одатле су се становници „разбили“ и основали посебне махале („кој куде могао ухватио место и ту живи и данаске“).

До почетка овог века северни старији део села звао се Јагњило, а јужни млађи део звао се Бабин Нос. Оба ова назива употребљавали су се и као два имена за село. Сада је прво име преовладало. Назив Јагњило неки наводе да је постао по томе што су ту раније пасла ашанска (влашка) јагњад. Сеоска слава је Спасовдан. Тада се приређује сабор код крста.

У селу живе досељени родови:

Жуто Каменци (10к, Св. Јован и Св. Никола), прави Жуто Каменци који потичу од деда Ђорђије, су изумрли. Ови потичу од „призетка“ досељеног из села Мијакловца у Пољаници. Поред куће имали су велики жути камен и по томе су добили име. Оснивач данашњег рода је Стојан, дед живих становника (Петар 76г –Милан – Стојан). У Пољаници су славили Св. Николу, а од тазбине примили су славу св. Јована. Жуто Каменци до скоро су били велики сточари: млеко са трла преносили су котлима и мутили у кацама.

Деда Пешинци или Паланчани (17к, Св. Јован и Св. Никола), пореклом из околине Криве Паланке. Оснивач рода је деда Ђорђе, досељен пре око 135 година (Никола, 45г – Петко – Џико – Петко – Ђорђе). Неки деда Илија имао је много стоке, од које је било преко 60 јарчева. Пешинци и сада важе као добри сточари: свака њихова кућа има 30 до 80 оваца.

Кедовци (7к, Св. Јован) су „крв од рода Деда Пешинци“.

Маћанци (8к, Св. Никола) дошли су „из село Мећане на куде манастир Св. Отац“ (Прохор Пчињски). У овом роду је био предак деда Стојан, који се први доселио. Могућно је да су из Г. Пчиње.

Лингури (15к, Св. Јован), дошли су из суседног Брестова. И тамо су били од некуда досељени. Неки предак у овом роду био је удовац, па отишао у околину Лесковца и одатле довео за жену Циганку коритарку. Она је овде имала четири сина. По њој су добили презиме Лингури.

П.С. Јагњило је имало 159 становника у 1878, 227 у 1884, 355 у 1948, 106 у 2002 и 73 становника у 2011 години, у томе 2 млађих од 5 година (без иког у узрасту од 5 до 20 година), уз просечну старост од 64,4 година.

 

Tags: ,

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>