Home » Sela » Pajkovac (Varvarin) i Nikola Mandrda

Pajkovac (Varvarin) i Nikola Mandrda

Положај. – Село се налази на левој страни Каленићске Реке, а на друму Варварин – Калиниће. Простире се највише поред реке, а нешто мало око доњег тока Водичког Потока и потока Вучака и Амбаришта, који силазе са огранака планине Јухора. Ови потоци пресушују, али приликом изливања , као и река, наносе осетну штету. У главном
село је окренуто југо-истоку.

Село пије бунарску и изворску воду. Најглавнији су извори: Студена Вода (за коју се, као и за парцанску, вели да је јача од слабе ракије), близу реке, Велики Мандрдин Извор и Мали Мандрдин Извор, у Воденичком Потоку, од којих ни један не пресушује.

Земљиште и шуме. – Сва је земља, сем малог дела око реке, прљуша и пољњача, на којој кукуруз посве рђаво успева, сем кад су кишна лета.

Шуме има много више но зиритне земље. Шума је крупна, а налази се на обе стране реке. Гора, коју продају, држи ово село, иначе би поред оно зиратне земље, мучно састављало крај с крајем.

Тип. – У заклонитијим и подеснијим местима куће су збивене, нарочито крај друма и реке, докле су у отворенијим и незгоднијим местима ретке. Село је подељено на 4 краја, који већином носе имена потока, који кроза њих протичу, као: Водични Поток, Амбариште, Вучак и Осој.

У селу има свега 44 куће, а 56 пореских глава.

Име. По једном тумачењу село се овако прозвало због некаквог Павла – Пајке, који се ту први населио, а по другом што су Срби ту много патили од Турака, те се село прво звало Патковац, па после Пајковац.

Старине. – У Водичком Потоку, на 300 м. изван Водичке Мале имале су развалине од неке цркве, на којима је данас подигнута црквица, која слави Биљани Петак (пред Ђурђев-дан), када се ту купи велики сабор. Ову је црквицу пронашла нека жена. Прича се да је селу пошло на боље од како су ову црквицу очистили и поправили.

Постанак села и порекло становништва. – Не зна се ништа о времену постанка овога села. Неки старци причају да су запамтили кад је у селу било само 10 кућа.

У селу и то у осоју ове су породице:

Петровићи (6), који су досељеници из лесковачке околине. Славе зимњег и летњег Св. Стевана.

У Водичком потоку:

Ивановићи (2) који су из врањског округа. Славе Св. Николу. – Пешићи (3) су из врањске околине. Славе Св. Јована. – Павловићи (1) су из Брајинаца у Левчу. Славе само Св. Илију.

У Вучаку су:

Павловићи (3), досељеници из врањског округа. Са Пешићима се рачунају као једна породица. Славе Св. Јована. – Лемезановићи (1) су из Својнова. Славе Св. Николу. – Јевтићи (1) су из врањског округа. Славе Св. Николу.

У Амбаришту су:

Ђорђевићи (3), досељеници из врањског округа. Славе Св. Аранђела

Поред реке су:

Калуцићи (15) старинци. Славе Св. Николу. – Павловићи (10) су досељеници из врањског округа. Од ових Павловића био је чувени јунак из Првог и Другог Устанка Никола Мандрда. Славе Св. Николу.

Сеоска слава је Бели Четвртак (по Тројици), а заветина Преображење, ради здравља стоке.

Гробље је једно и налази се у доњем крају Воденичке Мале.

Српски етнографски зборник 1905, књига 6, Насеља српских земаља, књига 3, Станоје М. Мијатовић, Темнић, стр. 245-407. Стр. 356-357.

П.С. У време пописа 1948 године у Пајковцу је било 386 становника, а у време пописа 2011 године 136, када је деце до пет година старости било7 , а просечна старост становништва била је 48,2 године.

Никола Мандрда био је веома леп, крупан, снажан и гласовит човек. „Кад би он викнуо сав се Јухор тресао, те му је и гора глас прихваћала“. Турке је страшно мрзео и убијао их је где их је год стигао. Кара-Ђорђе га је веома уважавао, а већ с Милошем није добро стајао. Био је врло самовољан. Једном се свади с неком женом, из истог села, око некаква казана, па је тако јако истуче, да је једва жива остала. Жена оде на тужбу Кнезу Милошу у Кгагујевац. Милош врати кабадахију Петра Јовановића из Божурње и још два пандура да ухвате Мандрду и да му га везана доведу у Крагујевац. Кад пандури дођу у Пајковац, нађу кмета Ђорђа и заповеде му да одмах нађе Мандрду. Ђорђе позове Николу и овај дође, узев најпре тврду реч да ми пандури неће ништа учинити, већ да ће га жива одвести Кнезу Милошу. Али кад се преда они га затворе у кметовој кући и стану га везивати. На ово када Никола у вику и дреку, да се гора проламала, на што дотрчи његов веран побратим Јова Саплак, из истог места, разбије врата, која су била од дирека, а не од дасака, ослободи побратима, па онда заједно исеку кабадахију Петра и оба пандура, а кмет Ђорђе им умакне. После овога Мандрда побегао у лесковац, где је живео око 5 година. Једном приликом убије тамо некаква турског пашу, узме му коња с опремом, па пребегне у Србију и дође у Пајковац, а одма сутра-дан упути се Кнезу Милошу. Дошавши у Крагујевац, остави коња у механи, а он оде пред двор, стане на диван, прекрсти руке и тако остане да чека да га кнез прими.

А шта ћеш ти море? – упита га Милош с доксата. – Ни ја не знам, ти си ме звао, – одговори он. – А одакле си ти? – Ја из Темнића. – Е мени није у знању да сам кога год од скора звао из Темнића, – рекне Милош. – Јеси вала, господару. – Па има ли колико од како сам те  звао? – Има пет…- Милош се опет промисли, па ће рећи: Чиним волико, по матери те твојој., памћење ме добро служи, али ја се опет не сећам да сам ма кога од скора звао из Темнића. – Јеси, господару. – А од кога си села из Темнића? – Ја из Пајковца, а ако хоћеш баш право да ти кажем, ја сам Никола Мандрда. – А, ти си, Мандрда. – Ја. – Па зашто ми поби пандуре, по матери те твојој? – Заслужили су, господару. – како то? – Нису одржали задану реч, а ту се показали гори од Турака, па онда исприча све како је било, па му каже како је био у Лесковцу, убио пашу и отео му коња. Најзад му Милош рече: Е, ништа, ништа, по матери те твојој, Мандрда си био, Мандрда и остајеш. Три моја пандура вреде за пашу и његова коња, а ти иди и нека ти је просто од мене и од Бога!

Мандрда се на више места био са Турцима. Тако је са 30 друга разјурио око 3.000 Турака на друму од Ћуприје до Сињег Вира. То је свакакоо било 1813 године. Овде су га Турци ранили у ногу. Други пут „пустио се“ од Варварина до Девојачке Стене на Јухору, те је исекао, побио и заробио око 2.000 Турака. Једнога је Турчина јурио до Дебелог Дрвета над Белушићем. Кад су неколико пута опколили око тога дрвета, ухвате се у леђа и задуго су се тако носили, докле Мандрда некако не подметне ногу Турчину, те га обали и одмах распори. Мандрда је умео сам да прави барут. На тавану једне зграде увек је имао по 200 ока осушена барута. У боју на Варварину трошили су и тај његов барут.

Умро је у Крушевцу у дубокој старости, оставио иза себе сина Димитрија, о коме се ништа не зна.

Tags:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>