Home » 0 Branislav Gulan » Potrebna agrarna i socijalna reforma 1

Potrebna agrarna i socijalna reforma 1

Рурални развој и рурално предузетништво представљају нову развојну филозофију агробизниса у Европској унији. Реч је о новом концепту друштвено економског развоја у теорији и пракси развијених земља. У Србији до сада није постојала конзистентна и дугорочна политика руралног развоја, као ни развоја предузетништва. Од 4.709 села у Србији нестаје свако четврто или њих 1.200! У 1.034 села Србије данас има мање од по 100 становника. У 2.832 села има више од 500 житеља. Републици Србији у целини је потребна нова аграрна и социјална реформа. Не ова и оваква каква је у Стратегији пољопривреде коју је усвојила Влада Србије 2014. године, и каква се води у данашњој Србији! Јер, карактеристика данашње Србије је да у градовимa нема шта да се ради, а у селима нема ко да ради! Село је увек спашавало Србију, то чини и данас, па је његов развој, и спас за Србију. Јер, у њој годишње умре око 110.000, а роди се тек 70.000 нових житеља. По броју становника расту само Београд, Нови Сад и Ниш! По томе се Србија налази на зачељу Европе, а иза ње је само Бугарска!

 

Најнеразвијенији данас је баш југ Србије где се понајвише и гаси села! Подручја која је захватила девастација и која треба хитно спашавати почињу јужно од Краљева. Крагујевца. Пожаревца… Карактеристично је у околини Власотинца, где је примера ради у селу Власина Стојковића на Власинском језеру 1928. године у основној школи било више од 100 ђака, а пре неколико година само девет, док данас, на почетку 2016. године, нема ни ђака ни школе која се срушила. Сличних примера има и у околини, Ниша, Врања, Црне Траве, Прокупља, Сјенице… Позитивни примери су реткост. Али, добро је што их ипак има. То су Луковска бања код Куршумлије, Рајно поље код Лесковца… По свему овоме Србија се налази међу 11 народа у свету који изумиру. Дакле, убрзани развој југа Србији представља један од најтежих, али и најургентнијих проблема, који би морао да има статус стратешког питања од прворазредног националног и државног значаја.

 

Демографски гледано, становништво Србије у целини је све старије и сваке године се све више смањује зато што опада и број склопљених бракова и број рођене деце, а расте морталитет и одсељавање у иностранство. Ово се у највећој мери односи на села, а нарочито на она у брдско-планинскм и пограничним подручјима која су већ више од пола века изложена све већој депопулацији, сенилизацији и социјалној девастацији у сваком погледу.

 

У аграрној политици за брдско планинска села, а овде је већина таквих, потребан је стратешки заокрет ка радно активним гранама пољопривреде, као што су сточарство, повртарство и воћарство, јер би се тако запошљавали они који су без посла, смањило би се одсељавање у градове, а стварали би се и услови да се понеко врати да ради у наслеђеном и запуштеном газдинству и живи у селу из којег су се раније његови родитељи одселили у град. У популационој политици држава Србија би морала да обезбеди свестрану потпору младим брачним паровима да остају у селима у којима ће да живе и да у њима на пристојан начин могу да рађају и подижу своју децу. За то се морају обезбедити посебни финансијски, социјално-статусни и културни подстицаји. Потребно је осмислити, државне, регионалне, програме оживљавања одрживих села, тако што би се у њих привукли инвеститори који би запошљавали оне који су у градовима незапослени, а дошли би у таква села да живе и да у њима нађу запослење и започну неки сопствени посао у пољопривреди или око ње у некој другој привредној делатности.

 

(Аутор је члан Одбора за село Српске академије наука и уметности и члан је Научног друштва економиста Србије)

Увод

У Србији до сада није постојала конзистентна и дугорочна политика руралног, као ни развоја предузетништва, а тек сад се ствара дугорочна стратегија руралног развоја. Саставни део је и рурално предузетништво као модеран систем привређивања и одрживог развоја и модела мултифункционалне пољопривреде. Дакле, ради се о моделу привређивања који је везан за пољопривреду и ,,око пољопривреде”. Зато је мултифункционалност кључна реч нове аграрне и руралне политике код нас, пошто је Србија изразито рурална земља. Рурални развој и рурално предузетништво представљају и нову развојну филозофију агробизниса у Европској унији. Реч је о новом концепту друштвено-економског развоја, који је разрађен у теорији и пракси развијених земаља

 

У агроекономској теорији не постоји једна стандардна, универзална дефиниција руралности. Код дефинисања руралног у развијеним земљама препоручују се многи индикатори. У неразвијеним земљама још увек се рурално третира са негативном конотацијом, у смислу супротстављања урбаном. Међутим, у аграрној економији развијених земаља постоји нови концепт руралне економије која представља комплекс сеоских економских активности (примарна пољопривреда, прерађивачка индустрија, рударство, шумарство, туризам, занатство, уређење простора, рекреативне и еколошке активности…). То значи, рурални развој се дефинише као интегрална, територијално заокружена, сеоска привреда, коју чини скуп међусобно повезаних привредних делатности. И још нешто: у развијеним земљама присутна је тенденција одвајања руралне политике од аграрне, као засебних сегмената економске политике. Предузетништво се у савременој економији сматра четвртим фактором друштвене репродукције-поред земље, рада и капитала. Идеја аграрног предузетништва јавља се седамдесетих година XX века у Европској економској заједници, да би била посебно подржана деведесетих година прошлог века у ЕУ.

Развојна стратегија

Рурална развојна стратегија ЕУ садржи следеће компоненте: подизање локалних потенцијала, осмишљавање регионалног концепта, приступ ,,од дна ка врху”, децентрализацију, интеграцију и мултисекторски приступ, хоризонтално повезивање и стварање мреже између јавних и приватних партнера. Социокултурна димензија развоја укључује пољопривреду као кључну делатност у планирању регионалног просперитета. Кроз њу треба да се очува културна баштина и традиција израде производа типичних за неки регион. Уз то иде и реафирмација старих заната и традиционалних локалних производа, све израженија тражња за сеоским туризмом и интересовање за локалну културу и традицију. На тај начин се успоставља веза између традиционалног и модерног. Рурално подручје Србије заузима око три четвртине њене територије на којој живи готово половина становништва. Недовољна пажња се међутим поклања руралним проблемима. Слично као у земљама у развоју руралност се и у Србији поистовећује са сиромаштвом. У њој је, на жалост недовољна подршка развоју предузетништва уопште, па и аграрног предузетништва, због чега српска рурална подручја све више ,,пате” од деаграризације, сенилизације, па и гашења читавих села.То је посебно карактеристично за брдско планинске регионе Србије. Доказ томе је да у 1.034 села има мање од по 100 становника. По оваквим подацима Србија се уз Португал, балтичке земље, Румунију, Украјину и друге, налази у групи од 11 држава чија се популација све више смањује из године у годину. За побољшање демографске будућности неопходно је да су у породицама у Србији рађа троје или четворо деце, док се почетком 50-их година прошлог века у Србији рађало око 160.000 деце годишње, данас  се рађа мање до 65.000! Од 1991. до 2002. године само Војводина је изгубила 110.000 становника, Шумадија и западна Србија 180.000, а јужна и источна Србија више од 200.000 људи. Црна Трава, Мајданпек, Неготин, Рековац и Варварин су најдрастичније осетили пад наталитета!

 

Смањење броја становника у селима, (односно насељима, јер по уставу Србије у њој нема села!) показују поређења података све до пописа да се драстично убрзава смањење становника у малим срединама. Брзина по којој се смањује број становника Србије утростручена је  у односу на период од 1991. до 2002. године, а удео становника у три највећа града (Београд, Нови Сад и Ниш) убрзано расте. Број становника у градовима за десет година повећао се за 70.000, а у селима се смањио за више од 310.000! Сваке године око 250.000 људи промени адресу – из једног у друго место, по правилу из мањег у веће. Попис из 2002. године потврдио је пад броја становника највише у општинама које су већ имале старо становништво, и то углавном на истоку Србије. Последњи попис, обављен 2011. године показује да је број празних кућа драгистично повећан у општинама истока и југоистока Србије, као и у Банату (Војводина). Београд је деценијама уназад главна дестинација за мигранте из Србије. У псоледње време највећу експанзију има Нови Сад. А, више ни Ниш није занимљив, јер тек одржава број становника. Нови Сад се много више доживљава као регионални центар, добио је на значају и повећао број житеља. Ако желимо равномернију насељеност и да не остане пола Србије празно, држава мора да примени дугорочне мере. Било би добро и да се привуку и врате људи који су отишли у иностранство. Али, када је држава сиромашна за то нема шансе.

 

СТАНОВНИШТВО У ГРАДОВИМА И ОПШТИНАМА

1991.                              2006.                              2012.

БЕОГРАД             1.552.723                       1.602.861                      1.664.218

НОВИ САД             268.198                          314.192                         343.648

СОМБОР                  97.274                            92.887                            85.127

ПРИБОЈ                    32.753                            29.070                            26.770

РЕКОВАЦ                16.075                            12.388                            10.792

МАЈДАНПЕК          26.010                            21.691                            18.454

ЦРНА ТРАВА           3.949                               2.041                              1.608

КЊАЖЕВАЦ           43.300                            34.345                             31.042

Подаци Републичког завода за статистику (2013.г)

Досадашња искуства у примени интегралног руралног развоја (ИРР) у неразвијеним земљама су негативна. Све до данас у овим земљама нису остварени очекивани резултати, због тога што нису створене потребне друштвене претпоставке за ефикасну имплементацију пројекта ИРР. Разлози који су довели до неуспеха у реализацији овог концепта у неразвијеним земљама, ефикасно су отклоњени код развијених чија су искуства занимљива. Као колевка пољопривреде Француска је прва лансирала нови модел ИРР. Почело се кроз просторно планирање. Позитивни ефекти су се одмах видели, па је осамдесетих година прошлог века годишња стопа нестајања породичних фарми сведена на само два одсто! У Аустрији је овај концепт представљен кроз развој планинских подручја, а Италија је у руралну фазу ушла преко реформе структурних фондова крајем осамдесетих година прошлог века. Португалија и Ирска почели су модерну руралну фазу у последњој деценији XX века кроз интегралне пројекте. За мање развијене земље, каква је и Србија, поучан је пример Шпаније која није поседовала одговарајуће институционалне ресурсе потребне за имплементацију концепта ИРР. Ова земља је занимљива и по свом географском и геостратегијском положају, али и по недостатку инфраструктуре, због чега су многа њена подручја била економски неинтересантна и изолована. Програм је успео јер је Влада Шпаније у почетној фази инвестирала у индустријске погоне на руралним подручјима. Резултати су били видљиви у отварању нових радних места и коришћењу природних ресурса на руралним територијама. Дошло је до повећања броја малих и средњих предузећа, а консултантске агенције су унеле савремену тржишну логику и филозофију. Пронађена су решења којима се не нарушава равнотежа између природе и човека, како би простори остали еколошки очувани и поред интензивирања активности на економској валоризацији и решавању социјалних и демографских проблема. Занимљива су и искуства Швајцарске у подршци малим породичним фармама, малој привреди у целини, посебно развоју туризма у руралним срединама. Провођење ефикасне руралне политике може бити пример компатабилности аграрне, руралне, регионалне и глобалне развојне политике.Основна карактеристика швајцарског приступа је доминација регионалног над секторским. Овоме доприноси и државно уређење које је по много чему специфично у свету. За Србију је посебно поучно искуство Ирске, која је у Европску економску заједницу ушла 1973. године, као неразвијена земља. За кратко време ова земља је остварила не само импресиван привредни развој, већ и радикалну друштвену трансформацију. Од изразито аграрне и традиционално имигрантске земље, она је достигла ниво високо развијене постиндустријске имигрантске земље. Рецепт успеха је и у томе што су Ирци схватили, на почетку транзиције, да рурални развој није синоним за пољопривредни развој. Интеграција руралних, брдско планинских предела, ишла је како преко пољопривредних тако и непољопривредних делатности.

 

Захваљујући читавом низу реформских аката из деведесетих година XX века, донетих у циљу побољшања економске и социјалне кохезије, рурална подручја постају све више  привлачна за различите врсте бизниса, нарочито за оне који нису конкурентни у пренасељеним урбаним центрима. Отварање могућности за нове послове почело је да привлачи све већи број људи у некада запостављена рурална подручја. на село, као подручје живота и рада и живљења, на која се више не гледа са резигнацијом. Одрживост руралног развоја, по новом концепту, не огледа се само у очувању квалитета природних ресурса и биодиверзитета, већ и у очувању социјалног и културног диверзитета, као основе опстанка на нашој угроженој планети. Програми руралног развоја који се стварају у Србији усмерени су на обуку сељака-фармера за коришћење нових технологија у реструктурисаној пољопривредној производњи, чиме се доприноси смањењу изолације најзначајнијих региона. За разлику од модела традиционалне индустријализације, ови модели акценат стављају на локалне услове и могућности. Захваљујући таквим програмима у оквиру руралне економије житељима тих подручја пружа се, дакле, шанса да се, поред пољопривреде баве и другим делатностима, као што су шумарство, занатство, туризам и друге активности усмерене на одржавање руралног амбијента. На тај начин све мање људи ради у пољопривреди мада највећи део популације живи у руралним подручјима. Основу тог новог приступа чини развој бизниса у и око пољопривреде. Међутим, не сме се губити из вида да нема руралног развоја без присуства пољопривреде у извесном степену на шта указује и европски Парламент, али и да развој руралних, брдско планиних  заједница не може бити поверен само пољопривреди. Регионална политика је друга по важности у ЕУ, одмах је иза аграрне политике. Издаци за аграрну политику ангажоваће 43 одсто буџета ЕУ до 2020. године, док се за регионалну политику троши последњих година око 35 одсто буџета. На све друге заједничке политике и финансирање администрације отпада преосталих 22 одсто средстава. Иначе, регионална политика у ЕУ рођена је средином седамдесетих година прошлог века, али је већи значај добила тек од средине деведесетих година. Основна сврха регионалне политике је вишеструка: да обезбеди помоћ сиромашнијим регионима; да координира већ постојеће регионалне политике земаља чланица; да учини да се регионални проблеми узимају у обзир у оквиру других политика ЕУ. Од средине деведесетих  година XX века ЕУ је ушла у снажнију експанзију регионалне политике у оквиру седам пројеката од чега се два односе на пољопривреду и село. Гледајући са регионалног аспекта ЕУ (15 чланица је подељена на руралне регионе где преко 50 одсто људи живи у руралним, брско-планинским подручјима). Сходно оваквој руралној стварности, која је нешто измењена уласком нових 13 чланица, дефинисани су, како интегрални тако и диференцирани циљеви руралног развоја, не само на нивоу држава, него и на нивоу региона. Република Србија је изразито рурална, читај брдско-планинска земља. Велики део њене територије чине рурална пространства, на којима живи приближно половина становништва. Полазећи од те чињенице постоје потенцијали за развој аграрног предузетништва у Србији. Не постоји, међутим, рурална политика у Србији (тек сад се креће пионирским корацима ка њеном стварању), којом би се по угледу на ЕУ, реализовала ова идеја. Она до сада није била осмишљена, нити су сачињени конкретни програми у циљу њеног спровођења.

Другим речима у Србији је била присутна дугорочна политика маргинализовања руралних, брдско планинских подручја.Да српска села нестају, понајвише у брдско планинским подручјима, најбоља потврда је и чињеница да је у сеоском гробљу у куршумлијском планинском селу Тачевац крајем 2013. године подигнут несвакидашњи споменик, спомен селу које више не постоји. Мештани су село напустили због небезбедности, због честих упада наоружаних косовских Албанаца. Куће су спаљене у подметнутим пожарима, а од некада 200 становника у 35 домаћинстава и једне школе, сада је остало свега неколико оронулих кућа. Због оваквог стања у српском селу већина носилаца газдинстава сматра да тренутно аграрна политика иде у погрешном правцу. Иначе, просечан пољоприведник у Србији је стар, слабо информисан и неповерљив према удружењима и државној политици. Некадашња Југославија је имала најбржу деаграризацију на свету. За последњих 50 година XX века из села у град на просторима некадашње СФРЈ се преселило око осам милиона људи. Такав процес у свету је трајао око 150 година. Сеобе су настављене и присилно у последњој деценији XX века када је ратни вихор у Србију из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије ,,донео” још близу 400.000 нових житеља. У периоду после Другог светског рата у српском селу су се одиграле крупне, али по свом садржају и последицама противуречне промене. Те промене су део универзалног, светског процеса модернизације савременог друштва, његове индустријализације и урбанизације. Оне су исто тако носиле снажан печат владајуће идеолошке парадигме, односно друштвеног система који је код нас изграђиван на тој парадигми.

 

 

 

 

Аграрна земља

Република Србија је и данас сиромашна аграрна земља. Јер, пољопривреда директно доноси близу 20 одсто бруто дoмаћег производа, а са пратећим делатностима то се и удвостручује. Од укупног извоза Србије, аграр учествуеј са 23 одсто, а осам одсто са увозом. У 2015. години  извоз аграра је био 2,6, а увоз од 1,4 милијарде долара, па је остарен суфицит од 1,2 милијарде долара. Добро је што је остварне суфицит. Међутим, углавном се извозе сировине, уместо финалних производа. Да смо сиромашна аграрна земља са ниском продуктивношћу потврђују и чињенице да један наш сељак производи хране за 15 људи, Немачкој чак  за 152 особе, Француској 77, Аустрији 56, Словенији 25, а просек у ЕУ је између 50 и 80 становника. И потрошња хране у Србији је испод просека у ЕУ. По једном становнику у Србији се годишње троши 15,4 килограма свињског меса (у ЕУ то је 32 килограма). Потрошња јунетине у Србији је 4,4 килогама, а у ЕУ 15 килограма, показује статистика. У Србији се просечно по једном становнику годишње потроши 56 литара млека, а у ЕУ то је 100 литара, док је највећа разлика код путера – у Србији 200 грама, док је годишња потрошња у ЕУ између четири и пет килограма! Што се меса тиче у Србији се годишње троши око 38 килогама свих врста, а 1990. године то је био 65 килограма. Значајно је пала и потрошња хлеба, на само 83 килограма годишње по становнику (пре десет година то је било близу 110 килограма). То је доказ раста сиромаштва у Србији. Учешће хране у личној потрошњи Србије је односи 42,9 одсто прихода, по чему је то највише у Европи.

 

 

Данас Србија трага за новим идентитетом, за новом парадигмом друштвеног развоја, па се не смеју заборавити ни маргинализовати село и пољопривреда. Као и много пута до сада у историји, и у овим временима, село и пољопривреда су наш главни ослонац који нам омогућава опстанак и преживљавање. Поново се окрећемо селу када нам је тешко, па смо убеђени да село, посебно брдско планинско, и запошљавање у њему и око њега омогућавају превазилажење кризе. Јер, незапосленост која износи близу 20 одсто, постала је највећи економски проблем Србије данас. Уместо досадашњег интендантског приступа селу и пољопривреди, где су се они третирали као произвођачи јефтине хране, мора да се створи концепција такозваног руралног развоја, која ће се темељити на демографским, природним, економским и социо-културним потенцијалима. Карактеристика српског села данас је да се и последњих деценија у њему дешавају изузетно негативна демографска кретања. Рапидно се смањује наталитет и у неким крајевима влада и права ,,бела куга” (у Србији годишње више умре него што се роди чак 40.000 њених житеља!). Ако се тако настави Србија већ за нешто више од два века неће имати свог народа на овим просторима! Живеће неки други људи. То је за обичног човека дуго време, али за историју није!

 

У XX веку је сељачко газдинство било је дефинисано идеолошком категоријом максимума од 10 хектара, што се показало ирационалним. Величина поседа је веома хетерогена. Највећи број постојећих предузећа – поседника је у категорији до 50 хектара (55,3 одсто), а најмањи у категорији преко 5.000 хектара (2,95 одсто). У приватном сектору је знатно израженија уситњеност поседа. Доминирају газдинства – фарме чији је посед до три хектара (58,1 одсто), само 0,8 одсто газдинстава  имају посед 15 – 20 хектара, а 0,5 одсто посед већи од 20 хектара. Примера ради у великој Британији просечна величина фарме износи 69,3 хектара, Француској 41,7, Данској 42,6 хектара, Холандији 18,6, Немачкој 31, а Белгији 20,6 хектара. У ЕУ је просечна величина фарме 20,7 хектара, што је пет пута више од просечне величине поседа породичног газдинства у Србији. Данас у Србији нема више некадашњег максимума, али имамо све мањи број људи који имају велике поседе од по неколико десетина хиљада хектара, а и све већи број оних који остају са својим ситним поседом, који им живот значи, јер је то додатак на приход и основа за преживљавање. У прошлом веку под утицајем индустријализације и урбанизације, како је говорио академик Радомир Лукић, догодила се ,,цивилизациона револуција”. Промењен је сељаков поглед на свет, промењене су његове вредности и морал, културне потребе и животне аспирације.

 

Пример региона Краљева

У планинским селима краљевачке општине као што су Бојанићи, Станча, Тепече, Врх,  Гокчаница, Ђаково, Орља, Глава, Плана… највише за деценију и по биће од 20 до 70 становника. Ту ће у већем делу домаћинстава живети по један остарели члан, а у сеоским школама већ сада нема ђака. То значи да ће се у догледно време тамо угасити огњишта, и села у којима је 70-тих и 80-тих година XX века, ипак било младости и живота.  Поред ових села где је ситуација најкритичнија, куће су све празније у 19 равничарских сеоских насеља овог региона и на прсте се могу избројати она где је број мештана из године у годину већи. Дебели Јасен, Косовина, Привоје… мала планинска села под самом планином Чемерно, налазе се на територији краљеачке општине. Удаљенма су од града око 60 километара, до њих се стиже само јаким теренским возилом и то само до половине пута је асфалт, а онда до половине планине води макадамски друм. После се путује преко висоравни и доле до поменутих села, путем којег такорећи и нема, вози се полако и опрезно, корача се с камена на камен. Ова села ускоро ће ући у историју заборава! Даока да су постојала биће само споемини ако буде наследниак да их подигне! Насупрот томе, у последње две деценије стално се повећава број становника у урбаним деловима општине Краљево, у приградским насељима, чак за око 11 одсто годишње, а за девет одсто у самом граду. Општина се простире на 1.500 квадратних километара, а број становника је деведесетих година прошлог века повећан за 25.000 прогнаних Срба избеглих и прогнаних из бивших југословенских република и сад достиже цифру од око 120.000 житеља.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>