Љубомир Павловић: Колубара и Подгорина

  • Babajić (Ljig)

Положај села. – Бабајић је на левој обали реке Љига, а према рудничком селу Гукошима, с друге стране Љига. Село је на косањицима, које од Сувобора слазе Љигу. Земљиште је терцијерно, неравно и испресецано многим паралелним потоцима и поточићима разноликог правца. Брегови су плећати и врло се благо спуштају у долину главне реке и немају нарочитих имена.

Извора је у селу доста. Сви су око кућа, али сељаци копају и бунаре, па се и њима служе, као и водом потока и оних силних извораца, који су у почетку пограђени као чесме. Од текућих вода овога села су: Љиг, који због своје велике брзине и плаховитости тече крајем села подељен у два дела: Годевац, поток који постаје од неколико чесама у западном делу села и тече у источном правцу; Гачића Поток, који постаје од неколико извора и чесама у јужном крају села и тече том страном села и на истоку пада у Љиг.

Земље и шуме. – Имања су изван кућа и растурена по целом селу. Има доста њива око кућа, а ливаде и пашњаци су по косама, или по долинама потока. Најлепше су ливаде по Годевцу, и зиритне земље око Љига.

Шуме су појединачне, растурене по свима крајевима, а највише их је до Цветановаца и по Гачића Потоку. Шума је од лиснатог дрвета, има је у довољној мери и за све домаће потребе. У селу нема никаквих заједница.

Тип села. – Бабајић је село разбијеног типа. Сеоске су куће по косама и изнете за брегове изнад појединих потока, али су врло растурене, тако да нигде ни две нису заједно. Кад се пође од Г. Топлице окружним друмом, који обавија са северне и западне стране ово село, онда су по избрешцима тако растурене куће, да ова растуреност није могла створити ни џемате ни мале. Бабајић је прво љишко село у равници и као штосу куће овога села растурене, тако су исто и свих села испод њега.

У селу су данас три породице, а међу њих усељене нове. Од старих су породица: Брковићи (12к), Колаковићи (20), и Пејчићи (2 к.). Новије су породице, и то: у Брковићима: Николић (1к), Михаиловићи (5к) и Шукићи (2к); у Колаковићима: Мијаиловић (1к), илићи (3к), Јанићијевићи (2к), Ђурићи (2к), Јањићи (2к), Трифуновићи (1к), Сремчевићи (2к), Зврданци (3к), Јанковић (1к), Аруновић (1к), Тадић (1к), Милановић (1к), Павловић (1к), и Симићи (3к); у Пејчићима: Јовановић (1к), Пантић (2к), Сретеновић (1к), Тодоровић (1к), и Јанковић (2к).

Задруга у селу мало има. Повећа је задруга Зврндачка и повише омањих.

Подаци о селу: – Бабајић је према харачким тефтерима из 1818 год имао: 27 домова са 74 харачке главе. Према попису од 1866 било је 44 дома са 270 становника, докле према попису од 1874 године било је: 45 домова са 264 становника. Према попису од 1884 било је: 74 дома са 377 становника, докле према попису од 1890 било је: 71 дом са 459 становника. Према попису од 1895 год. било је 75 домова са 492 становника, докле према пропису од 1900 година било је: 86 домова с 547 становнику.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је: 84 а прецентни 2,9%, где је последњих година више женских него мушких.

Име селу. – Откуда је име селу непознато је, зна се само толико, да је село врло старо, да има и старих породица.

Старине у селу. 1. Кроз село, низ Годевац, по предању слазио је некакви стари пут, којим се прелазило из колубарске долине у љишку и одатле ишло у моравску. По путу су очувани трагови старих калдрма и насипа, али су то радови најновиг турског доба, још кад су били у овим крајевима. 2. У Пејчићима, најстаријој сеоској породици, и данас се распознају стара насеља овога села: сувомеђине, бадеми и остаци некадашњих станова замрлих, исељених и растурених становника овог села.

Порекло становништва и оснивање села. – Бабајић је основала породица Пејчића, за коју се држи да је „од Косова“ и да није никад могла имати више од 2-3 куће. Пејчићи млади изумиру и то изумиру у јакој мери; данас их је 3 куће, све на умору, славе св. Ђурђа. Старе куће Пејчића биле су на коси до Цветановац, од прилике 300м на запад од данашњег Бабајића, друмског насеља. Све су остале породице досељене.

Први досељеници овог села су Колаковићи. Колаци досељени у неколико породица из Никшићке Жупе пред крај 17 столећа. Неки су од Колака заостали у Старом Влаху и по горњим селима ове области, а овде су сишле 3 породице и населиле се у Годевцу, код Колачке чесме, 200 метара на југ од Пујчића. Од досељене 3 породице овог села једна се одмах одселила у Качер, у Јерменовце, и од ње су тамошњи Колаковићи; њих је у селу 20 кућа, славе св. Луку и готово су сви изменили ово старо презиме.

После Колака на годину, а не више, доселили су се Брковићи из Остатије у Ст.Влаху и населили по дну села, испод Колака, где су и данас: њих је 12 кућа, славе св. Ђурђа.

У Пејчиће доселили су се: Јовановић из Берковца, призетио се пре 40 година, слави св. Ђурђа и св. Николу. – Лазић из Цветановаца, слави св. Ђурђа и св. Стевана, а призетио се пре 30 година. – Сретеновић из Љутица, округа ужичког, доселио се као слуга и ушао жени у кућу пре 30 година, слави св. Јована. – Пантићи из Љутиња, округа ужичког, чији се отац доселио као слуга пре 40 година, има 2 куће, славе св. Ђурђа. – Тодоровић, дошао на купљено имање пре 33 године из Кад.Луке, слави Јов.Милостивог. – Јанковићи из Лалинаца, чији се отац доселио на имање пре 40 год., има их две куће, славе св. Јована.

У Колаковиће доселили су се од 1846 год., па на овамо Мијаиловић, дошао из К.Луке на имање, слави св. Арханђела. – Илићи, чији отац доселио се из Мушића, окр.ужичког као занатлија, па се овде стално настанио, има их 4 куће славе Ђурђиц. – Цвијовић је из Ракара дошао на имање, слави св. Ђурђа. – Николића отац се доселио однекуд од Старог Влаха; има их 2 куће, славе Св. Арханђела. – Средојевића се отац доселио из Г.Лајковца ове области у Колаке, њих је 3 куће, славе св. Игњата и св. Луку. – Јанићијевићи су из Дражиновића окр.ужичког: отац им се населио као слуга; њих је 2 куће, славе св.Ђорђа. – Ђурићи су из Каленића окр.ужичког, дошли на купљено имање: има их 2 куће, славе св. Ђурђа и св.Луку. – Јањићи су из истог села, доселио им се отац као слуга и призетио се, њих је 2 куће, и славе св. Ђурђа и св. Луку. – Трифуновић је скоро доселио се као слуга из Оровице у Азбуковици, слави св. Стевана. – Сремчевић је насељен на Ђурића имању, слави св. Аранђела. – Зврндаци су из Осата: њихов дед доселио се као занатлија, па се призетио у Колаке; њих јетри куће, славе св.Аранђела и св.Луку. – Јанковић доселио се на купљено имање из Планинице, слави В.Госпођу. – Аруновић је из Велишеваца доселио се на купљено имање, слави св. Ђурђа. – Тадић призетио се у Колаке, а доселио се из Штавице, окр.рудничког, слави св.Николу и св. Луку. – Милановић је из рудничког Бањана дошао уз матер, слави св. Јована. – Павловић је из Берковца  дошао уз матер, слави св. Јована. – Станковићи су из Палежине дошли на купљено имање, има их 2 куће, славе св. Николу. – Симића је отац из Дудовице, окр.београд.; њих је 3 куће, славе св.Ђурђа и св.Луку.7У Брковиће населили су се: Николић досељен из Палежнице, слави св.Николу; Михаиловићи из Бранетића, окр.рудничког, њихов је отац  дошао жени у кућу пре 80 год.; даас их има 5 кућа, славе св.Николу и св.Ђурђа; – Шукићи из Попадића ове области, њихов отац се доселио као уљез; има их 2 куће, славе св.Петку и св.Ђурђа.

На источном делу села, на путу Ваљево-Горњи Милановац, при обали реке Љига налази се друмско насеље овог села. С обе стране пута, у страни изнад реке Љига, налазе се 1 механа, општинска седница, 3 дућана и 3 приватне куће. Становници овог краја обично су занатлије, трговци и чиновници, који се узгред готово сви баве и земљорадњом. Прво се у овом крају населио Јовановић као терзија, ну данас не ради занат, већ се бави трговином, он је из породице Михаиловића у овом селу, слави св. Аранђела. Јовановић је сишао из села 1865 године и од тога доба населише се и сви остали. – Ковачевић је дошао као терзија и трговац из Босне, па пошто је наследио неког свог претходника, чију је радњу и имање примио, слави св.Пантелију и св.Ђурђа. – Поповић је из Вртиглава доселио као свештеник, слави св. Ђурђа. – Павловић је из Тометина Поља, у округу ужичком, доселио се као абаџија и трговац, слави св.Луку. – Миладиновић доселио се из Дрлача округа подринског као трговац, слави св. Трифуна. – Рацић доселио се са Катића у Ст.Влаху као механџија, слави св. Николу.

У Бабајићу има данас 85 кућа од 35 породица.

Занимање становништва. Бабајичани занимају се поглавито земљорадњом и сточарством, осим оних који су насељени на реци Љигу, чије је главно занимање занат или трговина. Земље су богате и дају доста рода, због чега се многе породице досељавају и заузимају мало по мало све боље и боље земље. Воће се гаји у доста великој мери и добро рађа. Бабајичани нису занатлије и немају потребе ни да се одају тим пословима, пошто имају сталних занатлија у свом селу или преко Љига у Гукошима, где постоји далеко веће друмско насеље. Бабајичани се не селе из свог села. Појединости о селу. – Бабајић је саставни део бабајићске општине у ср.колубарском. Судница је у Бабајићу, на Љигу, а школа и црква у Цветановцима. Гробље је подељено у два дела. Село преславља Спасов-дан.

П.С. У време пописа из 1948 године у Бабајићу је било 656 становника, а 2011 године 431 становник, у томе 14 до пет година старости уз просечну старост у селу од 44,7 година.

Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина“

Ba(h) (Ljig)

Положај села. Бах је у суподини Сувобора, на обема обалама реке Љига, који извире у овом селу. Село је у планинској котлини затвореној са свих страна високим сувоборским и ријорским косањицима и брдима. Ову је котлину са северне стране простругао Љиг, те је тако у том правцу отворио пут и селу везу с ваљевским селим. С јужне стране су Груковица и Гучево, сувоборски висови, са запада Рујевац, а с истока Грађевник. С Гучева силази дубоки, у стенама ужљебљени поток Просек и он дели башку котлину на два неједнака дела: западни мањи и источни пространији. Западни је део равнији, виши, наводњенији и за усеве подеснији, докле је источни неравнији и проструган силним потоцима, чије су долине јако ужљебљене у стенама. Западни део познат је под именом Башка Поља.

Башка корутина састављена је из секундарних конгломерата, пешчара и кречњака с вртачама, а ове стене превлађују на сувоборским висовима и Грађенику, докле су Рујевац, Башка Поља, Ријор и сви остали висови по суседним селима, са северне стране, састављени из дацитних рифова.

Сељци поглавито употребљавају воду с река и потока, као и са оних многих ситних извораца у кориту реке. Главна река овог села је Љиг. Љиг избија из пећине врелом. Пећина је дубока, на устима доста широка, а у дубини уска и ниска, под јој је ступњевит, пошто је у плочастом или слојевитом кречњаку. Пећина је под Гучевом, и Љиг, чим избије из ње, тече на север око 50м, па с јаком буком пада с висине од 15м., преко степеница саграђених од самог бигра. При том паду сељаци су му ухватили воду и навели на своје млинове, којих има знатан број у тој страни. Кад сиђе у раван, тече великом брзином, јаким бучањем и утврђеним коритом све до става са Палежничком Реком. Уз пут прима још повећу и водом доста богату речицу Башку, која силази с Глуковице.

Низ Башка Поља слазе у Палежничку Реку два појача планинска потока: кањонски плаховити Просијек и Слатина, у коју силазе све воде и оних многих извораца по Пољу. С Грађевника силази повећи и јак поток Орешковац и утиче у Љиг испод састава са Бешком Речицом.

Земља и шуме. Башке су земље од прве врсте. По Башким Пољима је црна смоница, богата хумусом, врло родна и подесна за све усеве, а како је и наводњена, то су по њој и добре ливаде. По Глађенику, Рујевцу и уз Бешку Речицу, земље су сувопарне, растресите, плитког дна, неродне, те се морају много ђубрити, па да даду бар поприличан род. Луке око Љига су бескорисне, јер плаховити Љиг квари их, затрпава и односи. Најбоље земље су по плећима сувоборских и ријорских огранака, тамо су сеоски закоси, пашњаци и испусти. Башани имају доста земље, али немају за кукурузе, с тога слазе у доња љишка села и закупљују имања, те на њима сеју кукуруз и исхрањују с пролећа своју стоку.

Шума је од лиснатог дрвета, а има је у великом изобиљу: нарочито је има по Сувобору, долинама планинских неприступачних потока, као и по селу. Рујевац и Грађеник су огољени, те и дају доста материјала за плављење сеоских лука, докле су сви други висови пошумљени. Шуме по Сувобору, Грађенику и Баш. Пољима су сеоске заједнице, те се заједнички дају под закуп, кад роде жиром или травом.

Тип села. – Бах је село особеног типа, каквог нема на Балканском Полуострву. Бах је село речног типа. Чим Љиг изађе из извора у раван, одмах испод водопада, с једне и друге стране, поређане су куће, где су куће уз реку, а пут испред њих с једне и друге стране. Уз куће су мале окућнице, врло блиске, само оградама и малим окућницама растављене. Низ Љиг слазе куће само до под Рујевац, где, чим се река отпочне ширити и пустошити своје обале, престају и сеоске куће. Како су многе породице морале из ове заједнице изаћи, те су оне махом отишле уз потоке и притоке Љигове и по истом се начину населиле. Неколике доцније насељене породице овог села, будући ненавикнуте на овај начин насељавања, растуриле су се по селу, те су тако створиле нове крајеве или мале. Према овоме сав Бах није речно насеље, него и насеље разбијеног типа. Тако Речани су башког, речног типа, а Брђани су старовлашког, докле Грађеник чини прелаз између једног и другог.

У Речанима су ове породице: Лазићи (10 кућа), Аћимовићи (7), Милинковићи (5), Живановићи (4), Миловановићи (3), Веловуловићи (Милисављевићи) (5), Рајнићи (10), Новаковићи (4), Драгојевићи (4) и Илићи (3). Брђани су: Ђурђевићи (3) и Степановићи (4). На Грађенику су: Поповићи (2), Поповићи, други (6), Цвијовићи (Филиповићи) (8), Илићи (3), Танасијевићи (1), Топаловићи (3), Петровићи (3) и Пантелићи (5).

У селу без кућа Ђурђевића и Степановића нема задруга, а ове су осредње.

Подаци о селу. – Бах је према извршеном попису од 1735 године, као село рудничког дистрикта, имао 8 домова. Бах је према попису од 1866 имао 54 дома са 408 становника, докле према попису од 1874 године 66 домова са 469 становника. Према попису од 1884 године имао је 71 домова са 523 становника, докле према попису од 1890 године 83 д са 580 становника. Према попису од 1895 било је 92 дома са 610 становника, докле према најновијем попису од 1900 године 96 домова са 672 становника.

Годишњи прираштај од 1866 године је 8,16, а проценти1,32%, где је стално више женских него мушких.

Име селу. За име селу везана је ова народна прича. Некакав богати властелин из доба немањићског, прича се, зидао је у исти мах три цркве: Маркову цркву, Степање и башку. На сва три места од један пут је отпочет рад, свуда су били настојници учени људи, који су руководили послом, јер се властелин нигде није непосредно мешао. Једнога дана реши се да обиђе сва три места и да прегледа започете радове. У М. Цркви и Степању допадну му се започети радови и нареди да се послови продуже до краја, а кад је дошао у Бах, тада му се ништа не допадне, те нареди да се посао прекине, настојник отпусти и радници исплате и истерају. Кад се властелин враћао својој кући, онда прича вели да је рекао: „Ба, ба, овде не иде како треба“, па је кажу од туда и дошло селу име. И данас Башанин, кад ово прича додаће: „Па Бах и не може се свакоме допасти!“.

Имена џемата: Грађеник и Брђани су по месту насељења, као и Речани.

Старине у селу. – 1. При извору реке Љига, на 52м од уста пећине, на ивици ове бигровите степенице, низ коју пада Љиг, налази се од стара башка црква, која је данас оправљена и сва од камена. Оваква је црква од 1873 године, а оправили су је сами сељаци о свом трошку, ма да не ради преко целе године, осим извесних одређених дана. За ову цркву наводно предање вели, да је из велике давнине, „из немањићског доба“. Она је у доба турско више пута паљена, а међу запаљеним црквама ваљевског округа од стране Махмуд-Паше Бушатлије, помиње се и црква у Баху.

2. Под Рујевцем, с источне стране, близу данашњих кућа, налази се неко место, које се зове Згариште. По народном предању овде су биле велике топионице и зграде за становање рударског особља, као и зграде за смештај прерађене руде. Мало ниже овог места налазе се Кућишта, на којима по предањима била су насеља рударских раденика.

У истини и данас се налазе трагови: сувомеђина, зидова и заостатака ранијих насеља, која обично указују на рујевачке рударске послове, који су некад морали бити јако развијени, кад се под целим Рујцем налазе „шлакње“, топионичарске згуре, и други трагови рударства.

3. Од цркве, па испод Сувобора, подножјем његових највиших висова, ишао је некакав стари пут, којим се из долине реке Љига, преко Планинице, прелазило у долину Чемернице и Мораве. На старом путу, који је планински и пресртан, а у последње доба оправљан и прошириван, налазе се остаци старих радова на путу.

Порекло становништва и оснивање села. –За Бах се прича да је село из велике давнине (Старост Баха утврђена је непобитним доказима на близу 200 година. Истина у списку села од 1738 године нема Баха, али постоји на карти тога времена, коју је Лангер публиковао  уз своју расправу. Бах се помиње међу селима потученим градом у јулу 1719, где се пише Паах). У народном предању постоји мишљење, да су ово село основале многе породице, туђе народности и вере, по занимању рудари. Ништа изближе не зна се о овим породицама, зна се само то да су биле овде, докле нису ови крајеви потпали под Турке, па су отеране, и исељене у угарске земље, а њихове зграде и куће порушене и попаљене. Како су онда биле порушене све сеоске куће и село било расељено, онда су одмах нагрнуле друге породице и населиле село. За чудо да су данашње породице око реке по предањима досељене одмах после исељења старих рударских породица. И ако је то било давно, ипак су још свеже успомене и из суседног рудничког села Ивановца. Прича се да су прешле само три породице, које су биле задружне и прво се населиле у Љигу, испод Скока. По предању ово досељење пада у почетку 16 столећа. Представници ових породица јесу данашњи Лазици (Степановићи и Рајнићи, а с њима у сродству: Аћимовићи, Милинковићи, Танасијевићи, Топаловићи, Петровићи, Пантелићи, Живановићи, Миловановићи, Речани, Илићи, Веловуловићи, Новаковићи, Драгојевићи, Миљићи, Лазарићи и Матијевићи. Сви су првобитно били у реци, па су се неки због тескобе поместили: тако су: Степановићи на Рујевцу, Петровићи, Пантелићи, неки Живановићи и Веловуловићи при извору Орешковца на Грађенику, а Танасијевићи и Топаловићи уз Башку Реку под Груковицом. Њих је у селу 78 домова, славе светог Арханђела.

Кад су сељаци у почетку 17 века били опавили цркву, нису имали попа, већ отишли тражити га. Прича се да су нашли некаквог залуталог попа у рудничкој нахији и довели га да им попује. Од овог попа доведе порекло данашњи Поповићи у Б.Реци, Ст.Влаху, и овде: њих је у Баху 2 куће, славе св. Николу.

Други Поповићи доселили су се из села Штиткова у Старом Влаху, и њихов предак се доселио као поп: њих је данас 6 кућа, славе св. Арханђела.

Ђурђевићи и Цвијовићи досељени су из Сељана у Полимљу, а доселили су се кад и Поповићи, заједно с њима, покренути другом сеобом нашег народа. Ђурђевића има данас 3 задружне куће, славе св. Николу, а Цвијовића 3 куће, и славе св. Стевана.

Кад и ови доселили су се и Илићи, чији предак доселио се из Трудова у Старом Влаху; њих је данас на Грађенику 3 куће, славе св. Николу.

У Баху је данас 95 домова од 6 породица.

Занимање становништва. – Башани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Сеју све врсте усева, а како земљиште није најбоље, и нема га у довољној мери, то се Башани спуштају низ Љиг у доња села и тамо засејавају све остале усеве, који не могу да успевају у селу. Стоке држе доста и то преко лета по Сувобору, а преко зиме у селу по Башким Пољима и Љугу, а често пута сјављују с пролећа и у доња љишка села ради исхране. Башана има и занатлија: ковача, абаџија, опанчара, зидара, качара, и ови раде занате узгред, за шта имају и своје дућане или немају. Башани се не селе из свог села.

Појединости о селу. – Бах је саставни део башке општине у округу рудничком, срезу таковском. Црква и школа су у Славковици, окр. Ваљевском, те је по томе ваљевско село, а судница му је испод врела, код садашње цркве. Гробље је издељено по малама. Село нема своје сеоске преславе.

П.С. У време пописа из 1948 године у Баху је било 1.005 становника, а у време пописа 2011 године било је 477 становника, у томе 25 деце до пет година уз просечну старост од 44,7 година.

Српски етнографски зборник, Београд, књига 8; Насеља српских земаља, књига 4, стр. 345-1085. Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина – Антропогеографска проматрања.

Babina luka (Valjevo)

Положај села. – Бабина Лука лежи на коси, која спаја Влашић са словачким шумама, које су развође рекама Убу и Рабасу. Село је по плећима, у долинама и падинама појединих узвишења, по овој коси и чак до самог Рабаса, као што има неколико кућа и преко њега. Земљиште је по све неравно и нагнуто на јужну страну реци Рабасу или на источну страну Кланичкој Реци. Средина села је равна и испуњена вртачама, од којих су неке испуњене водом и зову се језера. Терен је од секундарног кречњака, којег местимично нема, те замењује пепељави секундарни пешчар.

Знатнија узвишења су: Баболучки Вис, Бобија до Близоња, Међаци до Забрадице, Парлог, Голи Брег, Каламци и Главица у средини села. Грмићи до Кршне Главе. Караула до Гвозденовића, Пасје Торине до Дупљаја итд.

Извора у селу нема много.  Народ се служи изворским и бунарским водама. Од главнијих извора су: Бабинац, Хаџића Врело, Хајдучка Вода, Нешкова Вода, Међаши и др. који су готово сви у источном делу села.

Најлепши украс овога села је Језеро на Парлогу. Језеро је дугачко 55м, а широко 42м, нагнуто на јужну страну. Језеро не отиче, осим кад се напуни, када отиче на јужну страну; вода му је стално црвена од црвене глине са обала његових, ретко је бистро; дубоко је са северне стране где је обала стрмија 2м, а сељаци причају да је дубоко у средини и 5м; оно је водом испуњена плитка вртача, каквих је раније било по више, а сад су праве баре.

Од текућих вода овога села су: Рабас, који долази са запада и пролази кроз ово село у истом правцу и слази Колубари. Од извора Бабинца, потока Бабинца и Хаџића Врела постаје Река, речица богата водом, тече на исток и улива се у Кланичку Реку. Долина Реке је права клисура, неприступачна и водоплавна.

Земље и шуме. – Баболучке су земље по широким плећима или по долинама река. Обе су врсте земаља добре, лакородне и могу поднети за све усеве. Пошто је село особито пошумљено, те су и плећа брда наводњена, онда свуда има добрих ливада и пашњака. Најбоље зиратне земље су у Рабасу око језера и на Главици. Особите ливаде, с којих су ваљевски Турци скидали сено, јесу на Пасјим Торинама и по Бабинцу; најбољи пашњаци су око Карауле и Грмића. Село је особито добро пошумњено. Шуме су од лиснатог дрвета, има их свуда по селу, али су најбоље и најлепше у Осоју око Ребаса, Мађацима, Словцу и Караули.

У селу су сеоске заједнице у Словцу и Караули, а џематске по вису и Међацима, а то су оне неприступачне стране за данас под шеварицима.

Тип села. (Џемати овог села готово свуда зову се засеоци, али то су крајеви села или џемати, никако засеоци, како се то пише и уноси и у Статистику Краљевине Србије, Статистика 1900, 38) – Село Бабина Лука је право старовлашко село. Куће по плећима и падинама коса издвојене у веће или мање чопоре. Куће у чопорима су близу једна другој, на растојању од 20-70м; а чопори су тако далеко један од другога, колико и брегови; растојања њихова варирају између 500м и 3км. Познатији и већи чопори су: Међаци, на вису истог имена и на Парлогу; Дубрава према Међацима, с леве стране Рабаса, Рајчић на Вису, Главица на исток од њих, на истоименом брегу, и Словац до Кланичке Реке.

У Међацима су ове породице: Пејатовићи (7 кућа), Милинковићи (3 куће), Илићи (1 кућа) и Трипковићи (3 куће). У Старом Селу: Хаџићи (6), Ћебићи (3), Ћосићи (2), Нешковићи (2), Стевановићи (3), Максићи (2), Панићи (1), Срећковићи (2), Спасојевићи (2), Јовановић (1), Ранђић (1) и Мијаиловић (1); У Дубрави: Мирковићи (3к), Матићи (2), Новаковићи (3), Бабићи (3), Ристивојевићи (2)и Васиљевићи (1). У Рајчићу: Симеуновићи (9), Спасојевићи (3), Митровићи (4), Којић (1) и Мијаиловић (1); на Главици су: Стекићи (2 куће), Радојевићи (4 куће), Панић (1), Урошевићи (5); на Словцу су: Икићи (3), Живановићи (3), и Ранисављевићи (4 куће).

У селу је доста развијен задружан живот, али данас нема великих задруга: највећа је задруга Мирковића 1, Спасојевића 1, и још неке са по 20 чељади.

Подаци о селу. – Бабина Лука по харачким тефтерима из  1818 имала је 52 дома са 80 пореских и 160 харачких личности. По попису 1866 имала је: 77 дом са 741 стан, докле по поису од 1844 било је 85 домова са 765 становника. По попису од 1890 било је 92 дома са 714 становника. По попису од 1895 било је 95 домова са 799 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 2,22, а процентни 0,3%.

Име селу. Некад се ово село звало Топола, а и црква овог села, кад је некад била, звала се Тополска црква или црква у Тополи, а то име је и данас оног имања око црквине. Од када је данашње има Бабина Лука постоје ова два народна тумачења:

  • Једни држе да се први досељеник у ово село звао Бабо, па га цело село звало Бабом и по њему се село назвало Бабином Луком.
  • Други држе да је оно дошло отуда, што се нека баба утопила у поток Бабинац, о чему народ прича овако. Баба била врло стара и дошла у часни пост цркви да се причести. Црква била у потоку Тополи, у месту које се и данас зове Топола, а где се и данас налазе зидине. Кад се баба причестила, онда по обичају изађе из црве и отиде на извор да се напије воде и поједе нафору. Извор је био у потоку, а баба, стара и изнемогла, идући оклизне се и сурва у поток, те се удави у једном малом вирићу, који се саградио од надошле воде. Присутни сељаци изваде бабу и сахране је поред извора, у једној луци, где јој родбина доцније подигне и споменик. Прво се ова лука прозове Бабина Лука, а она се и данас тако зове, по том се поток и извор назову Бабинац, као и цео крај око њих. Од ове њиве и потока пренето је име и на село.

Џемати су добили имена по висовима, на којима су. Тако, Словац, Међаци, Главица и Дубрава су имена места где су поједина насеља. Старо Село је место, на које је првобитно насеље. Рајчић је презиме прве породице, насељено на том месту. Међаци су два виса на међи, међаше два села.

Старине у селу. – У потоку Бабинцу, на месту званом „Топола“, налазе се данас добро очуване зидине старе цркве овог села, у којој је последњи свештеник био Рафаило, Хаџи Рувим. Ово цркву су порушили Турци 1789 године, и од тог доба она није ни пропевала.

Старо Село зове се место на Парлогу око Језера, где су прве куће овог села биле и где су и данас најлепши примери старих кућа очувани.

У северном делу села, испод Главице, идући Караули, налзе се „Грмићи“, данас најлепше ливаде, а некад згодне пољице у шуми за скривање турских, са Уба избеглих породица, и зборно место првих поборника за слободу српског народа у 1804 години.

Порекло становништва и оснивање села. – Бабина Лука је врло старо село. У списку села округа палешког из 1738 године помиње се село Пабалузанин, које није друго до данашња Бабина Лука, само рђаво изговорено.  Име старо село, стара црква, а и старе породице, као и велики број њихов у 1818 години јасно тврде о старости овог села и о његовој насељености. Најстарија породица у селу је Хаџићи, прозвата тако по Хаџи-Рувиму, иначе је позната по д старим презименом Николајевићи. Хаџићи не знају да су од када досељени, већ су из велике давнине. Из њихове су породице онај знаменити велики мученик и претеча устанку од 1804 године Хаџи-Рувим и његов синовац Петар Милер, војвода сокоски. Поред ова два велика човека за дуги низ година било је чиновника и свештеника из ове породице, па је то престало и данас нема. Хаџића има свега 6 кућа и славе св. Луку. (Са Хаџићима су род Пејићи из Докмира, досељени првих аустријских ратова из Никшићке Жупе. Пејићи су род и са Даниловићима или Вукомановићима из Мургаша. Кад се узме да је Данило био синовац старог кнеза Грбе из Мратишића, онда су и Хаџићи од исте породице)

Од досељеника најстарији су у селу Спасојевићи у Рајчићу, досељени из Царине у Подрињу још пре „швапских ратова“ у другој половини 17 столећа; њих је данас 3 куће, али их има и расељених. Славе св. Кирјака.

Мало после Спасојевића „сишли су“ са Добротина, села окр.ужичког, Станоје и 4 пунолетна сина „да траже где год мира и боље земље“. Пред Кочину Крајину свео је Станојев син свога брата од стрица Живана и населио у селу, те тако увећао своју породицу. Ова би породица била најјача да се није расељавала 1813 године, и да нису многе куће замрле. Данас су Станојеви потомци: Ћосићи, Пановићи, Срећковићи у Старом Селу, Мијаиловићи у Рајчићу и сви Словчани; има их свега 28 кућа и сви славе Ђурђиц.

Станојева сеоба покренула је родоначелника данашњих Симеуновића, те се још с 2 брата спусти из Љештанског, окр.ужичког. Симеуновићи су прво били на Главици, па после прешли у Рајчић. Један од браће призетио се у Јанковиће у Забрдици, а други отишао у Почучке и од њега су данашњи Деспотовићи. Симеуновићи су рано изашли на глас и од њих је познати мученик Никола Симеуновић из 1815 године, сахрањен код бранковачке цркве. Симеуновићи су и Стекићи, њих има у селу 11 кућа и славе св. Николу.

У доба аустријског провизоријума спустили су се из Стрмова, окр.ужичког, због турске обести, сви они, који су у Дубрави познати под општим презименом Мирковићи: њих има 14 кућа и славе св. Јована.

После Кочине Крајине, пред устанак 1804 године, доселили су се Пејатовићи из Росића, окр.ужичког. Милинковићи су од другог брата; њих има у селу 11 кућа и славе св. Ђурђа.

У Првом Устанку доселили су се: Радојевићи из Таоре, окр.ужичког; њих је данас 5 кућа и славе св. Аранђела; Трипковићи из Будимље у Старом Влаху; њих је 3 куће и славе Св. Николу; Митровићи из Осата у Босни; њих је 4 куће и славе св. Јована.

После 1820 године доселили су се: Илић из Штрбаца у Ст. Влаху и слави св. Луку; Спасојевићи су из Тупањаца ове области и призетили су се у Станојеве  потомке; њих има 2 куће и славе св. Стевана.

Новији досељеници (после 1878 год): Којић, досељен из Осата, слави св. Ђурђа; Ранђић, досељен из Рудог у Полимљу, слави св. Арханђела и Михаиловић досељен из Маоча, слави св. Луку.

У Бабиној Луци је 94 куће од 15 породица.

Занимање становништва. –Баболучани се занимају земљорадњом и сточарством упоредо. Земља им даје колико треба за исхрану, али они иду и у долине упску и колубарску и тамо купују или закупљују читава имања, те на њима засејавају кукуруз и друге усеве или држе паснике и ливаде за летњу исхрану крупне стоке и за зимско и пролетње одгајивање ситне стоке. Међу сељацима има доста и занатлија, који иду по другим селима, па раде занат, па често организују дружине и даље се спуштају. Нерадо се селе из свога села, али ако имају у ком другом крају земље, лако се отискују од свога места и тамо се стално настањују.

Појединости о селу. – Бабина Лука је саставни део бранковачке општине. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље им је раздељено по крајевима. Преслава им није заједничка. 

У Бабиној Луци је у време пописа из 1948 године живело 1.225 становника, а у 2011 години 602 становника, у чему је било 21 дете до пет година старости, уз просечну старост у селу од 46,6 година.

Српски етнографски зборник, Београд, књига 8; Насеља српских земаља, књига 4, стр. 345-1085. Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина – Антропогеографска проматрања.

Balinović (Valjevo)

Положај села. Балиновић је на левој обали реке Јабланице, а лежи на великој коси, која се од Медведника упутила ка Ваљеву и служи као развође Јабланици и Обници. Западни део ове косе зове се Богдане, а источни Осијањ и под тим именом силази до става поменутих двеју река. Балиновић је брдско село, земљиште је од секундарног кречњака с вртачама, чија су подина порфирити. Главнија узвишења су: на Богдани Анатема до Тупањца и на осијању Вињоша до Златарића, по којој су огољени порфирити. Стране су брда врло стрме и камените, и нагло се спуштају у Јабланицу, докле су им плећа заравњена, а туда су и сеоске куће. С брда слазе уски у камену ижљебљени суви потоци, који више личе на точила, него на праве потоке.

Извора је у селу мало. Под Анатемом налази се јак извор Велике Воде, од кога постаје Дубоки Поток, притока Тупањачке Реке. Неколико мањих извора налазе се на Вињоши, докле их на Богдани нема. Сељаци се служе изворском и речном водом, као и водом бунара, у које се хвата кишна вода.

Земље и шуме. – Балиновачке су земље око кућа и реке. Земље око кућа су кречне, суве и посне и кад се натиру, могу да дају приличан род. Главније сеоске земље су на Јабланици испод Осоја, на Кулини и око Змајевца, а то су луке, већином наносне и врло родне земље, које дају и добре зиратне земље и ливаде, докле на Богдани и низ Тупањачку Реку има само зиратних земаља. Земљом је уопште оскудно село, с тога сељаци слазе у доња села и тамо закупљују имања и на њима засејавају потребне усеве и одржавају своју стоку.

Шуме је у селу доста. Све су стране висова пошумљене, а најлепше су шуме на десној страни Јабланице у Осоју и Змајевцу до Стубла, као и низ Тупањачку Реку. Сеоских имања и шума нема, а има мало испуста по огољеним странама Вињоше око окружног друма, који је изведен уз ово брдо. Поједине породице имају својих заједница у шуми и испистима, али су мале и скоро се изгубиле, пошто су се шуме исекле.

Тип села. Балиновић је село разбијеног типа. И ако су куће овог села на Богдани, а ако цело село представља једну породичну заједницу, ипак су појединци изашлли из своје матице и поместили се даље на север ка Тупањачкој Реци и њеним притокама, или на исток ка Вињоши и њеним падинама. У селу су куће раздељене у 3 џемата: Богдању, Ђурђевиће и Новаковиће. Куће су у џематима на растојању од 20-25м, а џемати су на 20-300м.

На Богдани, чији се насељеници зову и Брђани, су: Маринковићи (3 куће), Миловановићи (3), Лазаревићи (3) Миливојевићи (4), Антићи (1), Манојловићи (4), Ђоковићи (6), Петровићи (1) и Бранковићи (2). У Ђурђевићима су: Ђурђевићи (3), Марковићи (1), Радојчић (1) и Јаковљевић (1). У Новаковићима су: Новаковићи (4).

У селу нема великих задруга, а осредњих има приличан број. Знатније су задруге: Миливојевића 1, Ђурђевића 1 и Марковића.

Подаци о селу. Код Вука у харачким тефтерима ово село бележи се са „Балиновић“. Према харачким тефтерима из 1818 године у Балиновићу је било 9 домова са 14 породица и 35 харачких лица. Према попису од 1866 било је 21 домова са 208  становника, докле 1874 било је 22 дома са 214 становника. Према попису од 1884 било је 27 домова са 242 становника, докле према попису од 1890 било је 27 домова са 288 становника. Према попису од 1895 било је 30 домова са 286 становника, докле према најновијем попису од 1900 било је 36 домова са 310 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 3,11, а процентни 1,26%.

Име селу: – Име села Балиновић сељаци тумаче да је дошло од турске речи Балија, имена некаквог сеоског спахије.

Имена џемата Богдана и Брђани су по месту насељења, а Новаковићи и Ђурђевићи по именима породица.

Старине у селу. На десној обали Јабланице, испод брда Осоја, налази се неко место Кулина, од којег данас нема ни трага. За Кулину се прича да је ту била кула спахије Балије, да је доцније разрушена и да су сељаци камење разнели и растурели.

Порекло становништва и оснивање села. Балиновић се сматрао као раселица суседног села Златарића. Он је и данас спојен с истим селом; њихове су куће уткане једна у другу, а имања су им у заједници. За старије породице овог села не зна се, а за данашње држи да су досељене и да су оне први оснивачи села. Балиновић су основала два оделита брата, досељена у другој половини 17 века из околине Прибоја у Ст. Влаху и насељена на Богдани, где су и данас најстарије куће. У први мах биле су 2 куће, обе са заједничким имањима. Млађи брат после 30 година, пошто је провео на Богдани, исели се на своје ровине и уступи старијем све своје имање на Богдани, што њему овај учини у ровинама. Ове су ровине биле на јужној страни Богдане и по њима се прозове и ово насеље Ровине –Ровни, а то је данашње село, које је непосредно везано за Балиновић, а на јужну страну од тога.

Први брат остане на Богдани и држи се да је ово име дошло од имена Богдана, матере првих досељеника и да се овако звало и село, па се тек касније прозвало Балиновић.

Сви Балиновци, колико их год има у селу, потомци су оног првог брата, заосталог на Богдани. Међу њих се нико није доселио, а ако би се ко доселио, тај би се одмах и иселио, пошто није могао наћи подесних погодаба за свој опстанак. Балиновци су и данас род међу собом, не узимају се и свуда истичу своје сродство; многи су се иселили одавде, те их има у Памбуковици, Ваљеву, Шарбанама и другим областима. У селу има данас 36 кућа, славе св Јована.

У Ђурђевиће се скоро призетио неки Митровић из Мајиновића, па је примио презиме Ђурђевића, а слави св. Алимпија и св. Јована.

У селу има 37 кућа од 2 породице.

Занимање становништва. Балиновци се занимају земљорадњом. У колико им је мало земље у селу, и у колико им је она сиромашна и не даје све потребе у довољној мери, у толико се они више спуштају у доња јабланичка и обничка села, те купују имања или узимају под закуп, па на њима раде земљу у јачој мери и траже да им она да оно, што у селу нису били у стању наћи. Воћа су им велика и непрестано их подижу, а добро им и рађају. Занате уче и раде по селу и околини, али узгред готово сваки се бави по каквим споредним послом, као: жежењем креча и трговином.

Појединости о селу. – Балиновић је саставни део јовањске општине у срезу ваљевском. Судница и школа су у Јовањи, а црква у Причевићу. Гробље је заједничко и у долини Јабланице и није се мењало још од првих дана насељења овог места. Сеоска је преслава Јовани 8 маја.

П.С. Балиновић је имао 400 становника приликом пописа из 1948 године, а 2011 године имао је 140 становника, у томе само једно дете до пет година старости (ни једно узраста од 5 до 9 година), и просечну старост становника од 56,9 година.

Српски етнографски зборник, Београд, књига 8; Насеља српских земаља, књига 4, стр. 345-1085. Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина – Антропогеографска проматрања.

5. Бачевци

Положај села. – Бачевци су на пространој кречњачкој висоравни, на јужном крају обе области. Бачевска висораван је ограничена са севера Чубрицом, Киком и Вучјаком, са запада Рогуљама, с југа Ластром и истока Висом. Висораван је на северу отворена, а између Кика и Рогуља спојена са драчићском висоравни: она је терен разноликог облика са каменитим дном и црвеницом, а празних, а и напуњених атмосферском водом.

Брда око висоравни су висока, широких плећа и неприметно прелазе у висораван, докле су им стране, окренуте од села, врло стрме, кршевите, препуне пештера, и других карсних објеката. Нарочито се у овом истичу: Ластра, Рогуље, Вис и Брдо. У горњем крају села, изнад механе, налазе се испољене порфиритне стене, које су једина изворска места овог села.

На целој висоравни нигде ниједног извора. … Извори се зову бунарима, слаби су и пресушују, те је село принуђено ићи даље тражећи воду.

Земље и шуме. – Бачевци су планинско карсно село и највише село у области Колубаре. Зиратне су земље по вртачама и долинама. Земље су кречне суве, посне и шупље и само кад су кишне године могу рађати, иначе су по све неродне. Земље су око кућа, а има их и по висовима. Да није вртача не би било нигде ни једног парчета родне земље, по вртачама сеју се сви усеви као и поврће и друго културно биље. Ливада и пасника нема. .. У колико нема добрих имања у селу, у толико су више Бачевчани сишли у Буковску Ријеку и покуповали од суседних сељака из ужичког округа све њихове луке, те су тако добили ливаде, пашњаке, и кукурузне земље. Луке су водоплавне, а доста их пропада и засипа река, али ипак их доста остаје…

Тип села. – Бачевци су село разбијеног типа. Куће су по вртачама, раздељене у поједине џемате, издвојене један од другога и раздвојене омањим неприметним избрешцима. Куће су по џематима врло блиске и тако стрпане по доловима, да често пута има их у једној вртачи по 3-4. Растојање по џематима је негде мало, а негде веће, варира од 50-500м. Како кроз средину села преко висоравни прелази окружни друм Ваљево – Ужице, то је згодно поделио село на два дела: Г. И Д. Бачевце. Део пута под Висом, с леве стране пута, зове се Г. Бачевци, а на Рогуљама и до Ковачице, с десне стране пута Д: Бачевци. У Д. Бачевцима су џемати: Бадићи и Мишковићи, а у Горњим су: Жарковићи, Окрајчани и Ђурићи.

Бадићи су до Ковачица и ту су: Жарковићи (9 к), Мијаиловић (1), Бадићи (2), Милановићи (1), Кулинчевић (1), Шишовићи (2), Обрадовић (1).

Мишковићи су у Дубоком Потоку и под Рогуљама и Брдом и ту су: Мишковићи (6), Радојичић (1), Табаковићи (8), и Ниновићи (7).

Жарковићи су на врху Ластре по њеним деловима, и ту су: Гоге или Жарковићи (8), Терзићи (7), Петровићи (2), Кићановићи (5) и Миловановићи (Спакићи) (2).

Окрајчани су по Вису и његовим доловима, и ту су: Николићи (6), Петровићи (Латићи) (3), Крстићи (3), Нинковићи (Илинчићи) (1).

Ђурићи су по дну горњег села, до Пријездића и ту су: Пантелићи (8), Обућине (Нешковићи) (6), Ђурићи (6), Тешићи (4), Додовићи (Радовановићи) (4), Николићи (Бркићи) (2к), и Савићи (16).

У Бачевцима нема великих задруга. Веће су задруге Обућинска 1, Савића 2, Пантелића 1, Гогића 2, и друге.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима Бачевци (код Вука „Баћевци“) имали су 28 домова са 41 породицом и 108 харачких лица. Према попису од 1866 било је 81 дом са 632 становника, докле према попису од 1874 било је:88 домова са 691 становника. Према попису од 1884 било је 104 дома са 720 становника, докле према попису од 1890 године било је 100 дома са 790 становника. Према попису од 1895 године било је 105 дом са 843 становника, докле према најновијем попису од 1900 било је 122 дома са 924 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 9,7, а процентни 1,25%.

Име селу: – Бачевци слабо знају откуда је име њиховом селу. Тек по неки држе да су прве породице овога села морале бити „бачвари“, па да се по томе прозвало њихово село. О бачевању или бачијању нису се очувале никакве успомене код сељака овога села, ма да су и данас у великој већини сточари.

Имена џемата су породични називи, а име Окрајчани дошло је од туда, што су  у крају села, најдубље ушли у планину Маљен.

Старине села. – 1) На врху Ластре, с десне стране окружног друма, налазе се и данас неке сувозидине, остаци некакве, по мишљењу сељака, куле Турчина, спахије овог села.

2). При врху Ластре, испод горњих зидина, налази се неко местанце које се зове „Караула“, за које се мисли да је на њему била погранична аустријска караула, кад је село било под аустријском управом у првој половини 18 столећа (У списку ваљевских села нема ни помена о Бачевцима, а нема га ни као хајдучког села, ма да је и данас и онда погранично село. У списку је погранично село Равње, које је на северној страни, испод Вучјака. Али при свем томе сељаци држе да је његова Караула седиште тадашње хајдучке посаде).

3). У Доњим Бачевцима, где су данас Бадића куће, налазе се многа напуштена уздигнута места, за које се држи да су биле старе куће некадашњег првог села, које се доцније поместило са овога места.

4). У турско доба, а и раније, пролазио је преко овог села пут, који је спајао Ваљево са ужичким крајем. Тај је пут ишао кроз доњи део села поред садашњег окружног друма и поред карауле излазио на Ластру, одакле је ишао косо до Дебелог Цера и по том се дупке слазио у Буковску Ријеку…

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарија породица у селу сматра се Бадића. За њих се држи да су основали село, да су у најстарије доба били у јарузи Дубоког Потока, па су, не зна се када, изашли на садашње место. Бадића је било много породица, па су се неке иселиле, нека замрле, а и ове сад што су у селу на умору су. У овој породици живео је неки Обрад, прозват Бада крајем 18 и у почетку 19 века, по коме се и ови данашњи зову Бадићи. О њему се причају читаве легенде, из којих се највише види да је знатно утицао на насељавање села, као и и на имовно стање појединих породица. Бадића има данас само 2 куће, славе Св. Николу.

Најстарији досељеници овог села су Гоге или Жарковићи. Гоге су се доселиле пред крај 18 века из села Кучина у Подлимљу због крвне освете и прво се населиле поред Бадића, где их и сада има, а после поместише се у горњи део села, где чине читав џемат; њих је 17 кућа, славе Св. Николу.

Некако у исто доба доселили су се у ово село данашњи Савићи из села Биоске, у Старом Влаху, досељени као и Гоге у 3 породице и насељени су прво у јарузи код изумрлих Бадића, одакле их је Бада преместио у горњи крај села; њих је данас 16 кућа, славе Св. Ђурђа.

Кад и Савићи доселили су се и Табаци са Његуша у Црној Гори. Родоначелник ове породице умео је да гради опанке и штави коже, те је прозват Табак. Табаци су на гласу јунаци и хајдуци у турско доба, многи су помрли хајдукујући, као и у борбама у почетку 19 века. Табаци су заузели место старих Бадића у јарузи, па су и данас ту: њих је 8 кућа, славе Св. Николу.

У почетку 18 столећа досељена је из Кремана у Старом Влаху Ђурићева породица, камо се пре тога доселила из Г. Колашина у Црној Гори. У Бачевце су се доселила три брата: Кићан, Ђура и Пантелија (Додо), и они су се населили под Висом, где су и дана, и они су били први насељеници у горњем крају села. Од Ђура су: Ђурићи, Тешићи и Бркићи, од Дода: Пантелићи и Додовићи, а од Кићана: Кићановићи и Спакићи; њих је свега 31 кућа, славе Св. Јована.

Кад и Урићи досељени су и Мишковићи. Од Мишковића доселила су три брата: Мишко, Радојица и Нино, и они су досељени подељени из Обарде у Полимљу, одакле су прво прешли у Ојковицу, у Стари Влах, па тек одатле сишли у ово село и населили се у јарузи испод Бадића, где су и данас; њих је 14 кућа, славе Св. Јована.

После аустријске окупације ових крајева дошли су у село Обућине, досељени из Г. Колашина и насељени прво код Гога и Бадића у доњем крају села, па неки деобом поместили се у Ђуриће у горњи крај, а неки и данас остали у Бадићима. Обућине су досељени као сточари, њих је данас 8 кућа, а има их одсељених и на Руднику, славе Св. Ђурђа.

После Кочине Крајине доселио се у ово село некакав Неша Терзија из села Биоске у Ст.Влаху, и њега је стари Бада населио на Ластри, где су му и данас потомцим прозвати по њему НешићиМ њих је 9 кућа, зову се Терзићи и Петровићи, славе Св. Алимпија.

Кад се Неша доселио, доселили су се у ово село и данашњи Латићи, Нинковићи, Крстићи и Николићи, звани Окрајчани. И њих је Бада населио у искрају села, дубоко у планини до Чубрице крчмарске, где су и данас. Окрајчана је било у први мах две породице, а данас их има 14 кућа, славе Св. Ђурђа. Ови су се доселили из Јабланице у Ст. Влаху.

Новији су досељеници: Мијаиловић доселио се из суседног села Ласковица и призетио се у Бадиће, слави Св. Јована и Св. Николу. – Милановић је из Осата у Босни доселио се као мајстор и призетио у Бадиће, слави Св. Николу. – Кулин–евић је из Лесковаца од истоимене породице, призетио се у Бадиће, слави Св. Николу, а своју славу напустио. – Ерац се доселио пре 20 година из Стојића округа ужичког и призетио у Гогиће, слави Св. Николу, а своју славу напустио.

У Бачевцима је данас 123 дома од 13 породица.

Занимање становништва. – Главна занимања сељака овог села су: земљорадња и сточарство, докле у последње доба гаји се доста и воћа. Бачевске су земље у опште неродне, па и кад се најбоље гноје, кад су и кишне године, онда због велике висине и рђавог рада дају слабе плодове. Отуда је ретка година да да толика средства, да су она у стању да подмире редовне потребе становништва, због чега се редовно храна купује.  Стоке, нарочито ситније и коња има у великом броју. Преко лета се напаса по сеоским испустима и буковским брдима, преко зиме је у Ријеци или по селу, а с пролећа се редовно сјављује у колубарска села, те се исхрањује. Воћњаци су у последње доба почели отподизати се, има их доста и рађају доста добро, готово боље рађају него у доњим селима, која нису овако висока.

Рђаво земљиште, јака нарођеност у селу, и редовна неродност нагоне Бачевчане, да се из реда одају занатима и да се исељавају на своја раније купљена имања по доњим селима, или се спуштају по служби, занатима и трговини. Нема сељака да не зна заната; најчешћи и најмилији занат сваког сељака је качарски и овај раде и у селу и по суседним селима. Поред качарског заната Бачевци знају: зидарски, дрводељски, тесачки, коларски, ковачки, плетарски и стругарски занат. Мало који да преко зиме не израђује у слободним часовима: виле, лопате, рогуље, чабрице и другу дрвенарију и да је с пролећа не продаје по трговима у Ужицу и Ваљеву, као и по селима, где обично дају у размену за храну. Осим тога Бачевчани продају по Ваљеву и суседним селима и дрва за огрев, па ако немају своје шуме, они је секу по планини у туђим шумама, ако су раније дошли по њих.

Нероднијих година многи се Бачевчани спуштају у доња села и иду у печалбу (аргаштину). По печалби су с пролећа, преко лета, а с јесени се враћају натраг у село. По некад се с јесени спушта по више удружених млађих људи и тад су обично по пушницама ради сушења шљива. Извесне породице, као Окрајчани, Ниновићи и неки Ђурићи, редовно своју сувишну мушку децу упућују по занатима, служби и трговини, и ти су обично по градовима, па се и не враћају.

Појединости о селу. Бачевци су саставни део драчићске општине у срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Драчићу два и по сата далеко од села.

У средини села, при почетку Дубоке Јаруге, налази се нека стара путничка механа, која је својина сељака овог села, па је они и држе. Гробља имају два за два краја села. Село нема преславе.

Бачевци су 1948 године имали 1205 становника, а 2011 године 381 становника, у томе 10 деце до 5 година старости и просечну старост од 51,8 година. 

П.С. У време пописа из 1948 године у Бачевцима је живело 1.205 становника, а 2011 године било је 381 становника, у томе 10 деце до пет година старости, уз просечну старост од 51,8 година.

6. Белић

Положај села. Белићје на обема обалама реке Граца. Земљиште је кречњачко. Обале Граца су високе, кршевите, препуне пештера и других карсних објеката. Долина речна врло је сужена и права клисура и у овом селу је најлепши део грачанске клисуре…

Извора у селу нема. Свега су у близини корита Граца три извора, која су врло јака и права врела. Испод Новакове Стијене, под Боблијом, избија врло јако, непресушно пећинско  врело, познато под именом Белићско Врело. Врело испод извора, после 20 метара тока пада у Градац с висине од 9м. Друга два извора као и овај су на десној обали Граца и зову се Студенац и Изворац, али они оба пресушују. Сељаци се служе једино речном водом с реке Граца.

Земље и шуме. – Сеоске зиратне земље су по вртачама у средини села. Имања су око кућа у горњем току потока испод Курјачког Брда, по Вигњу и Боблији. Најлепше су земље око потока и зову се Селиште. Земље су посне, неродне и суве, дају добре стрмне усеве, кад се натиру и правилно обрађују. У долини Граца свега да су 2-3 луке, које се дају тешко одржавати од засипања. У опште село нема земље у довољној мери. Много је земље под каменом, те је немогуће обделовати је. 

Шуме је у селу по све мало. Нешто мало има по Добротину, иначе су сви висови и стране око Граца голе и потпуно остављене пустошном дејству атмосферилија, с чега је Градац и оно мало земље око себе упропастио и у голи камен и нанос претворио. Све огољене стране појединих брда, као и сви кршеви око Граца и Врела су сеоска заједница, на којој се заједнички напаса стока целог села.

Тип села. – Белић је мало брдско село, разбијеног типа. Сеоске су куће у једној групи под Курјачким Брдом, на растојању 20-100 м. Село је прави џемат, издељен у 2-3 групе, и то су куће појединих сродних породица.

У Белићу су ове породице: Јеремићи (3к), Грујичићи (3), Јевтићи (6), Новаковићи (2), Аврамовићи (1) и Савићи (1к). У селу нема задруга.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 године Белић је имао 5 домова са 7 породица и 16 харачких глава. Према попису од 1866 године било је: 13 домова са 77 становника, докле према попису од 1874 било је 15 домова са 115 становника. Према попису од 1874 било је 15 домова са 115 становника. Према попису од 1884 било је 15 домова са 79 становника, докле према попису од 1890 године било је 17 домова са 107 становника. Према попису од 1895 било је: 19 домова са 114 становника, докле према попису од 1900 године било је 16 домова са 121 становником.

Годишњи прираштај становништва био је од 1866 године 1,91, а процентни 2,49%.

Име селу. – Белић је породично презиме прве породице овог села из Риђана у Никшићкој Жупи.

Старине у селу. – У врху сеоског сувог потока налази се једно старо место које се зове Селиште, где су биле настањене неке породице из Босне, али их је куга растерала, те се њихово место пребивања назива селиште.

Порекло становништва и оснивање села. – Село Белић основала су четири брата: Јеремија, Новак, Јевта и Грујица Белићи, досељени после 1689 године из Риђана у Никшићкој Жупи, одакле су се склонили од турске обести. Поред Белића сви остали који су се доцније доселили, раселили су се које куда. Тако једни су отишли у Посавину, те их има у Забрежју, Бољевцу и у другим селима преко Саве. Од ова у селу насељена 4 брата су: Јеремићи, Грујичићи, Јевтићи и Новаковићи: њих је данас у селу 14 кућа, а има их врло много расељених, славе Св. Луку.

Новији су досељеници: Станић, досељен из Росића у округу ужичком, призетио се у Јевтиће, и Аврамовић из Лесковица ове области, и ова славе св. Луку, а напустили своју славу.

У Белићу је 16 кућа од 3 породице.

Занимање становништва. – Главно занимање сељака је земљорадња и воћарство. Земља је неродна а и нема је много, те су сељаци принуђени куповати потребну храну, при ма и мало неродној години, што их нагони да се исељавају у доња колубарска села или се, док су још мали, удаљују по службама и занатима, те се тако не враћају. Стоке нема много, те се земље немају чиме одржавати у добром стању. Белићани (Беличани) знају занате, а раде их по селу и изван њега, а осим тога одају риболову по Грацу и Колубари.

Појединости у селу. – Белић је саставни део драчићке општине у срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је заједничко у средини села. Сеоска је преслава Спасов-дан.

П.С. Белић је 1948 године имао 142 становника, а 2011 године 109 становника, у томе 3 узраста до 5 година (по 11 у узрасту од 10 до 15 година, и од 15 до 20 година) и просечну старост од 42,8 година.

7 Бело Поље

Положај села. – Бело Поље је саставни део општине града Ваљева и налази се на западној страни од њега уз реку Обницу. Земљиште је кречњачко, наравно и испресецано потоцима. Главнија узвишења су: Митровића Брдо, Боричевац, Кајмак Брдо, Авразовића Јабуде; висови су благих падина, плећати и падају ка реци Обници.

Извора у селу има доста. Три су јака извора, који граде потоке и стичу се у Обницу: та три потока носе назив Сењевац, који долази са Царића, Аврузовића Јабуке и Боричевац имају јака врела у долини Обнице, али која су ретко у употреби, почем је ова велика просторија слабо насељена.

Земља и шума. – Зиратне су земље око кућа и потока. Мало је зиратне земље , а више шумске и испуста. Зиратне земље су суве, посне и доста неродне кречуше. Добре су ливаде у долини Сењевца, а најлепше зиратне земље по Кајмаковом Брду и око Обнице. Сељаци имају доста земље, али је од ње већи део у рукама сељака са стране.

Шуме су од лиснатог дрвета. Шуме је доста и има је и за гориво и за грађу у довољној мери. Најлепше добро овог села је Боричевац у простору преко 200 ха и својина је општине града Ваљева, као што су и они многи испусти у каменарице поред Обнице. Сеоских заједница нема, нити каквих других.

Тип села. – Бело Поље је село разбијеног типа. Сеоске су куће у малим групама, растурене по целом селу, има их у Обници, за тим у Стењевцу и по Аврузовића Јабукама. Групе су на одстојању од 150-300 м докле су куће у њима раздалеко 40-60 м.

У Белом Пољу су ове породице: Ристивојевић (1 к), Аврузи (Радојевићи) (2), Томићи (2), Параментићи (3), Веселиновићи (3) и Ракић (1).

Задруге су: Параментића 1 са преко 30 душа и Веселиновића 1.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1822 год Бело Поље је спадало у асовину и тада су сваова села ваљевске асовине са Ваљевом бројала 104 дома са 131 породицом и 252 харачке главе. У пописима од 1866 и 1874 село није издвојено од Ваљева, а према попису 1884 имало је 12 домова, докле у 1890 имало је 11. Према попису од 1895 имало је 10, а најновијим од 1900 опет 10, где нису узете у рачун све куће овога села.

Име селу. – Име селу дали су досељеници, досељени из Бијелог Поља у Старом Влаху, које су поједини Турци насељавали.

Порекло становништва и оснивање села. – Бело Поље у турско доба било је царска домена и по њему су привремено насељаване разнолике породице, које су биле неко доба у овом месту, па су се саме по себи, или од обести појединих Турака, иселиле и отишле некуда. Тек кад су Турци истерани из Ваљева, и кад су напустили своја имања, од тада почињу поједине породице досељавати на имања, до којих су куповином долазили, јер је готово цело село прешло у својину града Ваљева.

Још докле су Турци били у Ваљеву, у овом селу живели су Аврузи досељени из Бијелог Поља у Старом Влаху. Аврузи су досељени пред Кочину Крајину у 5 породица, од којих су мног замрле а неке отишле у Драгијевицу: данас их је само 2 куће и славе Св. Петра.

На њихово имање доселили су се Томићи из Рогачице: њихов је предак дошао као слуга и населио се на купљеном имању: има их 2 куће, славе светог Срђа и досељени су пре 70 година.

Новији су досељеници: Параментићи прешли после деобе у селу из суседног села Седлара на своје имање, које су купили од старих Авруза; њих је 3 куће, славе Св. Николу. – Ристивојевић се доселио из Маоча у Полимљу уз Бабинску Разуру, и населио се на Авруском имању, слави св Јована. – Веселиновићи су се доселили из Осата у Босни и населили се на купљеном имању од старог кнеза Бобовца, а раније били зидари по Ваљеву; има их 3 куће. – Ракић је из Седлара прешао после деобе на купљено имање од наследника старог Бобовца, слави св Стевана.

У Б. Пољу има данас 12 кућа од 6 породица.

Занимање становништва. – Белопољци се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земља им даје доста рода, а воће стално напредује. Занате не уче, али по неки баве се рабаџијањем по гладу, или надничењем.

Појединости о селу. – Бело Поље је у општини града Ваљева. И судница и школа и црква су у граду Ваљеву, а гробље је на Боричевцу заједничко с једним дело Рађ. Села. Село нема преславе ни кмета, нити каквог другог представника, али је ипак право село, јер су му становници и по начину насељавања и занимања прави сељаци.

П.С. Бело Поље је у међувремену, 1971 године, постало део града Ваљева.

8. Белошевац

.

Положај села. – Белошевац лежи у долини колубарској и на обалама речице Бање, која долази с југа из Петњичке Пећине. Сеоске су куће по плећима брда и њиховим присојним и осојним странама. Земљиште сеоско је од терцијарних глинаца и мергле или од колубарских делувијалних пескова, равно, а уздигнуто му је само оно место где су куће. Главнија су узвишења: Трешњевац до Петнице и на левој страни Бање и Орловац на десној страни, до Клинаца. Брегови су пласасти и благих падина.

Извора је у селу доста. Народ се служи изворском и речном водом. Од главнијих извора су: Брестови у средини села, где се држи сеоски састанак…

Земља и шуме. – У селу има две врсте земаља: колубарских и бањских. Колубарске су земље гомиле наслаганог песка, шљунка и облутака, и онда нису ни за шта, већ по нугди служе за попашу, или су пескуше с многим наносом подесне за обрађивање, када на њима успевају особито добро све врсте жита. Бањске су земље од црне смонице, која је врло богата хумусом и јако наводњена. Ове земље су особито родне и добре и за испашу и за ливаде. Земље по брду су или под воћем или су зиратне земље и добре каквоће.

Шуме у селу нема. Само по колубарским песковима расту врбе, иве и по која топола и то су једини шумски крајеви овог села, из којих се село дрви. Дрва за грађу и огрев купују у већој количини по околним селима…

У селу нема никаквих заједница. Цео сеоски атар подељен је на појединце и у сваком делу има сваки сељак по једну или две ливаде.

Тип села. По положају и распореду кућа Белошевац чини изузетак од осталих села у областима – оно је село збијеног типа… Цело село је као један џемат, али у коме се опет распознају поједини крајеви. Цео крај око Брестова зове се Пејићани.

Главни део села је око Брестова, а неколико су кућа преко Бање под осојем брда Орловца, због чега се зову Осојани.

Уза само село са јужне стране, поред сувоборског пута, припети су Осаћани, тако да су се и они деобом спојили са овим селом. Од целог села треба разликовати насељенике наших дана, насељене изван села, поред путова и по Колубари, а то су тако звани Колубари.

У Пејићанима су ове породице: Пејићи (1 кућа), Бабићи (5), Јеремићи (1), Максимовићи (1) Видићи (Николићи) (4), Милановићи (1), Петровићи (1), Дражићи (1), Панићи (1), Поповићи (3), Лазићи (2), Лазић (1), Грујичићи (1), Веселић (1), Матијашевић (2), Томићи (1), Вујићи (3), Пантелићи (2), Милутиновићи (2), Илићи (2), Грбићи (1), Ћировићи (1), Јанковићи (1), Главоњићи (1) и Јовановићи (1).

У Поточарима су: Марковићи (2), Исаиловићи (3), Пауновићи (1), и Марковићи (Јолџићи) (1). У Осојанима су: Васиљевићи (Павићи) (2), Прокићи (1), Тешићи (2), Ђокић (1), Новаковић (1), Цвијовић (1) и Спасојевић (1). У Колебари су: Савић (1), Новаковић (1), Миловановић (1), Миловановић (1), Ћировић (1), Мршовић (1) и Зарић (1).

У Белошевцу је врло мало задруга, има их и природних и неприродних, где се по 2 разнородне породице спојиле у једну кућу. Природне су задруге: Спасојевића, Тешића, а неприродне: Јолџића, Петровића и Јовановића. У задругама друге врсте две несродне има мало сродне породице збратимиле су се и живе у задрузи, а обе одржавају своје домаћинство и славе.

Подаци о селу. – Белошевац је по харачким тефтерима из 1818 године имао 51 дом, са 66 породица и 134 харачке личности. По попису из 1866 у селу је било 45 домова са 283 становника, докле према попису од 1874 било је 52 домова са 276 становника.По попису од 1884 године било је 56 д са 316 становника, а по попису од 1890 године 61 дом са 503 ст. По попису од 1895 било је 62 дома са 414 становника, докле по најновијем попису било је 57 домова са 388 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 је 2,3 а процентни 1,25% са великим колебањима.

Име селу. – За име селу везане су разнолике приче:

  • Једни држе да је име селу дошло од „беле земље“ коју овде зову „белуша“.
  • Други држа да је име селу дошло од неког Белуша (Белоша), првог досељеника у ово село.
  • Трећи, а ових је највећи број, држе да су име селу донеле најстарије породице са Косова, досељене из тамошњег села Белошевца.

Оснивање села и порекло становништва. – По причању старих људи Белошевац је новије насеље и много млађе од суседне Петнице. За најстарије породице сељаци држе да су се одавде иселиле, јер и данас у Срему има око Руме из овог села досељених породица. Најстарија породица у селу је Пејићани, досељена у општој сеоби у 3 породице из села Белошевца са Косова, пред крај 17 века. Пејићани су прешли на Рашкој у Србију а прешли су у 5 сродних породица, од којих се 2 породице одвоје у близини Чачка или Краљева и спусте Крагујевцу, те оснују Белошевац, а друге 3 дођу у овај округ и оснују село Белошевац. Прво је насеље било код Брестова, где су и данас, па су доцније заузели и Брдо и његове падине. Кад су се ове породице населиле, по причању пок. Маринка Пејића, који је умро пре 5 година у својој 78 години, њихови стари дуго су се скривали од Турака и нису се показивали, а могли су то радити јер су се населили у шумском крају, који су морали крчити и тако добивати што више земље за обделовање.

Пејићани су у групи све један поред другог, поглавито око Брестова и по Брду, а као Пејићани сматрају се у селу: Пејићи, Бабићи, Јеремићи, Максимовићи, Видићи, Николићи, Лазићи, Илићи и Јолџићи: има их 22 куће и све славе св. Арханђела. Пејићана има доста расељених, а многе су породице замрле и изгубиле се.

После Пејићања досељени су у ово село данашњи Јаночићи. Некаква баба Јанока доселила се у почетку 18 века из села Брезове или Брезне, у близини Нове Вароши, и са собом довела своја 3 пунолетна сина. Јаночини потомци данас се не презивају овако, али се сви знају под овим презименом, а то су: Павићи, Прокићи и Милановићи. Јанока се прво налазила под Орловцем, а њени су потомци после прелазили и међу Пејићане, те их и тамо има. Јаночића има 6 кућа и славе св. Јована. Пред Кочину Крајину доселиле су се две породице из Осата у Босни, и то су данашњи Осаћани: Исаиловићи и Марковићи. Осаћани су у Потоку, одмах поред Пејићана: првих има 3 куће, а других 2; први славе св Јована, а други св Арханђела.

Пред први устанак доселили су се: Вујићи из Трнаваца у Ст. Влаху; данас их је 4 куће и славе св. Пантелију. Предак Вујића доселио се као надничар и населио се у Пејићане, где су и данас његови потомци.

Кад и Вујићи досељени су данашњи Поповићи, као свештеничка породица из околине Раче у Ст. Влаху: њих је три куће и има их одсељених у 1813 години и у Срем, славе св. Ђурђа.

После Кочине Крајине, досељени су и Милутиновићи из околине Призрена у Старој Србији, одакле им је предак побегао због арнаутског зулума и населио се уз Пејићане са западне стране, где су и данас: њих је 2 куће и славе св. Николу.

У првом устанку сишли су из Кремана, у Старом Влаху, данашњи Матијашевићи: њих је 2 куће и славе Ђурђиц. Кад и Матијашевић сишао је и предак данашњих Спасојевића из истог села и призетио се у Јаночиће, слави св. Јована. – Дед данашњих Пантелића донет је на сиси у Рајковић, а кад је одрастао дошао је ћерци у кућу бабе Инђије из Пејићана; од њега су 2 куће и славе св. Јована. Пантелићи су старином из Б. Луке.

Лазића дед се доселио из села Калањеваца са Рудника и призетио у Пејићане, и онда и данас има 1 кућа, слави св. Николу. – Дед данашњих Тешића доселио се као занатлија из Беомужевића, ове области, и настанио се у Осојанама, где је и данас; њих су 2 куће и славе св. Ђурђа. – Николића – Главоњића дед доселио се из Мрчића, окр ужичког: њих је 1 кућа и слави Ђурђиц.

У доба од 1830 године доселиле су се ове породице: Петровић, доселио се као мајстор из села Цикота, окр ужичког, слави св. Лазара., – Дражић, доселио се из Руме у Срему и збратимио се са Петровићем, слави св. Николу. – Грујичић, доселио се из Бањана у Црној Гори, слави св. Ђурђа. – Грбић доселио се из Г. Мушића ове области, слави св. Стевана. – Јанковић, доселио се из Совљака овог округа, слави св. Јована. – Јовановић, досељени из Ковачица ове области,од породице Врца, слави св. Јована. – Веселић доселио се из Санковића, ове области, слави св. Николу. – Новаковић из Крашљева у Полимљу, слави св. Николу. – Цвијовић из Херцеговине, из Сељана у Полимљу, слави св. Ђурђа.

Најновији досељеници, досељеници наших дана су: Савић из Седлара ове области, доселио се на своје имање. – Новаковић доселио се из Трваве окр ужичког, данас је колебар, слави св. Николу. – Миловановић доселио се из Матаруга у Полимљу, слави св. Илију, данас је колебар. – Ћировића 2 куће досељене из Штрбачке Ријеке у Ст. Влаху, славе св. Стевана. – Мршовић доселио се из Маоча у Полимљу, слави св. Ђурђа, и Зарић доселио се из Кричка, слави св. Ђурђа. Ови су обично колебари.

У Белошевцу је данас 67 кућа од 28 породица.

Занимање становништва. – Белошевчани су у главном земљорадници. Земља им је богата и даје толики род, да им остаје и за продају. Али већи део сељака одао се због близине града Ваљева и добрих путева рабаџијању и то им је омиљени посао. Овај их је одстранио од земљорадње, те већи део њихових имања прелази из дана у дан у руке богатијих сељака из суседних села. Тако Кличани и Паунци већ имају своја имања по овом селу, а сељаци из других села слазе па узимају имања или под закуп или купују. И ако се Белошевчани поглавито занимају рабаџијањем, ипак нису добри сточари, већ до стоке долазе куповином из других села ове области. По неки од сељака учи по неки занат и ради само код своје куће. Ни занатлије ни други сељаци не селе се из овог села.

Појединости о селу. –Белошевац је саставни део петњичке општине у ср.ваљевском. Судница, школа и црква су у Петњици. Гробље им је заједничко и на Трешњевцу. Село преславља мали Спасов-дан.

П.С. Белошевац је 1948 године имао 644 становника, а 2011 године 942 становника, у томе 46 узраста до 5 година, и просечну старост од 41 година.

9. Беомужевић

Положај села. – Беомужевић је на левој обали Обнице,  а на северној страни Радије. Од Радије се спуштају две паралелне косе ка Обници. Земљиште по селу је од пешчара и секундарних кречњака: неравно и стране појединих брда су стрме, те је по све тежак саобраћај у селу. Већа узвишења у селу су Бобовчев Белег на дну Радије Маџар и Кик по врху Радије, Паунова Коса, Драглица и Шумице у селу. Сеоске куће су по косама и косањицима као и по падинама, а нигде по долинама потока.

У селу има извора: сељаци једино употребљавају ову воду, а бунара нема докле се служе и барама и водом са потока и Обнице…

Земље и шуме. – Беомужевичке су земље од две врсте. По Радији и њеним косињацима земље су суве, песковите, хладне и кад се ђубре, могу послужити за стрмне усеве. Главна су имања око Шумица, Драглице и Поповице, где су смоне црне и кречне земље врло родне и дају богате плодове. Луке по Обници су најбоље зиратне земље као и ливаде. Најлепше су ливаде у Коренити.

Шуме су од лиснатог дрвета, има их доста, народ их употребљава за грађу, гориво и имају доста и за продају. Најлепши шумски крај су Шумице и Маџар, на Радији, ма да нису старе, већ младе шуме. Никаквих заједница у селу нема, већ су и обничке каменарице приватна својина.

Тип села. – Беомужевић је село разбијеног типа. Куће су издвојене у поједине џемате, који су прилично растављени један од другога. Куће су по џематима на растојању од 20-70 м. Главнији су џемати: Босиљчићи, Грујичићи, Ранковићи и Гавићи.

У Босиљчићима су: Босиљчићи (7), Росићи (Павловићи) (3), Марићи (4), Милошевићи (9) и Дражићи (3); Грујичићи су: Грујичићи (6), Панићи (2), Радовановићи (4), Димићи (3) и Џувери (4); Ранковићи су: Лукићи (4), Ранковићи (4), Андрић (1), Суботићи (5), Толовићи (3). Гавићи су: Гавићи (Гавриловићи 11к), Петровићи (3), Ковачевићи (4) и Лукићи (1).

У Беомужевићу нема великих задруга. Повеће су задруге: Ранковића 1, Џуверска 1, Милошевића 1, Гавриловића 2, Марића 1, са по 15-20 чељади.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима било је у селу 32 дома са 44 породице и 160 харачких лица (1818?). Према попису од 1866 године било је 55 дом са 422 стан, докле по попису од 1874 било је 57 дом са 464 станов. Према попису од 1884 било је 61 дом са 478 станов. Према попису од 1890 било је 67 дом са 522 станов. Према попису од 1895 било је 71 дом са 538 станов, докле према попису од 1900 било је 80 домова са 594 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 је 5,67, с процентни 1,15%, где је стално више женских него мушких.

Име селу. – Име селу дошло је од овога. У Босиљчићима био некад један врло висок и развијен човек, сав бео, тако да му је не само кожа била беле боје, него и коса на глави. Сељаци су овога човека звали „Бао Муж“, па се по њему прозвало село Беомужевићи, што се доцнијим говором изменило у Беомужевић. Имена џемата су породични називи, називи по појединим виђенијим породицама у њима.

Старине у селу. – 1) испод Маџара, на оној коси што слази од њега, налази се неко старо гробље, које народ назива „Маџарско Гробље“. У гробљу налазе се поједини споменици без икаквих натписа, па се не зна из којег су доба.

2) На атару овог села, на Радији, испод Маџара, изгинуле су 15 септембра 1844 године катане под вођством Стојана Цукића. Код Милићевића у „Кнежевини Србији“ записато је, да је овај догађај десио се на Радији у Г. Буковици, докле Радија није у Г. Буковици већ у овом селу.

3) Битка на радији из 1809 године, није била на атару овог села, већ је била у Г. Буковици, изнад Радије.

4) Коритом Обнице ишао је стари сокоски пут па преко шумица слазио у долину Буковице и даље за Ваљево. Овај је пут некада био главни пут и добро је одржаван и на места патосан, докле је био једини пут за Ваљево.

Порекло становништва и оснивање села. – Беомужевић је старо село, а основала га је породица Босиљчића, за коју се не зна са које се стране доселила. Босиљчићи су први пут били у Поповици, па су се после растурили по селу. С њима су у средству Милошевићи и Росићи; њих је данас 19 кућа, славе св. Николу.

Пред крај 18 столећа прво су се доселили у ово село Ранковићи из Тупањца, а раније из Бањана у Црној Гори, у две породице, с њима су у средству Марићи и Лукићи; њих је у селу 12 кућа, славе св. Стевана.

У општој сеоби доселили су се из села Кутлеши, у Ст. Влаху данашњи Гавићи, и Суботићи са којима су у блиском сродству: Ђокићи, Теофиловићи и Кутлешићи: њих је у селу 11 кућа, славе св. Ђурђа.

Пред Кочину Крајину доселио се предак данашњих Џувера из Бобове у Полимљу: њих је 4 куће, славе св. Лазара. – Грујичићи су из Годечева, округа ужичког, досељени у 3 породице, има их 9 кућа, славе св. Јована. – Димићи и Радовановићи доселили су се кад и горњи из Пакаља, ове области: има их 7 кућа, а раније су досељени из Братоножића у Црној Гори, славе св. Николу.

После Кочине Крајине доселили су се: Панићи, чији се предак доселио из Осата у Босни, има их 2 куће славе светог Лазара. – Толовићи су из Полошнице, округа ужичког, има их 3 куће, славе св. Николу. – Ковачевићи су из Косјерића округа ужичког, предак им избегао крвну освету, има их 4 куће, славе Ђурђиц. –Дражићи су из Гостионице округа ужичког, има их 3 куће, славе св. Ђурђа. – Петрићи су из Кошаља у Азбуковици: има их 3 куће, славе св. Арханђела.

Најновији су досељеници: Ракићи досељени од Ракића из Причевића и дошли на имања женина у Гавићима, има их 2 куће, славе св. Николу и св. Ђурђа. – Андрић се доселио као слуга 1876 године из Штрбаца у Старом Влаху, слави светог Луку. – Лукић се доселио из Босне од Сарајева, доселила су се два брата, па се један одселио у Радљево, слави св. Симеуна.

У Беомужевићу има 81 кућа од 14 породица.

Занимање становништва. – Беомужевићи се занимају свима привредним занимањима, којима и остали сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња и воћарство, докле гаје и стоку у знатној количини, али је највећи приход сваког сељака воће. Сељаци се баве и занатима, па и трговином. Због тога што су земље овог села слабе и не дају довољно рода, многе се породице исељавају из села и иду у доња равнија села, а у последње доба због трговине и заната многе су се породице иселиле у Ваљево.

Појединости о селу. – Село је саставни део општине причевачке у срезу подгорском. Судница је у Причевићу, школа у Каменици, црква у Г. Буковици. Гробље је раздељено по крајевима. Село нема заједничке преславе.

П.С. Беомужевић је 1948 године имао 868 становника, а 2011 године 459 становника, у томе 15 узраста до 5 година (чак 34 у узрасту од 5 до 9 година), и просечну старост од 45,6 година.

10. Берковац

Положај села. – Берковац је у изворном крају реке Топлице. Земљиште је брдовито и од секундарних пешчара и кречњака. Сеоске су куће у долинама појединих потока и по косањицима, које се спуштају од главне косе, која служи као развође Палежничкој Реци и Топлици. Околни су висови: Говеђе Брдо према Попадићу и Струганику, Берковачки Вис и Чот према Палежници и Гуњички Вис према Гуњици. Сеоске косањице зову се: Јачмиште, Кусо Брдо, Лепенац и Каменитовац.

Село се служи изворском и речном водом. Извори су у долинама, јаки и не пресушују и махом су око кућа и по њима се називају…

Земље и шуме. – Зиратне земље нису око кућа, већ су у долинама река и потока и по брдима. Брдне земље су суве, хладне, песковите од пешчара и неродне, те су само за испаше. Земље око река су наносне, врло родне и подесне за усеве. Око Топлице су најбоље ливаде и пашњаци. По падинама појединих коса су обично виногради, воћнаци и зиратне земље. На највећој су цени имања низ Герић и око Врутаца.

Шума је по долинама потока и врховима сеоских косањица. Шума је од лиснатог дрвета, има је у довољној мери за гориво и грађу, и не извози се. Испусти по Говеђем Брду и Вису су породичне заједнице, докле нема сеоских заједница.

Тип села. – Берковац је село разбијеног типа. Куће су раздељене у мале, које су уз Реку, или Герић или по коси Лепенцу. Они што су уз Реку зову се Речани, а они уз Герић Рајичаним а по Лепенцу чине малу Лепенац. Мале су готово потпуно спојене, докле су куће растурене и на растојању од 200-300м, а има их и чешћих.

Речани су уз Реку и по реду низ реку су: Ковачевићи (11к), Игњатовићи (11к), Јовановићи (3к), Киселице (Радојичићи, Мијаиловићи и Рафаиловићи) (20к) и Милисављевићи (4к). Рајичани и Котлињани су уз Герић и по реду су: Вукомановићи (Обрадовићи и Богдановићи) (6к), Шундрићи (Николићи) (2к), Паспаљевићи (Илићи) (2), Матијевићи (2), Дурковићи (Павловићи, Пауновићи и Радовановићи – Киселице) (11к), Шишковићи (Ивановићи) (3к), Ивановић (1), Миливојевић (1к), и Мушовци (4к). На Лепенцу су: Ђорђевићи (2к), Кргићи (2к), Новаковићи (2к), Маринковићи (2к), Швабићи (Јегдићи) (2к) и у Г. Топлици Милутиновић (1к) и Илић (1к).

Задруга великих нема, али се задружан живот одржава још само у малим размерама.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 год. Берковац је имао 28 домова са 41 пор и 108 харачких лица. Према попису од 1866 године вило је 62 дом са 464 становника, докле према попису од 1874 било је 66 дом са 453 становника. Према попису од 1884 год било је 76 домова са 507 становника, докле према попису од 1890 било је 78 домова са 531 стан. Према попису од 1895 било је 91 дом са 551 стан, докле према попису од 1900 било је 92 дома са 594 становника.

Годишњи прираштај становништва овог села од 1866 год је 3,92, а процентни 0,76%. 

Име селу. – Откуда је име Берковац, не зна се. Имена мала Речани и Лепенац су по месту насељења, као и Рајићани и Котлињани, која су по имену два потока, што граде Герић.

Старине у селу. – Код извора Топлице, код Врутаца, прича се да су у селу биле до скора зидине куле Милана Топлице, побратима Милоша Обилића, с којим је пао у боју на Косову.

М. Ђ. Милићевић у својој књизи „Кнежевина Србија“ износи да тих зидина нема, да их је растурио и од њих себи кућу саградио неки Марко Ковачевић, отац Аксентија Ковачевића бив. трговца и вишеног грађанина. Јоаким Вујић у свом „Путешествију“ наводи да су у 1827 год постојале зидине, да су се звале „Двориште“ и да су по причањима мештана остаци двора Милана Топличанина, назватог по реци Топлици. Данас нема ни трага од оваквих зидина, чак се не познаје место где су оне биле, па да није још имена „Двориште“ онда би се сваки траг о овим старинама изгубио. Оно што Марко није могао однети и употребити, довршили су други његови сељаци, те су тако учинили да су „Дворишта“ разорена и косе се.

Порекло становништва и оснивање села. – Берковац је по мишљењу сељака старо село.  Старо село било је при дну Реке, па се временом помештало и насељавало уз Реку и Герић. Најстарија породица у селу, за коју се држи да је село основала, јесте Јовановића, који је у сродству са Милисављевићима; њих је у селу 7 кућа, славе св. Николу, а и расељавали су се.

Од досељених породица најстарија је породица Ковачевићи, досељена из породице Курепа у Дробњацима у другој половини 17 века. Ковачевићи су досељени у 2 породице, од једне су Ковачевићи, а од друге Мијаиловићи и Симићи, обе првобитно насељене до Јовановића по дну Реке, па се после повукле високо уз Реку; њих је у селу 11 кућа, славе светог Ђурђа, а има их и расељених.

Кад и Ковачевићи доселили су се из области Кричка у Старој Србији данашње Киселице. Киселице су досељене у 8 породица, од који су само 3 остале овде, 2 су прешле у суседни Попадић, а 3 преселиле су се у тамнавско Врело, од којих је једна прешла у Срем и одатле се вратила у београдско Жарково. Киселице су у селу: Радојичићи, Мијаиловићи, Рафаиловићи и Дурковићи, назвати по своме претку, који је био и сувише сиромашан. Дурковићи су Павловићи, Пауновићи и Радомановићи. Прве Киселице су насељене уз Реку, па су се померале на Лепенац и Герић; њих је данас 31 кућа, славе св. Јована.

Пред Кочину Крајину дошли су у ово село Игњатовићи. Родоначелник ове породице Игњат је из породице Исидоровића у Пријездићу ове области и, кад су га Турци протерали из овога села, населио се поред Киселаца у Реци, где су му потомци и данас; њих је 11 кућа, славе св. Николу.

Кад и Игњатовићи доселили су се у ово село и Вукомановићи из Срезојеваца окр рудничког и први се населили у потоку Котлини; њима су род Обрадовићи и Богдановићи; има их 6 кућа, славе св. Луку.

Шундићи, Паспаљевићи и Матијевићи су једна породица, досељена пред Кочину Крајину из Јаловика окр ужичког, одакле су им се преци доселили као зидари; данас их је 6 кућа, славе св. Николу. – Мушовци и Ђорђевићи су опет једна породица, досељена из Мушића, окр ужичког, чији се предак доселио као надничар; њих је 6 кућа, славе Ђурђиц. – Шишковићи и Кргићи доселили су се кад и горњи и на исти начин из Љутица, окр ужичког; има их 5 кућа, славе св. Луку.

Швабића је дед залутао од некуда из Срема, служио је у овом селу, оженио се и закућио; њих је 2 куће, славе св. Ђурђа.

Најновији су досељеници: Ивановић из Богданице, окр ужичког, дошао жени на имање. – Миливојевић из Врачевића ове области дошао жени на имање, слави Св. Николу. – Маринковића је отац из Мршељи окр ужичког, дошао као слуга и призетио се; има их 2 куће, славе св. Јована. – Милутиновић у Г. Топлици је од породице Шутуља из Струганика, доселио се пре 25 година као трговац, слави св. Ђурђа. Илић се доселио као ковач из Полошнице окр ужичког, слави св. Ђурђа.

У Берковцу има 93 куће од 15 породица.

Занимање становништва. – Берковчани се занимају свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња и воћарство, али се гаји и доста стоке, нарочито ситније, која се сувати по великим сеоским испустима.

Пошто у селу има доста пешчара, то се готово сваки сељак обучио у камењарским пословима. Сељци израђују од пешчара тоциљеве, басамаке и друге камене објекте и извозе и продају по градским трговима и околини. Уз ово су многи Берковчани постали и зидари, дрводеље и колари, те ове занате обављају у селу и ван њега. По неки од сељака бави се трговином, а доста их се и исељава у доња села, али обично одлазе сиромашнији, те се призећавају или насељавају као надничари.

Појединости о селу. – Берковац је саставни део горњотопличке општине у ср колубарском. Судница и школа су у Г. Топлици, а црква у Рибници. Гробље је у Дурковићима и заједничко је за цело село. Село нема заједничке преславе.

П.С. Берковац је имао 304 становника 1834 године, 820 становника 1948 године, и 443 становника 2011 године, у томе 16 млађих од 5 година и просечну старост од 47,2 године.

11. Близоње (Ваљево)

(Ово је село описивао г. Светозар Д. Петровић, свештеник бранковачки и његовим смо се описом знатно послужили)

Положај села. – Близоње лежи на обема падинама Близоњског Виса, највише тачке на источном делу Влашића. Куће су по падинама, а дубоко спуштене у увале или у долине појединих поточића, који с Виса силазе ка рекама Убу или Рабасу. Земљиште је неравно, каменито и сувише стрменито и неприступачно, а састављено је из секундарних кречњака с вртачама и остењцима по Вису.

Извора у селу има доста, више на северној страни од Виса, него на јужној, где су две трећине села…

Земље и шуме. – Близоњске су земље посне, хладне и врло неродне, тек кад се наторе могу дати приличан род. На овим земљама добро рађају стрмна жита, особито успева воће али најбоље шума. Ливаде су слабе, а пашњака готово и нема.

Шумом је, као и суседна Бранковина, тако богато село и тако успева, да се сматра као најшумовитије село. Шуме су шеварице и толико их има, да цело село и не види се из њих. Шума је од лиснатог дрвета и свуда расте.

Цео вис је сеоска заједница и јужна му је страна гола, некад била под виноградима, где је сваки сељак имао свој део, а северна му је страна пошумљена.

Тип села. – Близоње је мало село разбијеног типа. Сеоске су куће у гомилама, сакривеним у долине потока, које су са свих страна обрасле шумом, те се ни с које стране не виде. Џемати су удаљени један од другога по 200-400м, а куће су у њима врло близу. С јужне стране Виса су џемати: Ђурђевићи, Бобија, Ракићи и Пањеви, а са северне стране једини цемат Марнић.

У Ђурђевићима су: Ђурђевићи, Јеротићи и Андрићи (11 кућа). У Пањевима: Ковачевићи и Чулићи (10к); у Ракићима: Ракићи (7 кућа) и на Бобији:  Марковићи (4). У Марнићу: Поповићи (1), Вићентићи (2), Рафаиловићи (1) и Минићи (2 куће).

У Близоњу је доста развијен задружни живот. Има доста задруга, али то нису веће задруге већ осредње, као: Поповића, Вућентића 1, Ђурђевића 2, Ракића 1, Ковачевића 1 и Чулића 1.

Подаци о селу. – Близоње је према извршеном попису села из ваљевске нахије у 1735 години мало 20 домова. У Близоњу је 1818 године по харачким тефтерима било 34 дома са 47 породица и 102 харачких личности. По попису од 1866 било је 47 домова са 321 становника, докле по попису од 1874 године било је 40 домова са 316 становника. По попису од 1884 године било је 44 дома са 301 становником, докле по попису од 1890 године било је 40 домова са 344 становника. По попису од 1895 било је 40 домова са 286 становника, докле по најновијем попису од 1900 године било је 39 домова са 390 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 3,8, а процентни 1,11% с великим колебањима због наглог исељавања појединачних породица у равније крајеве овога округа.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича, за коју се сме тврдити да је и на истини основана. Још у великој давнини, вероватно у почетку 17 столећа, ако не и раније, ово је село било пусто и ненасељено и биле су само шуме. У тој давнини, кад су све старе породице измакле одавде и сишле у равнија места, долазе два брата са својим породицама и заустављају се ради одмора код данашњег извора Близоњца у дну села, код реке Рабаса. Кад су коње распремили и пустили да пасу, кад су мало черге изнад глава ставили и законачили, тада им се исте ноћи обе жене и обе кобиле облизне и тако их тај случај натера да ту и подуже остану. После тога им се ово место допадне и стално се настане. Због тога што су се обе жене и обе кобиле облизниле, извор се прозове Близанац или Близоњац, а по том извору и цело село добије своје данашње име. ..

Старине у селу. – По Вису, нарочито с његове источне стране, налазе се многи трагови рударских радова из средњег века. Ови рударски послови су мање вредности, а не зна се шта је вађено. Народ прича да се вадило олово и да је у њему било доста сребра.

Порекло становништва и оснивање села. – Близоње је село из велике давнине, а име „Plissonive“ у списку села палешког округа из 1738 године не може се односити ни на које друго село, до ово.

Ништа се поуздано не зна о старим породицама. За њих се само вели да су се врло рано иселиле из овог села и отишле преко Саве, али у које место ништа се не зна. Старо насеље је било по Вису, а ново је створено код извора на реци Рабасу.

Оснивачи данашњег села су 2 брата досељена у почетку 17 столећа или раније од манастира св. Тројице код Пљеваља, у области Полимљу. Браћа су кренула из свога села због турске обести, а случајно су се населила у овом селу, пошто им је намера била да иду даље. Од ова два брата готово су све данашње породице у селу; оне су населиле џемате: Ђурђевића, Марнића, Пањеве и Ракића: њих је много расељених из овог места по Тамнави и у овој области. Из ове је породице било доста виђених и угледних људи у 19 веку, данас их је у селу под разним презименима у 34 куће и славе св. Јована.

После Кочине Крајине некакав Селим Турчин, у народу познат под именом „Сјеђо“ населио је претка данашњих Марковића на Бобији, родом из Зворника у Босни. Марковића су данас 4 куће у селу и славе св. Николу.

У селу је свега 38 кућа од 2 породице.

Занимање становништва. – Близоњци се занимају земљорадњом и воћарством. Да би имали што више хране, слазе у Тамнаву и тамо узимају под закуп земље и на њима засејавају усеве, те тако добивају потребну храну за исхрану. Воће, раније винограде, гаје у велико, а доста и шуме осецају и продају је у грађи или за огрев.

Појединости о селу. – Близоње је саставни део бранковачке општине у срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједнично и на Вису. Преслављају Спасов-дан.

П.С. Близоње су имале 265 становника 1834 године, 384 становника 1948 године и 290 становника 2011 године, у томе 20 до 5 година старости, уз просечну старост од 40,9 година.

Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина“

Српски етнографски зборник, Београд, књига 8; Насеља српских земаља, књига 4, стр. 345-1085. Љубомир Павловић „Колубара и Подгорина – Антропогеографска проматрања.

12. Бобова

Положај села. – Бобова је планинско село и на обема обалама Обнице. Село је на оним косама које се од Медведника спуштају ка Обници, куће су по увалама и долинама потока, а нгде изнете. Брда су висока, стрмена и завршкаста…

Тип села. – Бобова је село разбијеног типа. Сеоске су куће у групама или малама. Мале су на растојању од 300м , докле су куће у њима и сувише близу, на растојању од 20-50 м. Главније су мале: Брђани, Ремете и Гротљани на десној обали Обнице и неколико омањих на левој страни.

У Брђанима су ове породице: Ристивојевићи (3 куће), Бобовци (3), Јанковићи (5), Којићи (1), Марковићи (2), Станићи (3) и Крстићи (4). У Реметама: Кнежевићи (7), Ђурићи (2), Стевановићи (3), Матићи (2), Јевтићи (1), Бајићи (5), Рашић (1) и Тодоровић (1). У Гротљанима су: Добривојевићи (4), Марковићи (3), Нинковићи (1), Лазаревићи (1), Обрадовићи (3), Радовановићи (1), Јоксимовићи (1), Митровићи (1), Стевановић (1), Дамњановићи (1) и Васићи (5). На левој страни Обнице су: Маџари (4), Драксини (5), Симићи (5), Томић (1), Митровићи (1), Петронићи (2), Исаиловићи (1), Ђерманићи (3) и Радовановићи (1).

Јаче задруге овог села: Маџарске 2, Петровића 2, Ристивојевића 2, Јанковића 1, где су готово све са по 20-30 чељади.

Подаци о селу: Према харачким тефтерима из 1818 било је: 44 дома са 55 пор и 121 хар лица. Према попису од 1866 било је 52 дома са 493 становника, а према попису од 1884 било је 63 дома са 577 становника, докле према попису од 1890 било је 67 домова са 636 становника. Према попису од 1895 било је: 73 дома са 673 становника, докле према попису од 1900 било је 80 домова са 724 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 био је 7,24, а процентни 1,22%.

Име селу. – Бобова је старо село. У списку села ваљевске епархије из 1735 налази се и Бобова са 14 домова. У списку села ваљевског округа из 1738 помиње се село Бобова које се односи на ово село. Име Бобова, и ако је доста старо, ипак је донето са стране, дошло је од имена оних породица које су се доселиле у ово село. Прве породице досељене у ово село населиле су се из Бобове у Полимљу, па је по томе и ово село назвато.

Брђани, Ремете и Гротљани имена мала су по месту где су насељени ови крајеви села.

Старине у селу.

  • У средини села на вису Комићу налази се и данас једно место, које се зове Старо Село, где су данас куће Обрадовића, најстарије породице у селу. По Старом Селу нема никаквих трагова од старих насеља, јер су се они изгубили по њивама, које су данас зиратне.
  • На левој обали Обнице, под висом Главицом, постоји старо гробље, које народ зове „Маџарско Гробље“. Овако исто гробље постоји и у Маџарима и зове се „Маџарско Гробље“, које је у вези са сеоским гробљем. На појединим стећцима стоје знаци крста, оружја, човека, али су се знатно утрли.
  • Цео крај овог села на левој обали реке рудоносан је и свуда по том делу села очувани су трагови старих рударских радњи. Ови су рудници у вези са врагочким рудницима и у њима се вадиле бакарне руде.

Трагови ових рударских работа остали су у окнима, зидинама и старим ископинама. Руде су одавде ношене у Причевић и ту су по народном предању прерађиване. У традицијама одржава се уверење да су многе породице досељене као рударске.

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарије породице у селу, које се сматрају као оснивачи села и да су од пре Косова у овом селу, јесу: Ристивојевићи. Ристивојевићима су род Јанковићи и Јоксимовићи, има их растурених по целом селу, на десној страни реке и 9 кућа, славе Св. Николу. Све остале породице досељене су.

Међу најстарије досељенике рачунају се Бобовци, који су у почетку 17-ог столећа доселили се у неколико породица из села Бобове у Полимљу. Бобовци су први пут насељени на Комићу поред Ристивојевића, који су се одатле удалили у крајеве села. Бобовци су данас најјача и најразгранатија породица у селу, има их много расељених по овој области и Тамнави, за тим из ове породице је кнез Јован Бобовац, знатна личност из прве половине 19-ог века (Умро 1837 год и сахрањен код цркве каменичке). Бобовци се сматрају: Којићи, Марковићи, Спасићи, Добривојевићи, Нинковићи, Лазаревићи, Обрадовићи, Радовановићи, Митровићи, Васићи, Стевановићи, Дамњановићи и Томићи, њих има по целом селу 31 кућа, славе Св. Николу.

После Бобоваца дошли су Кнежевићи из Ст. Реке, од тамошњих Васиљевића, камо су се доселили раније. Кнежевићима су блиски: Ђурићи, Стевановићи и Јевтићи, који су скоро били у близини, а сад се растурили свуда по селу, а има их и расељених: њих је у селу 13 кућа.

У почетку 18-ог столећа досељени су Маџари и Симићи од некуда као рударски радници и насељени поред старих рудишта: њих је 10 кућа, славе Ђурђиц.

У другој половини 18-ог столећа доселили су се Ђерманићи из Рогачице и први пут настањени у Комићу, одакле су деобом Крстићи стално остали, а они се иселили на Вис преко Обнице: њих је данас 7 кућа, славе св. Арханђела.

Уз Кочину Крајину доселили су се Бајићи из Рајковаче у Осату: њихов се предак доселио као зидар и населио код Кнежевића, данас их је 6 кућа, славе св. Стевана. – Тада су се доселили и Матићи из Босне од града Јајца, а неке су породице одселиле се у Причевић и Осладић ове области, има их 2 куће, славе Часне Вериге. – Петронићи с Виса и Главице доселили се из Сијече Ријеке, предак им се доселио као радник: има их 2 куће, славе св. Арханђела. – Драксини су се доселили из села Драксина у ужичком округу, њихов дед радио је на зидарском послу, данас их је 5 кућа, славе светог Арханђела.

Новији су досељеници: Рашић, доселио се из Кошаља у Азбуковици, слави св. Јована. – Радовановић из Ст. Реке дошао на имање, слави св. Јована.

У Бобови је данас 88 домова од 11 породица.

Занимање становништва. – Бобовци се занимају земљорадњом и воћарством, али гаје и држе доста стоке, особито ситне. Земљорадња и сточарство напоредо стоје и то су главна сеоска занимања, а гајење стоке везано је поглавито за догоњење њихове доста слабе брдске земље.

Кад су се год у близини Бобове отварали рудници, онда су Бобовци увек давали знатан број радника, као и суседни Врагочани, увек одликовали на овом послу. Њима је овај посао ишао тако од руке, да су увек били и добри рудари, као и настојници у свима предузећима по Врагочаници и суседним селима ове области. У Бобови има доста ковача, зидара, колара и других занатлија, који ове занате раде не само у селу, у нарочитим дућанима, него и по другим селима. Бобовци се исељавају из свога села, а на то их нагони сиромаштво земље, као и оскудица, те их с тога има доста и по селима ове и по Тамнави.

Појединости о селу. – Бобова је саставни део суводањске општине у срезу подгорском. Судница и школа су на Ставама, где и појединци из овог села имају својих зграда и имања, нарочито који се баве трговином. Гробље је издељено по крајевима. Село нема заједничке преславе, већ преславља младу недељу и Спасов-дан. Сеоска слава је у Причевићу.

П.С. Бобова је имала 336 становника 1834 године, 879 становника 1948 године, а 309 становника 2011 године, у томе 12 млађих од 5 година уз просечну старост од 49,7 година.

13. Богатић (Ваљево)

Положај села. – Богатић је на источном крају простране Лесковичке Висоравни, а на левој обали реке Граца. Висораван је испуњена вртачама, поређаним у низове различитог правца, обично источног, нагнутог ка реци Грацу. Вртаче су разноликог облика, обично дубоке и левкасте са каменитим или земљаним дном, заднивене или отворене. Вртаче су најбоље зиратне земљиште овог села, нарочито које су по доловима, а само оне, које су по каменитим избрешцима нису ни за какву употребу. Широке вртаче, заднивене и испуњене водом, зову се у селу језера, а таке су две…

Тип села. – Богатић је село разређеног типа. Првобитно је било село од једне куће, па се после деобом множило и ширило на све стране. На овај начин постао је џемат, који се даље гранао и померао, те добио данашњи изглед. У селу се знају три џемата: Матићи, Антонијевићи и Оглавци, али су они спојени, па њихове куће долазе на растојању од 20-50м.

Матићи су на Парлогу и у њима су ове породице: Матићи (4к), Ранковићи (2), и Матијевићи (3). У Антонијевићима су: Мићовићи (5) и Антонијевићи (7). Оглавци су: Митровићи (4), Шабазовићи (1), Јанковиићи (4), Марићи (Митровићи) (6), Романовићи (Маринковићи) (3), Кнежевићи (1), Стевановићи (3), а на Дуглици су: Митровићи (2), Марковићи (1) и Госпавићи (2).

Богатинци живе још задружним животом. Повеће су задруге. Матића 2, Стевановића 1, Госпавића 1, и Антонијевића 1.

Подаци о селу: – Богатић је према харачким тефтерима из 1818 (у тефтерима „Богатич“) имао 14 домова са 17 пор и 40 хар лица. Према попису од 1865 било је 25 дом са 196 стан, докле по попису од 1874 било је 27 домова са 242 стан. Према попису од 1884 било је 35 домова са 286 становника, докле према попису од 1890 било је 35 домова са 320 становника.  Према попису од 1895 било је 40 домова са 349 становника докле према попису од 1900 год било је 47 домова са 382 становника.

Годишњи прираштај становника од 1866 био је 5,63, а процентни 2,08%.

Име селу. – Богатић је старо село. По причању старијих сељака и предањима, која су се очувала у селу и околини, село је основала породица Богатинаца, досељена из села, које је имало данашње име. Имена џематска. Матићи и Антонијевићи су по презименима главнијих породица, а Оглавци су име по месту насељења, јер су по оглавцима свих ббрда изнад река Граца и Суваје.

Старине у селу.

  • По Гувништу се налазе многи стећци за које народ држи да су споменици од старих маџарских гробаља, којих је било доста у овом селу, но то могу бити споменици ранијих насељеника или изгинулих путника, који су сахрањивани поред путова.
  • Као сеоска старина је стари низ Дуглицу, у корито реке Граца сведени пут, којим се у Турско доба и раније ишло из Босне на Ваљево. Овај је пут усечен у камену, а могао је бити и римски пут по старој тврђавици у Бранеговићу, која је вероватно била сметиште мале посаде, која је овај пут чувала и одржавала.

Порекло становништва и оснивање села. – Народно предање вели да је село основао Јован Богатинац (покојни Павле Антонијевић, рођен 1792 год а умро 1891 год, причао је својим млађим о насељавању Богатића. То је упамтио сваки трезвенији Богатинац, а мени је ово припоцедао син пок Павла Пера, који сада има преко 60 година, човек по све трезвен, поуздан и виђен) досељен пре почетка 17-ог столећа из Д.Колашина у Ст.Србији из братства или села Богатића. Кад се Јован доселио, нашао је село пусто и ненасељено, морао га је крчити и тако се населити. Прва кућа била је на Тичаку. Јован је имао три сина: Илију, Савка и Милију, који су живели у задрузи до смрти Илијине. По смрти Илијиној браћа се са синовима тако поделе, да Милији припадне Парлог и сав крај села око њега, Савку остане Тичак а синовима Гувниште. Од Илије су данашњи: Марићи, Стевановићи, Романовићи и Јанковићи, од Савка су: Митровићи, Госпавићи и Марковићи, а од Милије: Мићовићи, Антонијевићи и Матићи. Према овоме цело је село скоро од једне породице, има их 46 кућа, сви славе св. Николу.

Шабазовић је из Вранеши у Старом Влаху, а Кнежевић из Штрбаца исте области, досељени пре 45 година у ово село, прво као слуге, па се после овде оженили и закућили; славе оба св. Јована.

У Богатићу је 48 кућа од 3 породице.

Занимање становништва. – Богатинци се занимају земљорадњом и воћарством. Земљорадња и воћарство су главна занимања, докле је сточарство сведено на најмању мету. Богатинци се осим овога најрадије занимају и зидарством. Занат су изучили од Осаћана и од пре 30 година отпочели су га у толикој мери упражњавати, да су се пустили у самостална предузећа по свима суседним селима ове области. Уз овај посао изучили су и камењарске и дрводељске послове, па и њих упоредо раде, те израђују и мање мостове и зидове по путовима и другим местима. На занат их је упутила неродност њиховог села и малина имања. И ако се преко целе године задржавају изван својих кућа, ипак се не задржавају и не селе из свога места.

Појединости о селу. – Богатић је од вајкада саставни део лесковичке општине у срезу ваљевском. Судница и школа им је у Лесковицама, црква у Ћелијама. Гробље је заједничко и на Меховинама. Село не преславља.

П.С. Богатић је имао 113 становника 1834, 286 у 1884, 359 у 1948, 129 у 2002 и 113 становника у 2011 години, у томе 4 млађа од 5 година, уз просечну старост од 52,2 године.

14. Бошњановић (Љиг)

Положај села. – Бошњановић је на левој обали речице Кацапе, која долази из суседног села Дучића, испод виса Маринковаче. Кацама има правац североисточни и улива се испод овог села у Љиг. Сеоске су куће на обема обалама Кацапе, потока Бушинца и Кленовца, који долази из Тод.Дола. Земљиште је терцијарно, неравно и брежуљкасто, али више равно. Бређуљци су плећасти, заравњени, благих падина и врло се благо спуштају низ Кацапу ка реци Љигу. ..

Тип села. – Бошњаковић  је као и сва суседна љишка села растуреног типа. Ова је растуреност дошла од многих новијих досељавања са стране. Куће су свуда распоређене, али највише поред сеоског пута, који слази на Љиг. Нигде 3, па ма и сродне куће на одстојању бар 50м, већ су све на одстојању од 200 до 500м.

У селу су ове породице: Бркићи (2 куће), Срећковићи (1), Ђорђевићи (7), Јевтићи (3), Обрадовићи (1), Николићи (1), Лукићи (1), Мијаиловићи (2), Урошевићи (1), Радовановићи (1), Недићи (1), Лазићи (2), Јовановићи (1), Веселиновићи (1), Васиљевићи (3), Симеуновићи (2), Аксентијевићи (1), Петковић (1), Јовановић (1), Шутуљићи (1), Лазићи (1), Милисављевићи (3), Павловићи (1) и Крстићи (1).

У селу нема задружног живота.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима Бошњановић, који се тамо пише „Бошњанович“, имао је 14 домова са 16 пор и 41 хар лица. Према попису од 1866 имао је 25 домова са 202 становника, докле према попису од 1874 било је 28 дом са 200 станов. Према попису од 1884 било је 26 дом са 181 становника, докле према попису од 1890 било је 33 дома са 220 становника. Према попису од 1895 било је 36 домова са 220 становника, докле према попису од 1900 год било је 38 домова са 253 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 г је 2,51, а процентуални 1,11%, где се стално налази више женских него мушких.

Име селу. – Раније је ово село сматрало се као заселак суседног села Јајчића, па кад су се доселили неки Босанци, онда се овај ново насељени крај прозвао Бошњановићи, што се доцније променило у Бошњановић.

Име селу је врло старо. У списку села, која је снашла олуја и која су страдала од града 1719 године месеца јула, поминје се и ово село под називом: Bossnanovitij поред суседног села Врачевића.

Порекло становништва и оснивање села. – Први оснивачи села су Бошњаци, досељени чак у првој половини 17-ог столећа из Осата у Босни. Бошњаке је населио јајићски спахија и продао им земље, на шта су добили и тапије. Пре Бошњака биле су неке породице, које су Турци иселили, па се нису вратиле. Старе куће биле су око Оставника и по њему, те су се и Бошњаци туда населили. У Бошњаке се рачунају: Ђорђевичи, Јевтићи, Обрадовићи, Николићи, Лукићи, Мијаиловићи, Недићи, Јовановићи и Павловићи; њих је свега 18 кућа, славе св. Јована.

Стари досељеници овог села су Бркићи, који су врло рано, много пре Бошњака, досељени од Пећи у Ст.Србији, па су се због окупације иселили у Јежевицу, округ ужички, и после вратили се опет на старо место. Бркића има под 3 презимена 6 кућа, славе св. Ђурђа.

Новији су досељеници од 1840 године на овамо:

Срећковић досели се из Команица и призетио у Бркиће, слави св. Димитрија и св. Ђурђа.

Урошевић доселио се из Бријежђа и призетио у Ђорђевиће, слави св. Ђурђа и светог Јована.

Радовановић из Цветановаца призетио се у Ђорђевиће, слави св. Симеуна и св. Јована.

Лазића отац дошао као слуга у ово село и овде служио и настаниосе, а родом из Мушића, окр ужичког; има две куће, славе св. Николу.

Веселиновић је из Љутица, окр ужичког, призетио се у Јовановиће, слави св Луку и св. Јована.

Васиљевића дед дошао из Г.Бранетића на купљено имање; њих је 3 куће, славе св. Арханђела.

Аксентијевић као слуга доселио се из Мушића, окр ужичког и овде се оженио и окућио, слави св. Јована.

Петковић је из Бријежђа од Урошевића и доселио се на своје имање, слави св. Ђурђа.

Јовановић је досељен као уљез у уљезе Симеуновиће из Дучића и после прешао у ово село на имање Ђорђевића; има их 3 куће, славе св. Николу, св. Лазара и св. Јована.

Шутуљић је из Струганика сишао на своје раније купљено имање, слави св. Ђурђа.

Крстић је прешао из Дучића на своје имање, слави св. Лазара.

У Бошњановићуу је 40 кућа од 15 породица.

Занимање становништва. – Бошњановчани се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња је најглавније занимање, а узгред гаји се и приличан број крупније колубарске стоке. Воће се отпочело подизати у последње доба, ма да се и раније гајило. Код сељака је опао задружан живот, а старије породице нагло изумиру и нестаје их, те отуда сеоске земље прелазе из дана у дан у властитост уљезова и досељених сељака из суседних села ове области. Отуда је она велика многобројност у породицама и насељеницима овог села, као и свих суседних села у долини Љига. 

Бошњановчани не уче занате, а нерадо се и селе из свога села.

Појединости о селу. – Бошњановић је саставни део бабајићске општине у срезу колубарском. Судница је у Бабајићу, а школа и црква у Цветановцима. Гробље је заједничко за цело село и на искрају села до Врачевића. Сеоска је преслава Спасов-дан.

П.С. Бошњановић је имао 133 становника 1834, 181 у 1884, 448 у 1948, 286 у 2002, и 247 у 2011 години, уз просечну старост од 47,2 године.

15. Бранеговић (Бранговић, Ваљево)

Положај села. – Бранеговић је на десној обали реке Граца, а лежи на широким плећима ћелијских брда, која граде десну обалу Граца…

Тип села. – Бранеговић је село разбијеног типа. Сеоске су куће на плећима Бранига и Вратоца или на Чуковима, удаљене су једна од друге 30-50м, докле су крајеви на растојању од 200м. Крај села изнад Граца чини џемат Брђане, а онај други на Чуковима – Милићевиће.

У Брђанима су ове породице: Топаловићи (3к), Петровић (1), Стевановићи (5), и Миливојевић (1). У Милићевићима су: Миловановићи (Јездићи) (6), Милићевићи (5), Живановићи (2) и Џуџе (4).

Задруге су: Миливојевића, Топаловића и Стевановића, али су омање.

Подаци о селу. – Бранеговић је према харачким тефтерима из 1818 године имао 8 домова са 8 породица и 26 харачких лица. Према попису од 1866 било је 14 домова са 130 становника, докле у 1874 било је 22 дома са 149 становника. Према попису од 1884 било је 27 дом са 160 стан, докле прама попису од 1890 било је 25 дом са 164 стан. Према попису од 1895 год било је 29 домова са 183 становника, докле према попису од 1900 год, било је 29 домова са 183 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 186 год 1,77, а прецентни 1,5%, где је стално више женских него мушких.

Име селу. – Селу је име дошло од брда Бранига, на коме је и старо и данашње село. Име Браниг као да је од оних старих зидина, које су се до данас на њему очувале.

Вук у својој „Даници“ за 1827 год пише ово село Бранеговић, а тако га записује и у свом „Рјечнику“, наводећи да се тако и град зове. Ну данас се чује чешће Браниговић и Бранговић.

Старине у селу.

  • На Бранигу, на његовој литичастој страни, окренутој северу, у неприступачном крају, у који данас човечја нога не може крочити, над коритом реке Граца, у висини од 40м, налазе се развалине неког старог градића, од којих су очувана нека платна. Развалине овог града народ зове Бежане, с тога што су му згодно служиле за склањање од турске обести, која се чешће пута појављивала у овим крајевима. Вук у свом „Рјечнику“ помиње да се овај град зове Бранеговићи, докле овако се зове село, а град се не зове. Може бити да је име града очувано у имену брда, те има Браниг је име старог града, и Вук би онда имао право. Народ овог краја градске зидине приписује Проклетој Јерини, као да их је она зидала у исто доба, кад је зидала словачки град.
  • У клисури реке Граца има много пећина, које су биле склониште околног народа, кад су овуда беснеле турске хорде. Једна од тих пећина, на десној обали реке Граца, у страни брда Вратоца, стара испосница искушеника некадашњег манастира Ћелија, јер је према самом манастиру ушла и у наше летописе. Кад је Махмуд-паша Бушатлија после Кочине Крајине пленио ове крајеве и палио његове цркве, а народ разјуривао, онда су и Ћелије биле те судбине, да су попаљене, а народ из околине скрио се у овој пећини, којој је и онда, а и данас, било тешко прићи.

Порекло становништва и оснивање села. – Старо је село било на Бранигу, па је већи део данашњих породица насељен на његовим плећима. Село је по традицијама мештана врло старо и од пре Косова. Најстарија породица овог села је Јездића, за коју се не може поуздано утврдити да се с које стране доселила и да, ако се доселила, да се доселила тако давно, да се сви трагови о досељењу изгубили. Зна се за ово, да кад су се Јездићи доселили да је село било пусто и шумовито и да су обале Граца биле тако пошумљене, да се „гуја за реп није могла извући“. У успомени код старијих сељака очували су се помени на старе становнике овог села, да су се они иселили у Срем, „преко Саве“. Јездићима су род: Миливојевићи, Стевановићи, Топаловићи и Петровићи; свега их је у селу 16 кућа, славе Враче.

У почетки 18 века досељени су из Дробњака у Цр.Гори, из места Петњице, две породице, чији су досељеници били Милић и његова удова снаха Ружица, прозвата Џуџа. Од Милића су Милићевићи, а од Ружичиних синова „Џуџе“ (Џуџићи и Николићи), њих је 12 кућа, славе св. Ђурђа, а има и расељених по овој области.

У Бранеговићу има данас 23 куће од 2 породице.

Занимање становништва. – Главна занимања Бранеговчана су земљорадња, сточарство и риболов. Земље има мало, неродна је, због чега имућнији и вреднији (на пр. Милићевићи и Џуџе) слазе у равнија села и тамо купују имања, те на њима добивају оно, што немају у селу и исхрањују своју стоку. Највише је имања у Бујачићу и по Колубари. Стоке држе доста, али само свиња, коза и оваца, а за другу нема погодаба. Бранеговчани су на далеко у области чувени риболовци, рибу хватају по Грацу и Колубари, а продају је у граду и по околним селима. Милићевићи су још у старој постојбини били на гласу свирачи, па су то и данас. Њима је урођена свирачина у гајде или у свирале и фрулу, с чега иду по другим селима, те свирају у свечаним приликама. Бранеговчани се не интересују за занате, али се због рђавог положаја села исељавају у нижа села и тамо остају.

Појединости о селу. – Бранеговић је саставни део драчићске општине  ср ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је на Чуковима и заједничко. Село нема своје преславе.

П.С. Бранговић је имао 89 становника 1834 године, 160 у 1884, 306 у 1948, 172 у 2002, и 139 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,5 година.

16. Бранковина (Ваљево)

(По опису г. Светозара Д. Петровића, свештеника бранковачког)

Положај села. – Бранковина лежи у источним присојним огранцима Јаутине, на јужној страни Близоњског Виса. Земљиште је по све брдовито и неравно и све од секундарних слојева…Сеоске куће су по плећима или по самим долинама потока…

Ово је село увек, па и данас, само шумско село, као и сва суседна села. Шуме су од лиснатог дрвета и има је два пута више него зиратног земљишта. Најлепши шумски крајеви су: Посово (Прота Матија у својим Мемоарима Посово назива планином. У Посову је увек бивао збег појединих села, кад је претила опасност од Турака. Таква два збега описује и прота: један из 1788 год и други из јануара 1804 год), права планина 1804 год., па и данас, Шабатовац, Кичер и подине свих брегова и брда. Шуме има не само за грађу и огрев у селу него и за продају.

У селу је и шума и зиратна земља издељена. Мало има сеоске заједнице код школе и око сеоског гробља.

Тип села. – Бранковина је сло разбијеног типа. Сеоске су куће издвојене у џемате, који су удаљени један од другога више од 300м. Куће по џематима су или близу или раздалеко; често пута нема од куће до куће ни 20м, докле негде даље су једна од друге и од 100м.

Главнији су џемати: Попов, Павићи, Лазаревићи и Шабатовац. У Попову су џемату ове куће: Петровићи (2к), Штулићи (2), Марковићи (4), Сремчевићи (6). У Павићима су: Павићи (6). У Лазаревићима: Драгојловићи (1), Лазаревићи (4) и Андрићи (4). На Шабатовцу су Дамњановићи (7).

У селу је јако развијен задружан живот. Јаке и примерне задруге су: Павића и Драгојловића тако, да обе могу имати преко 32 чељади у кући. Мање су задруге: Петровића 1, Штулића 1 и Лазаревића 2.

Подаци о селу. – Бранковина по харачким тефтерима имала је 27 домова, са 41 пор и 88 хар лица. По попису од 1866 било је 31 дом са 318 стан, докле по попису од 1874 било је 37 домова са 317 станов. По попису од 1884 било је 34 дома са 354 становника, докле по попису од 1890 било је 35 домова са 370 становника. По попису од 1895 било је 41 дом са 378 станов., докле по најновијем попису од 1900 год било је 43 дома са 390 становника.

Годишњи прираштај од 1866 био је 2,07, а процентни 0,59%.

Име селу. – Од куда је име селу то данас нико не уме да објасни. Кад се ко пита, од куда је данашња Бранковина, сваки одговара да је то име старо и изодавна, али нико не зна од куда је.

Имена џемата су или породична или по месту. Тако џемати Лазаревићи и Павићи су по презименима главних породица у њима. Попов се зове отуда што су у њему од старина седели попови, као и данас. Шабатовац је име по брду истог имена, назвато по неком Турчину Шабану, који је негда живео на том месту, као што су и данас поред овог имена очувана имена Јеминац, име ливаде и Мулина Бара (опет ливаде на Шабатовцу).

Старине у селу. – На левој страни Школског Потока, испод сеоског гробља и данас се распознају остаци старе цркве, која је запаљена 1788 год. Нова црква није подигнута на том темељу, она је на десној обали потока, у старом сеоском гробљу и на оном месту подигао ју је прота Матија Ненадовић поред гробова свога оца и његових старих.

На Протином Брду, према Павића кућама, данас се показују места, где су биле старе куће Ненадовића, у којима су се родили: кнез Алекса, војвода Јаков, прота Матија, и сви други знаменити Ненадовићи. Ничега и накаквога трага од некадашње господске и велике куће нема, пошто нема ни ове породице у селу.

Порекло становништва и оснивање села. – Прота Матија, по причању своје бабе Манде, у својим Мемоарима наводи, да је његова породица, кад се доселила из Бирча у Осату у ово село, нашла га пусто. Тако у ствари није било. И раније је било овде насељеника, а нарочито је било у доба досељења Ненадовића породице. Ненадовића породица доселила се у општој сеоби, при крају 17-ог столећа, али много раније од Вишеграда доселио се предак данашњих Марковића. Његов је предак остао сироче иза оца и мајке, па су га Турци узели собом и одвели у Вишеград и одгајили, па кад је постао пунолетан, онда су га пустили и упутили у ово село, да тражи своју кућу. Кад је дошао овде, онда је нашао кућу порушену и под њом подруме, у којима се још очувало пиће. Ова је породица у селу, као и протина, вршила у своје доба знатну улогу. Из ње је чувени бранковачки кмет Дамјан Марковић, којега помињу Прота Матија у својим „Мемоарима“ и Јоаким Вујић у својим „Путешествијима“. Данас их има у селу 4 куће и славе св. Јована.

После ове породице, али опет пре Ненадовића доселила се из шабачких Крнула свештеничка породица Петровића, која и данас има свештеника у својој породици. И ова је породица била међу виђеним породицама у почетку 19-ог века и она је дала онога попа Симу, који је напустио своју кућу па узео пушку и отишао у устанике. Прва кућа ове породице била је где је данашња Павића, а сад их има по целом селу и расељених. Петровићи су и Павићи и Драгојловићи; њих је 9 кућа и славе св. Стевана.

Тек после Петровића доселили су се Ненадовићи и настанили одмах поред Павића кућа. Ненадовићи су у почетку 19-ог века одиграли знатну улогу у нашој историји, али су их време и прилике уклониле одавде, те их данас овде нема, већ су растурени по Ваљеву и целом свету. Њихови су сродници Лазаревићи, има их 4 куће и славе св. Алимпија.

После Ненадовића, у доба аустријског провизоријума, доселили су се из Срема данашњи Сремчевићи, који држе за себе да су старином из овог села, па се повратили на своју дедовину; њих је данас 6 кућа и славе св. Николу.

Дамњановићи-Геџићи – досељени су пред Кочину Крајину из Ораховице у Азбуковици: данас их је 3 куће и славе св. Николу. Ерићи су из Влаховића у Полимљу, има их 4 куће, славе Враче.

Андрићи су досељени из села Драгијевице ове области у првом устанку; њих је 4 куће и славе Ђурђиц. Штулић је из Босне; дед данашњих доселио се из Осата као мајстор после 1820 године; има их 4 куће и славе св. Ђурђа.

У Бранковини је свега 41 кућа од 12 породица. Од ових има неколико стално ненастањених , које нису овде поменуте.

Занимање становништва. – Становници овог села занимају се поглавито свима оним гранама, којима и сељаци суседних области. Почем немају довољно земље у свом селу, то слазе у Тамнаву и Колубару и тамо или купују, или узимају под закуп читава имања, те на њима подижу велике куће, па у њима стално седе или насељавају привремене насељенике из других крајева. Бранковчани изучавају поједине занате и раде их код својих кућа и по суседним селима, али нигде не иду у аргаштину, нити се пак хоће да селе из свог места рођења.

Појединости о селу. – Бранковина је саставни део бранковачке општине у среза ваљевском, коју поред ње чине села: Баб, Лука, Забрдица, Близоње и Јошева. Школа и црква су једна поред друге на Шк.Потоку, обе задужбине проте Матије Ненадовића. Поред цркве су сахрањени сви знатнији Ненадовићи и Петровићи. Последњи од Ненадовића је Љуб.П. Ненадовић, песник српски.

Судница општинска је у Рабасу, на путу Ваљево – Шабац. Близу суднице је сеоска механа, подигнута пре 5 година. Уз механу и судницу данас нема никакве нове грађевине. Сеоско гробље је на једном вису изнад садашње школе и заједничко је за цело село. Некад је сеоско гробље било на месту где је данашња црква, па кад је Прота Матија подигао цркву поред гробова својих старих и оца свога, онда је старо гробље изнео на садашње место. Село преславља Водени Понедељник.

П.С. Бранковина је имала 271 становника 1834 године, 354 у 1884 години, 862 у 1948, 573 у 2002, и 520 у 2011 години, у томе 27 млађих од 5 година, уз просечну старост од 41,6 година.

17. Братачић (Осечина)

Положај села. – Братачић је на десној страни пограничне реке Пецке, притоке Јадрове. Село је на граници ове области и простире се низ Пецку све до њеног ушћа у Јадар…

Тип села. – Братачић је село разбијеног типа. Сеоске су куће издвојене у две групе. Куће изнад Михољаче и Смољиначе чине Горњу Малу, а испод њих Доњу Малу. И једној и другој мали куће су растурене, највише груписане по породицама, где их може бити по 3-4 једна до друге.

У Горњој Мали су: Васиљевићи (2к), Јанковићи (5к), Весићи (1), Стевановићи (3), Костадиновићи (1), Томићи (3), Крсмановићи (2), Глигорићи (2), Илићи (2). У Д.Мали су: Илићи (1), Јанковић (1), Грујићи (4), Васићи (1), Антонићи (3), Ђуричићи (10), Савићи (2), Јовановићи (2), Миливојевићи (2) и Пантелићи (1).

У селу је мало задруга. Повеће су задруге Ђуричића 1, Јанковића 1, Матића и Мићића 1.

Подаци о селу. – Братачић је према попису од 1818 имао 22 дома са 25 пор и 66 харач лица. Према попису од 1866 било је 40 домова са 372 станов, докле према попису од 1874 бил оје 42 дома са 313 станов. Према попису од 1884 било је 51 дом са 350 становника, докле према попису од 1890, било је 60 домова са 369 становника. Према попису од 1895 било је 55 дом са 374 станов., докле према попису од 1900 год било је 56 домова са 384 станов.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год био је 0,5, а процентни 0,18%.

Име селу. – Братачићу је дато име по онима који су први пут населили ово село. Прича се да су село населила 4 брата, од којих су по двојица били браћа по оцу. Кад су видели да овде не могу остати , онда се једни повуку на исток у Осечину, други оду на запад у Бастав, а у селу остану 2 братанца, браћа од стричева. Предање вели што су у селу остали братанци и село се прозвало Братанчићи, а Братачићи је дошло због лепшег изговора. Прича вели да се село Бастав у Подрињу звало Мали Братачић, а ово село В. Братачић, па се доцније прозвало, по реци Баставици, Бастав. И данас старији сељаци за своје село кажу да се зове В.Братачић, а за суседни Бастав М.Братачић.

Старине у селу. – 1) На међи овог села и Гуњака из Азбуковице налази се оно место, на коме је био онај повећи бој 1806 између Срба и Турака, у коме су Срби однели онако сјајну победу. 2) Ниже тог места је планина Кокорова, некада права планина, а данас искрчено и насељено место. Овде је био бој 1809 године између Срба и Турака.

Порекло становништва и оснивање села. – Прве и најстарије породице, које су основале ово село, иселиле су се поглавито због честих упада сокоских Турака и Турака, који су били насељени по многим селима ондашње Азбуковице, па су слазили, пљачкали и убијали по овој околини. Те су се прве породице повукле и одселиле у Мачву и Срем где ваљда и данас имају својих представника. Село је било дуго времена пусто, па је насељено пред аустријску окупацију, за време које се помиње као погранично хајдучко село под називом Bradaziz са 14 домова и 6х далеко од Ваљева. И од ових породица нису све остале у селу, неке су од њих иселиле се у друге крајеве још у доба окупације, а од оних што су заостале, све су данашње у селу.

Прве породице што су основале ово село јесу: Ђуричићи и Јанковићи. Ђурица и Јанко су од два брата деца; Јанков брат одселио се у Осечину и одатле отишао у Посавину, а Бањане, а Ђуричин преселио се у Бастав, где и данас има његових потомака. Браћа су се доселила пред крај 17-ог столећа из Осата у Босни. Јанкових потомака има у обе мале и они су: Васиљевићи, Јанковићи, Степановићи, Костадиновићи, Томићи, Крсмановић, Глигорићи, Илићи, Јоксимовићи, Матићи и Пантелићи; Ђуричини су опет потомци: Ђуричићи, Антонићи, Марковићи, Савићи, Јовановићи; њих је свега 44 куће, славе св. Јована.

Пред Кочину Крајину доселио се неки Мића као слуга из Ораховице у Азбуковици и од њега су данашњи Мићићи и Јанковићи, 4 куће, славе св. Стевана.

Илића су 2 куће: једна је у Горњој Мали, а друга у Доњој, јесу од једног родоначелника, који се доселио из Шљивове у Рађевини и призетио у Илиће из Јанковаца, славе ова св. Стевана.

Грујићи су из Јаребица у Јадру; њиховог претка Грују довела је мати у село, па га после Ђуричићи окућили и населили на сеоском имању; њих је данас 5 кућа, славе св. Стевана.

Васић је из Толисаваца у Рађевини и призетио се у Јанковиће, слави св. Алимпија и св. Јована.

У Братачићу је 55 сталних домова од 5 породица.

Занимање становништва. – Братачићани се занимају земљорадњом и воћарством. Земље и овог села, као и свих околних, нису родне, с тога сељаци слазе у Јадар и Тамнаву и тамо закупљују земље, те на њима засејавају потребне усеве и с пролећа одржавају своју стоку. Стоке ситније држи се доста, али и она опада како којом годином. Појединци се радо одају изучавању заната, многи се упуштају у трговачка предузећа, али се ни ради једнога од ова два посла не селе изван свог села. На исељавање највише их нагони осиромашењ и тражење боље и лакше удобноси у саобраћају у равнијим местима, с тога у последње доба се и саселило неколико породица у доња јадранска села.

Појединости о селу. – Братачић је саставни део остружањске општине у ср.подгорском. Школа му је у Осечини, судница у Остружњу, а црква у Осечини. Гробље је издељено по џематима у по више малих гробаља. Село нема заједничке преславе.

П.С. Братачић је имао 176 становника 1834, 350 у 1884, 541 у 1948, 310 у 2002, и 261 у 2011 години, у томе 3 млађа од 5 година (13 од 5 до 10 година, 14 од 10 до 15, 18 од 15 до 20), уз просечну старост од 47,6 година.

18. Брежђе (Мионица)

Положај села. – Бријежђе је на обема обалама речице Манастирице, која долази са западне стране из села Крчмара. Село је под Маљеном и улази дубоко у планину. Манастирица дели село на два једнака дела: северни (доњи) и јужни (горњи).

Тип села. – Бријежђе је на висоравни, а нешто мало га је преко Манастирице у планини. Сеоске су куће распоређене у џемате, који су по крајевима висоравни, обично у вртачама и увалама појединих брда и косањица, које се спуштају ка рекама овог села. На висоравни су ови џемати: Домазет, најстарије сеоско насеље, на источној страни села, на Полицама, одмах испод Гајева и до реке Рибнице,  Ћоловац одмах до Домазета, на западу од њега Речани око Манастирице и Рибнице и Бријежђе, ново друмско насеље на ставама Манастирице и Паклешнице под брдима Козомором и Шевуљом. Џемати су са кућама на одстојању 20-150м, те Бријежђе има тип разбијеног села.

Домазетске су породице: Урошевићи (17к), Миловановићи (6к), Ћосић (1), и Николићи (2к). Ћоловачке су: Милошевићи (4), Савићи (4), Планић (1), Марковићи (1), Кевићи (3), Стевановићи (3), Ђорђевићи (2), Машићи (2), Митровићи (3) и Миладиновићи (1). Речанске: Драгићевићи (7), Марковићи (1), Јоцовићи (3), Филиповићи (1), Веселиновићи (2), Станишићи (1), Живановићи (1) и Милинковићи (4). Бријежђанске: Трифковићи (1), Маринковићи (1), Сретеновић (1) и Станојевићи (3) у Полицама.

У селу нема великих задруга, старе велике задруге изделиле су се, још је једина повећа Урошевића од 25 чељади.

Подаци о селу. – Бријежђе, код Вука „Брезје“, а у доцнијим тефтерима и „Брезље“, према харачким тефтерима из 1818 год имало је 27 домова са 30 пор и 81 харач лице. Према попису од 1866 год било је 37 домова са 381 станов, докле према попису од 1874 год било је 39 домова са 396 станов. Према попису од 1884 год било је 48 домова са 445 станов., докле је према попису од 1895 год било је 61 дом са 540 станов., докле према попису од 1900 год било је 71 дом са 601 станов.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 6,81, а процентни 1,44%.

Име селу. – Село има два имена. Сељаци овог села називају своје село Бријежђе, докле га сви околни зову Брезје. И једно и друго име везано је за дрво брезу, која је, и ако је нема нигде у селу, ипак дала име селу. У народу овог краја прича се да је у Домазету било толико брезе, да су је досељеници морали крчити и насељавати се, а данас је нема ни о лека, осим што је има по Маљену међу четињарима.

Имена џемата: Домазет не зна се. Ћоловац је име по надимку једног од ранијих насељеника овог села. Речани је име по месту насељења.

Старине у селу. – Домазет се зове и Старо Село. Именом овим хоће да се обележи место на коме је било старо насеље. Старо Село је у Домазету, где су данас куће Урошевића и Миловановића и до скора су се распознавале сувомеђине, зидине и хумке старих кућа, али је то све растурено, разнето и разорано, те се данас не зна ништа од свега тога. И ако је Старо Село најстарије насеље овог села, ипак су у њему млађе породице.

Порекло становништва и оснивање села. – И ако су Домазет и Старо Село имена везата за стара насеља, ипак се не зна које су породице биле овде. За њих народно предање вели да се у општој сеоби при крају 17-ог века иселиле одавде у Стублине и Срем, али које би то породице биле у Стублинама, и где су оне што су прешле преко Саве, то се не зна. Предање вели да је крај 17. века оставио ово село пусто и ненасељено и да што има данас у селу населило се од тога доба до данас.

Пред крај 18-ог века доселила се у ово село из села Брекова у Старом Влаху, преко границе некаква удовица са своја 4 сина и засновала данашње село. Удовица је избегла крвнину и „да јој се синови не би истријебили“, јер јој је муж погинуо у освети брата. За удовицу се прича да је била пример чедности, вредноће и карактера и да се прво населила у опустошеном Домазету, на месту где је стара попова кућа била. Најстаријег сина удовица и суседни сељаци звали су Ћолом, те је по њему и назват крај овог села Ћоловац, у коме су данас готово све његови потомци. Од удовичиних наследника и потомака произашле су ове данашње породице: Милошевићи, Савићи, Стевановићи, Ђорђевићи, Миладиновићи , Јоцовићи, Живановићи и Милинковићи и они су поглавито у Ћоловцу и око Реке, на обема обалама, где су сви у селу познати под општим презименом: Удовичићи. Удовичића има растурених по овој области и даље, овде их је 22 куће, славе св. Алимпија.

У то доба доселила се у ово село породица данашњих Урошевића, која је затекла удовицу. Урошевићи су из Бањана у Црној Гори, из братства Косорића и прво су се населили у Стублинама у Посавини, па како им се ту није свидело, они су се повратили оздо и дошли у ово место и населили се у Домазету, који је и данас цео њихов. Урошевића има у селу данас 23 куће са 8 уљеских кућа, које су промениле презиме и славу, па се овде не виде као засебне породице, сви славе св. Ђурђа. Урошевића има много расељених по овој области и као чиновника по Србији.

У почетку 17-ог века, а пре аустријске окупације, а пре аустријске окупације, досељени су у ово село Станојевићи, који су и раније, а и сада, насељени у доњем делу Домазета. Станојевићи су кумови Средојевићима у Г.Лајковцу и као такви досељени с њима из истог места у Полимљу. За њих се зна да их је у првом и другом устанку било више породица и да су многи изгинули по ратовима 1804-1815 год, данас је 3 куће, славе св. Јована.

Пред Кочину Крајину доселили су се Драгићевићи из Дренове код Пријепоља и прво се населили у Мургашу код Уба, па се неки вратили у ово село и населили се прво у Ћоловцу, па тек после сишли Манастирици; њих је 7 кућа, славе св. Арханђела.

После Кочине Крајине и око 1800 године хајдуковао је у овом крају предак данашњих Кевића, којих има и у Мионици, родом из Богатића у Мачви од породице тамошњих Берића. У овом селу пала је у очи хајдуку нека одива из Удовичића породице, по имену Кева, и он се венча с њоме и стално настани у овом селу. Од њега су 3 куће, слави св. Трифуна.

После 1830 год на имање Удовичића населио се дед данашњих Митровића; од њега су 3 куће, славе св. Ђурђа, а доселио се из Љутица, окр. Ужичког.

Дед данашњих Милића населио се опет на имању Удовичића, од њега су 3 куће, где се у једну призетио Марковић, досељен из Душковаца, округа ужичког. Милићи су из Кучина у Полимљу, славе св. Николу, а њихов уљез св. Ђурђа и св. Николу.

Веселиновића дед доселио се из Никшићке Жупе од тамошњих Јањуша, има их 3 куће, па се у једну призетио Филиповић досељен из Кучина исте области. Веселиновићи славе св. Мрату, а њихов уљез св. Николу и св. Мрату. Прво се ова породица населила у планини.

Доцнији су досељеници:

Ћосић, досељен из Стапара и призетио се у Урошевиће, те слави св. Николу и св. Ђурђа.

Николића отац призетио се у Урошевиће, а доселио се Рајковића: има их 2 куће, славе св. Луку и св. Ђурђа.

Станишић је из Бјелушине у Старом Влаху а Марковић из Штрб.Ријеке у истој области, доселили се уз Бабину Разуру и населили у планини; први слави св. Јована, а други св. Николу.

Машићи су из Рајковића, њихов је отац дошао уз матер, има их 2 куће, славе св. Луку.

Од 1884 год, па на овамо, на путу Ваљево-Чачак, на ставама Манастирице и Паклешнице, на левој обали прве, створено је у овом селу, под брдом Козомором, друмско насеље, познато под именом Бријежђе, код неких по имену Поповац (Оснивач овог насеља је г. Светозар Филиповић, бивши свештеник овог села. Његовом иницијативом и новчаним средствима подигнуте су готово све приватне зграде и уступљене другом у својину или су још његове. Због тога што је поп Светозар ово подигао, и што и данас настојава, да се ово насеље шири, многи сељаци овог села зову село и насеље: „Поповац“ те изгледа да ће Бријежђе добити у скоро четврти џемат под овим именом). У Поповцу су данас: 1 механа, општинска судница, школска зграда, 3 дућана и 3 приватна стана. Насељеници овог места су од пре 15 година на овамо: Трифковић доселио се као свештеник из Барајева окр београдског, камо му се доселио отац као механџија из Крушева у Маћедонији; Маринковић терзија, доселио се из Дружетића, окр ужичког, слави св. Ђурђа, и Сретеновић, ковач су из изсог села у окр. Ужичком.

У Бријежђу је данас 77 кућа од 16 породица.

Занимање становништва. – Бријежђани се баве земљорадњом, сточарством и воћарством и прерадом дрвета. Како су у селу са омало земље, то се спуштају у долину Колубаре и тамо купују имања, подижу сталне или привремене зграде, у којима станују преко лета по пољима, а преко зиме код кућа, а с пролећа у долини Рибнице и Лепенице, али је ово ограничено на оне домове, који су у стању да одвоје по којега задругара од куће.

Узгредно занимање свакок Бријежђанца је прерада дрвета. Врло су вешти стругари, а они и суседни сељаци поглавито и раде по стружницама на Манастирици и Паклешници. Јапију израђују или за се, или закупцима шума или сопственицима стружница. Израђене јапију продају по свима трговима у З.Србији. Бријежђанци слабо који други занат знају.

У селу после деобе сваки који има имање у доњим селима радо се исељава из села, с тога их је доста у тим селима и непрекидно се исељавају.

Појединости о селу. – Бријежђе је саставни дело бријежђанске општине у ср.колубарском. Судница и школа су у Поповцу, а црква у Крчмару. Гробље је издељено по малама. Село нема заједничке преславе.

П.С. Брежђе је имало 236 становника у 1834, 445 у 1874, 953 у 1048, 572 у 2002, и 468 у 2011 години, у томе 28 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45 година.

19. Брезовице (Ваљево)

Положај села. – Брезовице су на обема обалама Повленске Реке у северном подножју планине Повлена. Брезовице су планинско село испреплетено многим висовима и косама, које се спуштају с Повлена на северну страну. Поједина су брда плећата, заравњена, а њихове су стране камените, литичасте и прави остењци…

Тип села. – Село је разбијеног типа. Сеоске су куће у долинама потока и рекавица, као и у долинама између појединих брда. Мало је кућа изнетих на брда или на њихова плећа, а ако су на брду, као џемати на Рујевом Кику, они су онда по вртачама и долинама. У главном је село доста разбијено, ма да се лако дају разазнати два већа џемата, која су готово спојена један с другим. Куће су по џематима растурене и само оне, које су у најближем сродству, на растојању 20-50м, а остале су на растојању 300-500м. Први је џемат на Рујевом Кику и његовим падинама и зовсе се Џелати, а други је на исток од њих ближе ставама река и зове Брложани, а трећи је на југ од оба уз Реку до става Повленске и Стубичке реке.

У Џелатима су ове породице: Бркићи (3к), Џелати (12к), Калабићи (5), Ђукићи (6), Шљивићи (3) и Божићи (6).

Брложанске су породице: Ђуричићи (3), Мијаиловић (1), Николићи (3), Стојићи (4), Ђуричићи (3), Радићи (4), Вукосављевићи (3), Атанацковићи (2), Билићи (2), Милутиновићи (3), и Тешићи (3). У Мојићима су: Маричићи (7), Томићи (3), Недићи (2), Глишићи (4), Мићићи (2), Милићевићи (6), Глишићи-Мојићи (5), Петровићи (Тошићи, 4к), Антонијевићи (1), Митровићи (1), Мојићи (1), Машићи-Мојићи (6), Грујичић (1) и Антић (1).

У Брезовицама нема већих задруга. Веће су задруге: Ђукића 1, Стојића 1, Томића 1 и Ђуричића 1, са 15-20 ч у кући.

Подаци о селу: Брезовице су према харачким тефтерима из 1818 године имела 30 домова са 41 пор и 89 харачких лица. Према попису од 1866 било је 64 дома са 534 становника, докле према попису од 1874 год било је 72 дома са 577 становника. Према попису од 1884 године било је 91 дом са 637 становника, докле према попису од 1890 год било је 91 дом са 699 станов. Према попису од 1895 год било је 97 домова са 720 станов, докле према попису од 1900 год било је 110 домова са 811 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 6,82, а процентни 1,35%.

Име селу. – Име селу дошло је од дрвета брезе, које има доста у горњем делу села, где су испољене силикатне стене.

Име села доста старо, јер га сусретамо у литератури још из доба 1737 год, када је ово село било погранично село ондашње аустријске Србије, као хајдучко село. Тада су Брезовице имале 10 кућа и 3х далеко од Ваљева.

Имена џемата су по имену породица: Мојићи и Џелати, а Брложани зову се по месту насељења, јер су се населили на местима, која су раније били брлози и ровине за свиње.

Старине у селу. – 1) У селу испод Џелата, на источну страну налази се неко вртачасто земљиште, познато под именом Селиште, за које се држи да су на њему биле старе куће. То је место данас најбољих зиратних сеоских имања, због чега су и последњи трагови старих насеља изгубили се на свакад. 2) На Шубари налази се неко старо гробље, које је познато у селу под именом Маџарско Гробље. Старих гробова има много по Мојићима и све су из хришћанског доба, ма да их народ ставља у доба, кад су ови крајеви били под Маџарима. 3) У Мојићима, на ставама Повленске и Стубичке Реке, испод Петровића кућа су данашња и стара рудничка окна, као и по вису испод Ср.Повлена. Новији рударски радови су напуштени на оба места, ма да су чињени покушаји у неколико махова последњих година.

Порекло становништва и оснивање села. – По народном предању данашње је село насељено досељеницима. Зна се да је било старијих досељеника, али не зна се које су то породице биле и где су се оне одавде уклониле.

Најстарија породица у селу и први оснивачи данашњег села јесу Џелати, досељени у две породице у другој половини 17 века из Д.Куча у Ст. Србији. Џелати су прозвати због претеране пргавости и склоности на убиства, нарочито старији били су готови одмах завадити се, напасти и убити човека, а нарочито Турчина.  За њих се и данас каже, да се сваком Џелату треба склонити с пута и да га не треба вређати „јер му је лакше убити човека, него прекрстити се!“ Џелатске су породице: Бркићи, Ђукићи, Џелати и Божићи; њих је 26 кућа, славе св. Ђурђа.

Пред почетак аустријске окупације ових крајева дошли су у ово село предци данашњих Мојића, досељени у 5 јако задружних породица из Скадра у Царини, окр подринског. У Скадар су досељене раније од некуда из Босне, само не из Осата. И ако су растурени по целом селу, и ако су заузели поглавито два џемата, ипак су до скора очували родбинске везе са Скадром и између себе и оним породицама, које су се раније од њих доселиле. С тога су у сродству с Бојанићима у Лелићу и Костадиновићима у Козличићу. Мојићи имају различита презимена, али се и сами између себе и остали их знају само као Мојиће. Мојића је у Брезовицама, без оних на страни, 58 кућа и све славе Михољ-дан.

Мојићима у селу сродни су Маричићи, досељени из истог места као и они, само прво били насељени у Врагочаници, па се тек после Кочине Крајине преместили у ово село. Маричића има данас 12 кућа, а они су у Мојићима, али некако отишли мало у страну села под Шубару, јер су новији досељеници. Кад се Маричићи узму као Мојићи, онда је ових у селу 70 кућа.

После Кочине Крајине досељени су у ово село данашњи Калабићи, досељени из Вишесаве код Бајине Баште, како су се раније доселили из Дробњака; њих је 5 кућа, славе св. Стевана.

У првом устанку сишли су из села Годечева Шљивићи у ово село, њих је 3 куће, славе св. Јована.

Новији су досељеници:

Ђуричићи досељени из Тубравића на своје имање од тамошњих Ђуричића, има их 3 куће, славе св. Николу.

Мијатовић је с Дуба, окр ужичког, призетио се у Мојиће и слави њихову славу.

Билићи су из Годечева, окр ужичког; отац им се призетио у Мојиће и примио њихову славу, има их 2 куће.

У Брезовицама има данас 110 кућа од 7 породица.

Занимање становништва. – Брезовчани се занимају поглавито сточарством и земљорадњом, а узгред и воћарством. Благодарећи повленским суватима и згодном положају села, заклоњеном од пролећних и зимских ветрова, сељаци држе доста стоке и тове је по Повлену. Стока и сточни производи су главна занимања, тек на друго место долази земљорадња, докле воћарство је споредније, ма да се и оно нагло подиже. Од силних шума немају никаквих доходака. Брезовчани се одају изучавању заната, раду на трговини, с тога и многи ради тих послова иселили су се из свога села и исељавају се, докле прости сточари и земљорадници не селе се.

Појединости о селу. – Брезовице су саставни део ребељске општине у ср ваљевском. Судница и школа су у Поћути, а црква у Грачаници. Гробље је издељено по џематима. Сеоска је преслава Спасов-дан.

П.С. Брезовице су имале 271 становника у 1834, 354 у 1884, 1082 у 1948, 506 у 2002, и 406 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,4 година.

20. Бујачић (Ваљево)

Бујачић је одмах до Ваљева и пружа се од Колубаре на јужну страну до Драчића. У доњем делу села поред Колубаре је песак, шљунак и речни нанос…

Тип села. – Бујачић је Потоком подељен на два дела. Горњи (јужни) део села зове се Брђани, а доњи нема свог нарочитог имена. И у једном и у другом делу села куће су растурене, тако да ни две нису једна до друге. Само су Павловића куће у горњем делу, до Мачина, збијеније, оне су на растојању од 20-50м, а свуда су иначе на растојању од 200-500м.

У Брђанима су ове породице и то око Врела: Лукући (1), Јованчићи (1), Јевтићи (2), Головићи (1), Цвијовићи (1), Тодоровић (1), Новаковић (1), на Брду: Јевтићи (1), Маринковићи (1), Николић (1), Павловићи (8), и Живковић (1).

У Доњем делу су, око Деспотовца: Глишићи (1), Милошевићи (1), Матићи (1), Настићи (1), Мандићи (1), Косићи (3), Благојевићи (2) и Матељевићи (1); на Гајини: Станишићи (1), Ковачевићи (1), Јањуши (2), Савићи (1), Владисављевићи (1), и Радосављевићи (1); у Липовцу: Познановић (1), Ивковићи (2), Бошњаковићи (1) и Мирковићи (1).

Задруга у селу нема.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 село је имало 17 домова са 24 пор и 53 хар лица. Према попису од 1866 год у селу је било 34 дома са 178 становника, докле према попису од 1874 било је 27 дом са 163 становника. Према попису од 1884 било је 37 домова са 172 станов., докле према попису од 1890 год било је 43 дома са 247 становника. Према попису од 1895 било је 44 дома са 226 становника, докле према попису од 1900 год било је 41 дом са 220 становн.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 1,36, а процентни 0,28%.

Име селу. – Старији људи причају да је ово село било некад заселак села Петњице с нарочитим именом Бујачићи. За везу Бујачића и Петњице говоре заједнице у шуми, веза у имањима, неприродна граница и заједничко гробље. Име Бујачићи везано је за породицу Јевтића, за коју се држи да је она ово име донела са собом из места, одакле се доселила.

Старине у селу. – Испод Врела, поред самог Потока, налазе се Кућишта, а то су места на којима су биле куће старијих и данашњих породица овог села. Према сувомеђинама, које указују на старе куће, према заосталим воћима и распореду имања, даје се и данас врло лако увидети распоред и положај кућа тако, да се може прстом указати на сваку кућу где је била. Ова кућишта нам дају слику ондашњег насеља код којега су куће биле збијеније и село изгледало више шумадијско село него старовлашко, како је данас. Прича се да је куга раселила село и потреба за бољим имањем.

Порекло становништва и оснивање села. – Бујачић је заселак села Петњице. Старе куће ова два села биле су у Кућиштима, па су се одавде помериле зракасто на све стране. Најстарија породица оба ова села је Милисављевића за коју се прича да је овде од пре Косова. Милосављевић је старо презиме породице и данас се овако зову само Глишићи, али с њима су у сродству и Ивковићи, те их има 3 куће и славе светог Николу. Милосављевића је било раније много више, али су замрли и изгубили се, а и данас замиру. Све остале породице су досељене.

Најстарија породица по досељењу су Јевтићи, некад најјача и најмногобројнија породица, данас представља само 3 куће и то слабе и нејаке. И од ове су породице многе куће замрле. Јевтићи су се доселили у почетку 17 столећа из Дрекаловића у Кучима, због крвне освете. Јевтићи су до скора имали највеће и најбоље делове сеоског имања. Славе св. Николу.

Пред крај 17-ог столећа доселили су се из Пипера у Црној Гори данашњи Павловићи и они су некад били насељени код Деспотовца, поред данашњих Благојевића и Косића, па су се после неки изместили на Брдо у Мачине, а неки остали на старом месту. Павловиће представљају ове породице: Павловићи, Косићи, Благојевићи, Лукићи, Јовановићи и Милисављевићи, има их 16 кућа, славе св. Арханђела.

Кад и Павловићи доселили су се у ово село данашњи Ковачевићи, којих је некад било више кућа, па су замрле, а данас представљене само с једном. Стара кућа Ковачевића била је поред Павловића у Деспотовцу, на месту које се данас зове Селиште. Славе св. Трифуна, а досељени су из Осата у Босни.

Све друге породице доцније су досељене. Тако Владисављевићи, којих је до скора било 3 куће, а данас само 1, и она на умору, досељени су уз Кочину Крајину из Пипера у Црној Гори, славе св. Арханђела. С овом је породицом у сродству и породица Савића, досељена после другог устанка, па је и она на умору.

У првој половини 19-ог века доселили су се Тодоровићи из Вражегрмаца у Црној Гори, некад јака кућа, а данас доста слаба, слави св. Петку.

Живковићи из Пипера досељени су после 1856 и насељени на брду уз Павловиће, и ово је данас најјача кћа у селу, слави св. Арханђела.

Уз Бабинску Разуру доселили су се у ово село: Јањуши, Цвијовићи и Мосуровић. Јањуши су из Бабина, има их 2 куће. Цвијовићи су из Сељана и они су род онима у Грацу, а Мосур је из Врбове, сви из области Полимља, досељени због буне 1875 године, у којој су суделовали, а у селу се населили на Ковачевића имању. Јањуши славе св. Мрату, Цвијовић св. Ђурђа, а Мосур св. Николу.

После српско-турских ратова 1878 године доселили су се:

Матељевић из села Превиша у Дробњацима од породице Томића, он је на имању Ковачевића, слави св. Николу.

Головић је из Дробњака на имању Јевтића, слави св. Ђурша.

Маринковић је из Богатића ове области, слави св. Николу.

Мандић из Косатице у Полимљу слави св. Ђурша.

Радосављевић из Штрбца у Ст.Влаху, слави св. Арханђела.

Николић из Мокре Горе, у Ст. Влаху, доселио се као слуга, слави св. Арханђела.

Мутић из Граца ове области дошао уз матер, слави св. Ђурђа.

Новаковић из Пипера у Црној Гори, слави Арханђела на имању изумрлих Грујичића.

Познановић из Равања ове области, слави св.Мрату.

Мирковић из Маоча у Полимљу, слави св. Јована.

Бошњаковић из Пријездића ове области, слави св. Николу.

Настић из Лелића од тамошњих Матића, слави св. Николу.

У селу је 43 куће од 22 породице.

Занимање становништва. – Главно занимање становништва је земљорадња. Зиратне земље има доста, али је од ње доста у рукама сељака суседних села. Земља је богата и даје богате плодове, на њој су добре ливаде и пашњаци, као што и рађају.

Бујачани се не одликују великом вредноћом за радом на земљи, а још мање се одају изучавању заната и раду на другим привредним пољима. Сиромашнији се баве надничењем по граду, где узгред изуче по какав занат и њиме се баве по суседним селима и граду. Бујачани се не селе из села.

Појединости о селу. – Бујачић је саставни део петњичке општине у ср.ваљевском. Судница, црква и школа су у Петњици. Гробље је заједничко са петњичким и у Петњичком пољу према цркви. Село не преславља.

П.С. Бујачић је имао 141 становника 1834, 172 у 1884, 498 у 1948, 357 у 2002, и 423 у 2011 години, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 39 година.

21. Буковац (Мионица)

Положај села. – Буковац је на северном подножју Маљена, при врху Голупског Поља. Голупско Поље је исушена језерска котлина дугачка 3-4км, а толико исто и широка, ограђена са севера Јездинцем, с истока Радмиловцем, са запада Косовом и Тустим Брдом и с југа Растовом, Ћајинцем и Извршцем. Кроз средину поља тече речица Буковац, и на врху његовом, под Растовом и Ћајинцем је и село Буковац. ..

Тип села. – Буковац је село разбијеног типа. Куће су раздељене у 2 џемата, где је први џемат испод Растове и Ћајинца, а други испод њега на северну страну низ Реку. Ни један ни други џемат нема нарочитих назива, већ се зову по имену породица или се разликују по месту насеља. Куће су у џематима врло блиске једна другој, тако да чине тип планинаских села по котлинама.

Под Ростовом су ове породице: Никићи (16 кућа) и Лучићи (12) а испод њих Рисимићи (5).

У селу нема задруга.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 у селу је било 10 дом са 10 пор и 32 харачка лица. Према попису од 1866 било је 17 домова са 175 становника, докле према попису од 1874 било је 20 домова са 158 становника. Према попису од 1884 било је 24 дома са 184 становника, докле према попису од 1890 било је 35 домова са 213 становника. Према попису од 1895 било је 35 домова са 194 становника, докле према попису од 1900 било је 33 дома са 195 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 0,71, а процентни 0,27%.

Име селу. – Име селу је дошло од потока и речице Буковца.

Старине у селу. – 1) Голупско Поље и Извршац препуни су тумула које су у 1895 г.г. Мих Валтровић и д-р Ђ други Јовановић прекопавали су и налазили вазне са пепелом мртваца, у којима су сахрањивани некадашњи становници овог краја.

2) Око извора Голупца, по дну села, и данас је пуно сувомеђина и зидина, за које народно предање држи, да су некадашњи станови становника овог села наше народности.

3) Над извором Буковцем уздигнуто место зове се Биљези. На овом брду су били до скора споменици појединих Грбовића, који су се истакли по народним пословима у међувремену од Кочине Крајине до краја нашег ослобођења. Прича се да је на овом вису сваки од Грбовића, кад би полазио од куће цркви у Крчмар или кад би се из цркве враћао, застајао на овом вису ради одмора, па је због тога и вис добио име Биљези. Први споменик подигао је свом оцу прота Стефан 1803 год и на њему је била цела биографија породице тадашњег војводе Николе Грбовића од досељења у ове крајеве. Ових споменика данас нема, њих је наша непажња и дивљаштво уништило.

Порекло становништва и оснивање села. – Голубац и Буковац били су некад једно село под називом Голубац. Стари Голубац је био у Голупском Пољу, код извора Голупца, испод Тустог Брда, код места које се зове Плоча. Оба села је основала породица Кесеровића (Кесера) или Максимовићи, чије се насеље и данас распознаје код извора. Докле су Кесери били још код извора, досели се у ово заједничко село некаква бава Рисимија из Риђана у Никшићској Жупи и насели се поред њих код извора. Баба Рисимија је избегла крвну освету, јер су јој Турци мужа убили и она се доселила у почетку 17-ог столећа. Кад је куга беснила у овим крајевима, неки се Кесери иселе под Извршац, други отиду у Наномир и одатле после у Борак и Јабучје у Тамнави, а Рисимићи побегну уз реку и наласе се онде где су и данас, одакле опет неки после отиду у Радобић и тамо се настане.

Рисимићи су први оснивачи Буковца, а Кесери новог Голупца. Рисимићи се зову у селу Срећковићи и Ивановићи, има их 5 кућа, славе св. Луку. Они су основали Буковац у почетку 18-ог века.

У општој сеоби при крају 17-ог века из Никшићке Жупе, из села Риђана, а из братства Радуловића, покренула се петорица рођене браће: Грбо, Вуја, Никола, Лука и Пеја (Петар) са својим породицама и многим другим братственицима и прешла у Стари Влах, у намери да се у њему населе. Неки братственици населе се око Увца и Прибоја, а браћа се крену даље и дођу у село Скакавце окр ужичког, где су имали неких својих братственика, раније досељених. Ови их не могу задржати преко себе већ их пребаце преко Маљена и они се, кад сиђу у Голупско Поље и настане се на њему, па разделе овако: Грба пређе преко Приораче у Мратишић, а Лука и Никола остану под Ростовом, где су им биле прве куће, а Вуја и Пеја нађу за потребно да се преселе у Осеченицу и тамо се населе. Од заостале браће Николе (Нике) и Луке су данашњи: Никићи и Лукићи, чије се родбинске везе, као и са кућом Грбовића и Вујића у Осеченици, још свеже и чврсто се одржавају. Никића и Лукића у селу је 28 кућа и све славе св. Луку.

У Лучићима и Никићима имају 3 уљеза,, али који су изгубили своју славу и презиме, те их засебно и не помињемо.

У Буковцу је данас 33 куће од 2 породице.

Занимање становништва. – Буковчани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања гајење стоке и воћарство, докле земљорадња се развијала у малој мери. За гајење ситне стоке њихово је поље од особите вредности, а како по њему успева и воће, то се и нагло подиже. Буковчани се одају изучавању заната и радо их по селу и околини, па се често исељавају из села, а све због тога што налазе подесније погодбе изван свога места и што је ово мало село дошло на мало имања.

Појединости о селу. – Буковац је саставни део крчмарске општине у ср. Колубарском. Судница је у селу, а црква и школа у Крчмару. Гробље је под Извшцем и још у заједници са Голупцем. Сеоска је прослава Водени Уторник

П.С. Буковац је имао 97 становника 1834, 184 у 1884, 336 у 1948, 202 у 2002, и 170 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42,9 година.

22. Горња Буковица (Ваљево)

Положај села. – Буковица је на обема обалама речице Буковице. Село је на брдима и косањацима Јаутине, која је на северној страни села. Село је брдовито, поједина су брда стрменита, те је врло тежак саобраћај у селу…

Тип села. – Г. Буковица је село разбијеног типа. Куће су на крају села, изнете и под сама брда и поређане у мање или веће џемате, пошав од цркве па све до под Радију. Џемати су присојне стране појединих брда. Куће су у џематима близу једна друге и на растојању од 20-50м.

Главни џемати су: Станковићи, Царичани, Рајковача, Котарци, Богутовићи, Тодорићи, Ковачевићи, Бојичићи, Дивљановићи, Јанковићи, Коларовићи и Пурићи.

У Станковићима су ове породице: Јевтићи (2), Зарић (1), Грујичићи (4), Антићи (1), Топаловићи (2), Живановићи (1) и Бранковићи (1). Станковићи су око цркве и изнад ње уз Реновачу. Изнад ових су Рајковчани и Царичани под планином Царићем.

У Царичанима су: Ћирићи (10к), Васићи (5), Јевтићи (1), и Ракићи (1).

У Рајковачи су: Јоцићи (Симићи (6к)), Стојковићи (8), Џајићи (7), и Андрићи (2).

Од ових на запад су Котарци: Котарци (3), и Којићи (1к).

Од Котараца опет на запад, под Пресеком су Богутовићи: Богутовићи (13к), Маџаревић (1) и Јовићи (Даниловићи) (2).

У Тодорићима су: Живановићи (4), Ранковићи (2), Мијаиловићи (4), Димитрићи (2), Пантелићи (Вуковићи) (5к), Шаргићи (4), Марковићи (Пандуровићи) (5), Поповићи (2) и Којићи (5).

Даље на запад су су Ковачевићи: Цветићи (1), Мирковићи (2), Лазићи (4), Продановићи (4) и Јокићи (2).

У Бојичићима су: Петаковићи (5) и Бојичићи (5).

У Дивљановићима изнад Бојичића, а испод Дивљана су ове породице: Марковићи (4), Протићи (1), Миловановићи (4), Павловићи (3) и Милинковићи (4).

Јанковићи су до Каменице и ту су ове породице: Јанковићи (14к), и Ивићи (3).

У Коларовићима су: Коларовићи (8), Пајићи (6),

А у Пурићима су, који су тако исто на Радији као и претпоследњи, су: Пурићи (9к), Никитовић (1) и Дамњановићи (2).

У овом селу има задруга. Највећа је задруга Протића са 35 чељади, а све друге су омање.

Подаци о селу. – Буковица је по списку села ваљевске епархије из 1735 год имала 30 домова.

Према харачким тефтерима из 1818 године Г.Буковица је имала 95 домова са 130 пор и 297 хар лица. Према попису од 1866 имала је 129 домова са 1.127 становника, докле по попису од 1874 било је 134 дома са 1086 становника. Према попису од 1884 било је 133 дома са 1.131 становника, докле према попису од 1890 било је 145 домова са 1.262 становника. Према попису од 1895 било је 171 дом са 1.309 становника, докле према попису од 1900 год било је 194 дома са 1.384 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 био је 9,12, а процентни 0,75%.

Име селу. – Име селу дошло је од дрвета букве, које је и данас најчешће дрво у овом селу. Назвата је Горња, за разлику од Доње, која је на левој обали истоимене речице и испод ове.

Имена појединих џемата су породични називи.

Старине у селу. – 1) По селу, у његовом западном крају, има на повише места старих гробова са стећцима без потписа за које народ вели да су маџарски гробови. 2) На крајњем делу овог села, у оном крају, где су Јанковићи, на коси Радије, био је бој између Срба и Турака 1809 године. 3) У овом селу постоји одавна црква. Старе цркве нема данас, данашња је од камена, без тороња и зидана 1874 године. Стара црква је била поред ове, 20м на исток под једном косом, која се пружа до Царића. Она је више пута паљена од Турака, а после првог устака паљена је два пута и понова оправљана, тако да је 1827 године Јоаким Вујић нашао нову, од дрвета саграђену цркву.

Порекло становништва и оснивање села. – Буковица је старо насеље, ми се с именом овог села сусрећемо у почетку 18-ог столећа. У списку села, која су у 1719 године јула месеца страдала од града и олује помиње се „Bukovicza superior“  а у списку села из 1737 наводи се „Pukoviza“, но које се име не може односити ни на једно друго место ове области до на ово село. Старо село било је уз Реновачу и Ковачицу, па се после померало Јаутини, Радији и другим крајевима. Главно је код овог села да прве породице нису биле међу брдима, него су биле под брдима, у долини река и потока, па су се пре 100 година повукле дубље у планину.

Најстарије породице у селу јесу: Лазићи, Петаковићи и Богутовићи. За Лазиће и Петаковиће не зна се с које су стране досељене, докле за Богутовиће зна се. Лазићи су од старине у селу и прво су били у Ковачици, па се изместили пре 100 година на садашње место. Петковићи су били при ставама Медовице и јаућанских и радијских потока, па се пре 100 година повукли под Дивљан. Лазића, у које се рачунају и Јокићи, има данас 6 кућа, а и расељених, славе св. Луку, Петаковића има 5 кућа, а има и расељених, славе св. Николу.

Богутовићи су давно доселили се из села Богута, близу Сјенице у Ст. Србији; досељени су у 2 породице и насељени поред Лазића у Ковачици, где су и данас, само се померили извору. Богутовића има под разним презименима 15 кућа, а и расељених, славе св. Николу.

Старије досељене породице су Дивљановићи. Дивљан је трећи брат Жарка и Јоје, досељених у почетку 17-ог столећа из Црне Горе, од којих се прва двојица населила у Каменици, а овај прешао у ово село.  Дивљанови потомци су насељени на брду, прозватом по имену њиховог родоначелника „Дивљан“, они се одатле нису ни кретали ни расељавали. Више од 150 година свештеници овог села и његове цркве су чланови ове породице, што је и данас случај. Дивљана има много растурених по Србији као чиновника, свештеника, трговаца и занатлија, а у селу их је 13 кућа, славе св. Арханђела.

Кад и Дивљани доселили су се у ово село и Јанковићи, чији су преци досељени у 3 породице, од три брата родом из „Дубоке Херцеговине“ (По дужем распитивању сазнао сам да сељаци овог краја зову „Дубока Херцеговина“ све оне херцеговачке области, које су ближе Јадранском Мору и Далмацији: Конавле, Зупце, Површ, Шуму, Жупу, Мостар и др.) па се настанили поред Дивљана у Медовици и доцније поместили се на запад Каменици и Стапару.  Њима су у сродству и Коларовићи, назвати по неком претку, који је први у селу почео употребљавати и градити кола; њих је данас 25 кућа, славе св. Стевана.

Пред крај 17 столећа доселили су се у ово село Џајићи и први се населили на Рајковачи. Стари Џаја је био родом из Осата у Босни, доселио се као мајстор и први населио на Рајковачи, изнад старе цркве; од њега су Џајићи и сви други по Рајковачи, које у Царићу, 42 куће, славе св. Јована. Сви су од 2 Џајина брата и њиових потомака.

У првој општој сеоби пред крај 17 столећа доселили су се и данашњи Тодорићи, који су од 3 породице, од 3 рођака, досељена из Мокре Горе у Ст.Влаху, они су насељени били у Богутовићима, па су се поместили на запад, и заузели џемате Ковачевића и Тодорића, има их 25 кућа, славе св. Јована. И Тодорића има доста насељених по Тамнави, као и горњих Џајића.

Некако се у исто доба с Тодорићима доселили Продановићи и Котарци, који су једна иста породица, досељена с Његуша у Црној Гори; њихов је предак избегао крвну освету и прво се населио у Богутовићима, па се после померио на запад до Лазића и до Ковачевића; њих је 8 кућа, славе св. Стевана.

У почетку 18-ог века досељени су Станковићи. Станковићи се зову неколике породице: Грујичићи, Антићи и Бранковићи у Рајковачи и под Царићем. Стари Станковић доселио се под овим презименом из села Вишесаве у окр ужичком; њих је 6 кућа, поред исељених, славе св. Николу.

Тад су досељени у село данашњи Шаргићи, прозвати по неком претку, који је од богиња остао шарен, из Бирча, од оне исте породице, од које су и Бирчани у Суводању; њих је под разним презименима 14 кућа, славе св. Ђурђа.

Пред Кочину Крајину доселили су се Бојичићи у Петаковиће из Гуњака у Азбуковици; њих је данас 7 кућа, славе св.Јована.

С њима су се доселили из Гођевића у Осату, данашњи Пурићи, у које се броје и Дамљановићи, којих је 11 кућа, славе св. Лазара.

С њима су прешли из Осата и Пајићи и населили се поред њих на Радији, где су и данас, има их 6 кућа и славе св. Јована.

У првом устанку дошао је дед данашњих Јевтића прво као слуга, а после призетио се у Станковиће, од њега су 2 куће, славе св. Николу. Јевтића дед доселио се из Маковишта, окр ужичког.

Новији су досељеници:

Топаловићи, чији је отац дошао жени у кућу, примио презиме, а своје старо напустио; он је из Д.Буковице, од њега су 2 куће, од којих једна слави св. Арханђела, а друга Ђурђиц, а то је отуда, што је она прва замрла па примила уљеза у своју кућу из Босне.

Зарић је дошао на купљено имање и населио се поред цркве, родом је из Ровни од тамошњих Срећковића, слави св. Јована.

Маџаревић призетио се у Богутовиће, а родом из Д.Буковице, слави Ђурђиц.

Живановић призетио се у Станковиће, а родом из Причевића, слави св. Стевана.

Никитовић из Тупањаца призетио се у Пуриће, слави св. Николу.

Грујичић у Станковићима из Беомужевића, слави св. Јована и св. Николу.

У Г. Буковици је данас 191 куће од 20 породица.

Занимање становништва. – Буковичани се занимају земљорадњом и воћарством. Земља им је родна и даје довољно средстава за годишњу исхрану. Воћарство је на највишој цени, оно је знатан број сељака упутило на трговину, због које су се многе породице иселиле из овог села у Шабац или Ваљево и одале се трговини. И раније многе породице овог села биле су чувене са својих представника на трговинском пољу, што се и данас доста упорно одржава.

Буковичани се исељавају и селе у Тамнаву, на занате, трговину или школе. На исељавање нагони их нерођеност села и бојазан, да се неће имати где живети. У аргаштину не иду.

Појединости о селу. – Г.Буковица с Доњом и селом Рабасом чини буковичку општину у срезу подгорском. Судница и црква су у селу, а школа је у Каменици. Гробље је раздељено по крајевима. Сеоска преслава је Млада Недеља по Спасову-дне.

П.С. Г.Буковица је имала 836 становника 1834, 1.131 у 1884, 2.088 у 1948, 1.117 у 2002 и 890 у 2011 години, у томе 35 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,7 година.

23. Доња Буковица (Ваљево)

Положај села. – Доња Буковица је нижа од Горње, с леве стране реке Буковице. Сеоске су куће на плећима једне косе, која иде од Царића, паралелно реци Буковици. Земљиште је неравно, разривено многим јаругама и потоцима, чије су стране црвене од многог распаднутог црвеног пешчара, који је подина овом селу, као и горњем.

Тип села. – Село је на плећима косе и раздељено на два повећа џемата: горњи и доњи део. Горњи крај зове се Брђани и он је под Царићем и изнад цркве, а други Грабовац, по Грабовцу и до Златарића. Џемати су спојени један са другим, куће су им на растојању од 30-200м.

У Брђанима су ове породице: Крунићи (Ранисављевић) (7 кућа), Терзићи (3), Лазаревићи (10), Тадићи (7), Аврановићи (Лазаревићи) (2), Вићентијевићи (3), Живковићи (5), Игњатовићи (4), Перићи (2) и Обрадовићи (2). У Грабовцу су: Матићи (7к), Ђукићи (2), Тимотићи (5), Ерићи (5) и Петровићи (2).

Задружан је живој у овом селу јаче развијен него у Горњој Буковици. Јаче су задруге: Лазаревића 2, Живковића 1, Перића 1, Ерића и Тимотића по 1.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 Д.Буковица је имала 31 дом са 55 пор и 115 хар лица. Према попису од 1866 било је 45 домова са 480 станов, докле према попису од 1874 год било је 48 дом са 478 стан. Према попису од 1884 год било је 51 дом са 514 становника, докле према попису од 1890 год било је 48 домова са 566 становника. Према попису од 1895 год било је 56 домова са 607 становника, докле према попису од 1900 год било је 65 дом са 611 становника.

Годишњи прираштај становништва овог села 4,2, а процентни 0,79%.

Име селу. – О имену села казано је код горњег села, само по народним предањима ово је село старије од Горње Буковице. Горња и Доња Буковица немају никаквих заједница ни у имањима ни у породицама, докле ово село са суседним селом Златарићем, а посебице његовим џематом Паланком, има природних веза у имањима и односима појединих породица. Појединци држа да је Д. Буковица заселак, села Златарића, а Горња опет да је заселак њен, а да ли је овако, то се не може ничим утврдити.

Порекло становништва и оснивање села. – Буковицу су основале две породице: Ранисављевићи и Живковићи. За обе се на зна да су досељене, обе се сматрају као старинци, много су се расељавале по овој области и изван ње; Ранисављевића има данас 17 кућа, зову се Крунићи и Лазаревићи, славе св. Николу, Живковића има 5 кућа, славе св. Јована.

По времену досељења најстарији су Ерићи (Тадићи), досељени пред крај 17-ог века у општој сеоби из Озринића у Црној Гори од оне исте породице, од које су Курјаци у Драчићу, Аничићи у Дегурићу и на Ушћу; њих је у овом селу под разним презименима 21 кућа, славе Ђурђиц.

Пред Кочину Крајину досељени су Аврамовићи из Заовина у Старом Влаху, па се њихов радоначелник призетио у старе Лазаревиће, чије је презиме примио. С њиме су у сродству још две породице из овог села, има их свега 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Кад и ови досељени си из Мокре Горе у Старом Влаху, као слуге данашњи Игњатовићи, у које се рачунају и Обрадовићи, има их 6 кућа и славе св. Николу.

После Кочине Крајине пред први устанак доселили су се из Озринића преци данашњих Терзића и населили се у Лазаревиће; њих је данас три куће, славе М.Госпођу.

Тимотићи су досељени из Плушца ове области од тамошњих Тимотијевића, досељени после 1815 год, на сеоско имање, које им је додељено; има их 5 кућа, славе св. Јована.

Петровићи су досељени после њих из Добротина округа ужичког, одакле им се предак доселио као слуга; има их 2 куће, славе св. Ђурђа.

У Д.Буковици има 66 кућа од 8 породица.

Занимање становништва. – Буковчани су у свему по занимању исто што и њихови суседи у горњем селу.

Појединости о селу. – Село је саставни део буковичке општине у ср. Подгорском. Судница и црква су у Г.Буковици, школа у Каменици, гробље заједничко у Брђанима. Сеоска преслава Спасов-дан.

П.С. Доња Буковица је имала 382 становника 1834, 514 у 1884, 987 у 1948, 556 у 2002, и 460 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,6 година.

24. Велишевци

Положај села. – Велишевци леже на падини и осоју оне велике косе, која се под именом Виса и Медника одвојила од Сувобора и служи као развође Топлици, Палежничкој Реци и Љигу…

Тип села. – Село је у главном збијено у две повеће групе, ма да је прелаз из једне у другу неприметан. И једна и друга група теренским незгодама издељена је на омање породичне групе. Куће су по падини Медниковој збијеније него под осојем, тако су и збијеније под Глумчем неко поред Жеравца. Растојае кућа по групама је понегде 50-60м, а понегде и веће, а растојање између група не може се одредити. Групе се зову мале и прва доња је Грабовац, а друга горња Глумач.

У Грабовцу су ове породице: Радисављевићи (8 кућа), Јовановић (1), Петровићи (2), Петровић (1), Брковићи (2), Јовановићи (2), Аруновићи (4), Мачури (1), Чарапићи (1), Милинковићи (5), Радовановићи (4), Марковићи (2), Матићи (10), и Стевановићи (2).

У Глумчу су ове породице: Демировићи (21), Миловановић (1), Давидовци (13), Ненадовић (1), Радивојевић (1), Марковић (1) и Васиљевић (1).

У селу је мало задруга, свега су две повећа: Радисављевића и Аруновића по једна са по 20 душа, иначе је доста велика инокоштина.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год село је имало 28 домова са 44 пореске и 91 харачке личности.

По попису од 1866 год било је у селу 44 дома са 549 становника, одкле по попису из 1874, 60 домова са 391 станов. По попису од 1884 било је 56 домова са 373 стан., докле је по попису од 1890 било 61 дом са 431 стан. По попису од 1895 било је 65 домова са 412 станов., докле по најновијем има 74 дома са 459 стан.

Годишњи прираштај становништва овог села је 2,86, а процентни 0,75%. И код овог села као код многих других осећа се у времену од 1874 до 1884 опадање, па после опет прирашћивање.

Име селу. – Народно предање за име овом селу вели да долази отуда што је пре ових данашњих породица живео у селу некакав Велиша, па по његовом имену су прво Турци, а после и други, прозвали село Велишевац или Велишевци. Старо село звало се Грабовац, и тек кад се Велиша населио, она се одомаћило име Велишевци.

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарија породица у селу била би , да је има, Велишина; али се она пре крај 17 века иселила у Пироман и Срем и оставила празно село.

У празно село у општој сеоби досељена је у ово село Аруновића породица, из околине Новог Пазара из места Вражогрнца, која се претходно населила негде око Краљева, па се тек после овде спустила. Данас Аруновића има под два презимена 6 кућа и славе св. Ђурђа. С њима заједно су дошли од Рашке, од Биоче, и населили се поред њих данашњи Радисављевићи; њих је 8 кућа, славе св. Ђурђа.

С друге стране доселила се преко Старог Влаха данашња велика породица Демировића у Дражиновић, у окр ужичком, па се одатле спустила при крају 18-ог столећа, око 1795 год у ово село и населила га. Ова је породица из села Потпећи и Бучја у Полимљу и тамо се звала Ајмановићи (ваљда Ајановићи). Доселила се због немаштине а овде се разделила и једни су отишли у Палежницу, докле други остали су на Глумчу. У овом селу има их 57 кућа и све славе светог Стевана.

У првом устанку досељени су Петровићи у 2 породице из Мораве, из љубићске околине, па се један призетио у Аруновиће, а други се населио у Табановићу. Од овог Аруновића уљеза биле су две куће, па једна замрла, а друга се о концу држи и слави Аћима и Ану.

Сви остали досељеници су од шесетих година прошлог века па на овамо.

Тако у Петровиће призетили се данашњи Петровићи (а и Брковићи) из суседног села Бабајића, те их има две куће и славе св Ђурђа и Аћима и Ану.

У Аруновиће призетио се опет један Брковић, од кога данас имају две куће и славе св. Ђурђа.

У Радисављевиће призетио се Јовановић из Каленића окр ужичког, од кога је једна кућа и слави св Илију и св.Ђурђа.

У неку стару, данас замрлу породицу, досељену из Меднице у Полимљу после Кочине Крајине, призетио се Мачур из Струганика, од кога је једна кућа и слави Усековање (29.8) и св. Николу.

У Милинковиће од Демировића призетио се Чарапић из Ракара, од којега је данас једна кућа и слави Св. Стевана и Св. Ђурђа.

У праве Демировиће призетио се Миловановић из Дучића, од којега је 1 кућа и слави св. Стевана и Св. Лазара.

У Давидовце од Демировића призетио се Ненадовић из Дучића, Радивојевић из Попадића, Марковић из Берковца и Васиљевић из Бранчића, окр рудничког, од којих је данас по 1 кућа и сви славе поред св. Стевана и своје крсно име светог Николу.

У Велишевцима има данас 84 дома од 13 породица.

Занимање становништва. – Сељани се поглавито баве земљорадњом, сточарством и воћарством, као и по осталим крајевима ове области. У селу нема занатлија, у аргаштину не иду, а помоћу аргата из других села сређују своју летину.

Појединости о селу. – Велишевци су саставни део бабајићске општине у срезу колубарском. Судница је у Бабајићу на Љигу, а црква и школа у Цветановцима. Гробље је раздељено у два дела. Преслава је заједничка за цело село Томина Недеља.

П.С. Велишевац је имао 280 становника 1834, 373 у 1884, 630 у 1948, 419 у 2002 и 343 у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,9 година.

25. Веселиновци (Веселиновац, Ваљево)

Положај села. – Веселиновци леже на западној падини високог Оштриковца, који са словачким Градом гради колубарску клисуру. Село је на устима клисуре, а на десној обали Колубаре…

Тип села. – Сеоске куће су подоста збијене на оном делу општриковачке косе, где се ова најблаже спушта у долину колубарску. Куће нису у равници, нису ни у близини а ни раздалеко; средње је одстојање 50м. Село је мало па нема данас ни крајева или пак у страну одељених кућа.

У селу су ове породице: Митровићи (Алексићи) (6 кућа), Пивићи (9), Радовановић (1), Мијатовић (Петровићи) (2), Станићи (Јовановићи) (7) и Урошевић (1).

У селу је задружан живот доста очуван; али нема већих задруга. Осредње су задруге: Пивића 1 и Алексића 1.

Подаци о селу. – У харачким тефтерима нема овог села. Нема га ни доцније све до 1874 год., кад се јавља као самостално село са 23 дома и 192 станов. По попису од 1884 било је 23 дома са 232 становника, докле по попису од 1890 било је 26 домова са 233 стан., по попису од 1895 било је 26 домова са 222 стан., а по најновијем попису 26 домова са 231 стан.

Годишњи прираштај од 1874 у средњу руку износи 0,94, а процентни 0,48%. Из горњих бројева даје се видети колебљивост у прираштају становништва.

Име селу. – Напред поменусмо да се име Веселиновци не појављује у литератури од 1874 год. У истини све дотле и није било овог села. Оно се сматрало све до 1872 год као заселак села Лознице. Ово је село и данас у заједници са Лозницом. Име Веселиновци је према првом насељенику у овом крају Веселину из породице Алексића, која има и данас својих представника у селу.

Порекло становништва. – У Веселиновцима нема старих породица. Ново насеље, па и нове породице. Све су породице досељене из разних крајева ове области, међу које се уметнуо само један из Мораве.

Најстарије породице у селу досељене су у другој половини 18-ог столећа. Најстарије су породице Митровићи и Пивићи, обе досељене из Робаја, прва од Жунића, а друга од Мијатовића из истог села. Овде су дошле на поклоњена имања, Митровића има данас 6 кућа и славе св. Арханђела. Пивића има 9 кућа и славе св. Луку.

После њих, 5-6 година доцније, доселили су се Станићи из села Жабара од породице Ђокића. Овде их има 7 кућа и славе св. Ђурђиц.

После Кочине Крајине  опет куповином имања од Турака сишли су Петровићи из Клинаца од породице Тодорића. Овде их је данас 2 куће и славе св. Николу.

Најновији су досељеници из шесетих година прошлог века:

Радовановић из Заблаћа у околини Чачка, и Урошевић из Лесковица од Кулинаца. Од њих је данас по једна кућа, доселили се као слуге, први слави св. Стевана, а други св. Ђурђа.

У селу има данас 26 домова од 6 породица.

Занимање становништва. – Главне врсте занимања сељака овог села јесу као и код осталих. Ну Веселиновчани се особито одликују гајењем поврћа и воћа, нарочито бостана. Ово им је готово главно занимање и са својим бостаном радо су виђени у Ваљеву и суседним тржиштима.

Појединости о селу. – Веселиновци су саставни део лозничке општине у срезу ваљевском. Судница је у Лозници, школа у Рабровици, а црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и на Оштриковцу. Прослављају Томину Недељу. 

П.С. Веселиновац је имао 192 становника 1874, 390 у 1948, 240 у 2002, и 204 становника 2011 године, у томе 4 млађа од 5 година (9 од 5 до 10 година; 12 од 10 до 15 година), уз просечну старост од 45,4 година.

26. Вировци (Мионица)

Положај села. – Вировци леже на обема обалама реке Топлице у њеном доњем току и то по бреговима и њиховим падинама, који са Оштриковцем граде топличку марковачку клисуру…

Тип села. – Старо је село на Рогљевици и данас; што има кућа на том месту, поређане су страном брда, на дуж блиске су једна другој, докле на десној страни, ако су породичне групе, блиске су једна другој, иначе су растурене. Растојање међу кућама на левој страни није веће од 50м, а тако и на десној, али међу групицама прелази и преко 200м. Поједине групе немају нарочитих имена, више су презименске и то по оној породици, која је највиђенија.

На левој обали Топлице су ове породице: Јанковићи (7 кућа), Васићи (3), Јовановић (1) и Јеремићи (6).

На десној обали: Либадићи (2), Радовановићи (3), Весићи (9), Стевићи (4), Јаковљевићи (5), Јалечићи (4), Ђурићи (5), Ђурић (1), Ненадовић (1), Миловановићи (2), Милосављевићи (1), Урошевићи (5), Михаиловићи (5), Милановићи (8), Аксентијевићи (3), Крстићи (2) и Маринковићи (4).

У селу је особито очуван задружни живот. Готово свака друга кућа је задружна, од већих задруга су: Васића 1, Јанковића 1, Јеремића 1.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима село Вировци је имало 23 дома са 29 пореских и 69 харачких глава у 1818 години. По попису од 1866 село је имало 45 домова са 349 становника, докле по попису од 1874 год имало је 54 дома са 377 становника. По попису од 1884 у селу је било 57 домова са 453 становника, докле по попису од 1890 било је 59 домова са 519 становника,  а по попису од 1895 било је 71 дом са 544 становника. По најновијем попису од 1900 год било је 77 домова са 631 становника неше вере, народности и поданства.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 9,02, а процентни 1,94%.

Име селу. – По народном предању име селу је врло старо. Предање држи да је ово село и суседно село Ратковци било некад једно село, али да је има Вировци старије од имена Ратковци. Како предање вели нема ни 250 година, кад су се ова два села издвојила у засебне целине, кад се неки Ратко Вировчанин преселио са кућом у данашње Ратковце и населио их. По народном предању име селу Вировци дошло је отуда, што је некад атар целог села био под мореп, па се оно Топлицом исцедило, те тако оставило суву земљу са многим вировима, по чему је и постало Вировци. Да је атар Вировачки био неки језерски басен, то се може претпоставити, али да народна памћења досежу до тога доба, то се не може узети.

Брег Маџарлија по народном предању добио је име, што су некад биле битке на њему између Маџара и Срба.

Старине у селу. – Као старину сеоску ваља поменути брег Маџарлију, за који је везана народна успомена на Мађаре и неку битку између њих и Срба. На Маџарлији ископавају се данас стари новци, крбањци од посуђа, алата и оружја, те то доказује, да је ту било некад некако насеље. Да ли је то насеље било маџарско или нечије друго, то се тек има доказати.

Порекло становништва и оснивање села. – Као најстарију породицу у селу узимају да су данашњи Јанковићи, за које се држи да су од вајкада на левој обали Топлице, под Рогљевицом. Ова је породица врло стара, за њу не зна се, да се од куда доселила, а сматра се да је готово цело село разродило се од ње, да је чак има у Ратковцима и да је први насељеник овог села од ове исте породице. Јанковићима се данас у селу зове мали број кућа, али како је ова породица одавна најчувенија и највиђенија у селу, то и ми увршћујемо по примеру сељана све сродне породице у њу. Јанковића, према овоме, под разним презименима има у овом селу 61 кућа и све славе Ђурђиц.

У доба првог устанка доселили су се као надничари данашњи Аксентијевићи из Матаруга у области Полимља, има их 3 куће и славе Ђурђиц.

После насталог мира и сређивања у нашој држави доселили се у ово село око 1830 год Мирковићи из Мионице, села ове области од породице данашњих Гајића; има их 4 куће, и славе св. Николу.

Или мало пре или мало после Маринковића, доселили су се Јеремићи из села Скобаља, из ваљевске Тамнаве; има их 6 кућа и славе св. Илију. Обе су породице досељене на имања.

Од 60-тих година прошлог века доселили су се у село или као уљези или као слуге на купљено имање:

Крстићи из Дучића, има их данас две куће, славе св. Лазара.

Ђурић је из Команица, од кога је једна кућа и слави св. Димитрија.

Јовановић је из Ковачица, једна кућа и слави Тројице.

Миловановићи су из чајетине окр ужичког, две куће и славе св. Ђурђа.

Милосављевић је најскорији досељеник из Вардишта у вишеградском Старом Влаху, слави Нову Годину (св. Василија).

Вировци имају 81 дом од 10 породица.

Занимање становништва. – Главна занимања становништва јесу земљорадња, сточарство и воћарство. Ну најглавније занимање сељана овог села јесте гајење рогате стоке, јер су и погодбе за тај посао само како се могу пожелети. Село подмирује потребе својим производима и у знатној мери извози их у страну.

Појединости о селу. – Село Вировци су саставни део марковачке општине у срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и на Гробљанском Вису под Маџарлијом. Преслава Тројице.

П.С. Вировац је имао 256 становника 1834 године, 459 у 1884, 900 у 1948, 419 у 2002, и 346 становника у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година (16 од 5 до 10; 22 од 10 до 15), уз просечну старост од 47,9 година.

27. Врагочаница (Ваљево)

Ово је село описивао и г. Милорад Ив. Протић, свештеник каменички, чијим сам се описом знатно користио.

Положај села. – Врагочаница лежи у центруму ваљевске Подгорине. Она је при извору река: Једра и Врагочке Реке. Куће овог села су на присојним и осојним странама брда овог села, чија средња висина износи 500м…

Тип села. – Врагочаница је потпуно разбијеног типа. Облик земљишта не да да се село збије, чак и смета збијености појединих кућа у групе. Долине речица су исувише уске, њихове стране су стрме и сувише искидате, те сметају груписању села. Куће по групама су по некад у растојању од 20м, а по некад и више од 200м, докле поједине групе далеко су најмање 1км, а каткад и више. Групе кућа зову се мале.

Сеоске мале су:

Јело-брђани (7 кућа), према њима су а преко јагуре Гаврићи (4), па Ћесаровићи (8), Куљевац (5) где су до њих, а преко пута, Брајиновац (13), па Чолићи (6), а уз њих Трушеница (7), а уза саме њих Ђурашиновићи (4). Од ових на југ преко јаруге су Ерићи (10), преко друге јаруге су под Медетићем Цинцаревићи (6) и Ђокићи (4). Од ових су преко треће јаруге, на југ ка Ст. Реци Југовићи (7), а на запад од њих преко Перунике Анџаковићи (6) и Стојковићи (4).

Ако се хоћемо да оријентишемо према Реци, онда су на левој обали њеној Ђурашиновићи и Брајиновац, а све остале су на десној. Много згоднији за оријентацију срески друм који иде са Става, па се, пошто се попне на Јелину Брезу, повије на север, и према њему су с леве стране све мале осим Чолића и Трушенице, које су на десној страни.

Подаци о селу. – Према харачим тефтерима ово је село 1818 год имало 35 домова са 54 пор и 35 харачке личности.

Према попису од 1866 год било је 64 д са 659 стан, докле 1874 било је 70 дом са 705 стан. Према попису од 1884 год било је 77 дома са 770 стан, докле према попису од 1890 год било је 770 стан (У међувремену од 1885-1898 радили су рудници и због тога је и број становништва знатно порастао, а по затварању рудника опет опао). Према попису од 1895  било је у селу 78 домова са 854 становника, докле према најновијем попису од 1900 год било је 90 домова са 889 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 6,43, а процентни 0,85%, где је било разноликог колебања.

Име селу. – Народно предање не зна од куда је име селу. Оно држи да су овде, пошто је село рударско место, од вајкада живели људи и да је било више него што их данас има.

Имена појединих џемата су породични називи или са стране. Тако Брајинац је прозват по неком Турчину Ибрајиму (Браји, који је био спахија у овом селу и имао летњи двор). Јелобрђани прозвати су по Јелиној Брези, највишем вису овог села. Називи Куљевац и Трушеница су називи места, на којима су насеља.

Старине у селу. – Под Медетићем, где извире Црвено Врело, налазе се неке зидине зване Црквина. Предање вели да је овде била некад црква, с тога се народ ту састаје другог дана Ускрса и чини бденије.

Испод Црквине, на источну страну, поред корита самог Врела, налазе се неке зидине, заостаци куле некаквог сеоског спахије Кара-Митра, који се одликовао великим богатством оваца, чији су станови били на Перуници, одакле је млеко чунковима спровођено у кулу. Остаци куле зову се Кулина, а данас се познаје само хумка од тога, јер су сељани сав камен и циглу разнели.

Преко Врагочанице од вајкада, па и данас, прелазио је најкраћи пут који је спајао дринску и колубарску долину. Овим се путем у средњем веку ишло из Сребренице, а у новије доба спајао је Ваљево и Соко, па је њиме Карађорђе провео своју војску и дочекао босанске Турке, који су на Љубовији прешли Дрину. Пут је истина данас запуштен, али се ипак на њему распознају трагови старијих оправака и насипа.

У средњем веку, може бити и раније, као и последњих година 19-ог века у Врагочаници су у велико цветали рударски послови. Стара и новија рударска блага и радови на источном подножју Јелине Брезе , по Брајинцу и суседној Бобови доказ су некадашњег рударства. Вађене су бакарне руде и антимонове. Данас су ови послови напуштени, али ће може бити најновије доба поново их отпочети.

На Јелиној Брези (Име Јелина Бреза, Јелино Брдо, везано је за злу и несрећну судбину неке девојке, коју су вуци при повратку из цркве, с венчања, под неком брезом растргли) са западне стране налазе се неки шанчеви из новијег доба (1815 год). (Прота Матија Мијатовић из Беле Цркве, у Рађевини, у договору са неким кнежвима из Рађевине, намери да 1815 подигне Рађевину противу Турака. Неко ово достави Турцима, те ови изненада ударе на Рађевину, похватају све кнежеве, па и самог проту. Када кнез Милош удари са војском на Ваљево, сокоски Туци с похватаним кнежевима и протом пођу Ваљеву у помоћ, па како стигну у Врагочаницу на Јелину Брезу, ту се ушанче с намером да дочекају кнеза Милоша с војском, кад буде кренуо за Соко. Кнез Милош очисти Ваљево од Турака и ове прогна отуда, а ушанчени Турци, чувши за те гласове од Турака који су прогнати, напуште шанчеве и побегну у Босну, водећи собом и робље. Заробљене кнежеве и проту спроведу у Травник, одакле их протиница и породице откупе, све осим једног, који умре у Травнику у тамници, не дочекавши да види понова своју отаџбину. )

Порекло становништва и оснивање села. – Врагочаница је врло старо село, а у њој има и доста старих породица, које не знају ништа за себе да су досељене с које стране. Као старе породице сматрају се: Гаврићи, Јеремићи, Стојковићи, Живановићи и Југовићи, којих има данас у селу 20 кућа. За остале породице зна се да су досељене.

Тако Чолићи досељени су из села Овчине округа Ужичког, Ерићи из Пилице истог округа, Обрадиновићи из Оклеца истог округа. Радовановићи из Костојевића, Анџаковићи из Полимља, Васиљевићи из Рујевца округа подринског, а Исаиловићи, Телековићи, Ђокићи, Ђурашиновићи и Цинцаревићи досељени су из Мостара у Херцеговини, Ћесаревићи су из Осата. Сви су дошли после Кочине Крајине или у првом устанку и населили се на готове земље које су добили од Турака или од самог села.

Познији су досељеници Раковић и Лазаревић из Старе Реке досељени на купљена имања или девојкама у куће.

Због деобе, густог насеља, а и рђавог земљишта, многе су породице, на броју 32, од 1860 па до данас, иселиле се у равнија места овог или подринског округа.

Занимање становништва. – Врагочани се поглавито занимају земљорадњом, воћарством и сточарством. Земље су им слабе каквоће, с тога се често пуштају у Јадар, Тамнаву и око Ваљева и тамо закупљују имања и на њима подижу куће или их привремено обрађују. Особито су добри воћари, подижу воћа у велико и правилно гаје, па од њих имају и великог прихода. Сточарство је везано за рђаву земљу, да им није стоке не би могли ништа код својих кућа сејати, с тога је свака кућа обавезна да држи доста ситне и крупне стоке, те да тако и опстане.

Кад су рудници овог краја били отворени, Врагочани и суседни Бобовци, инстиктивно су предузимали рударске послове и вазда се одликовали на овом послу. Ради ових послова Врагочани су се покретали из овог места, и било их је и на Руднику и Подрињу, као и на скорашњим ребељским рудницима. У рударске послове тако су упућени, да се сматрају као одлични рудари, који се могу поредити с најизвежбанијим радницима ове врсте код нас и на страни.

У селу има доста који се баве занатима: ковачким, камењарским, зидарским, качарским и коларским. Има их доста, који се стално баве и трговином и са сировинама, а има их, који, као сиромашнији, иду по селу и околини те се баве надничењем.

Појединости о селу. – Врагочаница је саставни део каменичке општине у ср подгорском. Судница, школа и црква су у Каменици. Гробаља има неколико, од којих је најважније оно код Црквине, које се сматра за најстарије у селу. Преслављају по крајевима.

П.С. Врагочаница је имала 367 становника 1834, 770 у 1884, 973 у 1948, 417 у 2002, и 325 становника у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,6 година.

28. Врачевић (Лајковац)

Положај села. – Село Врачевић лажи на источном делу ове области, један час далеко од реке Љига. Земљиште је овог села неравно, испресецано долинама од три потока и нагнуто истоку ка Љигу…

Тип села. – Куће села Врачевића груписане су на 3 места. Највећи део села је на Зајичку и западно од њега по његовим плећима, идући Тодорином Долу и Бошњановићу. Куће су овуда збијене, растојање између кућа није веће од 30-60м и све су на десној страни оног широког пута, који долази из Г.Мушића. Друга је група кућа на Костојевцу, где су куће по породицама, а на као по Зајичку. Трећа је група на присојној страни Стражаре и ове су растуреније од кућа првог краја. Прва насеља била су на Зајичку, око старе општинске суднице, а садашње куће по Стражари и Костојевцу јесу њихове раселице, отуда готово из сваке важније породице у селу има по неки представник на ова два места и ова новија насеља или се зову по местима или по породицама. Према овоме у селу се дају тешко разпознати поједине мале или крајеви, па ипак сељани разликују мале: Жујовића, Протића, Бабовића, Врачевску и др.

Село Врачевић данас насељавају ове породице: Врачевићи (Мијатовићи) (2), Радовановићи (4), Миловановићи (4) Раденковићи (4), Велимировићи (3), Дуњићи (1), Илићи (1), и Михаиловићи (1), Костићи (Молеровићи) (3), Костићи (3), Танасковићи (4), Миловановићи (2), Миливојевићи (2), Жуњићи (1), Тешићи (1), и Ерићи (3), Бабовићи (Кеџићи) (2), Јоцићи (2), Бабовићи (6), Нешковићи (1) и Дабићи (5), Жујовићи (Жујовићи) (23), Милосављевићи (5), Ивановићи (2), Томићи (2), Радоњићи (4) и Матићи (2), Протићи (Митровићи) (1), Богатићи (5), Протићи (3), Обрадовићи (3), Ђурђевићи (1), Марковићи (3), Пејичићи (1), Лазићи (1) и Милићи (3), Крговићи (10), Радосављевићи (1), и Спасићи (4).

У Врачевићу је задружан живот доста развијен, али ипак нема тако великих задруга. У селу има 6-7 породица, које имају у својим задругама преко 15 душа, али ниједна не прелази број 20.

Подаци о селу. – У харачким тефтерима од 1818 ово село бележи се „Рачевић“ и имало је 39 дом са 54 пор и 125 хар личности.

По попису од 1866 год у селу је било 76 дом са 581 стан, докле по попису од 1874 било је 84 дом са 626 стан. По попису од 1884 било је 96 дом са 683 стан а по попису од 1890 год 108 дом са 780 стан. По попису од 1895 год било је 119 дом са 818 стан, докле по најновијем попису од 1900 год било је 134 дома са 931 станов.

Годишњи прираштај становника од 1866 год је 11,45, а процентни 1,58% где готово из године у годину рађа се више женске деце него мушке.

Име селу. – Име селу је толико старо колико и његова најстарија породица. Најстарија породица у селу је: Врачевићи (Врачеви), прозвати од познијих досељеника, што славе Враче, а отуда је дошло и име селу. Имена мала су породична.

Старине у селу. – У потоку Грабовцу, испод Молеровића кућа, прича се, да су некад била некаква насеља, ваљда неких ранијих насељеника овог села, за које народно предање држи да су се одавде иселили. Та су насеља данас хумке и ништа више.

У турско доба, а и раније, преко овог села пролазио је трговачки пут, који је спајао долину Колубаре са Шумадијом. Од овог пута знају се данас само трагови и ништа више.

Порекло становништва и оснивање села. – На место данашњег Врачевића постојало је некакво раније насеље, за које се не зна ништа друго, до да су се стари одселили некуда. Све данашње породице у селу досељене су.

Прва, а и најстарија породица у селу, јесу Врачевићи, досељени из некаквог Граца, близу Сјенице у Ст. Србији. Доселили су се у општој сеоби 17-ог века, од којих су неке њихове породице, одселиле у Срем, а неке остале овде, нашавши пусто село. Сељани их данас зову Врачеви, а има их овде у селу 20 кућа. У Врачеве су се призетили двојица и како су сваку заједницу са старином изгубили, то се и не помињу засебно.

На годину две дана после Врачева, доселили су се у ово село, опет покренуто општом сеобом нашег народа у 17-ом столећу, данашњи Костићи (Молеровићи) (Молеровићи је новије презиме. Предак ових, по имену Никола, изучио је у Београду молерски занат и шарао конак кнезу Милошу у Крагујевцу, те се отуда зову Молеровићи) из непознатог места у околини Сјенице у Старој Србији. Костића има данас у селу 14 кућа, а и расељених; славе св. Николу.

Кад и Костићи доселила су се у ово село три брата из Дробњачких Корита, а по једнима из села Корита близу Сјенице: Жујо, Вуксани Радоња, и од њих су данашњи Жујовићи, којима су породица они Жујовићи, што су у Неменикућама у београдском округу, јер су неки потомци ове породице одселили се одавде. Жујовића има данас само у овом селу 36 кућа, али има расељених и по овој области и другима и сви славе св. Арханђела.

Око 1693 год доселили су се у ово село данашњи Протићи из села Рутоши из области Ст. Влаха и населили се поред Жујовића. Протића има данас у селу 16 кућа и све славе Св. Ђурђа.

Крговићи су досељени из Старе Србије из околине Митровице, данас их има 10 кућа и славе Св. Димитрија. Доселили су се у Кочиној Крајини, а преко Шумадије, где и данас у Јасеници имају својих сродника.

После Кочине Крајине, у почетку 19-ог века, доселили су се Жуњићи (Ерићи) из села Љубиша окр ужичког и овде их данас има 5 кућа и славе св. Николу.

У Кочиној Крајини, или после, доселили су се у две породице из Коњуха у Црној Гори данашњи Бабовићи, којих има у селу 15 кућа и славе св. Николу.

Лазићи су из суседног села Команица, призетио им се предак и данас их има 5 кућа, славе св. Димитрија; досељени у почетку 19-ог века.

Спасићи су досељеници из прве половине 19-ог века из Црне Горе из Мартинића и славе св. Петку, а има их 4 куће, досељени због немаштине и крвне освете.

Милићи су досељеници из истог доба из Цикота округа ужичког, досељени као радници, има их 3 куће, славе св. Николу.

У најновије досељенике путем призећавања долазе ови: Ивановићи, из ужичког округа, славе св. Арханђела, и има их две куће; Нешковић из Гуњице, слави св. Луку и св. Николу; Пејичић из околине Ниша свали св. Ђурђа, досељени као циглари, и Радосављевић из Дучића слави св. Лазара.

У Врачевићу је 133 дома од 14 породица.

Занимање становништва. – Врачевчани се баве земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња је главно занимање, њихове добре и плодне земље дају богат плод, али како су јако насељени, а на малом простору, то појединци имају имања по свима суседним селима, нарочито по Љигу.  Стоку не гаје много, али што је има, гаји се правилно и одабрано је. Воћарству и виноградарству, као и пчеларству, поклоњена је особита пажња. Виногради врачевачки дају најбоље вино у околини, особито они по Стражари и Костојевцу.

Врачевчани се нерадо баве занатима, већ то раде страна лица, а нигде не иду од својих кућа. Што их има одсељених из овог села, то су већином чиновници или трговци.

Појединости о селу. – Врачевић је саставни део општине боговађске у срезу колубарском. Судница и школа су код манастира Боговађе. Цркве своје немају већ иду у манастир Боговађу. Гробље им је заједничко и на Зајичку. Немају заједничке преславе.

П.С. Врачевић је имао 399 становника 1834, 683 у 1884, 1.517 у 1948, 1.019 у 2002, и 873 становника у 2011 години, у томе 26 млађих од 5 година (33 од 5 до 10; 46 од 10 до 15; 59 од 15 до 20), уз просечну старост од 45,1 година.

29. Вртиглаве (Мионица)

Положај села. – Вртиглаве леже на оној коси испод Мионице, која служи као развође Топлици и Рибници. Земљиште је неравно, испресецано долинама потока и куће сеоске су или по избрешцима или по плећима косе или у самој долини потока, а никако поред река…

Тип села. –  Куће сеоске растурене су свуда. Нема већих група, које би се могле издвојити за се као целина, већ су већином растурене у мање или веће групице, што чини породичну целину. Растојање ових породичних целина је по 100-200м, а појединих кућа није веће од 20м. Такве је природе двориште да  не да створити веће целине, већ потпомаже растуреност.

Вртиглаве насељавају данас ове породице: Богдановићи (6), Милићевићи (3), Стојићи (4), Милошевићи (3), Ристићи (1), Лазићи (2), Обрадовић (1), Андрићи (5), Радовановићи (6), Јанковићи (2), Симићи (Јовићи) (4), Поповићи (2), Ивковић (1), Гојковићи (6), Бабићи (3), Стевановић (1), Дамљановић (3), Стевановићи (2), Аврамовићи (2), Росићи (3), Петровићи (3), Рафаиловић (1), Станојевић (5), Симићи (1), Милосављевић (1), Јовановић (1) и Мандић (1).

Задружан живот у селу је доста развијен. У селу је задруга Рафаиловићи једна од највећих задруга у срезу колубарском од 35 душа. Има још задруга, али су све оне од мањег значаја.

Подаци о селу. – У Харачким тефтерима име овом селу записано је „Вртиглава“ и у 1818 имало је 25 домова са 40 пор и 80 хар лица.

Према попису од 1866 год било је 35 дом са 375 стан, докле према попису од 1874 било је 38 дом са 363 стан. Према попису од 1884 год било је 46 домова са 417 стан., докле према попису од 1890 год било је 61 дом са 472 стан. Према попису од 1895 било је 64 дома са 502 становника, а по најновијем од 1900 год било је 71 дом са 541 становником.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 5,37, а проценти 1,22%, где се готово стално у селу рађа више женске деце него мушке.

Име селу. – Вртиглаве су врло старо село. По мишљењу неких старијих људи из овог села и из Вироваца ово село било је некада саставни део Вировац, од којих их ни данас ништа не дели. Старији људи оснивају на томе, што и ово село, и Вировце, засновале су исте породице, чије сродство одржава се у традицијама. Од куда има Вртиглаве, за данас се не зна, нит пак ко уме да тумачи.

Старине у селу. – У средини села на Бајином Брду налази се и данас стара вртиглавска црква, која је одвајкада била овде. Ову цркву од брвана и шиндром покривену зидали су њени парохијани 1809 год. Она је данас напуштена пошто је на њено место подигнута нова у Мионици 1863. Црква је лепо заграђена и остављена самој себи да истраје.

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарија породица у селу, за коју се не зна одакле се доселила јесу данашњи Андрићи. За њих се мисли да су од Јанковића из Вироваца, а ту њихову везу доказују не само заједничка славе, него доскорашња блискост кућа и утканост њихових имања. Ми их морамо с тих разлога узети као сроднике, али ћемо их у овом селу звати Андрићима, по најјачој породици овог села. Андрићи су данас и ови: Милићевићи, Милошевићи, Јанковићи, па и Стојнићи, ма да су они досељени на имање из Вироваца у новије деобе. Андрића данас има 17 кућа и све славе Ђурђиц.

Најстарији досељеници овог села су Гојковићи, досељени из Косатице, области Старог Влаха, у општој сеоби, у неко брдско ужичко село, па се одатле после 10 година спустили овде. Данас их је у селу 15 кућа и славе св. Арханђела.

Поповићи су Обућине из Бачеваца, досељени после Кочине Крајине, предак им се доселио као свештеник; има их данас 6 кућа и славе св. Ђурђа.

Богдановићи су Степановићи из Робаја сишли овде на купљено имање одмах после 1809 год и има их 6 кућа и славе св. Николу.

Лазићи и Бабићи доселили су се из Осата као мајстори у почетку 19-ог века и населили се у овом селу. Првих је две куће и славе св. Лазара, а других је 3 куће и славе Краља Дечанског.

Аврамовићи и Петровићи су из Голупца, први од породице Шестовића, други од Јакшића: првих има 2 куће, друугих 3 и славе св. Николу, а населила их њихова женска родбина.

Рафаиловићи и Росићи су из Дупљаја ове области, населила их родбина по женској линији, први су од Радовановића, има их 1 кућа и славе св. Луку, а други су Станковићи, има их 3 куће и славе св. Ђурђа.

Станојевићи су из Радановаца окр ужичког, досељен им предак као надничар, па се после призетио, има их 5 кућа и славе св. Николу.

Све су ово досељеници из прве половине 19-ог века. Из друге половине досељени су ови:

Ивковић призетио се у Поповиће из Славковице од породице Ивковића и слави Ђурђиц и Ђурђевдан.

Обрадовић из Штрбаца доселио се као слуга и призетио се, слави св. Ђурђа.

Ристић из Близоња призетио се у Милошевићима и слави св. Јована.

Стевановић прешао из суседног села Матићу на имање и слави Ђурђиц.

Симић од Бабића из Кључа призетио се у Станојевиће и слави св. Николу;

Милосављевић из Рожанства окр ужичког доселио се као слуга и призетио се у селу, слави св. Ђурђа.

Јовановић из Ковачица, доселила га породица на купљено имање, слави Тројице.

Стевановић од некуда из ужичког округа, предак им се призетио у Дамљановића, има их 2 куће и славе светог Арханђела и светог Ђурђа, и Мандић најскорији досељеник из Матаруга, досељен као надничар и прикупио мало имања, слави св. Ђурђа.

У селу има данас 73 куће од 20 породица.

Занимање становништва. – Вртиглавци се баве свима оним привредним гранама као и суседни сељаци. Најмилије занимање свакоме иоле увиђавнијем сељаку овог села је гајење стоке. Топлица и њени пашњаци и ливаде јесу благодет за послове те врсте. Најбоља колубарска говеда у рукама су сељана овог села, као и сељана око Лепенице. Особита се пажња обраћа на сој, храну и негу говеди. Земља даје обилате плодове , да не само подмирују своје редовне потребе, него још и достиже да се понешто прода.

По Брду над Мионицом и по Летишту над Табановићем гаје се добри виногради поред добрих забрана око њих.

Појединости о селу. – Вртиглаве су саставни део општине доњотопличке у срезу колубарском. Судница и школа је у Д. Топлици, а цркви иду у Мионицу. Гробље је заједничко и на путу за Мионицу. Преслава је заједничка Спасов-дан-

П.С. Вртиглав је имао 211 становника у 1834, 417 у 1884, 740 у 1948, 488 у 2002, и 414 у 2011 години, у томе 15 млађих од 5 година (31 од 5 до 10), уз просечну старост од 42,5 година.

30. Вујиновача (Ваљево)

Вујиновача лежи сва у северној падини Јабланика. Осим Лукарића већи део села лежи у увалама и дубодолинама појединих јабланичких коса, које се по све стрмо спуштају у долину реке Јабланице.

Тип села.  –Сам положај села створио је крајеве. Увале до Белега и Поћутског Поља над Пустињом насељене су једном групом кућа, које су доста знатно збијене и стрпане у врхове увала и дубодолина, те су тако заклоњене од планинских ветрова и јаке жеге. Овај део села зове се Лукарић. У изворном делу Вујановачке Реке и у челенци њеној, по увалама стрпане су куће другог дела села, растурене у веће или мале породичне групице, удаљене једна од друге по 300м. Тај се крај зове Старо Село или Горњи Крај. Трећи је део села под самим Јаблаником, у подножју његовом на ставама Вујиновачке и Ребељске Реке. То је новији крај села постао од сасељених породица из Старог Села и изнова досељених међу њих, и зове се Речани или Доњи Крај.

У Лукарићу су ове породице: Поповић (1 кућа), Грујићи (3), Вуковићи (4), Микићи (1), Гулићи (1), Васићи (1), Петровићи (2), Станковићи (2) и Беговићи (11 кућа).

У Старом Селу (Горњем Крају) су: Вујићи (9к), Петковићи (8), Арсићи (9), Глишићи (1), Марићи (1), Арсићи (Музлићи) (4), Цвијићи (3) и Бојичићи (7).

У Речанима (Доњем Крају) су: Бебићи (6) и Бранковићи (2).

Задружан је живот у овом селу јако развијен. Има више задруга са по 20 чељади, али међу њима су најистакнутије: Бебића 1, Поповића 1, Петковића 1, и Бојичића 1.

Подаци о селу. – У харачким тефтерима нема записатог овог села. Тек у трећем попису од 1822 год један део села увршћен је с Ребељем под називом „Ребељ с м. Пустињом“, а то је само одан дело села, што је над Пустињом и зове се Лукарић. Ну у харачким списковима од 1818 год па и доцнијим помиње се неко нарочито насеље у кнежини кнеза Бобовца под називом „Слишник“ а и Слешник. Сва данашња села готово су у списку, али како Вујиноваче нема, то би она требала да буде тај Слишник. Ну сељани немају ни појма о томе Слишнику, нити пак који зна да се ма који год крај овог села ма кад звао тим именом. У књигама цркве грачаничке пише се Слишник, а помиње се и по књигама цркве пустињске, али то је засебно насеље преко Јабланика, одакле су појединци слазили овамо ради кумстава.

По попису од 1866 год јавља се Вујиновача и имала је 56 дом са 396 стан. По попису од 1874 имала је 55 дом са 422 стан. По попису од 1884 год било је 65 дом са 457 стан, докле по попису од 1890 било је 68 домова са 487 становника. По попису од 1895 год било је 73 дома са 546 стан, докле по попису од 1900 год било је 71 дом са 571 становником.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године био је 5,71, а процентни 1,21% где је увек рађао се већи број мушке него женске деце.

Име селу. – Старо име селу по причању старих људи било је Лукарић, назват по његовим њивама, што су најродније и праве луке у селу. Ну старо насеље није Лукарић него изворни крај Реке. Тај се крај зове и данас Старо Село, због тога што је главни део села ту и што су најстарија насеља у њему. Овај се део села зове и Горњи Крај за разлику од Доњег Краја, новијег насеља, развијеног у Јабланици. Вујиновача је новије име и до скора се односило на насеља у Ст. Селу и Реци, а доњи део села око манастира Пустиње звао се или Пустиња или Лукарић. Вујиновача је породично име најстарије породице у сечу, чији се чланови и дан данас по кад када зову Вујиновци (Вујичићи), од некаквог њиховог далеког и врло знатног претка Вује.

Старине у селу. – Од старина овог села највреднијег спомена заслужује црква Пустиња, по народном предању прозвата због тога, што је више пута за време Турака морала остати пуста. Црква је сва од камена, у византинском стилу, с 2 кубета, покривена клисом и црепом, подигнута на самој обали Јабланице. Некада је била манастир и тек 1838 преобраћена је у световну цркву, а њено велико имање по Лукарићу и Поћути издаје се под закуп. Изнутра је живописана и то на зиду, који да није горео с црквом 1793 год боље би се одржао. Зидана је у доба немањићско, а живописана доцније.

Као важну старину овог села ваља навести стари пут, који је преко превоја Стубице слазио границом овог села и Брезовица у долину Јабланице. Овај је пут данас напуштен, што је поред њега преведен готово истим трагом окружни друм Ваљево-Бајина Башта. На овом старом путу је и Белег, уденути камен  у земљу, који означава неког умрлог сељака овог села или неког погинулог ивђеног путника. Народ зове тај споменик Краљевића Марка Белог, као белега, докле је бацио камена с Јабланика.

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарија породица у селу јесу Вујиновци (Вујићи), који за себе не знају да су кад досељени у ово село. Они су свакад, па и данас, у селу најјача породица, има их под разним презименима, а и одсељених одавде у Ваљево и друга равнија места. Има их данас 17 кућа и зову се: Вујући, Бебићи и Бранковићи и сви славе св. Николу.

По времену досељења најстарији су данас: Беговићи, досељени из Старог Влаха из села Бијелог Брда, назвати по томе, што им је предак служио некаквог бега Турчина, те га после прозвали бегом, а потомке Беговићи. Доселили су се после Кочине Крајине, има их данас 11 кућа и славе св. Николу.

Вуковићи (Грујићи) досељени кад и Беговићи из села Борановића у Доњем Полимљу и доселили се због освете; има их 7 кућа, славе св. Луку.

Петковићи и Арсићи досељени су из ужичког округа и то први из Годечева, а други из Маковишта у времену од 1810 до 1818 год и населили се на нова имања: првих има 8 кућа, а других 13 и славе св Јована.

Бојичићи и Цвијићи досељени су у исто време, кад и горњи из Старог Влаха у ужичком округу и то први из Бесеровине, а други из Солотуше у Тари и населили се на нова имања: првих има данас 7 кућа, а других 3 куће: први славе св. Николу, а други св. Ђурђа.

Петровићи и Станковићи у Лукарићу досељени су пре 90 год из Осата и то као мајстори и настанили су се на нове земље. Петровићи су се и расељавали и има их у Д. Лајковцу, овде су 2 куће и славе св. Јована, а Станковићи славе св. Арханђела и има их 2 куће.

Поповићу је дед био поп и доселио се из Бирча у Босни, данас, и онда, једна врло задружна кућа, досељена пре 92 године, слави Ђурђиц.

Гулићи су из Босне из истог места одакле и Поповићи, одсељени и у Мургаш, овде је 1 кућа и слави св. Ђурђа.

Васићи су из Босне, доселили их некакви калуђери, чија су породица били, те их населили поред манастирског имања; досељени су пре 75 година, и онда и сад 1 кућа и слави св. Стевана.

После шесдесетих година прошлог века доселили су се у ово село: Микић из Басеровине прво као слуга, после призетио се и слави св. Јована, по том Глишићи и Марић од некуда „преко границе“ опет као слуге, па се после призетили, славе св. Николу.

У Вујиновачи има данас 76 кућа од 15 породица.

Занимање становништва. – Главно занимање сељака овог села је сточарство, а сва су друга споредна. Јабланик је дао такве повољне погодбе за развиће сточарства, да је увек препун стадима оваца и коза и да му се до данас ни једна једина стопа није узорала. Не само овце и козе да су највеће богатство сељана овог села, већ и говеда се гаје и свиње само у мањој мери. Сточне производе односе на ваљевски трг и продају, те за добивени новац прибављају недостатак у храни. Раде и на земљи, али у слабијој мери. Ко хоће да и с те стране подмири своје домаће потребе, онда слази у Поћуту и тамо закупљује имања и на њему засејава све пољске усеве. Па и ако немају много земље, мало се њоме баве, ипак мало их купује хране и најнероднијих година, а то имају да благодаре својим стадима, с којима своје, ма и планинске земље, догоне да вреде. У последње доба у велико се развило и воћарство, као да хоће да буде надмоћна привредна грана овог кршевитог краја.

Немање зиратне земље, немање добрих путова, нагнало је многе те су се иселили и покуповали земље по Тамнави и тамо стално настанили. Занате нерадо упражњавају, а у аргаштину неће да иду.

Појединости о селу. – Вујиновача је саставни део ребељске општине у срезу ваљевском. Судница и школа им је у Поћути. Гробља су им по џематима. Цркви иду у Пустињу; преслављају 9 мај (Николаје).

П.С. Вујиновача је имала 396 становника 1866, 712 у 1948, 258 у 2002, и 195 у 2011 години, у томе 1 млађе од 5 година (4 од 5 до 10; 10 од 10 до 15 година), уз просечну старост од 53,3 године.

31. Голубац (Мионица)

Положај села. – Голубац лежи у врху Голупског Поља под Извршцем и у челенци потока Ћајинца. Куће су уз поток дошле под само брдо и увучене дубоко у долине, да се готово и не виде. Неколико кућа има и преко поља на северној страни по падини Јездинца. Голупско Поље је описано при опису села Буковца, с којим је ово село од увек у заједници.

Тип села. – Голубац је сав збијен у две групе. Прва је група кућа под Извршцем, оне су опет распоређене у мање или веће породичне групе: растојања ових група су од 60 до 100м, а појединих кућа 20-30м. Друга група је под Јездинцем и она је у ували тога брда до Осеченице. И она је раздељена у 3 породичне групице с истим одстојањима, као и код прве групе. Назив прве групе: Максимовићи, а друге Јакшићи.

У Максимовићима су ове породице: Бошњаковићи (2 куће), Максимовићи (2), Савић (1), Стојанић (1), Шестовићи (6) и Павловићи (6). У Јакшићима су ове породице: Јакшићи (2), Митровићи (4), Лукић (1) и Вукотићи (6).

И овде је развијен задружан живот, али су задруге овог села доста мале. Веће су задруге: Бошњаковића обе куће и Павловића 1.

Подаци о селу. – Голубац је према списку села ваљевске епархије из 1735 имао 9 домова. По харачким тефтерима у 1818 год ово село је имало 17 кућа са 18 пореских и 36 харачких лица.

По попису од 1866 год било је 18 кућа са 130 стан, докле по попису од 1874 год било је 27 кућа са 161 стан. По попису од 1884 год било је 22 дома са 170 стан., по попису 1890 било је 24 дома са 207 стан, докле по попису од 1895 год 29 домова са 197 стан, а по најновијем попису од 1900 год 29 домова са 202 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 2,00, а процентни 1,36% где се јавља колебање у растењу и опадању броја, као и у рађању мушке и женске деце.

Име селу. – Селу је име дато по извору Голупцу, јер прво насеље и било је око њега. И Буковац је чинио заједницу са овим селом, а ова је заједница трајала све до расељавања породице Кесеровића.

Старине у селу. – Поред оних сувомеђина око извора Голупца, које нисмо поменули при опису Буковца, овде најглавнији предмети старина јесу они силни тумули (у народу табле), који откопавани дали су нам доказа живљења човека на овом месту и у раније доба. У тумулима су нађене вазне напуњене пепелом сагорелих мртваца из халштатског доба.

Порекло становништва и оснивање села. – Голубац је врло старо насеље. Ма га већ у почетку 18-ог века налазимо у списку села округа ваљевског, који је Администрација саставила ради разрезивања контрибуције у 1837 (1737?).

Голубац је и тада, а и много раније, насељавала данашња породица Максимовићи, позната на страни под старим презименом Кесери. Кесери су много стара породица и чудновато и они досељени из Таре, области Колашина пре почетка 17-ог века. Да ли је ко пре њих био не зна се, али је у почетку 18-ог века била само ова породица од старих породица и овог села и Буковца. И онда и после, она се много расељавала. Кесери у Наномиру и Пироману, Максимовићи у Борку и Јабучју јесу једна иста породица. У овом селу их је свега 2 куће, па и оне се о концу држе, славе св. Ђурђа.

У почетку 18-ог века доселили су се из Риђана у Никшићској жупи данашњи Шестовићи прво у Скакавце, округа ужичког, па после у ово село. После 10 год, повукли су за собом Павловиће, као своје сроднике, и населили их поред себе на имању Максимовића, који су се одселили били. Шестовићи и Павловићи су једна породица и данас се тако сматрају, а Поповиће у Скакавцима сматрају као сроднике. У селу их има 12 кућа и славе св. Луку.

После Кочине Крајине доселили су се опет из Никшићске Жупе два брата Вукола и Вучета и населе се у овом селу под Јездинцем. После деобе Вукола остане у селу, а Вучета одсели у Рукладу. Од првога су Вукотићи, којих има 6 кућа и славе св. Луку, а од другога Вучетићи.

Мало после Вукотића доселили су се и Јакшићи из Рутоши, села Старог Влаха, због крвнине; има их 2 куће и славе св. Николу. Уз њих се населио као слуга, а после купац имања, предак данашњих Митровића, доселио се из села Сјеништа, окр ужичког. Митровића има 4 куће и славе св. Ђурђа и св. Николу.

Бошњаковићи су из Пријездића, од породице истог имена. Дед им се призетио девојци у Максимовићима; има их две куће и славе св. Ђурђа и св. Николу.

Савић је из Брајковића, окр ужичког настанио се прво као слуга а после дошао на имање. Стојанић призетио се у Максимовиће пре 30 год., рођен у Стајићима, окр ужичког. Лукић се призетио у Митровиће пре 30 год., рођен је у Кључу. Сва три ова дошљака су скорашња, од њих је по једна кућа и сви славе св. Ђурђа.

У овом селу има 31 кућа са 9 породица.

Занимање становништва. – Голупчани се занимају свима оним привредним гранама као и околни сељани. Они, као и Буковчани, одликују се тиме, што своје ливаде правилно гаје, и што сено не само да употребљавају за своју стоку, већ и продају. Воћа и ливаде су њихова најглавнија занимања, а како је сено с њихових ливада особито добро за гајење коња, то гаје и добре коње, само штета је што нису кадри да их одгаје и за продају изван свога села и даље околине. По неки се од сељака одаје изучавању по каквог заната, који после упражњава у селу и ближој околини. Из села се не удаљују као надничари никуда.

Појединости о селу. – Голубац је саставни део крчмарске општине у ср колубарском. Судница је у Буковцу, а школа и црква у Крчмару. Гробље им је на Извршцу и заједничко с Буковцем. Старо напуштено гробље је под Јездинцем, до Осеченице и заједничко с овим селом. Преслављју Бели Петак.

П.С. Голубац је имао 80 становника 1834 године, 170 у 1884, 360 у 1948, 152 у 2002, и 124 у 2011 години, у томе 2 млађа од 5 година (9 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 49,9 година.

32. Грабовица (Горња Грабовица, Ваљево)

Положај села. – Грабовица је на северној страни од Ваљева, на јужној падини оне косе, која дели воде Рабасу и Колубари. Атар овога села додирује ваљевски атар са источне стране и спушта се до Колубаре…

Тип села. – Село је подељено на 3 краја. Део села на Вису до Забрдице у оном шумском крају зове се Пошаре. У њему су куће врло растурене, готово ни сродничке нису ближе једна другој од 100м. Други је крај усред села на Перајици – Перајица или цигански крај, у коме су куће врло близу, Трећи је крај испод Перајице, дуж ње, по странама њеним и по равници поред Љубостиње и садањег окр друма Ваљево – Обреновац. Овај је крај ратурен у многе мале породичне групе, чије су куће збијеније него у Пошарама. Овај се крај зове Грабовица.

У Пошарама су ове породице: Митровићи (2 куће), Панићи (1), Филиповићи (1), Глишић (1), Никићи (4), Нешић (1), и Богићевић (1). У Грабовици су ове породице: Урошевићи (3), Пешићи (3), Стевановићи (2), Петровићи (2), Ристићи (6), Тривуновић (1), Петровић (1), Новаковићи (2), Ненадовићи (6), Марковићи (3), Ракићи (4), Ђурићи (2), Панић (1), Росићи (2) и Бесеровац (1).

У Грабовици је данас мало задруга. Повећа је задруга Митровића у Пошарама, а више их и нема.

Подаци о селу. – У харачким тефтерима из 1818 год име овог села записато је и као „Грабовица“ и као „Пушаре“ (место Пошаре). Оба села су имала 21 дом са 28 пореских и 68 харачких лица. По попису од 1866 год, где су Пошаре унете као саставни део села, било је 38 домова са 316 стан., докле по попису од 1874 год било је 64 дома са 419 станов. По попису од 1884 год Грабовица је имала 82 дома са 508 становника, докле по попису од 1890 год било је 81 дом са 612 стан. По попису од 1895 год било је 91 дом са 662 станов, докле по најновијем попису Грабовица са засеоком „Пошаре“ имало је 90 домова са 706 становника, од разне неродности, наше вере и држављанства.

Годишњи прираштај становништва је 10,58 а процентни је 2,35%, где се данас рађа више женске деце него мушке.

Име селу. – Грабовица је име по шумском дрвету грабу, којега у истини има доста по селу низ Перајицу. Предање вели да је то име донето, да га је из Црне Горе пренела данашња најстарија породица са Грахова.

Пошаре је име доцнијег порекла, зна се да је донето опет из Црне Горе и то пре него име Грабовица.

Порекло становништва и оснивање села. – Село су населиле досељене породице, бар за све данашње тако се сме рећи. Старе породице овог села по причању старих људи изумрле су и оделиле се у Посавини и Срем још у другој половини 18-ог столећа. Представника старих породица нема, њихова су имања притисли Турци и населили друге, а досељеници досељавали су се обично у групама до Ваљева, па су се одатле раздељивали по оближњим селима. Имања су заузимали по одобрењу турских власти, а и насељени сељани радо су примали поред себе.

Грабовица је сва насељена пред свршетак првих аустријских ратова за време цесара Карла VI и после тога времена. Први досељениси у ово село јесу: Ристићи, досељени из Загарча у Црној Гори, са Чева, њих је 6 кућа и славе св. Арханђела. Одмах за њима доселили су се Пешићи са Грахова у Црној Гори, од којих су и Стевановићи, има их 5 кућа и славе св. Стевана.

У исто доба доселили су се и три брата Пошарца из Озринића до Никшића, од којих је један отишао у Памбуковицу и од њега су тамошњи Пошарци. Пошараца има данас 10 кућа и славе Ђурђиц.

Ненадовићи и Урошевићи су једна породица досељени из Семегњева у Ст. Влаху, има их 9 кућа и славе св. Стевана. Досељење њихово пада око првих година 19-ог века.

Петровићи су досељени на 5-6 година после Урошевића и славе св. Стевана а доселили су се из „Босне“ од вишеградског Ст. Влаха; има их 2 куће и славе св. Стевана.

Ракићи и Марковићи досељени су заједно кад и Урошевићи, а први су се доселили из Заовина, а други из Кремана, првих има 4 куће, славе св. Ђурђа, а других има 3 куће и славе св Николу.

Новаковићи су досељени око 1840 год из Куцина у Полимљу; има их 2 куће и славе св Николу.

Ђурићи (2 куће), Панићи (1) и Росићи (2) су из суседног села Забрдице, населили су се стално у овом селу на свом купљеном имању после деобе својих задруга, а они су прешли пре 20-30 година.

Бесеровци су прешли из суседног села Јасеница има их 1 кућа данас, а некад више, досељени из Бесаровине, окр ужичког.

Богићевић, Петровић и Трифуновић су скорашњи досељеници: први из Осата слави св. Стевана, други из Осата слави св. Јована, трећи из Полошнице ужичке; досељени као мајстори и призетили се у селу и то све од скора.

Поред свих скорашњих досељеника има у овом селу још до Колубаре по колебама 10 породица привремено настањених, од којих су 4 из Дробњака, из Мокрог и Шавника, 2 из Босне од Осата, и 4 из разних крајева Црне Горе. Ово су најскорији досељеници, који готово ни одело ни говор још нису изменили.

У селу има данас сталних и привремених 60 домова нашег народа од 25 породица.

Занимање становништва. – Грабовчани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Ни у ком погледу нису одмакли изван околине. Као најмилије им је занимање рабаџијање, рад с колима и воловима, што их доста омета те не могу довољну пажњу да обрате на привреду. Сви привремени и сиромашнији у селу слазе у Ваљево и тамо надниче. Занате не уче, а и близина вароши то им не допушта.

Цигански крај. – У Грабовици, на брду Перајици, поред извора Перајице, у најлепшем шумском крају Грабовице, постоји стално циганско насеље под називом: Перајица. Цигани су пре 50 година стано насељени овде на имању, које им је општина грабовачка уступила. На Перајици их је данас 32 куће, поређане поред сеоског друма с једне и с друге стране. Куће су им сталне а ретко  који да седи у трапу или под чергом. Сви имају два презимена Марковићи и Јанковићи, вере су православне. По занимању су ковачи, свирачи и трговци. Баве се и земљорадњом, па не само да раде за себе, него у друштву иду и другима да срађују. Од стоке по неки држи по коња, а готово сваки има свиња. У последње време почели су нагло закупљивати земље и куповати за вечита времена, тако да је готово цела Перајица данас њихова.

Појединости о селу. – Грабовица је саставни део грабовичке општине у ср ваљевском . С Грабовицом чине ова села општину: Рађево Село, Јасеница и Козличић. Судница је у Грабовици до Козличића, цркви иду у Ваљево, а школе нигде немају. Гробље им је по крајевима. Преславе заједничке нема.

П.С. Горња Грабовица је имала 221 становника 1834, 508 у 1884, 945 у 1948, 1.366 у 2002, и 1.301 у 2011 години, у томе 70 млађих од 5 година, уз просечну старост од 40,9 година.

33. Градац (Ваљево, насеље)

Положај села. – Градац лежи на југоисточној страни Ваљева, а на обема обалама реке Граца. Куће су поређане и по присојним и по осојним странама и по плећима оних брегова, који се дужу над реком Грацем…

Тип села. – Градац је потпуно разбијеног типа. Куће су тако растурене и разбацане да готово нигде нема ни две заједно. Растојање међу кућама варира од 40-200м. Има их поред Граца, поред ужичког и сувоборског пута, а и по целом атару сеоском.

Дуж Граца су насељене ове породице: Живојиновићи (1), Новаковићи (1), Станковићи (1) и Мутићи (2). Под висовима на дГрацем су: Горићи (2), Јокићи (1), Савићи (5), Мирковићи (2), Радовићи (1), Стеље (3), Гајићи (2), Муњићи (1), Јањуши (1). На северној страни од Лешћака су: Цвијовићи (1), Врањевци (2), Јокић (1), Вуковићи (1), Ђукићи (2), Стојановићи (1), и Савић (1). На друмском насељу су: Петровић (1), Ненадовић (1), Финеј (1), Марјановић (1) и многе друге са привременим становницима.

У селу има свега две задруге: Цвијовића и Радовића иначе је слабо развијен задружан живот и тешко се одржава.

Подаци о селу. – У харачким тефтерима нема засебног насеља Градац већ и онда се сматрало, као и раније у асовине.У тефтеру из 1819 год вели се сео „Градац и Асовине“, имали су 104 дома, 131 пор и 253 хар личности.

По попису од 1866 год и 1874 год ваљевска села па и Градац нису издвојена за себе већ су присаједињена Ваљеву. Попис од 1884 год убраја у село Градац 15 домова са 101 станов. Попис од 1890 год бележи у Грацу 30 домова са 157 станов, докле попис од 1895 год налази 51 дом са 238 стан. По најновијем попису од 1900 год било је у селу 34 дома са 161 станов. Сви су пописи нетачни из простог разлога што пописивачи нису тачно унели све што живи на атару села Граца. Кад се сељаци, занатлије и трговци и привремено и стално насељени у Грацу рачунају, онда их није само оволико него много више.

Име селу. – Име селу дато је по реци Грацу, али је име Градац и доста старо.

Старине у селу. – Прича се да је на брду Сарачевцу у другој половини 17-ог столећа било читаво турско насеље од града Ваљева, које су насељавали Турци занатлије, поглавито еснафа сарачког. Оне силне сувомеђине по Сарачевцу, Каљужи и око Језера, за тим онај и данас калдрмисани пут уз Лучицу јесу доказ некаквог насеља, а да ли је турског или нашег, то је немогућно унапред тврдити.

Порекло становништва и оснивање села. – У Грацу нема старинаца, све што има досељено је. Највише је досељеника 19-ог века; досељавање је било с разних страна а досељавали су се на купљена имања или прелазили из села у село или призећивали се. Градац је у турско доба био царски домен и плаћао је само „спензу“. По причању старијих људи пред крај 18-ог века у селу је било мало српског живља, већ више, ако не готово сам турски живаљ. У то доба помиње се као господар села неки Абдурахман Ага (у 1898 год био је жив у селу неки Димитрије (Диле) Савић (умро 1899) и он је ово причао), који је отпочео Србе насељавати. Абдурахман је имао свој млин на Грацу, и поред њега лепу кућу, као и теферич у Сарачевцу.

Од првих досељеника био је неки Јоко досељен из Пипера у Црној Гори. Од њега је у селу 1 кућа и зове се Јокић, слави св. Арханђела.

После Кочине Крајине од 1798 год доселила су се у ово село 3 брата: Марко, Радојица и Гаврило из Озринића у Црној Гори због крвнине а по одобрењу Абдурахмановом населили се поред Јоке. Од ова три брата су данашњи: Савићи, Гајићи и Горићи и има их овде у селу и расељених по Србији: у селу их је 9 кућа и славе М.Госпођу, јер се један Матић из Лелића призетио у Гајиће и примио њихово презиме, али је задржао своју славу св. Николу.

У првом устанку доселили су се Стојановићи из Заграда у Црној Гори, они су на умору и има их једна кућа, славе св. Арханђела. Неки Стојановићи одселили су се око 1815 год у Степојевац окр београдског. С њима су се доселили из Цеклина у Црној Гори данашњи Ђукући, којих има 2 куће и славе Ђурђиц.

У другом устанку доселили су се Врањевци из Врањева у Црној Гори, има их 2 куће и славе св. Арханђела, доселили се због крвнине. С њима су се у исто доба доселили из истог места данашњи Мутићи, којих има расељених и овде 2 куће, славе св. Ђурђа.

После битке на Грагову 1857 год доселили су се из Пипера прво као слуге а после као своји господари Мирковићи из Пипера, има их 2 куће и славе св Арханђела.

Уз „Бабину Разуру“, као политички кривци, доселили су се Цвијовићи из Сељана, Стеље из Бабина и Јањуши из Бабина; првих је једна кућа и славе св. Ђурђа, других 3 куће славе св. Ђурђа, а трећих 1 кућа и слави св. Мрату.

Из суседног села Бујачића на имање дошао је Јокић, чија је старина из Братоножића у Црној Гори. У ово село дошао је 1878 год а стари му се доселили у првом устанку. Од њега је једна кућа и слави св. Пантелију.

Живојиновића отац доселио се с Његуша, слави св. Ђурђа. Новаковић је сишао из суседног Белића на купљено имање, слави св. Луку. Станковић, Радовић и Савић пореклом су из Бјелопавловића и славе св. Арханђела.

Муњић је од породице Муњића из Дегурића и слави св. Николу; Вуковић је од породице Радоњића из Равања и слави с. Јована; Петровић трговац, родом из Вражегрмаца у Црној Гори, слави св. Петку, Ненадовић од породице Ненадовића из Ваљева, слави св. Алимпија; Финеј индустријалац из Лондона у Енглеској. Сви се доселили на купљена имања.

Марјановић је са Стубла, баштован је и слави св. Николу.

У селу има још много привремено настањених досељеника у ово село и град Ваљево из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Јужне Србије. То су већином надничари, баштовани, трговци и механџије. Оваквих привремених досељеника има до 20 породица.

Занимање становништва. – Грачани се врло слабо занимају земљорадњом више су надничари, баштовани, рабаџије. Прави земљоделци су досељеници из 19-ог века, а они воде доста рачуна и о сточарству и воћарству, а мало се обзиру на занимања старијих досељеника. И ако су земље богате и обилат род дају, ипак их већи део није у стању да нађе потребне хране за годину дана, већ морају да је купују. Надничење и рабаџијање ограничено је на Ваљево. Нико се не одаје изучавању заната. Ова два занимања доприносе да многе породице убрзо умиру и нестаје их.

Ново насеље у Грацу. – На реци Грацу до 1881 године била је нека стара механа старе задруге Савића из овог села, а тада је преша у својину некадашњег трговца ваљевског Јовише Ђурића. У времену од 1881-1894 Јовиша је подигао читаво насеље у овом крају. Ово насеље, као предграђе Ваљева, друмско и састоји се из 2 кафане, 6 дућана и магаза и 4 приватне куће. Насељеници су већином привремени из града Ваљева, баве се трговином, занатима и механским радњама.

Појединости о селу. – Градац је и данас саставни део општине града Ваљева. Црква, школа и општинска судница су у граду Ваљеву. Село никад није, па ни данас имало свога кмета, али како је повеће и право сеоско насеље, то се и увршћује у ред самосталних села. Гробље му је на путу и заједничко за цело село. Преславе заједничке нема.

34. Гуњица (Мионица)

Положај села. – Гуњица лежи на северној страни косе, која дели воде Љигу и Топлици. Куће су распоређене по долинама потока и јаруга, који се спуштају Топлици. Земљиште је од секундарног крећњака као и у суседном Берковцу. Село је препуно извора и изворску воду једино и употребљава…

Тип села. – Гуњица је према броју кућа и величини простора, који заузима, увек мало село. Раније је била раселица суседног Берковца, с којим је увек била у заједници и чија су имања вазда била уткана једна у друга. Она је млађе насеље и старије породице под називом Станојице груписане су све у врху Герића и Дубоке Јаруге. Остале су се низале низ потоке или су се издизале на брегове, а најновије опет ратуриле се по целом селу.

У Станојице рачунају се: Јовичићи (2 куће), Гајићи (2), Недељковићи (2), Јездимировићи (2) и Радовановићи (6).

Остале породице су: Матијевићи (3), Стевановић (1), Марковић (1), Игњатовић (1), Николић (Маслаћ) (1), Пантић (1), Стевановић (1), Вујичић (1) и Новаковић (1).

У Гуњици није ни у колико равијен задружанживот.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год у Гуњици је било 14 домова са 18 пор и 26 хар личности.

Према попису од 1866 г било је 14 домова са 95 становника, докле у 1874 год било је 17 дома са 111 стан. Према попису од 1884 год било је 21 дом са 138 стан, докле према попису од 1890 год било је 22 дом са 153 стан. Према попису од 1895 год било је 25 дом са 149 стан, докле према попису од 1900 год било је 28 домова са 171 стан.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 2,18, а процентни 1,75%, где је било и колебања.

Име селу. – Народно предање казује да се у овом селу некад, а и данас, успевале особито добро гуње, те је с тога име селу Гуњица.

Порекло становништва и оснивање села. – Прве породице, које су основале данашње село јесу Станојице. Станојице су Колаци из Риђана, у Жупи Никшићкој. У ово место доселила су се три брата; један по имену Станоје, остао овде, други прешао у Бабајић, а трећи преко Љига у Јарменовце. Доселили су се у општој сеоби 17-ог века, данас их има 14 кућа и славе св. Луку.

Матијевићи су се доселили из Тубића, окр ужичког, на 10 година после првог устанка као радници; има их 3 куће и славе св. Ђурђа.

Пантић, Стевановић и Новаковић су најскорији досељеници из ужичког округа досељени или као мајстори или слуге и то Пантић из Годљева и слави св. Луку, Стевановић из Полошнице, слави св. Луку, а Новаковић из Брекова и слави св. Николу.

Стевановић и Маслаћ су из Босне, из Осата, досељеници наших дана, досељени као мајстори, први слави св. Стевана, а други св. Николу.

Марковић и Игњатовић су из суседног Берковца, прешли због деобе задруга у ово село на своје имање; први слави св. Јована, а други св. Николу.

Вујичић је од Пљеваља скорашњи досељеник, досељен као раденик и слави св. Николу.

У Гуњици има још 3 досељеника привремено настањена у Г. Топлици као занатлије из ужичког округа, за то се не помиљу поименце.

У селу је с њима 28 кућа од 13 породица.

Занимање становништва. – Гуњичани се занимају свима привредним радњама, којима и њихови суседи. Најглавније занимање као да ће бити воћарство. Много гаје воће од разноликих врста и у знатној мери га или прерађују или сирово извозе. Гуњичке јабуке, крушке и гуње сматрају се као најбоље у околини и ретко их кад издају с родом, а и шљивама обраћа се велика пажња. У селу нема занатлија, а мало би ко бавио се и надничењем по селу и изван њега.

Појединости о селу. – Гуњица је саставни део горњо-топличке општине у срезу колубарском. Судница и школа је у Г.Топлици, а црква у Рибници. Гробље је заједничко и у средини села. Нема заједничке преславе.

П.С. Гуњица је имала 90 становника у 1834, 138 у 1884, 259 у 1948, 152 у 2002, и 101 у 2011 години, у томе 1 млађе од 5 година (7 у узрасту од 5 до 10 година), уз просечну старост од 52,5 година.

35. Дегурић (Ваљево)

Положај села. – Дегурић лежи на јужној страни од града Ваљева, одмах изнад села Граца. Куће су овог села на обема обалама реке Граца, распоређене по доловима и по плећима оних висова, кои су даље од р. Граца…

Тип села. – Дегурић је село разбијеног типа. Куће сеоске су распоређене по доловима у 4 групе. Растојање појединих група је по 300-400м, најближе су у Гаврића и Ратковом Долу. Куће у групама су врло блиске и нису даље једна од друге 20м. Прва група кућа у Куцинама зове се Куцине, а ту су: Аничићи (3 куће) и Саватићи (2). Друга група кућа је у Гаврића Долу и ту су: Папићи (3), Обрадовићи (2), Тодоровићи (4), Мојсиловићи (2), Марјановићи (3), Страхинићи (2), Гаврићи (3), Савићи (2), Николићи (1), Марковићи (1), Чолићи (3) и Петровић (1). У Ратковом Долу су: Муњићи (2), Јеремићи (1) и Кондићи (1). У врху Стубла, под Каменитовцем су: Луњевице (3) и Зекићи (2).

У селу нема данас задруга, задружан живот је слабо развијен, ма да то раније није био случај.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год село Дегурић, које се пише „Дегурич“, имало је 11 домова са 14 пор и 28 хар лица. Према попису од 1866 год у селу је било 17 домова са 139 становника, докле према попису од 1874 год било је 22 дома са 151 стан. По попису од 1884 год било је 28 домова са 196 стан, докле по попису од 1890 год било је 33 дома са 228 стан. По попису од 1895 год било је 33 дома са 240 стан, а по попису од 1900 год 52 дома са 264 стан.

Годишњи прираштај становништва је 3,8, а процентни 2,02%, где по последњим пописима рађа се више женске деце него мушке.

Име селу. – Дегурић се налази у списку села округа ваљевског која је аустријска Администрација саставила 1737 год. Оно је тамо записано: Deguricz. По причању старих људи име селу донето је или из Црне Горе или из Херцеговине као презименско породично име.

Порекло становништва и оснивање села. – У Дегурићу су данашње породице из реда досељене, ни једна породица не зна ко је пре ње био и чије је имање заузела. Прича се да су старе породице саме по себи спустиле се у равну Тамнаву.

Турци су населили истовремено две породице у овом селу: Гавриће и Аничиће. Гаврићи су досељени прво у Стари Влах, у Чајетину, из Куча у другој половини 17-ог столећа, па после сишли и наместили се у данашњем селу и Долу. Исте године населиле су се Куцине или Аничићи, досељени непосредно из Озринића у Црној Гори, због крвнине. Аничићи и Курјаци у Драчићу су једна породица и заједно су дошли у Куцине, па су после Курјаци изашли на Курјачицу и населили се до овог села. Гаврићи су: Папићи, Обрадовићи, Муњићи, Марјановићи и Тодоровићи; има их данас 17 кућа и славе св. Николу. Гаврића има и расељених по Ваљеву и даље. Аничићи су данас и Саватићи; има их свега 5 кућа и славе Ђурђиц. Од њих су Аничићи на Ушћу до Саве.

Луњевице су досељене из Црне Горе са Загарча на Чеву, досељене на 10 год после Аничића. Њима су сродни: Страхинићи и Чолићи; има их 8 кућа, а и расељених по Ваљеву и појединим тамнавским селима: славе св. Арханђела.

Мојсиловићи су досељени после Кочине Крајине из Штрбаца у вишеградском Ст.Влаху, доселили су се због турске обести; има их 2 куће и славе св. Јована. жЗекићи су из Косатице до Пријепоља, досељени после Кочине Крајине, има их две куће и славе св. Арханђела.

Савићи су Ужичани, одмах преко Маљена од Ражане, предак им се после 1820 год призетио у Тодоровиће; има их 2 куће и славе св. Николу.

Петровић се призетио у Чолиће, а дошао је из Пакаља.

Јеремића отац прешао на имање из суседног Белића, слави св. Луку.

Кондић је скорашњи досељеник из Крчагова, округа ужичког, слави св. Јована.

Марковић је из Косатице на Лиму а Николић од Пљеваља, досељени као слуге, а данас на купљеном имању.

У Дегурићу има данас 41 кућа од 11 породица.

Занимање становништва. – Дегурци се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Особена су њихова занимања: риболов по Грацу и Колубари и код извесних породица урођено свирање у гајде. Радо се по неки баве и занатима, нарочито су врло вешти око грађења брана изван свога села, иначе не.

Појединости о селу. – Дегурић је саставни део драчићске општине у срезу ваљевском. Судница и школа је у Драчићу, а цркви иду у Ваљево. Гробље им је заједничко и на Калајџинцу. Село преславља први дан Тројица.

Напомена. У Дегурићу, под Белићским Врелом, на р. Грацу, подигнута је пре две године електрична инсталација за осветљење града Ваљева. Ову инсталацију подигла је ваљевска фирма Финеј и Комп. У фирми су странци без и једног домородца. Око инсталације подигнути су станови за чиновнике и послугу. Чиновници су странци, а послуга је из реда наших сељака.

П.С. Дегурић је имао 111 становника 1834, 196 у 1884, 334 у 1948, 383 у 2002, и 391 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42 године.

36 Дивци (Ваљево)

Положај села. – Село лежи у присојним падинама последњих огранака подгорских висова, који се спуштају у колубарску долину…

Тип села. – Село је збијеног типа, по распореду кућа личи више на шумадијска села него на друмска подунавска. Куће су од пута увучене толико да се често пута не виде, једна од друге, јер су одељене воћњацима, који нису велики. Растојања међу кућама 20-60м. У селу има мала, али мале носе породичне називе и тако су уплетене једна у другу, да их ни сваки мештанин не уме ограничити. Чим једна породица има више од 3 куће, место на коме је носи њено име, али ми те мале и ситне малице нећемо набројати.

У Дивцима су данас ове породице: Савић (1 кућа), Поповићи (10), Лукићи (Митровићи) (4), Планићи (3), Крсмановићи (3), Ђокићи (1), Смиљанић (1), Ђурић (1), Ерићи (4), Јевђенијевићи (2), Васиљевићи (2), Новитовићи (3), Панићи (2), Тешићи (1), Ђурићи (1), Шумарчевићи (2), Стојковићи (4), Грчићи (3), Штулићи (9), Гајићи (Егделићи) (2), Зебићи (2), Томићи (5), Шљакићи (1), Лекићи (2), Драјићи (1) и Петровићи (1) поред 7-8 кућа привремених досељеника.

У Дивцима данас нема задруга, задружан је живот био јако развијен и очуван у лепим успоменама. Нигде у областима нема веће инокоштине као у овом селу и оно је готов ушло као у пословицу. Кад се браћа у задрузи, или отац са синовима не могу да сложе, онда се обично каже: „не могу да се сложе као Дивчани!“.

Подаци о селу. – према списку села из ваљевске епархије у 1735 год Дивци су имали 18 домова. По харачким тефтерима ово село имало је 1818 год 55 домова са 67 пореских глава и 177 харачких лица.

По попису од 1866 год у селу је било 73 дома са 464 становника, докле по попису од 1874 год било је 58 домова са 340 становника. (У 1818 год, а и много доцније, у Дивце убројавало се данашње село Клашнић, те отуда му је овако велики број домова и личности) По попису од 1884 Дивци су имали 63 дома са 328 стан., докле по попису од 1890 било је 67 домова са 371 стан. По попису од 1900 год било је 71 дом са 397 становника.

Годишњи прираштај села је израчунат од 1874 год., и износи 2,79, а процентни 0,87%, где су непрекидна и готово стална колебања.

Име селу. – Народ прича да је некад око Врела било тако много тица, које се зову вивци, па како је старо село било код Врела, где је садашња црквина, онда су дошљаци из подсмеха звали старинце Вивцима и Дивцима, те по томе, веле, остало и име селу. Пре ће бити или да су се старе породице или новије звале Дивци, па су тиме дали име селу.

Старине у селу. – Код Врела је садашње и одавнашње српско гробље. Испод њега, над самим Врелом, налазе се зидине некадашње дивачке цркве, која је била све до 1788 год, па је тада, када и остале, запалио Махмуд-Паша Бушатлија, што сведочи својеручни напис на јеванђељу ове цркве од стране Хаџи-Рувима, које се данас чува у Рабровици. Око црквине и гробља, вели се, да је било старо село, које се због воде иселило у Брдо на садашње место.

Код старе општине, испод села до Кланичке Реке, баш на подножју Осоја има и данас неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље. Споменика готово нема, а и што их је било разнети су за грађевине, а што их је остало без икаквог натписа.

Порекло становништва и оснивање села. – Дивци су село које већ постоји у почетку 18-ог столећа, а народно предање даје му дубоку старост. У списку села из 1737 год, који је саставила аустријска Администрација у Београду међу селима округа ваљевског записато је и ово село: „Divze“.

Као најстарије породице овог села и оне, за које се не зна да су досељене, као да су биле и у Старом Селу, код црквине, па се у почетку 19-ог столећа и пред крај 18-ог населиле на садашња места јесу Штулићи и Ђурићи. Штулићи су данас више механе, има их 9 кућа и славе св. Јована. Ђурићи, некад најзнатнија и највећа породица, данас су спали на 3 куће, које су све три на умору, славе св. Ђурђа.

По времену досељења најстарији су Поповићи досељени из Пауна ове области, од породице Ђорђевића. Поповићи су прво отишли у Срем, па се после повратили као свештеници и населили овде, а не на старом месту у Паунама; њих је десет кућа и славе Ђурђиц.

Пред Кочину Крајину, на годину дана после Поповића, доселили су се Ерићи из Никшићке Жупе у две породице, због крвнине и једна се настанила овде, а друга отишла у Степојевац, окр београдског. Од њих су данас 4 куће, славе св. Луку.

Јевђеновићи, Васиљевићи, Томићи и Шумарчевићи су једна породица досељена пре Кочине Крајине из Лелића ове области, од породице Давидовића, данас их је 10 кућа, славе св. Николу.

У првом устанку досељени су из Осата (и онда, па и данас, многи мајстори) Крсмановићи, неколико презимена, а 8 кућа, славе св. Јована.

После првог устанка досељени су Зебићи из Јадра од Лознице, има их 4 куће, славе св. Лазара. Кад и они досељени су и Планићи из Пјешиваца у Црној Гори, има их 3 куће, славе зачеће св. Јована (23.9).

С њима су се доселили Шљакићи из Роваца, има их 3 куће, славе св. Алимпија.

Стојковића предак призетио се у овом селу после 1820 год а досеило се из Мајиновића од породице Лазаревића, данас их је 4 куће славе св. Алимпија.

Грчића предак доселио се из села Грка у Срему и призетио се, те их има 3 куће и славе св. Николу.

Новитовићи досељени пре 25 год из Добрача у ужичком округу, има их 3 куће, славе св. Арханђела. Доселио их је брат писар општински на имање које им је купио.

Тешић, Ђурић, Ђокић, Смиљанић, Драјић и Петровић су досељеници последњих година.

Смиљанић је из Бранковине од породице Марковића, слави св. Николу, призетио се у овом селу.

Драјић је од Драјића из Каменице и овде се призетио, слави св. Јована.

Петровић је из Б.Баште, окр ужичког доселио се као слуга и купио имање, слави св. Николу.

Ђурић је из Мартиновића у Цр. Гори доселио се као надничар, слави св. Петку.

Ђокић призетио се и доселио из Мајиновића и слави св. Алимпија, а

Тешић доселио се из Јакља у окр ужичком и слави св. Арханђела.

Томић уљез у праве Томиће из Лукавца, примио славу и презиме њихово

У Дивцима је 71 дом од 19 породица.

За остале привремене житеље овог села може се рећи, да су већином Ужичани и из Срема, насељени на имању Крсмановића који живе у Обреновцу.

Занимање становништва. – Главна занимања сељана овог села као и сељана осталих села ове области. Као особено занимање је рабаџијање. Дивчанин не зна заната, а не иде ни изван свога села.

Појединости о селу. – Дивци су саставни део лукавачке општине у срезу ваљевском. Судница је у Лукавцу код механе, а школа и црква у Рабровици. Гробље је заједничко и код Врела. Преслављају (9 мај) Николаје.

На путу Ваљево – Обреновац налази се механа и поред ње један дућан с кућом за становање. Механџија и дућанџија су нестални, јер је све својина сељака из Кланице.

П.С. Дивци су имали 340 становника 1874 године, 641 у 1948, 717 у 2002, и 640 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (35 од 5 до 10), уз просечну старост од 43,9 година.

37. Драгијевица (Осечина)

Положај села. – Драгијевица је у изворном пределу реке Јадра. Куће средине села су на брду, а свих осталих крајева по долинама потока, јаругама и дубодолинама… Извора у селу има много. Извори средине села су права врела, јаки с водом, многи могу и по један витао да покрећу. Извори других крајева слабији су и незнатнији, али народ се свуда служи изворском водом, па не налази за потребно копати бунаре. Од текућих вода је Јадар најглавнија река овог села. Јадар извире у овоме селу под Јелином Брезом и у почетку се зове Вишка, у коју се уливају два потока: Бабин и Беловац. Вишка тече у северо-западном правцу до става с Близаначком Реком, која долази из Осладића и тада окрене на запад и зове се Мали Јадар. Јадар тече клисурастом долином ове области…

Тип села. – Драгијевица је село разбијеног типа. Чиновничка и поповска подела овог села на: Горњу, Средњу и Доњу је неприродна и без јаких и оправданих разлога. Горња и Средња су са обе стране Јадра, спојене, јако измешане између себе, докле Доња је на северну страну од Реке и чини за се географску целину, али етнографску не. Куће су збијене у веће или мање мале, по којима су куће на растојању од 30-100м, докле су мале на растојању од 30-500м. Главније су мале:

Јовићи, Дурмићи, Аврузи, Брђани, Старосељани и Сирдија.

Јовићи су на врху села, под Јелином Брезом и до Врагочанице.  Ту су Јовићи (5), Брезоњићи (Пантелићи) (2), Живковићи (1), Гаврићи (4), и Нинковићи (3). Дурмићи су на Главици, при извору Бабиног Потока и до Лопатња и ту су: Вилотићи (8), Дурмићи (3) и Ђурићи (2). Аврузи су на обема странама Јадра, највише под Бојчицом и ту су: Коркићи (5), Андрићи (3), Срећковићи (3), Лукићи (11), Станисављевићи (7), Јаковљевићи (6), Илићи (Аврузи) (4), Карајовићи (2), Гаврићи (2) и Тимотићи (1). Брђани су на јужном делу брда Старог Села и ту су: Радовановићи (4), Андрићи (6), Петровићи (5), Гачићи (3), Јеремићи (5) и Богдановићи (2). Старосељани су измешани са Брђанима и они су на Старом Селу, а то су: Младеновићи (6), Пантелићи (1), Илић (1) и Васиљевићи (4). Сирдија је на север преко Реке и у њој су: Андрићи (5), Остојићи (Миловановићи) (6), Петровићи (5), Вилиманићи (11), Крунићи (Палићи) (8), Стевановићи (10), Јованчићи (Гајићи) (12), Крстићи (7), Милутиновићи (1) и Тадић (1).

У селу има доста већих задруга, а веће су: Вилотића 2, Станисављевића 2, Јовића 1, Младеновића 1, Богдановића 1, Илића 1, Лукића 1 и др. Све су задруге са 15 до 22 чељади.

Подаци о селу. – Драгијевица је према списку села ваљевске епархије имала у 1735 год 8 домова. Драгијевица према харачким тефтерима из 1818 год имала је 57 домова са 59 породица и 168 харачких лица. Према попису од 1866 год било је 117 домова са 922 стан., докле према попису од 1874 било је 124 домова са 990 становника. Према попису од 1884 год било је 127 домова са 1.053 стан., докле према попису од 1890 год било је 139 домова са 1.231 стан. Према попису од 1895 год било је 160 домова са 1.341 стан., докле према попису од 1900 год било је 163 дома са 1.406 становника. 

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 15,89, а процентни 1,42%.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича. Неки од досељеника овог села вратио се натраг у своју постојбину, да и заостатак своје породице преведе у своје ново село. Кад је дошао у своје старо место, скупе се сви стари познаници, суседи и пријатељи и навале с питањима како је у новом селу. Није им се могао нахвалити и испричати све лепоте новога насеља, где у току најживљег разговора по неки од слушалаца прозбориће: „па то твоје ново село прави Драгијевац!“. „Богу хвала, кад је наш брат нашао такви Драгијевац, хајдмо и ми с њим; па како нам бог да!“. Одмах се по овоме дигну и дођу у ово село, које веле они прозову Драгијевац, које се име доцнијим изговарањем преобратило у данашње име Драгијевица.

Имена мала су или од презимена или по месту насеља. Тако имена: Јовићи, Дурмићи и Аврузи су презименска од презимена најглавнијих породица; имена пак: Брђани, Сирдија и Старосељани ту по месту насељења. (Доњи део Драгијевице географски је одвојен од горњег дела. Река је природна међа између ова два краја и народ Сирдију сматра као прави заселак који ће у истини по времену бити право село. Сирдија је име потока, који тече од Алића Липа, па је то име пренето на насеље око тог потока, који тече управо кроз средину његову).

Име Драгијевица је доста старо. Са именом овог села сусрећемо се у почетку 18-ог столећа, јер га налазимо у списку села ваљевског округа из 1737 год под називом Dragievic.

Старине у селу. – 1) Средина села, најважнији вис његов зове се Старо Село. Старо Село је вајкадашње насеље, на њему су трагови од преисторијског доба до данас. Пред пећином из које избија Врело, вода почешће пута изнесе по какву кошчицу и справицу из преисторијског доба, кад је човек живао примитивним животом и махом се налазио око пећина и подземних шупљина. На врху брда, у средини данашњег Старог Села, налази се врло старо гробље, познато под именом Грчко Гробље, гробље великог обима са стећцима лепо израђеним, тесаним и с неким натписима, али су многе сељаци поразбијали и разнели. По дну истог брда са јужне стране су ставе Вишке и Близаначке (Осладићске Реке) Реке и постанак Јадра, а ту су и зидине старог средњевековног рударског града, који смо описали код села Осладића. Извори Зидине и Врањевац и оне многе сувомеђине око њих јесу докази старијих насеља овог села, која су некад била многобројнија на овом месту него данас.

2) На 200 метара испод почетка Јадра корито речно сужено је толико, да Јадар за 3-4м свога тока не тече већом ширином од 0,75м. Тај сужени део личи по висини, облику и наслагању кречних стена на градске капије, с тога је назват Вратоца. За ова Вратоца везана је у народу ова прича. Сопственик града и ове околине, прича вели, направио је ова вратаоца и чешће пута зазиђивао их, те заустављао Јадар, који би после 3-4 дана поплавио целу горњу долину. Тада би власник се возио кроз у село на лађама и његови гости и пријатељи возили би се подуже времена.

3) По дну Плавања, од прилико на 300-400м од корита реке, налази се друго старо Грчко Гробље, за које се прича данас где је, јер сељаци су због зирићења истребили земљу и разнели камење, не одневши оно, што се није дало људском снагом подићи.

4) У Бабином Потоку, у изворном пределу Випке и свих њених притока, као и при извору Беговца и Жарковића Потока, који долази из Каменице, свуда наилазимо на старе рударске радове, који су предузимати неколико пута и у прошлом столећу. Некадашњи градић на Јадру приписује се старом рударском насељу у доба Маџара, кад су владали овим крајевима. Руде су бакарне и антимонове, а на Плавању откривене су и оловне.

Порекло становништва и оснивање села. – Драгијевица је старо село, а и старо насеље. Најстарија насеља овог села су на брду Старо Село, а и данашње најстарије сеоске породице имају ту својих представника. Стара Драгијевица је била некад груписана на Старом Селу, па се после деобом и досељавањем померала на север и на југ.

Стара породица овог села за коју се не зна да се с које стране доселила, већ се сматра као најстарија и да је у селу пре 300 година јесу Андрићи у Старом Селу. Из ове породице излазила је поступно једна по једна породица и померала се на север, те насељавала Сирдију. Она се по Сирдији тако раширила, да ју је целу населила и да су само две породице ушле са стране. Андрића има врло много исељених из овог села, има их готово по свима селима ваљевске и шабачке Тамнаве. За Андриће у Сирдији зна се да их је у првом устанку било 6 кућа, тако биле су: Гајића, Стевановића, 2, Крстића, Вилиманића и Јовапчића, а данас од ових 6 кућа има 56 кућа, које са Андрићима у Старом Селу чини 62 куће и слави Ђурђиц.

Друга најстарија породица овог села јесу Васиљевићи, који су себи присвојили надимак „Старосељани“. Старосељани су тако исто старинци, који су још суделовани и на Косово, а код њих се очувало у успомени да су били и онда, кад је постојао стари град на Јадру. Старосељани су поред Васиљевића: Радовановићи, Лукићи, Карајовићи (прозвати по деду Јовану, којег су Турци звали Кара-Јова), Богдановићи и Јеремићи. И Старосељани су се исељавали, од њих су Бојићи из Лопатња и друге породице око Обреновца: њих је у селу 28 кућа, славе св. Николу.

Од досељених породица најстарији су Аврузи. Аврузи су од исте породице, од које и каменички Зимоњићи и Зимоњићи са Гацка. Аврузи су са Црвеног Дола на Чеву у Црној Гори и прво одсељени у Херцеговину, па одатле дошли овде. Презиме Аврузи задржала је породица Илића, докле све остале су га изоставиле. Први Авруз се населио у Старом Селу и Илићи су и данас ту, али су доцније помештали на југ Бојчици и уз Јадар, те су тако населили готово сав горњи крај овог села и с обе реке. Аврузи су досељени пре прве сеобе у ово село; данас су: Коркићи, Срећковићи, Јовићи, Живковићи, Станисављевићи, Јаковљевићи и Илићи; њих је 34 куће, славе св. Лазара.

Друга врло стара породица овог села је Дурмићи. Стари Дурмић, назват тим именом због необичне телесне снаге, био је родом са Гласинца у Босни и преко Осата населио се у овом селу, па се први пут населио у Старом Селу, где му и данас има потомака. Дурмићи су са Старог Села иселили се изнад Бојчице на Главицу; а један од ових је у Сирдији, отишао жени у кућу. Дурмићи су Вилотићи и Ђурићи на Главици, Дурмићи изнад њих при извору Бабиног Потока, Гачићи и Петровићи у Старом Селу и Милутиновићи у Сирдији: њих је 22 куће, славе св. Јована.

Пред Кочину Крајину доселила се у ово село Нинковића породица из рађевског села Мојковића, како се раније доселила из Осата. Ова се породица населила у врху села, на Брезовој Главици, испод Јелине Брезе, при извору Вишке. Од њих су неке сишле у Старо Село и то су данашњи Младеновићи, чији је дед прешао на раније прибављено имање. Нинковићи су: Нинковићи и Младеновићи, има их 9 кућа, славе св. Арханђела.

Кад и ови сишли су из Царине данашњи Брезоњићи, који су се населили поред Нинковића, у јужном делу села. Ни они нису се задржали сви на овом месту, има их у Старом Селу и у Сирдији, а све су помештали због рђавог имања у горњем делу села. У Брезоњиће увршжујемо: Пантелиће и 2 куће Гавриша на Брезовој Главици, Пантелиће и Гавриће у Ст. Селу и Круниће и Палиће (Речане) у Сирдији; њих је 15 кућа, славе Ђурђиц.

Новији досељеници, досељеници од пре 30 година су:

Гаврићи у Брезоњићима, у горњем делу села, чији је дед доселио из Ораховице у Азбуковици и призетио се у Гавриће и примио њихово презиме; њих је 2 куће и славе св. Арханђела.

Илић из Остружња од породице тамошњих Тешановића, призетио се у Старосељане, слави св. Арханђела.

Томовић је из Бабина у Полимљу, доселио се уз Бабинску Разуру и населио се у Аврузима, а од породице тамо јако размножених Џувера, слави св. Лазара. Тадић је дошао жени у кућу из суседног Лопатња, слави Ђурђиц.

У Драгијевици је данас 175 домова од 10 породица.

Занимање становништва. – Драгијевчани се занимају земљорадњом и воћарством. Земље нема у довољној мери, те се мора да тражи на другом месту, због чега слазе у Тамнаву или се спуштају низ Јадар и тамо заузимају туђа имања и на њима засејавају кукуруз или исхрањују своју стоку, коју држе у доста великом броју, што је ботна особина свих задружнијих. Отуда мног из села имају своја имања по Тамнави и Јадру и тамо махом проводе цела лета. Воћа имају много, нарочито шљива и последњих година почело нагло подизати. Немање довољно земље, по томе рђаве земље по родности и насељеност нагоне појединце те се нагло исељавају у доња ранија села и тамо остају стално. Занате, ако уче, раде их само по селу, а кад су рудници радили, по неки од сељака одавао се и рударским пословима, али им то није никад било урођено и развијено у свести, као код суседних Врагочана и Бобоваца.

Појединости о селу. – Драгијевица је саставни део осладићке општине у ср подгорском. Судница и школа су у Осладићу, на граници Осладића и Туђина, а у погледу поповском село је подељено на три дела. Попови су створили називе: Горња Драгијевица, која припада каменичкој парохији, Средња Драгијевица, која припада лопатањској парохији и Сирдија или Доња Драгијевица, која припада осечанској парохији. Гробње је издељено по крајевима. Село нема заједничке преславе, него поједини крајеви или породице преслављају оне дане који су слични с њиховим крсним именима.

П.С. Драгијевица је имала 545 становника у 1834, 1.053 у 1884, 1.165 у 1948, 681 у 2002, и 532 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година (25 од 5 до 10; 31 од 10 до 15), уз просечну старост од 48,2 године.  Подаци о броју становника пре 1948 године укључују и Сирдију.

38. Драчић (Ваљево)

Положај села. – Драчић лежи на јужној страни Ваљева на крају оне висоравни која је ограђева Чубрицом и висовима изнад реке Граца…

Тип села. – Село је насељено на два брда: на Курјачици и Васиљевачи, па према томе састављено из две групе кућа. Има неколико кућа које су изван ова два брда, а то су оделите куће из ових места или доцније насељене. Групе кућа зову се џемати: џемат на Курјачици зове се Курјачићи, на Васиљевачи Станковићи. Оба су џемата скоро спојена, као што су и њихова брда спојена, куће су удаљене једна од друге 20-60м.

У Курјачићима су ове породице: Курјаци (5 кућа). У Станковићима: Станковићи (4), Минићи (4), Васиљевићи (3) и Тешићи (3). Изван џемата у Златару су: Радивојевићи (2) и на брду до цркве Поповић (1 кућа).

У селу има помањих задруга, а од важнијих је Станковића.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима од 1818 год ово село имало је 9 домова са 12 пор и 22 харачке личности. По попису од 1866 год било је 18 домова са 141 стан., докле 1874 год било је 16 домова са 120 становника. По попису од 1884 год било је 22 дома са 132 стан., а по попису од 1890 год било је 20 домова са 161 стан. По попису од 1895 год било је 23 дома са 180 стан, докле по попису од 1900 год било је 25 домова са 192 стан, где је стално из године у годину већи број женских него мушких.

Годишњи прираштај од 1866 год је 1,94, а процентни 1,3%.

Име селу. – О имену селу постоје разнолика тумачења. У главном везане су ове три приче.

  • Вели се да су прве породице овог села, којих нема данас у селу, пореклом од града Драча у Арбанији, па је по њима, по граду Драчу, прозвано ово село.
  • Други веле да је име селу дошло од породице Драчића, досељене од некуда из Херцеговине.
  • Трећи држе, да је име дошло отуда, што су прве породице морале крчити и требити густо трње и шуму – драчу. По драчи (дречи) прозвано је и село доцније Драчићи, Драчић.

Порекло становништва и оснивање села. – Као најстарија породица у селу сматрају се данашњи Станковићи, досељени из села Косатице од Пријепоља пре опште сеобе у 17-ом веку због зулума турског. Презиме Станковић донето је из Косатице и данас се очувало као џематско име, докле га ретко која породица чува. Станковићи су: Филиповићи, Минићи и Васиљевићи, има их 11 кућа и славе св. Николу.

Курјаци су род Аничићима из Дегурића, досељени после Станковића на 10 година у ово село, а с Аничићима у Дегурић, у другој половини 17-ог столећа. Курјацима су звати у старој постојбини, а назвати су због тога што им је неки њихов предак ухватио живог курјака, па га удавио. Досељени су из Озринића, данас их има и у Београду и у селу 5 кућа и славе Ђурђиц.

Тешићи су досељени после Кочине Крајине из Бабина у Полимљу, има их у селу 3 куће, а и расељених, славе Мратин-дан.

Радивојевићи су из Пјешиваца у Црној Гори доселили се после другог устанка због крвне освете; има их у две куће и славе св. Јована.

Поповић се доселио као свештеник из Дробњака пре 15 година и слави Ђурђиц.

Драчић има 22 дома од 5 породица.

Занимање становништва. – Драчињани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Како су у шумском крају и са шумом богати, то је у знатној мери правилно проређују и продају околним сељацима за грађу и огрев. На Курјачици до скора гајени су и виногради, који су давали најбоље вино у околини. Имућнији сељаци имају својих имања и по другим селима, као Курјаци у Бујачићу и Станковићи у Зарубама. Драчићана нема занатлија, а ни сиромашнији не иду изван села, као што се и ретко селе.

Појединости о селу. – Драчић је саставни део драчићске општине у ср ваљевском. Поред Драчића у састав истоимене општине долазе још и ова села: Белић, Бачевци, Бранеговић, Дегурић, Зарубе, Ковачице, Пријездић и Равње. Судница општинска је у селу на брду изнад Равања, а ту су школа и црква, које су обе нове и подигнуте у 1902 и 1903 години. Гробље је заједничко и на Каменитовцу, при извору Златара.

Преслављају први дан Тројица.

П.С. Драчић је имало 79 становника 1834, 132 у 1884, 311 у 1948, 264 у 2002, и 267 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,2 године.

39. Дупљај (Ваљево)

Положај села. – Дупљај лежи на северу од Попучака, на обема обалама реке Рабаса. Земљиште је неравно, ка реци стрмо нагнуто, многим потоцима разривено, све обојено црвеном бојом од многе црвенице, постале распадањем подинских, секундарних црвених пешчара…

Тип села. – Село је потпуно разбијеног типа. Куће су распоређене у неколико група, неколико џемата. Џемати су на обема странама река удаљени један од ругога по 100м, а њихове куће по 20-60м. На десној страни је само један џемат. Имена џемата су: Брђани, Поточари, Међашани и Гајчани на левој страни и Пимићани на десној страни.

У Брђанима су ове породице: Радовановићи (10), Јеличићи (3), Бранковићи (3), Мићићи (6), Панићи (2), Стојановићи (1), и Митровићи (3). У Поточарима су: Радовановићи (други) (2 куће), Терзићи (4), Дулићи (2), Адамовићи (1), Станковићи (2), Мијатовићи (2), Илићи (2), и Ерићи (1). У Међашанима су: Станковићи (6), Весићи (1), Виторовићи (1), и Туфегџић (1). У Гајчанима су: Теофиловићи (1), Ристићи (2), Јовановићи (1), Гвоздићи (1), Илићи (2), и Арнаучићи (2). У Пимићанима су: Милисављевићи (4), Пимићи (4), Кременац (1), Антонијевићи (Весиновци) (2) и Петровић (1).

У Дупљају нема данас већих задруга, као што их је било раније.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 год Дупљај је имао 31 дом са 41 пор и 98 хар лица. По попису од 1866 године имао је 48 домова са 317 стан., докле по попису од 1874 год имао је 50 домова са 318 стан. По попису од 1884 год имао је 54 дома са 361 стан., докле по попису од 1890 год 69 домова са 433 стан. По попису од 1900 год било је 73 дома са 481 стан.

Годишњи прираштај од 1866 год је 5,47, а процентни 1,42%, где је стално и број домова и број становништва растао.

Име селу. – За име селу везане су ове приче:

  • Једни веле, кад су Маџари палили ово село, онда су се сељаци разбегли којекуда, а нека баба дочепа једно своје унуче из колевке, па не могући бегати изван села, завуче се у једну дупљу и ту у дупљи, у шупљем грму, одгаји дете, те тако село добије по томе име.
  • Други веле, да је село добило име по многим дупљама у земљи, које су некад биле по овом селу, па су неке или људи или вода засули. Једна од таквих дупаља застала је у Панића ливади и зове се Језеро, и увек је пуна воде и не пресушује.

Старине у селу. –У долини Рабаса има неко старо Маџарско Гробље. Има споменика, али без натписа. Камење је огромне величине и доста га се разнело.

У Брђанима налази се један повећи споменик, на коме се дају распознати понека латинска имена, те даје доказа да су овде и Римљани живели.

На реци Рабасу налази се неки стари мост, још из турског доба, сав од камена, на путу којим се из Ваљева, из долине колубарске, прелазило у посавску долину. Овај је пут данас напуштен и новији срески пут је изван села.

Порекло становништва и оснивање села. – Дупљај је врло старо село. У списку села округа ваљевског, који је саставила аустријска Администрација 1737 год у Београду, налази се и ово село под именом Duplai.

Најстарија породица, за коју се не зна да се доселила, јесу Станковићи, чија старост оличена је у томе, што многа места по селу носе особене назива: Станков Врх, Станкови Обори, Станково Брдо итд… Станковића има највише у Међашима, али их има и по другим џематима, као: Весићи и Кременац (нека прабаба носила кремење у торби и продавала по сеоским саборима и вашарима, те село њеног сина тако прозвало); свега их је 8 кућа и славе св Ђурђа, али има их и одсељених из овог села.

Најстарија досељена породица јесу Радовановићи, досељена из околине Мостара, из оног места одакле је бивши мостарски митрополит Радуловић. Она је старином из Риђана, из никшићске жупе, из братства Радуловића. У ово се село доселила као свештеничка кућа и из ње дуго време бивало је: свештеника, трговаца, адвоката и чиновника, као што има тога и данас. По причању потомака пок попа Жуће, највиђенијег представника ове породице, она се доселила тачно 1681 год. Радовановића има расељених по целој Србији и у овој области, а у селу их има под два презимена: Радовановићи и Милисављевићи, 14 кућа, славе св. Луку.

Пимићи су досељени из Пиве мало после Радовановића. Доселили су се ради крвнине. Данас се разнолико презивају: Пимићи, Панићи, Бранковићи, Антонијевићи, Станковићи (у Поточарима) и Адамовићи, назвати су сви Пимићани због неког претка, који је тешко говорио. Има их овде 14 кућа од 3 брата, славе св. Луку.

У старе досељенике долази и породица Митровића, досељена после опште сеобе и избегла крвну освету. Доселили су се око 1700 год из Роваца у Цр. Гори: има их свега под три презимена 5 кућа и славе св. Јована.

Терзићи су досељени из Дробњака, назвати овако по неком сроднику Терзији. У селу се зову и Ристићи, Виторовићи и Мићићи; има их 13 кућа, славе Краља Дечанског.

Радовановићи – Прњаворци доселили су се из мачванског Прњавора, кад и Терзићи, пред Кочину Крајину; има их 2 куће и славе св Стевана.

Јеличићи и Мијатовићи досељени су од села Рутоши, из Старог Влаха, пред први устанак, сродни су, доселили се због немаштине, има их 5 кућа и славе св. Јована.

Илићи су досељени после другог устанка из Тометиног Поља окр ужичког; доселили су се као надничари, има их 4к и славе св. Ђурђа.

Јовановићи или Дулићи, назвати тако по неком претку, који је крао дулеке, доселили се као надничари из Полошнице, окр ужичког, и овде се пре 70 год призетили; има их 2 куће и славе св. Арханђела.

Арнаучићи или Митровићи су од неког „Арнаучета“, Српчета из Ораховца у Ст.Србији, побеглог од турског и арнаутског зулума у Ваљево, одакле су га Радовановићи узели у службу и после окућили; има их две куће, славе св. Арханђела.

Туфегџић је скорашњи досељеник из Матаруга, Јовановић из Дренове, Ерић из Џурова, досељени уз Бабинску Разуру прво као слуге, а после призетили се и докупили мало имања: први слави Враче, други св. Ђурђа, трећи св. Арханђела. Гвоздић је из Срема од Крушедола, Петровић из Боговађанског Лајковца, призетили се пре 35 год у овом селу, и први слави св Николу, а други св Ђурђа.

У селу има 74 дома од 16 породица.

Занимање становништва. – Дупљајци се занимају свима привредним гранама, као и остали сељаци ових области. Главно је занимање земљорадња, а како Рабас има изврсне ливаде, то се и на стоку обраћа довољна пажња. Земља је богата и даје изврстан род и по квалитету и квантитету, де Дупљајци стижу да продају храну. Споредних занимања у селу нема, а никуда се не селе.

Појединости о селу. – Дупљај је саставни део луковачке општине у срезу ваљевском. Судница је у Лукавцу, а црква и школа у Рабровици. Гробља су подељена по џематима. Преслављају Спасов-дан.

П.С. Дупљај је имао 299 становника 1834 године, 361 у 1884, 736 у 1948, 452 у 2002, и 351 у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година, уз просечну старост од 46 година.

40. Дучић (Мионица)

Положај села. – Дучић лежи на левој обали р. Топлице и од ње у источном правцу спушта се поред Ракара и Бабајића у долину р. Љига све до Бошњаковића. Село се простире у дужину преко 15км и у ширину близу 5км. Земљиште је неравно, бреговито али брегови нису ни високи ни стрмих страна…

Тип села. – Село је разбијеног типа. Село је груписано око извора и потока и тако подељено на неколике мале. Куће по малама су у близу, на растојању од 20-60м, а мале су у данашње доба због издељених кућа и изашлих из своје средине спојене, те тако дају селу тип растуреног села. Мала низ Кацапу је новијег порекла с растуреним кућама и потпуно одвојена од целог села. И ако је овакав општи изглед села, ипак иоле пажљивији посматрач може разликовати ове групе: Осојане, Топлички Крај, Ћумурлије и Дрљаче, делове села под Топлицом и одвојени крај: Кацапу или Грмикоже, нагнут на реци Љигу.

У Осојанима су ове породице: Радовановнићи (4), Живановићи (2), Добросављевићи (Станимировићи (4), Живковићи (2), Милановићи (2), Петровићи (1), Јовановићи (2), Милићевићи (3), Гошнићи (4), Митровићи (3) и Миловановићи (3). У Топличком Крају су: Танасијевићи (1), Остојићи (1), Вићентијевићи (2), Адамовићи (2), Велимировићи (1), Марковићи (1), Нинковићи (1) и Новаковићи (1). У Ћумурлијама су: Срећковићи (2), Марковићи (3), Перићи (3), Павловићи (2), Обрадовићи (2), Благојевићи (2), Несторовић (1) и Стојковић (1). У Дрљачама су: Ђурђевићи (3), Милошевићи (1), Митровићи (5), Обрадовићи (3), Милосављевићи (4), и Митровићи (4). У Кацапи су Брдаревићи (2), Јеремићи (2), Зекићи (2), Крстићи (2), Алексићи (3), Јаковљевићи (4), Продановићи (1), Деспотовићи (3), Мијаиловићи (1), Николићи (1), Петровићи (3), Митровићи (1) и Шутуљић (1).

Задружан живот није развијен ни у колико у овом селу. Задруге се брзо деле, а има случајева, где се синови и од оца деле, па чак мењају и презимена.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год у селу било је 25 домова. По харачким тефтерима село је имало у 1818 год 39 домова са 43 пореске главе и 103 харачке личности. По попису од 1866 год било је 73 дома са 425 стан, докле по попису од 1874 било је 72 дома са 386 стан. По попису од 1884 било је 80 домова са 433 стан, докле по попису од 1890 г било је 84 дома са 511 стан. По попису од 1895 год било је 96 домова са 568 стан., а по попису од 1900 год било је 102 дома са 587 стан.

Годишњи прираштај становништва овог села од 1866 год је 5,66, а процентни ,12%, где је у почетку било колебања.

Име селу. – Старо село је у Кацапи под  Збеговиштем и звало се Кацапа због истоимене речице, која извире под Збеговиштем.

Старих насељеника овог села нема; они су се нешто због куге, а ношто и због турске обести иселили у Аустрију и равније крајеве. Име Кацапа је старије од имена Дучић и данас се оба имена упоредо чују. У списку села ваљевског округа, који је саставила аустријска Администрација 1737 год налази се село Кazappa, као село ондашњег палешког округа. Изгледа по овоме да је у 18-ом веку било претежније име Кацапа од имена Дучић, што је данас обрнуто.

Откуда је име Дучић не зна се. По свему изгледа да је презименско име, а лако може бити да су се неке од данашњих породица, кад су се населиле у овом селу, звале Дучићи, што се може закључивати по местима, одакле су се досељавале. Имена крајевима су или породична или по местима.

Старине у селу. – На средини села, на данашњем окружном путу, који пролази кроз ово село, до Чардачине, налази се један повисок плећак, камена плоча, за коју народно предање држи да су поболе неке старе породице за спомен оних, који су из овог краја изгинули на Косову. Плоча је без натписа и више од метра и нагла се ка југу.

На Чардачини и данас се налазе неке сувомеђине од старог чардака, који је спахија овог села у турско доба подигао за своју потребу.

На Збеговишту сељаци и данас указују на места, где су се сељани искупљали, кад им је у турско доба претила опасност, у збег и одакле су се разбегавали. Под Збеговиштем је Кацапа и Старо Село, којега данас нема, а где се не познају ни трагови старих насеља, јер су по разораним њивама.

Порекло становништва и оснивање села. – Старих породица, за које се не би знало да су досељене, у овом селу нема. Све су данашње породице досељене, ма да досељење неких пада у велику давнину, којој се не зна тачно време одредити. Старог села Кацапе и старих насељеника тога села нема, а данашња Кацапа је из новијег доба.

Најстарије породице у селу јесу: Ћумурлије (Ћумури), досељени доста давно, а не зна се када, од Мостара у Херцеговини. Они су данас у средини села, а ту су се и прво населили, а за време њиховог доласка била је и Кацапа насељена. Они су данас у селу и код Топлице, и у Осојанима и у Дрљачама, само што их нема у Кацапи. Доста их се раселило по суседним селима, доста их у селу замрло, па су на места замрлих или дошле или призетиле се друге породице. Ћумурлије и чине данас село: у њему их је под презименом Станимировић (по некаквом претку који се истакао као врло вредна личност у борби против Турака за време аустријских ратова у 17-ом и 18-ом веку) 23 куће и под презименом Ћумурлије 27 кућа свега 50 кућа које славе св. Лазара.

Међу Станимировиће ушли су и ови:

Живковићи из Скакаваца окр ужичког досељени као надничари пре 80 год., данас их је 2 куће и славе св Јована и св Лазара.

Гошнићи досељени као мајстори од Крупња из Рађевине пре 80 год., има их 4 куће, где се у једну призетио један од Врачевића из истоименог села и славе св. Лазара.

Милићевићи досељени од некуда из Херцеговине од Требиња пре 100 год., има их 3 куће, славе св. Николу. У њихову се породицу призетили Вићентијевићи пре 70 год., од њих су 2 куће, доселили се из Команица и славе св. Димитрија и св. Николу; Митровићи досељени из Полимља у првом устанку, као слуге, има их 3 куће и славе св. Игњатија;

Петровић скорашњи досељеник из Косатице призетио се у Миловановиће, слави св. Јована и св. Лазара;

Остојић из Попадића ове области призетио се у Танасијевиће и слави св. Лазара.

Нинковић из Бачеваца из Нинковића породице, досељен као слуга на имање и слави св. Ђурђа.

У Ћумурлије су досељени:

Митровићи из Дрљача са Дрине после Кочине Крајине и населили се засебно на купљеном и нешто од Турака поклоњеном имању; има их данас 8 кућа и славе св. Арханђела;

Стојковић, скорашњи уљез на Несторовића имању, досељен из Берковаца, из породице Петровића и слави Ђурђиц и св. Лазара.

Прва породица, која је Кацапу после Бежаније изнова неселила, јесу: Јаковљевићи, досељени из Осата у Босни после Кочине Крајине, а пре првог устанка, досељени као мајстори у исто доба, кад су и суседни Бошњановић населиле оне породице, које се тамо сматрају као најстарије; у селу их је данас 9 кућа и славе Ђурђиц.

После првог устанка доселили су се из Руде Букве (део Полошнице) у окр ужичком: Алексићи, досељена два брата, оба мајстори, од којих је данас 7 кућа и славе св. Јована.

Зекићи су од Алексића само доцнији досељеници, доселили се после 1840 год, као уљези у Јаковљевиће, има их 2 куће и славе Ђурђиц и св. Јована.

Брдаревићи су из Осата у Босни, као и Јеремићи, досељени после другог устанка; има их по 2 куће, први славе св. Кирјика, а други св. Ђурђа.

Крстићи су опет Осаћани, досељени као мајстори, после 1820 год где их има 2 куће и славе св. Лазара.

Митровић је из Црвице до Б.Баште, скорашњи досељеник, слави св. Игњатија;

Шутуљић је из суседног Струганика, доселио се на купљено имање, слави св. Ђурђа.

У Дучићу је данас 102 дома од 17 породица.

Занимање становништва. – Дучићани се занимају свима привредним гранама, као и други сељаци ове области. Најрадије занимање је гајење рогате стоке, за шта Топлица даје изврсне погодбе, за тим воћарство, које се у велико гаји и подиже. Земља даје обилат плод, те родних година довољан је да подмири редовне потребе становништва, а ретко га се нађе и за извоз. Село не испушта становнике већ их нагло привлачи са стране.

Појединости о селу. – Дучић је саставни део доњо-топличке општине у ср колубарском. Судница је у Д. Топлици, а Кацапа са школом и црквом у Цветановце. Гробље је раздељено по малама. Преславе заједничке немају.

П.С. Дучић је имао 292 становника 1834 године, 433 у 1884, 898 у 1948, 641 у 2002, и 522 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година (35 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 46,2 године.

41. Ђурђевац (Мионица)

Положај села. – Ђурђевац лежи на оним последњим маљенским огранцима, који се под именом Беле Стене веома стрмо спуштају у долину реке Колубаре…

Тип села. – Куће Ђурђевачке су на обема обалама Реке. Само што су Дрпе сувише сниско од Санковића и одвојиле су се од осталих на десној страни, иначе сви други су један до другог, где су куће 20-60м удаљене једна од друге. Дрпе су далеко од последње куће овог краја 500м. На левој су страни опет овако исто куће у две групе поређане: на западу су Станићи, а на истоку Ерци (Ерски Крај). Џемата има доста и малих и већих, али то су породични називи за понеке куће у групама.

У селу су данас ове породице: Марачићи (2), Миливојевићи (6), Робовићи (2), Васићи (1), Каљевићи (3), Вишићи (11), Ковачевић (1), Тешановићи (4), Дрпе (8), и Радовићи (4), – на десној страни Реке и Потока. На левој страни Реке и Потока: Грујичићи (Марковићи) (5), Станићи (Миличићи) (6), Срећковићи (1), Вујичићи (1), Томићи (2), Мијаиловићи-Ерци (7) и Ђурђевић (1).

У Ђурђевцу је задружан живот доста развијен, има повише омањих задруга, а повеће су: Грујичића 1, Миливојевића 1 и Радовића 1.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима Ђурђевац је имао у 1818 год: 25 домова са 31 пореск и 74 харачке личности. По попису од 1866 год, било је 40 домова са 322 становника, докле по попису од 1874 год било је 49 домова са 296 стан. По попису од 1884 год било је 51 дом са 371 стан., докле по попису од 1895 год било је 64 дома са 410 стан., а по попису 1900 год. има 63 дома са 399 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 2,03, а процентни 0,64% с разноликим колебањем, и где се готово стално рађа више мушке деце него женске.

Име селу. – Ђурђевац је име дато по потоку Ђурђевчићу, који је у средини села.

Порекло становништва и оснивање села. – Најстарија породица у селу, за коју се не зна да се с које стране доселила јесу Станићи. Станићи су с обе стране реке и по висовима разних презимена: Станићи, Грујичићи, Марковићи, Миличићи и Вујичићи, у селу их 12 кућа и све славе св. Николу.

По досељавању најстарија је породица Дрпе. Дрпе (из ове је породице Максим Дрпа, знаменита личност из доба стварања Србије под кнезом Милошем) су досељене пред крај 17-ог столећа, због крвнине, из села Дрпа у Бањанима, у Црној Гори: има их овде 8 кућа и све славе св. Ђурђа.

На пет година после Дрпа доселили су се Вишићи, опет због крвнине, од Горажда у Херцеговини; њих је данас у селу 11 кућа (9 правих Вишића и 2 уљеске) и сви славе Благовести.

У почетку 17-ог столећа доселили су се Миливојевићи због крвне освете из Врбице, из области Потарја; њих је данас у селу 12 кућа и славе Ђурђиц.

Тачно 1785 год дошла је у ово село породица Радовића из шабачке Придворице, где се доселила из Субјела окр ужичког. Радовићи су дошли у Субјел крајем 17-ог века из Тушине у Дробњацима, од братства Церовића, а избегли су глад која је у то време беснела. У Ђурђевац их је населио спахија сеоски Слатина, а неке од њих је превео у суседни Рајковић и то су данашњи Терзићи. Радовића има 4 куће и славе св. Краља Дечанског (Мратин-дан).

После 1820 год сишли су Ерци из Биоске на купљено имање у овом селу. Ерци се зову и Мијаиловићи, има их 7 кућа и славе св. Николу.

После 1820 год прешли су данашњи Томићи из Мрчића и призетили се у неку стару породица, која је сасвим замрла и звала се Томићи, има их 2 куће.

Срећковић и Ђурђевић су из Пауна и ппрви призетио се у Станиће, а други у Ерце; њих су данас две куће и први слави св. Арханђела и из породице је Јанковића у Грабљу, други опет слави св. Николу и из породице је Бошковића у Котлинама.

Тешановићи су из Рајковића од истоимене породице, прешли на своје имање пре 60 година: има их 4 куће и славе св. Луку.

Робовићи су избегли уз Бабинску Разурз из Грева у Полимљу и доселили се прво у Ваљево, а овде призетили се у Миливојевиће; има их 2 куће и славе Ђурђиц.

Ковачевић се призетио у Миливојевиће, а доселио се из Богданице, окр ужичког пре 35 година, слави св. Николу.

У селу је 65 домова од 12 породица.

Занимање становништва. – Ђурђевчани се занимају свима привредним гранама као и остали сељани ове области. Најмилија су занимања сељана овог села: гајење рогате стоке, винограда и шуме. Прави сој колубарских говеда много је распрострт по овом селу и врло се правилно гаји и одржава. Одличне и велике винограде и забране имају  готово сви по Вису и Пасјаку, тако да многе новце добивају за вино, али шуму не продају. Земља им даје богате плодове, те су у стању и сувишак продавати: воћа им стално напредују и повећавају се. Нигде се не селе из села, а нерадо се баве занатима.

Појединости о селу. – Ђурђевац је саставни део паунске општине у срезу колубарском. Судница и црква су у Паунама, а школа у Штучини до Клашнића. Гробље је заједничко и усред села. Зело нема заједничке преславе.

П.С. Ђурђевац је имао 246 становника у 1834, 371 у 1884, 553 у 1948, 297 у 2002, и 216 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,8 година.

42. Жабари (Ваљево)

Положај села. – Жабари леже на југоисточној страни од Ваљева, на оној пространој висоравни, која се од Бранеговића и Драчића пружа на исток до Жабарске Реке. Земљиште сеоско је крајевима уздигнуто, а средини се спушта; куће сеоске су по крајевима, поређане све у правилном кругу коме би средиште било Врело Жабарско…

Тип села. – Жабари су село разбијног типа. Куће су по групама, џематима и то по крајевима села. Куће су врло блиске, често пута готово једна уз другу, најдаље 50м, а џемати су далеко 50-100м, а по негде тако близу, да се тешко могу један од другога одвојити. Главни џемати, пошавши од западне стране, па на јужно око села су ови: Гајчани, Орашац, Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи.

У Гајчанима су ове породице: Бранковићи (8), Митрић (1), Алемпијевићи (1), Антонијевићи (3), Кузмановићи (5), и Јовановић (1).

У Орашцу су: Ђокићи (1), Панићи (1), Васиљевићи (2) и Минићи (1).

У Максимовићима су: Павловићи (2), Радовићи (2), Вићентијевићи (2), Мирковићи (2), Марковићи (2), Миловановићи (1), Гајићи (1), Вићентијевићи (1), Симићи (3), Велимировићи (1), Алексићи (2), Стевановићи (3) и Вучићевић (1).

У Лазићима су: Винчићи (1), Лукићи (3), Стевановићи (1), Илићи (1), Вукићи (1), Расулићи (8) и Гвозденићи (4).

У Бајићима су: Гавриловићи (1), Аћимовићи (2), Ђурићи (2), Аничићи (1), и Ђукићи (1).

У Мирковићима су Мирковићи (5 кућа).

У овом је селу мало повећих задруга, али ипак се не може реди да задружни живот није развијен. Јаче задруге у селу јесу: Кузмановића 1, Бранковића 2, Ђокића, Илића, Винчића и Ђурића 1.

Подаци о селу. – Према списку села из ваљевске епархије од 1753 год у селу је било 9 домова. По харачким тефтерима ово село имало је 38 домова са 43 по и 103 харачке личности. По попису од 1866 било је 57 домова са 404 стан., докле по попису од 1866 год вило је 54 дома са 366 становника. По попису од 1884 год било је 66 домова са 418 стан., докле по попису од 1890 год било је 73 дома са 452 стан. По попису од 1895 било је 76 домова са 458 стан., докле по попису од 1900 год било је 76 домова са 469 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 1,95, а процентни 0,48%.

Име села. – За име селу везане су две приче:

  • Народ прича да кад је куга беснела у овом крају и кад је суседно село Зарубе зарубила, онда у овом селу није остала никаква жива душа осим жаба, које су први насељеници после куге нашли, те по томе дали селу име Жабари.
  • По другој причи име је дошло од извора Жабара, око кога су била најстарија насеља и око којега су и данас најбоље зиратне земље.

Имена појединих џемата су или породична, ма да се ретко ко презива тим данашњим презименом или по месту где је насеље. Тако: Максимовићи, Лазићи, Бајићи и Мирковићи су породична презимена. Орашац је назват по месту, где је некад било доста ораха, а Гајчани због многих и великих гајева којих и данас има.

Порекло становништва и оснивање села. – Старост овог села је врло велика. Већ у списку села округа ваљевског, који је саставила београдска аустријска Администрација 1737 год међу осталим селима помиње се и село „Schabar“ које није ништа друго до данашњи Жабари.

Велику старост насеља у овом селу доказују и ова два основа. Око Врела и извора Жабара и данас се распознају сувомеђине, зидине старих насеља, и данас се та места зову Старе Куће и Селиште. Старе Куће су код Врела и ту се и данас тачно знају имања свих оних породица, које су некад биле овде, а Селиште је око Жавара и ту се исто понавља. На месту старе куће биле су породице: Максимовићи и Мирковићи, а око Жабара Ђокића. Оба су ова места била у близини и куће су, као што се прича, биле мање више збијене, као што то и данашњи имовински односи тврде. Растурање села дошло је угледом на досељене породице потпомогнуто кугом и потребом у бољем имању, јер су у истини на овим местима данас и најбоља имања.

Старе породице у селу, за које не зна се, да су ма с које стране досељене, јесу: Мирковићи и Ђокићи у Орашцу. Мирковићи су прво били код Врела у групи, па се одатле још пре Кочине Крајине, скоро сви заједно, повукли на север до Клинаца; њих је 5 кућа и чине џемат, славе Враче.

Ђокићи су били код Жабара, а раније уза саме Мирковиће, па тек после због деобе и бољих имања отишли западу до Заруба; они су се и расељавали по овој области и даље: онде их је под општим презименом Орашани 5 кућа, славе Ђурђиц.

У најстарије породице по досељењу долазе Максимовићи. Максим се доселио из Доњих Васојевића у Старој Србији због крвнине, још пре него што су отпочели Аустријанци први рат са Турцима. Максим се прво населио код Врела, а његови се  потомци после деобе удаљавали и растурили у јужни крај села.

Ово је најјача породица у селу и има их под разним презименима 11 кућа и све славе св. Арханђела.

Максим је довео једно „Арнауче“ (неки држе Циганче), одгајио га, покрстио и призетио у Мирковиће. Од овога Арнаучета су данашњи Симићи, насељени у Максимовићима, њих има 7 кућа и славе Враче, славу Мирковића, коју је Арнауче примило. У ову се породицу пре 40 година призетио Стевановић из Драчића, од тамошњих Курјака, и он слави Враче.

У Максимовиће се призетио Гајић досељен пре 10 година из Брежђа и примио славу ове породице св Арханђела. Међу њих се населио и Вучићевић из Пријездића на своје раније купљено имање, слави св. Николу.

После Максима, на 30 година после њега, населили су Турци уз Мирковиће, поред Врела некаквог Расулу, који је био пореклом из Босне и од њега су данашњи Расулићи овде и у Петњици; овде их има 8 кућа и славе св. Јована. Кад су Турци населили Расулу, тада је уза се примио Максим Лазу и његову породицу и од њега су данашњи Лазићи, по којима се зове и цео крај села Лазићи. Лаза је доселио се из Братоножића у Цр.Гори, њих је данас овде 5 кућа, а има их и расељених, славе св. Стевана.

У Лазиће се пре 60 година призетио Илић, досељен из Росића окр ужичког, слави св. Јована, за тим Вукић досељен пре 20 година из Полимља у Херцеговини и слави св. Арханђела.

У Лазићима су и Гвозденићи, чији се дед доселио као мајстор у ово село из села Росића у округу ужичком, а доселио се у првом устанку; данас их је овде 4 куће и славе св. Ђурђа.

После Кочине Крајине доселили су се Бранковићи од Г. Вардишта у Ст. Влаху, а на две године после њих доселили су се Кузмановићи из истог места и од исте породице и населили се једни уз друге у западном делу села до Мачина. Бранковића и ових других има под 4 презимена 17 кућа и сви славе св. Јована, а и једних и других има и расељених.

У Бранковиће се призетио Митрић из Осеченице и слави св. Јована а своју славу напустио. Међу Кузмановиће населио се на купљено имање Јовановић из Полошнице окр ужичког и слави св. Ђурђа. Оба су досељеници последњих дана.

Пред први устанак населили су се у овом селу данашњи Бајићи и заузели источни део села, испод Лазића. Бајићи су досељени из неког села у срезу златиборском, по свој прилици из Скржути у Ст. Влаху; има их 6 кућа и слави св. Арханђела.

Међу Бајиће пре 5 год призетио се Ђукић, досељен из села Трнаваца у Ст. Влаху: слави Пантелију.

У селу је 76 домова од 17 породица.

Занимање становништва. – Жабарци се занимају земљорадњом, а узгред и сточарством, гаје у већој мери и воћњаке. Ако немају довољно земље, онда слазе у Колубару и тамо купују земље или узимају под закуп, те на њима засејавају кукуруз и друге усеве, од којих им понешто остаје и за продају. Многи сељак одаје се изучавању заната, што је нарочита одлика Бранковића, од којих готово сваки зна по један занат, који ради не само у свом селу, него и изван њега. Тако Бранковићи су ли свирачи, столари, молери, зидари, а некако други сељаци нерадо уче занате. Жабарац се врло тешко удаљује од свога места и сви који су отишли из села, отишли су као занатлије или чиновници.

Појединости о селу. – Жабари су саставни део петњичке општине у ср ваљевском. Судница, школа и црква су у Петњици. Гробље је у Максимовићима и заједничко за цело село. Преслављају шесту недељу по Ускрсу.

П.С. Жабари су имали 269 становника 1834, 418 у 1884, 660 у 1948, 452 у 2002, и 401 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,9 година.

43. Забрдица (Ваљево)

Ово село описивао је г. Светозар Д. Петровић, свештеник бранковачки. Његовим описом, уколико се могло, послужили смо се у овом раду.

Положај села. – Забрдица је на северној страни града Ваљева, више Грабовице, растурена по бреговима, који служе као развође Колубари и Рабасу…

Тип села. – Куће су по крајевима села, збијене су мање више, где су поједине куће далеко једна од друге од 20-60м, веће групе зову се породицама, тако чују се: Јанковићи, Обрадовићи и Ђурићи, али су поједине групе много измешане, тако да Ђурића има по целом селу и у сваком крају, што је произашло деобом задруга.

У селу су данас ове породице: Крстивојевићи (1), Ивановићи (2), Јанковићи (1), Лазић (1), Грбићи (2), Јевтићи (1), Гајићи (1), Патијаревићи (6), Пушићи (4), Кузмановићи (1), Обрадовићи (4), Ђурићи (29) (зову се и Панићи, Ђурићи, Росићи и др.) и Јанковић (1).

Најлепши задружан живот развијен је код сељака овог села. Најлепше и највеће задруге у Србији су у овом селу. Највећа задруга од вајкада је Крстивојевића од 43 чељади, Пушића и Обрадовића са преко 30 душа. Мањих задруга од 15-20 чељади у кући има по више.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год Забрдица је имала 11 домова. По харачким тефтерима из 1818 у Забрдици је било 36 дом са 50 пор и 116 хар личности. По попису од 1866 било је 36 дом са 442 стан, докле по попису од 1874 било је 36 дом са 452 стан. По попису од 1884 год било је 42 дома са 495 стан, докле по попису од 1890 било је 45 домова са 570 становника. По попису од 1895 године било је 52 дома са 547 стан, докле по најновијем попису, било је 50 дом са 486 стан.

Годишњи прираштај становништва је 0,25, а процентни 0,18%, како се види и сувише мали, због наглог исељавања у суседна села на раније прибављена имања.

Име селу. – Име селу, једни веле, дато је по његовом положају. Све је село за брдашцима, куће му се не виде, докле се у њега не дође, као што је и данас.

Други причају да је име селу везано за грађење брда и да је отуда име дошло.

У списак села палешког округа за време аустријског проивизоријума од 1717-1739 године увршћује се и ово село под називом: Sabardiza.

Порекло становништва и оснивање села. – Народно предање о оснивању села наводи ово: Забрдицу су основала два брата, за које не може да се тврди ни да су се доселили, нити пак да су старином из овог места. Већи део сељака тврди да су досељени, али то њихово досељење мора да је било давно, кад су се томе изгубиле све традиције. Од та два брата су данашње породице, а и џемати: Јанковићи, Обрадовићи и Ђурићи.

Све друге породице досељене су и насељене међу ове. Јанковића има данас у селу само једна кућа, а Обрадовића и Ђурића има 33 куће и све славе с. Николу.

По времену досељења најстарија је породица Крстивојевића, досељена у првој половини 18-ог века из Бјелопавлића у Црној Гори. И онда, а и данас је била задружна кућа и сматра се као највећа и најчувенија задружна кућа у окр ваљевском, јер се никада није делили, нити је ко из ове задруге изашао и отишао у страну. Крстивојевићи славе св. Арханђела.

Патијаревићи (Патријаревићи) (Назвати тако по свом претку калуђеру, кога су сељаци из шале прозвали патријаром, јер се чешће хвалио да то може лако постати, само ако хоће) су од трећег брата Симеуновића из Б.Луке, који се призетио у Јанковиће. С њима су у сродству: Јевтићи, Лазићи, Кузмановићи и Гајићи све задружне куће; њих је 10 кућа, славе св. Николу.

Ивановићи су се доселили од некуда из Босне, има их 2 куће. Предак им се доселио као радник после Кочине Крајине, слави Часне Вериге.

Пушићи су досељени из Осата, предак им се доселио као зидар, па пошто је у првом устанку добио имање, онда се стално преселио и овде настанио; данас их је 4 куће, славе св. Лазара.

Милић (Јанковић) доселио се 1876 год из Маоча, прво као слуга, а после призетио се у селу, слави св. Ђурђа.

Грбићи су досељени после другог устанка из Полимља, од Пљеваља; има их 2 куће, слава св. Краља Дечанског.

У Забрдици је данас 54 дома од 7 породица.

Занимање становништва. – Забрдичани се занимају свима привредним гранама, којима и суседни сељаци. Код њих је земљорадња главно занимање, али се и сточарству обраћа велика пажња. На својим имањима по суседним селима, где имају сталне колебе и готово стално настањене задруге, држе доста стоке коју особито гаје. И воћарство је у последње доба отпочело нагло да се развија. Виногради забрдички долазе у ред чувенијих винограда у околини, јер су и доста велики и дају вино врло доброг квалитета. Ретко који од сељака да узгред бави се каквим занатом, то раде обични странци. Нигде не иду изван свога села, нити пак надниче по свом селу.

Појединости о селу. – Забрдица је саставни део бранковачке општине у ср. Ваљевском. Судница, школа и црква су у Бранковини. Гробље је заједничко без мало за цело село. Преслављају Томину Недељу.

П.С. Забрдица је имала 343 становника у 1834, 495 у 1884, 558 у 1948, 462 у 2002, и 352 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година (16 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 47,2 године.

44. Зарубе (Ваљево)

Положај села. – Зарубе су на источној страни драчићске кречњачке и вртачама избушене висоравни. Куће су готово све на крајњим тачкама и при врху или дну вртачастих долина. У селу су три вртачасте долине, нагнуте западу највећој вртачи у селу, познатој под именом Увор…

Тип села. – Куће сеоске су растурене, обично су на плећима појединих узвишења над долинама. Нигде нису збијене једна близу друге, већ су знатно размакнуте, те по томе село има прави разбијени тип. Али се ипак куће групишу по породицама, али ове групе не могу бити прави џемати. Растојање међу кућама је од 60-500м.

У селу су данас породице: Павићи (1), Јовановићи (1), Милићевићи (4), Мосуровићи (1), Гођевци (6), Кутлачићи (5) и Вићентијевићи (1).

У селу је доста развијен задружан живот и данас постоје неке осредње задруге са 20 чељади: Гођевачке 2, Павића и Кутлачића 1.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год у Зарубама је било 11 домова са 13 порсеских и 26 харачких лица. По попису од 1866 год било је 18 домова са 126 стан, докле по попису од 1874 било је 16 домова са 108 становника. По попису од 1884 год било је 18 домова са 139 становника, докле по попису од 1890 било је 17 домова са 139 стан. По попису од 1895 год било је 17 домова са 164 стан., по најновијем од 1900 год било је 19 домова са 186 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 године је 2,33, а процентни 1,7%, где се стално рађа више женске деце него мушке.

Име селу. – За име овог села везане су две приче:

  • Прича се да је некад куга тако морила по овим крајевима, да је све до корена зарубила, па је по томе дошло име Зарубе.
  • Један старац из села прича, да се његов предак пре досељавања у ово село звао Зарубац, Зарубица, и да је отуда дошло име селу.

Старине у селу. – Усред села, најузвишеније место над долином Ерковином, зове се Девеџинац. На Девеџинцу и данас налази се неко старо гробље, које се зове Маџарско Гробље, за које се држи да је заостало од Маџара. Споменика има доста, али без потписа.

Порекло становништва и основање села. – Најстарије породице овог села су Зарупци исељени пре 100 год у Баталеге, где их је данас 16 кућа. Од ове породице је остала једна породица, али је замрла и у њу се призетио данашњи Јовановић пре 80 година доселивши се из Лесковца од породице Ћебића. Од њега је једна кућа и слави св. Стевана.

У најстарије досељенике овог села узимају се Кутлачићи (Из ове је породице Никола Кутлача, буљубаша (српски капетан) у кнежини Николе Грбовића у 1804 год), досељени из села Кутлеши од Нове Вароши у општој сеоби: њих је у селу 5 кућа, а на њихово имање су се доселили Вићентијевићи из Старог Влаха, из села Кућана; њих је 1 кућа. Кутлачићи славе св. Јована, а Вићентијевићи св. Николу.

Павићи и Милићевићи су једна породица досељена пред Кочину Крајину из Дробњачких Језера и славе св. Краља Дечанског, има их 5 кућа.

Године 1808 доселили су се Гођевци из села Гођевића у Осату као зидари, и то прво у Субјел окр ужичког, па после тек овде. Гођеваца има не само овде него и у Ваљеву и Београду, а овде их је 6 кућа и славе св. Лазара.

Уз Разуру Бабинску пребегао је овде Мосуровић из села Врбове у Полимљу и слави 1 мај (пророка Јеремију).

У селу Зарубама, је данас 19 кућа од 6 породица.

Занимање становништва. – Зарупци занимају се свима привредним гранама, којима и суседни сељаци ове области. Доста их зна по неки занат, али га раде у селу и близини. Не иду и не селе се изван села.

Појединости о селу. – Зарубе су саставни део драчићске општине. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је на Матијевцу, Преслављају Спасов-дан.

П.С. Зарубе су имале 101 становника у 1834, 118 у 1884, 251 у 1948, 171 у 2002, и 143 у 2011 год, у чему 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,1 година.

45. Златарић ()

Ово је село описивао и пок. Војислав Симоновић, бив наставник шабачке гимназије, али смо се његовим описом слабо користили.

Положај села. – Златарић лежи на обема обалама река Јабланице и Обнице, као и њиховом међувођу. Куће су растурене по плећинама и падинама шумовитих, кречњачких јабланичких и обничких висова…

Тип села. – Златарић је село разбијеног типа, раздељено у поједине џемате. У селу има пет главних џемата, који су појединим потоцима или новијом деобом издељени на мање џемате. Ови џемати нису засеоци, како се то данас обично узима у чиновничком језику, јер народ не сматра да су џемати толико јаки и тако географски издвојени, да могу да чине за се целину.

Главни џемати у селу су: Паланка, Пресека, Војковац, Рогопеча и Миљковићи.

Паланка је испод Д. Буковице на Сењевцу и око Бегове Воде, ту су: Виторовићи (3), Мојсиловићи (1), Обрадовићи (3), Петровићи (2), Петровић други (1), и Петровић трећи (1).

Пресека је на левој обали Обнице и дуж Буковице и населили су је: Котарци (10), Тимотићи (2), Савићи (Радовановићи) (4), Радосављевићи (2), Рајичићи (2), Миливојевић (1) и Ристивојевић (1).

Војковац је сан на Осијању и населили су га: Марићи (8), Бајићи (3), Ћосићи (6), Илићи (4), Ђерићи (4), Матковићи (1), Живановићи (6), Гачићи (2), Готовчевићи (3), Црепићи (3), Филиповићи (3), Бобовци (2), и Петрић (1).

Рогопеча је на левој обали Обнице и ту су: Голоскоковићи (4), Николићи (2), Петровићи (Милутиновићи) (4), Степановићи (2), Марковићи (1) и Младеновићи (Петровићи) (2). Миљковићи су на обема обалама Јабланице и до Балиновића и ту су: Алексићи (4) и Марковићи (2).

У Златарићу је доста развијен задружни живот. Нема тако великих задруга, али има их са по 20 чељади и чувеније су задруге: Ћосића 2, Ђерића 1, Илића 1, Голоскоковића 1, Готовчевића 1 и др.

Подаци о селу. – Према списку села из Ваљевске епархије од 1735 год Златарић је имао 8 домова. У харачким тефтерима од 1818 ово село имало је 38 домова са 51 пор и 139 хар лица. По попису од 1866 год Златарић је имао 63 дома са 540 стан, докле по попису од 1874 год имао је 65 домова са 532 стан. По попису од 1884 год било је 79 дом са 664 стан. По попису од 1895 год било је 91 дом са 729 становника, докле по најновијем попису било је 104 дома са 775 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 7,21 а процентни 1,33%.

Име селу. – Име Златарић не само да налазимо у харачким тефтерима, оно је још старије и познатије у литератури. И ово село налази се у списку села ваљевског округа, који је саставила београдска Администрација 1737 год за време владавине аустријског провизоријума и записано: Slaturich.

Сељаци причају о необично великој старости свог села. За име се везују две приче.

1). Једни причају да је селу име дошло од народног јунака Златарића Павла, који је родом из овог села и одавде отишао на Косово и погинуо.

2) Други веле, да су многи старији насељеници овог села били златари, па је по њима добило име ово село.

Паланка је најстарије насеље у овом селу, у њему су живели и Турци, који су се обично бавили разним занатима. И данас се прича да су код Бегове Воде били турски дућани и куће, али да је све то растурено пре устанка 1804 године због куге. Војковац је породичан назив најстарије породице овог села. Рогопеча се зову најстраховитији кршеви овог села, па по њему и насеље.

Старине у селу. –

  • У Паланци, испод Мојсиловића куће, на његовом имању, распознају се и данас зидине некакве куле, како је народ овог краја назива. Те зидине преписују неки Павлу Златарићу, а већи део старијих људи Римљанима. Око тих зидина, које су данас у велико разваљене и разнете, показују се поједини гробови без споменика од некадашњих насељеника овог села.
  • Око Бегове Воде била је турска чаршија (народ вели и паланка), чији су доказ пре 50 година раскопане сувомеђине и заорано турско гробље.
  • Најлепша је старина у селу црква Јоваља. Не само црква већ знатан део села на обема обалама Јабланице зове се овим именом. Јовања је некад била манастирска црква, али је већ у почетку 19-ог века била световна црква. Као световну цркву помиње је и Јоаким Вујић у својим путовањима по Србији у 1828.

Црква је мала, сва од камена и с кубетом. И њу је палио Махмуд-паша Бушатлија 1788 год. После тога је оправљана, али је после 1850 и дозиђивана.

Народ прича за цркву да је одавна овде, али прича да су је ваљевски Турци чешће пута палили и рушили. Прича се да је дуго била у рушевинама, па да су је из рушевина подигли, онакву каква је данас, познати кнежеви и ваљевски богаташи браћа Витковићи око 1700 год, који су и сахрањени код цркве, с десне стране њеног олтара, чије надгробне плоче и данас стоје. (Јевта и Јован Витковићи били су родом из Ваљева. Шта су пре аустријских ратова били, не зна се. Зна се да су оба били велики пријатељи Аустрије, да су оба помагали ревносно у борбама противу Турака, за шта их је она и богато обдаривала, постављајући их за старешине хајдучких чета. Витковићи су имали у Ваљеву своју кућу на ушћу Граца. Успомена на њих се очувала у томе, што се ушће Граца и данас зове Витковића Кула. Јевта је умро 1710 год, а Јован 1732 год и то се види из њихових надгробних плоча. После смрти њихове, њихове је породице аустријска влада превела у Угарску и тамо их стално населила)

  • Стари пут, који је од Сокола ишао за Ваљево, пролазио је северним делом овог села поред Бегове Воде и Сењевца па је низ Боричевац слазио у Ваљево. Овај је пут сада занемарен, јер је поред њега пресечен нов окружни пут.

Порекло становништва и оснивање села. – Златарићу не само његови сељаци, већ и околни приписују велику старост. Најстарије сеоске породице, за које се не зна да су с које стране досељене, јесу данашњи Виторовићи у Паланци, Матковићи у Војковцу и Миљковићи у Миљковићима. Виторовићи и Матковићи су и данас, где су од старине били, а Миљковићи су се иселили око 1800 год због турске обести у село Орашац у ваљевској Посавини, где их и данас има. Виторовића има под два презимена 4 куће, славе св. Арханђела. Матковића има само једна кућа под овим презименом, али су њима сродне 2 куће Илића, а друге две куће Илића су из Г.Буковице, од породице Богутовића, одакле се предак ових доселио. Матковића су 3 куће, славе св. Арханђела, а Илићи, досељени пре 60 година, славе св. Николу.

Све су друге породице досељене. У најстарије досељене породице узимамо Живановиће, досељене пред крај 17-тог столећа са Грахова у Црној Гори због убиства некаквог Турчина. Жувановићи су досељени у 3 засебне породице, које су све 3 биле врло сродне и населиле се у Војковцу и Рогопечи. Данас се од оне 3 задружне породице разликују 3 џематске породице: Живановићи, Ђерићи и Голоскоковићи (Голоскоковићи прозвати су по неком претку, који је био и сувише кратак, па је могао најбоље скакати). Живановића има 8 кућа, Ђерића 4, где се у једну призетио један од Бајића из истог села, а Голоскоковића има 16 и сви славе св. Стевана, осим Ђерића уљеза, који слави и св. Лазара.

Пред Кочину Крајину населили су Турци у Пресеци Котарце, чији се предак доселио од некуда из Босне, има их 10 кућа, славе св. Кирјака (Михољ-дан). (Котарци су из Превиша у Дробњацима, већ по њиховом казивању предак им се доселио од некуда из Босне, по свој прилици из Гласинца. Прича се да су се ту доселили од Новог, управо Котара у Далмацији).

После Кочине Крајине доселили су се Бајићи и Ћосићи као једна породица из Осата. Њихов је предак био зидар, има их 9 кућа, славе св. Лазара.

У првом устанку спустили су се с Кремана Марићи, чији је предак сишао у аргаштину; њих је 8 кућа, славе св. Јована.

Из Мокре Горе, а из Коњевића, сишли су као надничари, данашњи Савићи опет о првом устанку. Они се данас зову Савићи, Радосављевићи и Рајчићи, има их 8 кућа и славе св. Јована.

Петровићи су досељени, кад и Готовци, у првом устанку, од Сребренице, од породице Немчевића, којих и данас има доста у Осату. Они су се населили на имању Миљковића, пошто су га претходно купили; данас их је 4 куће и славе св. Ђурђа.

Марковићи у Миљковићима су мало старији од Алексића, доселили их Миљковићи на своје имање из Гвосца, у округу ужичком; има их 2 куће и славе св. Јована.

Црепићи су досељени после другог устанка из породице Митровића у Дупљају;, има их 3 куће и славе св. Јована.

Обрадовићи су из Грчића у Азбуковици, има их 3 куће, славе св. Лазара.

Филиповићи су досељени из Љештанског у окр ужичком, доселио им се предак као мајстор; данас их је 3 куће и славе св. Николу.

Бобовци су дошли на имање Филиповића из суседног села Бобове од породице Бобовчевића: има их две куће и славе св. Николу.

Перишићу се отац доселио из Ваљева као механџија пре 50 година, слави св. Ђурђа; Петрић је сишао са Стубла као механџија и слави св. Николу; Тимотићи су пре 30 година сишли из Д. Буковице на своје имање после деобе у селу; има их 2 куће и славе св. Јована; Миливојевић је пре 12 год сишао на своје имање из Балиновића; Петровић други је пре 3 године дошао на своје раније купљено имање из ваљевске Каменице; Петровић трећи сишао је из Годечева на купљено имање, а Ристивојевић се налазио стално у овом селу пре 10 год, а доселио се после 1876 год у овај крај из Штрбаца у Босни. Сви досељеници имају по једну кућу и славе св. Јована.

У селу има данас 104 куће од 23 породице.

Занимање становништва. – Златаричани занимају се свима привредним гранама, којима и други сељаци ове области. Производе у доста знатној мери пшенице и овса, воћа и поврћа и сувишак продају у Ваљеву. Али специјално занимање сваког сељака још је и жежење креча. И уз Јабланицу и уз Обницу тако је много кречана, да готово свака кућа има по 2-3 своје угашене или радне кречане. Живи креч продају у Ваљеву и по околним селима. У селу има доста занатлија, који раде себи и суседним сељанима, а то су већином: колари, качари, млинари, дрводеље, стругари и др. Нигде не иду у аргаштину, нити се пак селе куда.

Појединости о селу. – Златарић је саставни део јовањске општине, коју чине још и села: Балиновић, Пакље и Седлари. Судница је у Јовањи, а ту су црква и школа. Гробље је раздељено по крајевима. Преслављају Спасов-дан.

У селу су уз Јабланицу на путу Ваљево Бај.Башта две механе; једна је у Јовањи код општинске суднице, а друга на врху села, до Балиновића. На путу Ваљево-Лозница, код Бегове Воде, у Паланци је трећа механа. Само уз горњу механу у Јабланици је магацин сопственика механе, иначе никаквих других зграда нема осим станова, где седе механџије. Механе све држе сељани овог села, који се узгред баве и трговином у јачој мери.

П.С. Златарић је имао 386 становника 1834 године, 589 у 1884, 641 у 1948, 486 у 2002, и 402 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,2 године.

Јовања је имала 573 становника у 1948, 310 у 2002, и 279 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50,1 година.

46. Јајчић (Љиг)

Положај села. – Село је на последњим огранцима маленских висова, који слазе у љишку долину. Куће су по избрешцима и осојним странама и с обе стране речице Кацапе, која долази из Дучића. Земљиште је мање више равно, уздигнуто је и расечено двема речицама само у јужном крају где су куће мање више збијене..

Тип села. – Јајчић је потпуно растурено село. На врло мало места да су 3-4 куће збијене, већ су већином растурене и разбацане по целом сеоском хатару. Све новије куће, којих је у овом селу доста, више него и у једном суседном селу, прављене су по имањима, која су раније била својина у њима данас насељених породица из горњих, већином брдских села. Према овоме у селу нема џемата нити су се раније знали, кад је било у пола мање кућа.

У селу су данас ове породице:

Максимовићи (5), Арсенијевић (1), Срећковићи (1), Лучићи (1), Ђорђевићи (1), Спасојевићи (2), Васићи (1), Веселиновићи (1), Лазићи (1), Апостоловићи (1), Ивовићи (1), Ђурђевићи (1), Топаловићи (2), Костићи (1), Андрићи (1), Михаиловићи (2), Обрадовићи (3), Ускоковићи (4), Человићи (Остојићи) (2), Јеремићи (1), Радовановићи (1), Филиповићи (4), Гајићи (1), Раадивојевићи (2), Миросавићи (1), Јоксимовићи (3), Павловић (1), Топаловићи (2), Благојевићи (1), Марковић (1), Ђурђевић (1), Арсенијевић (1), Маринковићи (2), Ивановићи (4), Јовановић (1), Лазаревић (1), Новаковић (1) и Чутуковић (1).

У селу није ни у колико развијен задружни живот, пошто је село и насељено баш оним породицама, које су избегле задружан живот у својим селима.

Подаци о селу. – Јајчићи по харачким тефтерима из 1818 год имају 30 домова са 37 пор и 89 харачких лица.  По попису од 1866 год било је у селу 51 дом са 312 стан, докле по попису од 1874 год било је 48 домова са 265 стан. По попису од 1884 било је 49 домова са 267 становника, докле по попису од 1890 било је 47 дом са 309 стан. По попису од 1895 било је 61 дом са 336 стан., докле по најновијем попису од 1900 год, било је 73 дома са 399 станов.

Годишњи прираштај у овом селу од 1866 год био је 3,87, а процентни 1,26%, где има знатних колебања и у броју домова и становништва.

Име селу. – Мештани сматрају своје село за старо село. За име везана је нека прича, по којој прича се да је у село упао неки Јајан Турчин, поробио, га и после добио у својину, те се по имену његовом прозвало Јајчићи.

Порекло становништва и оснивање села. – И ако сељаци држе да им је село старо, ипак им породице нису тако старе већ су све досељене. Старе породице измакле су преко београдског округа у Срем и равнија места од турске најезде, која је у више прилика намахивала се на ове крајеве због манастира Боговађе.

Најстарија породица у селу јесу: Шевићи досељени пред крај 17-ог века из Старе Србије, од Сјенице, покренути општом сеобом и навалом Арнаута. Шевићима су род у селу: Радивојевићи, Ђурђевићи, Ивановићи и Новаковићи; има их 14 кућа и славе св. Арханђела. Пред Кочину Крајину доселили су се опет из Старе Србије од Новог Пазара Человићи: њих је 4 куће зову се: Человићи, Јеремићи и Радовановићи, славе Ђурђиц.

У првом устанку доселили су се од села Дренове у Полимљу данашњи Филиповићи; њих је под разним презименима 7 кућа, славе св. Николу.

Све остале породице досељене су после 1820 год овим редом:

Максимовићи су од Пајића из Цветановаца, дошао им предак на имање, има их 5 кућа и славе Ђурђиц; Спасојевићи су сишли са Стубла ове области, њихов предак сишао као мајстор и призетио се у Максимовиће, данас их је 2 куће и славе св. Јована.

Ускоковићи су сишли од Планинице после деобе у селу на своје раније купљено имање у овом селу; њих је 4 куће и славе св. Николу.

Топаловићи су из Планинице сишли после деобе на своје имање, има их 2 куће и славе Цара Константина;

Маринковићи су из Планинице сишли после деобе на имање; њих је 2 куће и славе Вел. Госпођу.

Обрадовићи су доселили се из Мушића, окр ужичког; предак им се доселио као надничар; има их 3 куће и славе св. Арханђела;

Јоксимовићи су из Леушића у руд округу; призетио им се предак у Шевиће; данас их је 3 куће и славе св. Николу и св. Арханђела;

Павловић, Топаловићи и Благојевић призетили су се у Јоксимовиће: Павловић је од Мушоваца из Берковца, Топаловић из Бранчића у окр рудничком а Благојевић из Бољковца у окр рудничком; сви славе св. Николу и Ђурђиц; Топаловића су 2 куће, а оних других по 1.

Михаиловићи су из Паштрића, а тако и Андрићи и Костићи и сматрају се као доводци; Михаиловића има 2 куће, а ових других по једна и славе св. Николу.

Маринковић је из Кадине Луке призетио се у Шевиће и слави св. Јована Милостивог и св. Арханђела;

Васић је из Кадине Луке доселио се после деобе на имање, слави св. Јована Милостивог.

Миросавић је из Цветановаца призетио се у Шевиће слави св. Симеуна и Св. Арханђела;

Арсенијевић је из Славковице од породице Ивковица, доселио се после деобе на имање, слави Ђурђиц;

Ђорђевић је из рудничког Бранетића доселио се после деобе на имање, слави Ђурђиц;

Лазаревић је из Мораваца доселио се на имање, слави св. Николу;

Веселиновић је из Бранетића доселио се после деобе на имање, слави св. Марка;

Лучић је из Полома доселио се после деобе на имање, слави св. Алимпија;

Арсенијевић је из Лозња, доселио се као слуга и призетио се у Шевићима и слави св. Николу;

Ивовић је уљез у Человиће, доселио се из Бранетића, слави св. Арханђела и Ђурђиц;

Ђурђевић и Маринковић уљези су у Человиће; њих је 2 куће, славе Ђурђиц.

Први је из Славковице, а други из Коштунића.

Срећковић се доселио као мајстор од Јаловика, окр ужичког, слави св. Лазара и Ђурђиц;

Лазић се доселио из Живовића у Полимљу и слави св. Стевана;

Апостоловић се доселио од Митровице из Старе Србије као слуга и слави св. Арханђела;

Чутуковић од некуда из Старе Србије и призетио се у Шевиће и слави св. Николу и св. Арханђела;

Јовановић се доселио из Бргула у Тамнави као ковач и слави св. Николу.

У селу је 7 кућа од 33 породице.

Занимање становништва. – Јајчићани занимају се свима привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Њихово богато земљиште даје не само њима него и свима суседним сељанима из брдских крајева богате плодове, те су ретко кад изложени куповини хране… Нигде се не селе нити знају каква заната, те и они, који се доселе међу њих као занатлије, у брзо се губе и изумиру, те их замењују све новије и новије породице, које, ако се животне прилике не измене, чека иста судбина.

Појединости о селу. – Јајчић је саставни део бабајићске општине у ср колубарском. Судница је у Бабајићу, црква и школа у Цветановцима. Гробље је у средини села и заједничко. Преслављају Спасов-дан.

П.С. Јајчић је имао 194 становника у 1834, 267 у 1884, 646 у 1948, 407 у 2002, и 352 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година, уз просечну старост од 42,9 година

47. Јасеница (Ваљево)

Положај села. – Јасеница лежи на југоисточним странама забрдичких и грабовачких висова, који се доста благо спуштају у долину колубарску.

Тип села. – Потоцима је село разривено и куће су по избрешцима и странама потока. Поређане су већином по породичним групама, а каквих нарочитих имена за џемате нема.

У Јасеници су данас ове породице: Вујићи (5 кућа), Петрићи (5), Алексићи (5), Крунићи (7), Стојнићи (4), Бобовци (3), Синоџић (2), Јевтићи (5), Станићи (1), Ђурићи (1), Марковићи (1) и Драгојловићи (1).

У Јасеници је био до скора задружан живот јако цењен. Данас нема старих великих задруга, али има омањих са 15 до 18 чељади.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год Јасеница је имала 16 домова са 23 порес и 45 хар лица. По попису од 1866 год у овом селу је било 19 домова са 200 стан., докле је по попису од 1874 год било 19 домова са 208 стан. По попису од 1884 год било је 23 дома са 237 стан., докле по попису од 1890 год било је 29 домова са 276 стан. По попису од 1895 год било је 30 дом са 276 станов, а по попису од 1900 год било је 37 домова са 294 становника.

Годишњи прираштај од 1866 год је 2,8, а процентни 1,18%, где је стално из године у годину већи број женских него мушких.

Име селу. – Јасеница се може узети као део или крај Грабовице. Није раселица овог села већ засебно насеље, па отуда је рано издвојена у засебно село. За име села везане су две приче:

  • По једној причи име селу је од реке, која долази из Забрдице и зове се Јасеница, а у селу Јасеничка Река.
  • По другој причи име је дошло од многих јасенових дрвета, који необично расту у овом селу, што је и данас случај.

Порекло становништва и оснивање села. – У селу се не зна да је некад било старијих породица, које су или замрле или се одавде одселиле. За данашње породице прича се да су све досељене.

Као најстарија породица сматрају се Вујићи, досељени пред крај 17-ог столећа из Куча у Црној Гори; њих је 10 кућа и зову се Вујићи и Петрићи, славе св. Николу.

Крунићи досељени су пре Кочине Крајине због неродине из Косијера у Црној Гори: има их 11 кућа и зову се Крунићи и Стојнићи и славе св. Василија (Нову Годину).

Алексићи и Јевтићи доселили су се у првом устанку из Осата у Босни; првих је 5 кућа, а и других је 5 кућа, први славе св. Лазара а други Ђурђиц.

Синоџићи су из Маоча у Босни, из области Ст. Влаха, досељени у првом устанку због крвнине; њих је 2 куће, славе св. Јована.

Станић је доводац из Сандаља ове области, слави св. Николу;

Бобовци су се доселили из Бобове од Бобовчевића на купљено имање; има их 3 куће и славе св. Николу;

Марковић (Стевановић) је доводац из Бачеваца, слави св. Јована;

Ђурић је из Забрдице дошао после деобе на своје имање у овом селу, слави св. Николу;

Драгојловић је из Рађева Села дошао на имање после деобе и слави св. Јована.

У селу има 40 кућа од 10 породица.

Занимање становништва. – Јасеничани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Најрадије се занимају воћарством, виноградарством, пчеларством и повртарством, од чега им подоста преостане и за продају. Нигде се не селе, а никаквом занату се не одају.

Појединости о селу. – Јасеница је саставни део грабовачке општине у ср ваљевском. Судница је у Грабовици, црква у Ваљеву, а школе немају. Гробље је заједничко. Преслава Томина Недеља.

П.С. Јасеница је имала 141 становника у 1834, 237 у 1884, 468 у 1948, 427 у 2002, и 438 у 2011 години, у томе 23 млађа од 5 година, уз просечну старост од 42,2 године.

48. Јошева

Јошеву је описивао и г. Светозар Д. Петровић, свештеник бранковачки, чијим смо се описом врло мало користили.

Положај села. – Јошева је у Јаутини по њеним источним падинама. Земљиште је секундарне старости, брдовито и посве неравно…

Тип села. – Село је разбијеног типа. Куће су по висовима и њиховим падинама. Поједине висове поселе су поједине породице и како су се оне развијале, тако се увећавало и село и стварали су се његови крајеви. До пре 50 год село није имало џемата, а већ данас их има, а то је створила деоба.

У селу су ове породице: Ралете (8), Марковићи (4), Панићи (4), Грујичићи (5), Јеремићи (3), Матићи (1), Андрићи (1) и Милосављевићи (1).

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год Јошева је имала 16 домова са 26 пор и 45 хар лица. По попису од 1866 год имала је 19 домова са 227 стан., докле по попису од 1874 год било је 18 домова са 226 становника. По попису од 1884 год било је 15 домова са 211 стан а по попису од 1890 год било је 18 домова са 232 стан. По попису од 1895 год било је 16 домова са 223 стан., докле по попису од 1900 год било је 18 домова са 261 стан.

Годишњи прираштај у Јошеви од 1866 год је 1,56, а процентни 0,69%, где је било знатних колебања и где је стално више женских него мушких.

Име селу. – Име селу и речици овог села је Јошева. Да ли је име речице или име села старије, то се не зна, као што се не зна ни од куда је ово име, осим ако није донето одкуда са стране.

Порекло становништва и оснивање села. – Село Јошева одавна постоји, а то доказују и његове старе породице. Најстарија породица у селу, за коју се не зна да се с које стране дошла, јесу данашњи Марковићи, некад врло јака и снажна породица, данас доста слаба, јер се знатно проредила исељавањем у равнија места у Посавини. Марковића је данас 4 куће и славе св. Николу.

По досељењу најстарија је породица Ралете, досељена као свештеничка кућа од некуда с Косова, из Старе Србије, пред крај 17-ог века. Ралета има одсељених из овог села, данас их је 8 кућа и славе св. Николу.

Панићи и Грујичићи су од два брата, Пане и Грујице, досељених као мајстори, после Кочине Крајине из Осата. Њих је данас у селу 9 кућа и славе св. Јована.

Матићи и Андрићи су једна породица, досељена из Остружња ове области, камо се доселила пред Кочину Крајину из Зарожја окр ужичког. Данас их је 2 куће и славе св Јована.

Јеремићи су досељени из Радуше у Тамнави, камо су се доселили из Осата, данас их је у селу 3 куће и 1 у Ваљеву, славе св. Јована. Предак Јеремића се призетио у Марковиће пре 92 године.

Милосављевић се призетио у селу, доселио се из Старог Влаха, слави св. Николу.

У селу је данас 26 кућа од 6 породица. Задружне су куће: Андрићи, Јеремића 1 и Панића 1.

Занимање становништва. – Јошевљани занимају се поглавито оним привредним гранама којима и суседни сељаци. Најрадије занимају се сточарством и шумарством. Сви продају шуму за гориво и грађу, и дају под закуп жировницу, кад им шуме роде. Многи Јошевљани имају своја имања око Ваљева и по Тамнави, па при деоби задруга многи одлазе на своја имања, иначе се ретко селе из села.

Појединости о селу. – Јошева је саставни део бранковачке општине у ср. Ваљевском. Судница, школа и црква је у Бранковини. Гробље је заједничко. Преслава Спасов-дан.

49. Кадијина Лука (Кадина Лука, Љиг)

Положај села. – Кадијина Лука лежи на обема обалама река Љига и Славковачке Реке. Земљиште је неравно, страновито и по све стрменито…

Тип села. – Кадијина Лука је село прелазног типа. Из некадашњег разбијеног типа прелази данас нагло у речни, тако звани башки тип. Појединци, већином одељени задругари, слазе с брда и насељавају се поред река и тако из године у годину мало ко да остаје на брду.

Због оваквог начина насељавања изгубио се данас појам старих џемата, те се данас то и не зна. Село су населиле ове породице: Сајићи (Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи) (18 кућа), Станчићи (1), Милашиновићи (4), Ђурићи (4), Мијаиловићи (3), Ђорђевићи (1), Дамњановићи – Швабићи (4), Дамњановићи (3), Мишковићи (5), Јовановићи (2), Ћирјанићи (7), Тодоровићи (3), Маринковићи (2), Спасојевићи (3), Ђурђићи (5), Јаковљевићи (3), Лазићи (3), Милићи (3), Пантићи (6) и Милетићи (3).

У селу је доста развијен задружни живот. Највећа је задруга код Мишковића, код којих је преко 30 чељади у кући, а има других задруга, али мањих од ове.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год ово село имало је 35 домова са 51 пор и 113 хар лица. По попису од 1866 год, било је 58 дом са 373 стан., докле по попису од 1874 год било је 65 дом са 378 стан. По попису од 1884 год било је 60 домова са 522 стан, докле по попису од 1895 било је 70 домова са 528 стан, а по попису од 1900 год било је 83 дома са 576 стан.

 Годишњи прираштај је од 1866 год 6,5, а процентни 1,26% где се последњих година, и ако је у почетку било обрнуто, налази више мушких него женских.

Име селу. – За име селу везана је ова прича. У турско доба, а и раније, уз Љиг, уз Славковачку Реку и преко Рајца водио је стари пут, који је спајао долину Мораве са долином Колубаре и Саве. Прича се да је некакав кадија, идући из Босне, наишао на курјаке, те га ови растргли и поцепали. Од пратње кадијине само се један спасао бекством, те он јави родбини, која дође и по шуми, око става Љига и Славковачке Реке, покупи неку парчад и сахрани поред пута и подигне спомен. Тај кадијин белег и данас се налази у дворишту куће Неше Стајића у луци и то место се зове Кадијина Лука, па се после у турско доба пренело и на село и тако до данас остало.

Порекло становништва и оснивање села. – Кадијина Лука је врло старо село. Старо село било је на Меднику до Жеравца и на Кошути. И старе и нове породице данашњим помештањем много су се измешале. У селу има две врло старе породице, за које се не зна да су се одакле доселиле. И ове породице, као и све досељене, расељавале су се и има их доста у доњим љишким селима, са све су већином отишле на своја раније у задрузи прибављена имања.

Најстарије породице у селу јесу: Сајићи и Смиљчићи.

Сајићи су: Лазаревићи, Поповићи и Срећковићи и они су поред Љига или на Кошути. Сајића има одсељених: 2 куће у Гукоше, 1 у Цветановцима и 1 у непознатом месту, а из ове је породице било доста знатних свештеника и трговаца (из породице Сајића био је прво буљубаша, а потом капетан до 1813 год Живко Сајић). У селу их има 18 кућа и сви славе св. Тому осим једног Срећковића, који се призетио из Веселиновића у Славковици, те слави Ђурђиц.

Смиљчићи (Прозвати су по некој прабаби Смиљци, која је претке данашњих отхранила. Нико се не зове овим презименом, али се сви скупа зову Смиљчићи, с тога ми тај назив и усвајамо) су раније били насељени на Грађенику и Меднику, а данас их има свуда. Као Смиљчићи сматрају се: Милашиновићи, Тодоровићи, Маринковићи, Спасојевићи, Јаковљевићи, Лазићи и Пантићи. Смиљчића има: 1 кућа у Чибутковици, 1 у Бабајићу, 1 у Рубибрези, 1 у Смрдљиковцу, 2 у Јајчићу, 2 у Цветановцима, 1 у Велишевцима, 1 у Шапцу итд. Данас их је у селу 27 кућа и све славе св. Јована Милостивог (12 новембра).

Као најстарији досељеници сматрају се Ђурићи, досељени пред крај 17-ог столећа из села Штиткова у Старом Влаху. Ђурићи и Ђурђићи су од 2 рођена брата, а у њих се призетио пред Кочину Крајину предак данашњих Ћирјанића, досељен из Дробњака, из истоимене породице. Ђурића има одсељених у Цветановцима и др љишким селима, данас их је у селу 9 кућа и Ћирјанића 7 кућа сви славе Ђурђиц, осим 2 куће Ћирјанића, јер се у једну призетио један из Полома и слави св. Николу. У Ђуриће пре 35 г призетио се и Станчић, досељен из Команица ове области и слави св. Димитрија и Ђурђиц.

На 10 година после Ђурића доселили су се са Увца у Лим због крвне освете данашњи Мишковићи (Из породице је Мишковића знаменити добровољац у 1848 години и бељински јунак из 1876 год пуковник Груја Мишковић, који је и своју породицу знатно уздигао и распростро по Србији) , једна од најразгранатијих породица у селу. Мишковића има расељених по Ваљеву, Наномиру, Лајковцу, Београду, и готово по целој Србији. Мишковићи су: Мијаиловићи, Дамњановићи и Милићи; у селу их је 14 кућа и сви славе св. Арханђела. У Дамњановиће се призетио неки Сремац (Шваба) из Бежаније и од њега су данашњи Дамњановићи-Швабићи, којих је 4 куће и славе св. Николу. У Мишковиће се призетио отац данашњих Јовановића, који се доселио из Коштунића и од њега су 2 куће и славе св. Арханђела.

Ђорђевић се доселио као надничар и слуга из Шљивовице у Ст. Влаху пре 50 год и слави св Ђурђа.

У селу је данас 83 куће од 10 породица.

Занимање становништва. – Кадо-Лучани баве се свима привредним гранама, којима и остали сељани ове области. Сматрају се као врло вредни и предузимљиви људи, јер не само стигну да обделавају све, што се у њиховом селу да обделати, него чак спуштају се далеко низ Љиг, те и тамо заузимају и купују имања и на њима раде. И ако им је земљиште у селу и сувише посно и неспретно због стрменитости, ипак мало ко купује храну и при лошијим годинама. Не само да су им зиратне земље по Љигу, већ су им тамо и ливаде и пашњаци и и тамо готово целе породице проводе повећи дело лета, ради чега су тамо поградили и своје колебе или привремене летње станове. У селу око куће су поља засејана стрмнином и под воћем, којега и овде има доста и добро успева. И виногради су на великој цени у овом селу, јер дају особито добар род и вино. Пчеларство се гаји из раније, а у последње време по овом напредном крају распрострло се свиларство и гајење дудова у толикој мери, да није ретко видети сељака у кошуљи, протканој његовом властитом свилом. Много их има у селу који знају по какав занат и раде га себи и другима у селу и најближој околини. Из села негде не иду ради надничења, али се лако премештају и селе, кад им год испадне каква згодна прилика, да дођу до лепог имања и згоднијег положаја него у свом селу.

Појединости у селе. – Кадијина Лука је саставни део славковачке општине у ср колубарском. Судница, школа и црква су у Славковици. Гробље је заједничко и на Грађевнику. Немају заједничке преславе.

П.С. Кадина Лука имала је 275 становника у 1834 год, 422 у 1884, 867 з 1948, 508 у 2002, и 433 у 2011 години, у томе 20 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,1 година.

50. Каменица (Ваљевска Каменица)

Положај села. – Каменица лежи у средини ваљевске Подгорине, на оној коси, која дели воде Јадру и Обници. Куће су или по тој коси или оним избрешцима и брдима, која су на исток од ове косе. Село се пружа у дужину у правцу јужном и на ту је страну нагнуто…

Тип села. – Река и потоци дали су земљишту нераван изглед. И сувише стрмените стране нису дале могућности сељаку да по њима подиже своје куће, већ су ове по плећима брда а тим самим село је разбијеног типа. Куће су груписане по плећима брда и таквих група у селу има, колико и брда: Јојићи на брду код Г. Буковице, Зимоње на огранцима Влашића, Равно Брдо, Трифковићи (Сређани), Мочионик и Орашје на коси до Осладића, Драјићи на Петловачи, Дрлаче на Трапића Брду, Велико Брдо и Вртлог. Јојићи и Велико Брдо су на левој страни реке, а сви остали џемати су на десној. Растојање међу џематима је 500-1000м, а међу кућама 20-200м.

У селу има доста задруга, али већих задруга нема. Задруге се полако распадају, али се још доста упорно задржава задружан живот.

Подаци о селу. – Каменица је по списку ваљевске епархије из 1735 год имала 23 дома. По харачким тефтерима из 1818 год у селу је било 44 куће са 56 пор и 149 хар личности. По попису од 1866 год било је 95 дом са 793 стан, а по попису од 1874 год било је 119 домова са 862 стан. По попису од 1884 год било је 137 домова са 1.081 стан, докле по попису од 1890 год било је 134 дома са 1.177 станов. По попису од 1895 год било је 144 дома са 1.186 стан, докле по попису од 1900 год било је 165 домова са 1.272 становника.

Годишњи је прираштај становништва 13,1, а процентни 1,34%.

Име селу. – И река и село зову се Каменица. Једно од другога добило је има и то пре село од реке него река од села. Истина су и стране брда камените и литичасте, а и село је препуно камења, те му је ваљда и отуда име дошло.

Имена џематима су или породична или по имену места или брда. „Јојићи“, „Зимоњићи“ и „Драјићи“ су породични називи. „Велико Брдо“, „Равно Брдо“ и „Вртлог“ су имена брда, па и имена џемата. „Мочионик“ је име дошло отуда, што по њему има доста мочила, мочвара у којима се топи лан и конопља. „Орашје“ због многих ораха, који су расли у овом крају, а данас их нема. „Дрлаче“ је име места, одакле су се становници доселили.

Порекло становништва и оснивање села. – Каменица је село које се и данас насељава, а то нарочито што је она изабрата за среско седиште, које привлачи знатно свет са других страна. Село је врло старо, ми га већ налазимо у списку ваљевских села, која је саставила аустријска Администрација у 1737 год. Не само да тај списак показује велику старост селу, већ старост селу доказују и његове породице,  за које се не зна да су одакле досељене.

Најстарије породице у селу јесу: Драјићи, Чворковићи и Врчковићи.

Драјића је данас 6 кућа, а некад их је било више; има их расељених и преко Саве и по овој области; славе св. Јована.

Чворковића је увек била једна кућа, па и данас, слави Ђурђиц. (У селу постоји предање о овој породици да је она проклета, да се не може да множи и да никад у кући не може да буде више од једног човека. Данас је спала на једну једину мушку главу од 7 година – Милорад И. Протић, свештеник).

У најстарије досељенике овога села могу се уврстити: Жарковићи и Јојићи. Пред крај 17-ог века доселили су се с Повија на Чеву три брата: Жарко, Јован (Јоја) и Дивљан због крвнине.

Жарко се насели у Трифковићима, Јоја до Г. Буковице, а Дивљан одмах иза њега у Г. Буковици на брду, које се прозове Дивљан. Од Жарка су данашњи Жарковићи, којих има 4 куће, од Јоје сви Јојићи, којих има под свим презименима 18 кућа, а од Дивљана у Буковици сви Дивљановићи; славе Св. Арханђела.

Са Жарком и браћом његовом пребегао је због крвне освете и стари Зимоња (Зимоњићи сматрају себе да су од исте породице, од које су и данашњи Зимоњићи у Гацку и Мостару) из Кобиљрг Дола на Чеву и на селио се под Влашићем уз реку Каменицу. Од Зимоње су данашњи Зимоњићи којих под разним презименима има 29 кућа и славе св. Лазара.

Пред Кочину Крајину, управо баш у доба ратовс, из Дрлача ср азбуковачког, доселили су се данашњи Дрлачани, који се презивају разним презименима и населили се у доњем делу Каменице по Вртлогу, В. Брду, и Трапића Брду. Сви су Дрљачани од 6 браће и позната презимена су: Јовановићи, Поповићи, Миловановићи, Илићи, Мијаиловићи и др. И ових има расељених, а из њихове породице било је попова и трговаца: у селу их је 42 куће и славе Ђурђиц.

Кад и ови досељени су данашњи Лукарци (Лукарићи) из Лукарића у Вујиновачи, села ове области, из тамошње породице Вујуноваца (Вујића). Доселили су се у првом устанку, а населили су се у Орашју и Мочионику; има их до 32 куће и славе св. Николу.

Другог дана устанка сишли су с Кремана данашњи Савићи и населили се у Трифковићима; њих је 2 куће и славе св. Арханђела.

У њихову кућу призетио се предак данашњих Поточића, досељен из Пакаља ове области, од њега су 2 куће и славе св. Јована.

Василић је око 1820 год сишао из Пилице, окр ужичког, од њега је једна кућа и слави св. Ђурђа.

Протић је пре 35 год доселио се као свештеник из Беле Цркве у Рађевини и од њега 1 кућа и слави св. Алимпија.

Видаковић је старином из Чучуга, претка му довела мати у ово село. Данас су 2 куће и славе св. Петра.

Марјановић се као занатлија призетио у неку стару опет занатлијску кућу, а доселио се из Севојна окр ужичког, слави св. Арханђела.

У селу је данас правих сеоских кућа 144 од 15 породица.

Нз овде није урачунат џемат Равно Брдо. Равно Брдо је друмско насеље на путу Ваљево-Лозница и на обема обалама реке Каменице. Ово друмско насеље састоји се из 3 механе, 7 дућана, 2 магазе, 3 приватна стана, среске канцеларије и зграде за пошту и телеграф. Дућанџије су све готово изван овог места а тако исто и механџије и чиновништво. Овде има 3 механџије, од којих се јадан бави и трговином, 3 самостална трговца, 4 занатлије (ковачи, опанчари и поткивачи) и 8 чиновничких породица. Сељака на Р. Брду нема, нити се пак ко од трговаца, механџија и занатлија бави земљорадњом.

Занимање становништва. – Главна занимања сељака овог краја јесу она иста као и других сељака ове области. Најглавније је занимање земљорадња и воћарство. Радом на земљи не труде се да произведу да и њима буде и за продају. Воћа имају много и најглавнији новац долази отуда. Сточарство опада и не подиже се ни у колико. Поједини сељаци знају оправити и направити бунар, кола, поједине алатке, али ради тога не иду изван свога села нигде.

Сиротији нигде не иду у печалбу изван села.

Појединости о селу. – Каменица је саставни део каменичке општине у ср подгорском. Судница, црква и школа су у Жарковића Потоку, близу његовог ушћа у р. Каменицу. Село има и стару цркву коју је изнова подигао и обновио на темељу неке старије кнез Јован Бобовац 1818 и који је 1832 год донет и пред њом сахрањен. Нова црква подигнута је 1902 год на брду изнад ове. Гробље је раздељено по крајевима, а тако исто село нема ни своје заједничке преславе.

П.С. Каменица је имала 411 становника у 1834, 1.081 у 1884, 1.534 у 1948, 1.005 у 2002, и 868 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (34 од 5 до 10; 30 од 10 до 15), уз просечну старост од 48,8 година.

51. Кланица (Ваљево)

Положај села. – Кланица лежи растурена по огранцима оне косе, која служи као развође Убу и Колубари. Кланица је на источној страни од Ваљева и лежи у брдском крају…

Тип села. – Кланица је разбијеног типа. Куће су по плећима брегова и блажим њиховим падинама, растурене су свуда на све стране, а дају се приметити само оне групе кућа, које означавају родбинске везе. Поједини крајеви и групе носе породичне називе, ма да се куће појединих породица могу наћи на разним крајевима.

У селу су ове породице: Ђуроћићи (2), Срећковићи (4), Томићи (2), Селенићи (3), Мукићи (1), Петровићи-Баболучани (3), Жуњићи (2), Петровићи (Радосављевићи) (1), Крстајићи (1), Недељковићи (1), Глишићи (5), Терзићи (6), Стојановићи (3), Кусуровићи (4), Ђукићи (4), Ристићи (1), Симићи (3), Бранковићи (3), Несторовићи (Филиповићи ) (4), Мијатовићи (2), Јовановићи (1), Мирковићи (1) и Шушњаревићи (1).

После Забрдице у околини Ваљева најјаче развијен задружни живот је у овом селу. И данас је у селу доста великих и примерних задруга, као што су: Мукића, Жуњића, Баболучка 1, Терзића 1, Срећковића 1, итд.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год село је имало 23 дома са 29 порес и 70 харачких лица. По попису од 1866 год у селу Кланици било је 31 дом са 375 стан., докле по попису од 1874 било је 42 дома са 369 стан. По попису од 1884 год било је 51 дом са 449 стан, докле по попису од 1890 год било је 52 дома са 523 стан. По попису од 1895 год било је 55 дом са 498 стан, докле по попису од 1900 г било је 57 домова са 581 становником. Годишњи прираштај  од 1866 год је 6,25, а процентни 1,43%, где је у почетку и при крају већи број женских него мушких.

Име селу. – За име селу везана је у народу ова прича. Некад је кроз ово село прошло повише Турака у групи, путујући из Босне за Београд, а сељаци пресретну их и све покољу. С тога што је у овом селу била кланица Турака и село је добило име Кланица.

Караула је име брду, испод које је кроз Честобродицу слазио пут за тамнавску долину. У старије доба, кад је било пуно хајдука у овим крајевима, они су на том вису имали своје страже и с њега слазили на пут и пресретали Турке. Турцима је било увек тешко овуда пролазити, с тога су они овај брег чували, направили караулу и поставили стражу. Отуда и име овом брду.

Старине у селу. – 1) на северној страни села, одмах иза последњих кућа, налази се место Кућишта, прозвато по томе што су старе куће биле на том месту, па се доцније спустиле ближе равници колубарској. 2) Иза Кућишта на север су Јатаре, место на коме су пландовали хајдуци у доба одмора, а данас су овде врло добре зиратне земље. 3) Из Дупљаја, по врху овог села испод Карауле, ишао је стари пут, који је везивао долину колубарску и тамнавску, а који се ових дана оправља и подиже.

Порекло становништва и оснивање села. – Кланица је врло старо село, за шта су доказ поменуте старине и старост појединих породица. Ђуричићи су најстарија породица у селу и она за се вели да је овде од Косова, као и то да су из ње ишли на Косово. У Ђуричиће се рачунају и Срећковићи, Селенићи и Бранковићи; у селу их је 12 кућа, а има их и расељених по Ваљеву и другим местима, славе св. Николу.

Најстарији досељеници у овом селу јесу: Глишићи, досељен из Куча пред крај 17-ог века због опште сеобе. Глишићи су и данашњи Кусуровићи и у селу их има 9 кућа, а има их расељених, славе св. Николу.

Кад и Глишићи доселили су се у ово село Терзићи из Пиве због крвнине. У Терзиће се рачунају: Мијатовићи, Несторовићи и Ристићи и они своје порекло доводе од Мијата Арамбаше. У селу их има данас 13 кућа и славе св. Јована.

У првој половини 18-ог века доселио се и предак данашњих Томића из Заседе у Полимљу због хајдучије. Томића су данас 3 куће и славе Михољ-дан.

На две године после њих доселио се предак данашњих Мукића озго из Чајетине из Старог Влаха као слуга и од њега је и данас једна кућа и слави св. Стевана.

У првом устанку сишао је дед данашњих Жуњића из Љубиша у Ст. Влаху на купљено имање и њих је 2 куће, славе св. Николу. Тад су из Пиве дошли данашњи Симићи, од којих је 3 куће и славе св. Ђурђа: Ђукићи из Никојевића у Св. Влаху, од којих су 4 куће и славе св. Јована.

Стојановићи из Скакаваца или Росића, окр ужичког, данас их је 3 куће, славе св. Луку.

Досељеници после 1860 год су: Петровић-Радосављевић досељен из никшићских Рудина, слави св. Николу; Крстајић досељен из Комарице у Дробњацима, слави св. Николу; Јовановић досељен из Маоча на Лиму и слави св. Јована; Мирковић досељен из Гараша у Јасеници слави св. Николу (доводац) и Шушњаревић досељен као мајстор из Осата у Босни и слави св. Николу.

У Кланици је данас 58 кућа од 15 породица.

Занимање становништва. – Кланичани се занимају свима оним привредним гранама којима и остали сељани. Земљу раде у велико и она им не даје само колико треба за исхрану, већ по доста им преостаје за продају. Стоку гаје у великој мери као и воће. Немају занатлија, нити се ма куда хоће да селе.

Појединости о селу. – Кланица је саставни део лукавачке општине у ср ваљевском. Судница им је у Лукавцу, а школа и црква у Рабровици. Гробље је у Кућишту. Нема заједничке преславе.

П.С. Кланица је имала 240 становника у 1834, 449 у 1884, 814 у 1948, 590 у 2002, и 527 у 2011, у томе 17 млађих од 5 година (30 од 5 до 10), уз просечну старост од 44,5 година.

51. Клашнић (Мионица)

Положај села. – Село је на Белој Стени, на њеном источном крају, над самим коритом реке Колубаре.

Тип села. – Село је мало, разбијеног типа, куће су у малим групама по плећима Беле Стене, удаљене су једна од друге 30-40м, а на местима и по 200м.

У Клашнићу су: Давидовићи (9), Крстићи (2), Шујдовићи (1), Марићи (1), Крстајићи (2), Остојићи (1), Лукићи (1), Јовановићи (2), Нићифоровићи (3) и Радовић (1).

У селу нема задруга, ма да их је било раније.

Подаци о селу. – Ово се село, као засебна целина, први пут јавља 1872 године, и по попису људства из 1874 год било је 12 домова са 75 становника. По попису од 1884 год било је 16 породица са 90 становника, докле по попису од 1890 год било је 19 дом са 136 стан. По попису од 1895 год било је 22 дома са 141 стан., докле по попису од 1900 год било је 25 домова са 133 становника.

Годишњи прираштај селу од 1874 год је 2,14, а процентни 2,5%.

Име селу. – Клашнић је ново село, а раније сматрало се као заселак Диваца. Све до 1872 год Клашнић је био прави заселак, са својим нарочитим кметом и био је уз Дивце, па је 1872 год стално одвојен и образовао село. Да је Клашнић део Диваца доказују везе ова два села, заједница у преслави, цркви и до скора у школи.

До пре сто година биле су, прича се, по овом селу већином „клашне“ за говеда (наслони покривени сламом), па се после кад се село почело насељавати и на клашнама, оно прозвало „Клашнић“.

Порекло становништва и оснивање села. – У Кочиној Крајини овде није било села, овде су била трла појединих Дивчана. Први досељеник у ово село био је неки Давид, који се с још два брата: Секулом и Мијатом, доселио из Риђана у Никшићској Жупи. Давид се настанио овде, Секула у Кључу, а Мијат у Робајима. Од Давида су данашњи Давидовићи, којих има и расељених по Србији као чиновника; њих је овде 9 кућа, сви славе св. Луку.

У првом устанку око 1809 и 1811 год доселили су се:

 Јовановићи из Д. Колашина у Потарју; њих је 2 куће, славе св. Мрату.

За тим Нићифоровићи, досељени из Старог Влаха из села Ојковице; данас их је 3 куће, славе св. Николу.

Крстићи досељени из Риђана код Никшића, има их 2 куће, славе св. Луку.

После 1830 год:

 сишао је из Г. Лајковца Шујдовић, на своје имање, слави св. Луку.

Марић из Рајковића ове области из породице Лазаревића, опет на имање, слави св. Арханђела.

Лукићу из Диваца дошао отац на имање, слави св. Јована.

Крстајићи су се доселили после 1878 год из Комарнице у Дробњацима; има их 2 куће, славе св. Николу.

Остојићу се отац доселио из Штрбаца у Босни, слави св. Луку.

Радовић се доселио као надничар из Омарина у вишеградском Ст. Влаху, слави св. Ђурђа.

У селу је 23 куће од 10 породица.

Занимање становништва. – Клашничани су особито добри земљоделци, гаје доста стоке, нарочито говеди и свиња, радо се баве и риболовом, занате не знају нити их изучавају и врло тешко се селе куда изван свога села.

Појединости о селу. – Клашнић је саставни део мионичке општине у ср. Колубарском. Судница је у Мионици, школа у Ђурђевцу, а црква у Мионици. Гробље је у средини села до Стучине. Преслављају исту славу као и Дивци.

П.С. Клашнић је имао 75 становника 1874 године, 218 у 1948, 128 у 2002, и 107 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,2 године.

53. Клинци (Ваљево)

Положај села. – Клинци су управо над Петњачком Пећином и оној коси, која се од ње пружа на источну страну. Земљиште је немирног изгледа, таласасто и изнад Пећине препуно вртача, које су разноликог облика и поређане или у круг или низове, кад се називају доловима…

Тип села. – Клинци су село разбијеног типа. Сеоске су куће поређане у три групе, у три џемата. Први је џемат над Петњичком Пећином, на брду Рогљевићу и по њему се зове Рогљевић. Други је џемат на север од њега око Мијајловачког и Ћосића Бунара, а трећи још северније од њега; други се зове Мијаиловићи (чешће Мијаиловчани), а трећи Продановићи.

Куће у џематима су удаљене једна од друге 20-40м, а од Рогљевића до Мијаиловића и одатле до Продановића нема по 200м.

На Рогљевићу су: Тодорићи (3), Петровићи (3) и Васиљевићи (6). Мијаиловићи су: Мијаиловићи (5), Јеринићи (5), Ћосићи (5) и Крстићи (4). Продановићи су: Продановићи (6), Марићи (3), Марковићи (Маркешевићи) (3), Јовановићи-Швабићи (1), Јовичићи (1) и Дудићи (4).

У селу има доста задруга и задружан живот је овде јако развијен. Истина нису задруге велике, али кад у једној кући има 5-6 ожењених задругара, онда се то може узети да су повеће задруге. Од повећих задруга су: Тодорића 2, Васиљевића 2, Мијаиловића 2, Крстића 1, Дудића 1, и Продановића 1.

Подаци о селу. – Према харачким тефтерима из 1818 год у селу је било 22 дома са 23 пор и 56 харачких лица. По попису од 1866 било је 29 домова са 255 становника, а по попису од 1874 год било је 30 домова са 269 стан. По попису од 1884 год било је 36 домова са 291 стан, а по попису од 1890 био је 31 дом са 317 стан. По попису од 1895 год било је 39 домова са 354 стан., а по попису од 1900 год било је 46 домова са 382 стан.

Годишњи прираштај овог села је од 1866 год 4,25, а процентни 1,37%.

Име селу. – Име старом селу било је Паланка, а то је оно место, које је тачно у средини данашњег села. За доказ старог насеља на овом месту служи, што су се до скора изоравали крбањци судова, сувомеђине, остаци грађе и разног алата.

За назив „Клинци“ везана је ова прича. Некакав Митар, из породице данашњих Тодорића, предак Васиљевића, ишао преко Саве да прода волове. Био је на некаквом вашару у Срему, па пошто једне волове продао и друге купио, и уз пут обосио, купи некакве оковане опанке (може бити и другу обућу) и обује их. Опанци су били потковани клинцима и то врло рђаво, да се Митар уз пут и подбио и од једног у ногу забоденог клинца остао и сакат, те га с тога његови сељаци прозову Митар Клинчанин. Сељаци држе да је отуда дошло име овом селу, а то највише изводе по томе, што се стварно, и дан данас, Митрови потомци зову и сматрају као прави Клинчани.

Старине у селу. –

  • Пред вратима Меле или Г. Петњичке Пећине нашено је копањем праисторијско оруђе, посуђе и све друго, што је тадашњи човек употребљавао у свом животу. И у самој Пећини, која је сва на клиначком атару, нађено је ово исто, поред осталих пећинских знеменитости.
  • У њиви испод Пећине, која је данас својина Васиљевића из Клинаца, до скора су се ископавале и изоравале греде, тесано камење, комађе од посуђа, оружје из историјског доба, а по чешће пута и по какав златан римски новац. По народном предању је овде била некаква стара „чаршија“ и народ то лепо вели из „римског доба“.
  • Старо село било је у Паланци, али није било те среће да ту остане. Прича се да је пре Косова, а и за време косовске битке, било овде село, па се после померило на североисток садашњем Мијаиловачком Бунару, у ливаде, тако зване Барице. Само потреба у што већој групи имања изазвала је, прича се, ово померање. Па и у Барицама село није могло остати дуго, оно се померило под осоје брда Рогљевића и Остењка и прича се, да је ту било у првом устанку. Одатле су га већ Турци раселили и тада један део сељака сиђе Бањи и насели се не месту званом Јаруге, у времену од 1820 до 1840 год иселе се сви на Рогљевић, где су и данас. И ово померање изазвала је потреба у што већем имању. На свима местима где су некад биле сеоске куће, и дан данас се виде места где су биле куће, за тим има много воћака заосталих од старих воћњака, кад што и плуг изоре по какав камен или какву камену плочу, где је био неко сахрањен.
  • Кроз ово село пролазио је у турско доба стари пут, који је водио из Ужица преко Маљена за Ваљево. Испод Пећине, на 300м од њеног отвора, и данас се налази на реци Бањи леп камени мост из тога доба, као и стара калдрма. Овим је путем и прота Матија Ненадовић 1805 извео своје топове, којима је нападао град Ужице. Овај је пут данас напуштен, од како је 1882 год кроз средину села пресечен нов пут Ваљево-Сувобор-Чачак.

Порекло становништва и оснивање села. – Прича се да су у доба косовске битке биле у овом селу 3 јаке и врло задружне куће: Тодорићи, Међедовићи и Лазићи, а за њих се прича и да су први основали ово село на много година пре Косова. Од ове породице данас је у селу само Тодорића, а друге две су се или иселиле или замрле.

За Међедовиће прича се да их је у доба косовске битке било 4 куће и да је на те 4 куће ишло на Косово 6 и да су сви изгинули, а да су заостали остали у селу све, докле нису ови крајеви потпали под Турке, кад су се иселили у Дрен и у Банат, близу Темишвара.

За Лазиће прича се да су и они били за време Косова јака задружна кућа, да су из њихове куће била двојица на Косову и оба погинули, да је после косовске битке због деобе у селу било 3 куће Лазића, да су се две одселиле у Срем, у неко село близу Винковаца, а 1 остала у селу. Ова се куће дуго одржавала у селу као једна, али је и она замрла у мушкој линији и призетила једног досељеника из Пилице, окр ужичког, који и данас живи у селу.

И за Тодориће прича се да су били на Косову и да је њих 6 било на Косову, од којих су 5 погинули а један се вратио. Тодорића је била задружна кућа кроз дужи низ година, па се после временом делила и насељавала у истом селу или расељавала. Зна се посигурно да су се Тодорићи много расељавали и да их данас има у Крнулама у П. Тамнави, Веселиновцима, Мислођину, Барајеву, Баричу окр београдском. Прогарима у Срему и Ђурђеву у Банату и Бачкој.

Тодорићи су се неколико пута исељавали и враћали, па су увек налазили по којега од нових насељеника, које су Турци насељавали на њихова имања. Тодорића данас има у Клинцима 9 кућа и један се скоро од њих (пре 5 година) одселио у Петњицу, жени на имање. У Тодориће и Васиљевиће призетио се отац данашњих Петровића, родом из Риђана у Никшићској Жупи, од породице Грбовића у Мратишићу, а из братства Радуловића: доселио се 1818 године, славио је св. Луку, па је исту напустио и примио славу Тодорића св. Николу: данас их је 3 куће.

Све друге породице у селу досељене су и то овим редом:

Кад су Турци из Ваљева због суделовања Тодорића у покрету из 17-ог и 18-ог века ове протерали из Србије и њихова имања конфисковали, тада су спахије сеоске населиле Мијаила Бошњака и Мићана Херцеговца, тако око 1739 године. Мијаило Бошњак је дошао у ово село из Мачве, из села Дубља, камо се радије доселио из Сарајевског Поља. Мићан је пак у то доба сишао са својих шест синова из Пећнице у Дробнацима. Оба су насељена под Осојем и при повратку Тодорића из Аустрије, и онда су и по главу свога живота, и Мићан и Мијаило морали им дати нешто од имања, те су се сви опет населили.

Од Мијаила Бошњака су данашњи Мијаиловићи, које су Мијаило и његови синови довели из Мачве, пошто се овде били добро наместили. Мијаиловића има одсељених у Срем око Карловаца и Посавину; има их и тамо доста кућа, а овде у селу 19, славе св. Аврама.

Од Мићана и Мићанових синова била је до 1870 године најјача породица у селу. Данас их нема ниједне куће, многе су замрле, а многе се растуриле по свету, где се само за једну зна да је у Паштрићу, ове области. Из ове је породице онај чувени јунак Ђока Мићановић, прво фрајкорац, а доцније стражмештер у аустријској војсци, који је са својим гарабиљем убио Гушу Мустајбашу на Бачевцима, за време Кочине Крајине.

После Кочине Крајине, кад су Тодорићи понова прогнати, тада су Турци населили данашње Продановиће. Продановићи су се доселили из „дубоке Херцеговине“ из Зубаца, од братства тамошњих Продановића. Продановића има данас у селу 5 кућа и они су у главном заузели Међедовића имање, славе св. Ђурђа. У продановиће призетио се пре 15 година Алексић-Продановић, досељен као слуга из Ојковице у Старом Влаху.

Марићи су досељени у првом устанку из Биоске, окр ужичког као слуге; данас их је 3 куће, славе св. Јована.

Јовановић-Швабић је од неког старог Јовановића, који се био призетио у старе Лазиће па замро и удовица узела некаквог „Швабу“, сељака из Срема, данас 1 кућа и слави св. Ђурђа. Јовановић је био из Пилице окр ужичког, а доселио се као слуга пред устанак 1804 год.

Јовичић се призетио у старе Лазиће, а доселио му се отац из Пачаџија у Пилици; и његова је кућа на умору, слав св. Марка. Стари Пачаџија доселио се у другом устанку.

Дудићи су се доселили пред устанак из села Лесковица ове области, од породице Џолића, која је старином из Пиве. Петра Дуду доселио је сеоски спахија да му чини услуге и да код њега одседава, за шта му је дао доста Лазића и Међедовића имања. Дудића има 4 куће, славе св. Ђурђа.

Марковићи или Маркешевићи досељени су око 1819 год са Грахова у Црној Гори и то прво у Петњицу, где и данас имају имања, одакле су после куповином имања прешли у Клинце. Род су Марковићима у Петњици, и с њима заједно се доселили. У Клинцима их је данас 3 куће, славе св. Стевана.

До пре 7 година била је у селу још једна породица, која се звала Милошевићи, која је по досељењу била једна од најстаријих породица. Милошевића породица је досељена као хајдучка, а и доцније било је хајдука из ове породице, па и данас и увек неваљалих грађана, због чега су продајом имања од стране државних власти морали се иселити из овог села и растурити се које куда.

У Клинцима је 49 кућа од 10 породица.

Занимање становништва. – Клинчани се занимају свима оним привредним пословима, којима и суседни сељаци у овој области. Много раде земљу и на њој сеју толико усева, да им њихове земље не достижу, с чега мора да купују или узимају под закуп туђе земље по селу и суседним селима. Многи од Клинчана по Колубари и другим селима имају толика имања, да су богатији од тамошњих сељака. И сточарство се врло правилно одржава и подиже, и то нарочито говеда, а по неки гаје и коње. Најмилије занимање готово свих Клинчана јесте рабаџијање, у чему предњаче свој околини избором волова, направом кола и особитом вештином у товарењу.

Многи знају по какав занат, нарочито коларски, дрводељски и др. Нигде изван свога села не удаљавају се.

Појединости о селу. – Клинци су саставни део петњичке општине у ср ваљевском. Судница, школа и црква су у Петњици. Гробље је на Обрешку, код Густе Крушке и заједничко за цело село. Немају заједничке преславе.

П.С. Клинци су имали 185 становника 1834 године, 301 у 1884, 262 у 1948, 269 у 2002, и 233 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 49,2 године.

54. Кличевац (данас део Ваљева)

(И ако Кличевац нема свога кмета нити представника у општини, и ако се сматра као предграђе града Ваљева, пошто су му становници прави сељаци и увршћујемо га у ред села)

Положај села. – Кличевац је у атару општине града Ваљева, на северној страни по оним косањицама, које се из Грабовице и Рађева Села доста стрмо спуштају у колубарску долину…

Тип села. –Кличевац је село разбијеног типа, али не разбијеног по џематима, већ сасвим растуреног. Кад се с виса Кличевца погледа према Ваљеву, онда се највише кућа прибило уз брдо, а други део растурио се око државних и општинских добара.

У Кличевцу су ове породице: Радовићи (5), Радуловићи (1), Милатовићи (1), Ђорђевићи (1), Живковићи (4), Тешићи (4), Илићи (3), Савковићи (1), Пелевић (1), Савић (1), Лалевић (1), Јевтићи (2), Милетићи (2), Стевановићи (2) и Срећковићи (1).

У Кличевцу нема задруга, нити се зна, да се овде могла одржати која повећа задруга.

Подаци у селу. – Село се старо, његово име је у харачким тефтерима, али се води као асовина града Ваљева, као царска домена.

При доцнијим пописима од 1866 и 1874 село није узимато засебно него је придавано Ваљеву. Тек од 1884 године засебно се помиње и од тада му се издваја број домоваи становништва.  Тако 1884 год Кличевац је имао 17 домова са 104 стан., докле према попису од 1890 год било је 18 домова са 119 стан., по попису од 1895 год било је 22 дома са 143 стан, а по попису 1900 год било је 28 домова са 169 стан.

Име селу. – У селу је највишта тачка, управо највиши вис, зове се Кличевац, а насеље је у подножју његовом па отуда дато и име селу.

Старине у селу. – 1) на врху Кличевца, на месту где је данашњи барутни магацин, и данас се налази шанац, који су градили Аустријанци у ратовима од 1788-1791 год, а који и прота Ненадовић помиње у својим „Мемоарима“ на неколико места. Поред овог шанца постоји и Карађорђев шанац, одакле је овај мислио да брани Ваљево у случају јаке турске најезде, што помиње и Прота Матија и у коме је заседавао скупштином, изабрати ваљевски окружни суд.

2). У дну Кличевца је кула, некад стан (1813) турског богаташа, Ваљевца, бега Јајића, а данас барутни магацин. Кулу је у циљу данашњем, у погледу херцеговачких муслиманских кула зидао после 1804 год војвода Јеврем Ненадовић. У другом устанку била је постала својином војводе Јакова Ненадовића и његова је била и онда, кад је живео у Бесарабији у Хотину. По повратку из Бесарабије у Србију Јаков је ову кулу трампио с кнез Милошем за неко имање у Београду, а кнез Милош је већ 1835 године поклања својој отаџбини, с наменом да буде барутни магацин, што је и данас.

Порекло становништва и оснивање села. – Нигде није теже него овде докучити које су породице основале ово насеље, јер нигде није било тако честих промена, тако честих прогона и расељавања, као овде. Кличевац, одлична стратегијска тачка за напад и одбрану Ваљева, морао је увек да жртвује своје становнике да се приликом ма каквих покрета селе и да бегају из свог рођеног места.

Кад се ово има у виду, онда није никакво чудо што данас нема чак ни потомака оног Манојла, који је кнез Алексино тело пренео у Бранковину и предао породици да га сахрани, већ је све млађе. Овде је сасвим ново, свеже насеље и сваки новији покрет у Босни, Црној Гори и Херцеговини има по којега представника. Највише је досељеника из Црне Горе, а из осталих крајева врло мало.

Најстарија породица у селу, досељена пред Кочину Крајину са Грахова у Црној Гори, јесте Пеловића, која је већ на умору, од које је и онда и данас, била једна кућа, слави св. Стевана.

Остале су породице:

Тешићи, досељени у првом устанку са Грахова, има их 4 куће, славе св. Јована;

Илићи, досељени кад и Тешићи са Загарча у Цр. Гори, има их 3 куће, славе св. Николу;

Живановићи досељени из Погане у Никшићској Жупи уз Вукаловића Буну 1857 год, има их 4 куће, славе св. Луку.

Милетићи досељени из Пјешиваца, када и Живковићи, има их 2 куће, славе св. Јована, а из њихове је породице и Срећковић, досељен око 1866 год, и насељен уз њих.

Стевановићи досељени из Пјешиваца, има их 2 куће, славе зачеће св. Јована (19.9).

Радовићи досељени са Заграда на Чеву, има их 5 кућа, славе св. Арханђела.

Јевтићи с Цеклина, има их 2 куће, славе св. Ђурђа.

Радуловић је с Цеклића, слави св. Илију.

Милатовић је с Вражегрмаца, слави св. Петку.

Лалевић је из Братоножића, слави св. Стевана.

Савић је с Ђиновића у катунској нахији, слави св. Ђурђа.

Савковић је с Косијера у Црној Гори, слави св. Василија и

Ђорђевић је из околине Трна у Бугарској, слави св. Николу.

Од Радовића, па напред сви су досељени у међувремену од 1870-1899 годи, јер од тога доба немамо никаквих досељеника.

У Кличевцу је 30 кућа од 14 породица.

Занимање становништва. – Како је Кличевац предграђе града Ваљева и насељен је у новије доба, и његово становништво није ни могло доћи до потребног земљишта, на коме би се развила земљорадња и сточарство, с тога су Кличевчани принуђени радити туђе земље, на њима засејавати све, што им је потребно за исхрану, а и за продају. Тако на земљи гаје доста поврћа, а код својих кућа пате повише стоке, те њоме се служе и њихове производе продају по вароши. Многи се од Кличевчана баве рабаџилуком, многи надничењем по граду, а многи опет одају се и изучавању каквог заната, те се одвајају од кућа и слазе у град.

Појединости о селу. – Кличевац је још од турског доба саставни део општине града Ваљева. У Ваљеву је и школа и црква, као и општинска судница. Никад нису, па ни данас, имали у општини свога представника, па ретко и одборника. Гробље је у средини села и заједничко. Преславе немају.

55. Кључ (Мионица)

Положај села. – Кључ је на обема обалама р. Лепенице на оном месту одакле ове река излази из своје клисуре у тако звану Лепеничку Раван или Јелав…

Тип села. – Кључ је село разбијеног типа. Само му је земљиште тако да је приморало сељаке да се групишу. Само му је земљиште тако, да је приморало сељаке да се групишу. У селу имају свега три повеће групе, три џемата: Брђани, Лајковчани и Поточари. Брђани су по плећимаЦарине и Станина Брда, Лајковчани с леве стране Лепенице по Вису, а Поточари уз поток Точак. Куће су збијене, нису даље једна од друге од 20м, а џемати су на растојању више од 500м.

У Брђанима су: Тeкићи (8), Лукићи (5), Топаловићи (9), Секулићи (9), Бабићи (6), Максимовићи (3), Симићи (2) и Путниковићи (3). У Лајковчанима су: Трифуновићи (3), Тодорићи (7), Мијаиловићи (Бошњаковићи) (8). У Поточарима су: Несторовићи (2), Јевтићи (7), Атићи (3), Ђурђевићи (2), Јовановићи (1), Живковићи (1), Маринковићи (1), Аћимовићи (1), Вуковићи (1), Јоксимовићи (1), Остојићи (1), Пиваљевићи (2) и Ненадовићи (10).

У селу је врло слабо развијен задружни живот, свега данас има једна мало јача задруга у Трифуновићима.

Подаци о селу. – Кључ је према списку села ваљевске епархије од 1735 имао 15 домова. А према харачким тефтерима из 1818 имао је 33 дома са 44 пореске и 98 харачких лица. По попису од 1866 год било је 54 дома са 432 стан., докле по попису од 1874 год било је 57 домова са 423 стан. По попису од 1884 год било је 60 домова са 486 стан., а по попису од 1890 год било је 78 домова са 591 стан. По пописуод 1895 год било је 87 домова са 588 стан., докле по попису од 1900 било је 95 домова са 636 стан.

Годишњи прираштај у селу је 6,27, а процентни 1,37%.

Име селу. – Извори у селу, који граде реку Лепеницу су Кључеви. Клисура речна изнад ових извора зове се Кључ. Ово двоје дало је име селу, бар тако сваки сељак држи, што је по све и вероватно…

Старине у селу. – У Кључу, у лепеничкој клисури, на једној окуци, распознају се и данас врло добро остаци некакве двоспратне куле, чија је десна страна готово цела, и неке старе црквине. Народ ово место назива Кулина и за њу везао је једну причу, као да је била својина некаквог несрећног кнез Лазаревог доглавника, по имену Велимира. Ову причу у целини записао је и М.Ђ Милићевић и у својој „Кнежевини Србији“ одштампао.

Порекло становништва и оснивање села. Кључ је врло старо село, а према томе може се закључити да треба да има и старих породица. У списку села округа ваљевског, који је саставила аустријска Администрација у Београду 1737 год налази се и село Кључ. Старост села доказују и сеоске традиције, које су очуване о пореклу појединих породица и њиховој старости. Сви се сељаци слажу у томе да је у селу најстарија породица данашњих Атића (Атић је скорашње презиме. По месном обичају снаге прозвале деда данашњих Атића „Атом“, па га после и цело село тако звало), за коју држа да је тако стара, да је овде од пре Косова и да је од ње ишло неколико војника на Косово. Атићи су раније били у близини Кулине, па се после повукли уз поток, где су и данас; У њих се рачунају: Атићи, Јевтићи, Ђурђевићи, Јовановићи, Живковићи, Маринковићи и Ненадовићи; њих има 25 кућа, славе св. Николу, а има их у Срему у Ашањи.

По времену досељења најстарији су Бабићи, које је накаква баба довела из Колашина, кад јој је муж погинуо од турске најезде пред почетак првих аустријских ратова 1683 год. Баба је своју децу населила на Церини и данас су њени потомци: Бабићи, Лукићи, Максимовићи, Симићи и Путниковићи: њих је 19 кућа и славе св. Николу.

Секулићи су од Секуле, досељеног у другој половини 18-ог века из Никшићске Жупе, из дрлс Риђана са још 2 брата, од којих је један остао у Робајама, а други отишао у Клашнић; њих има 9 кућа, славе св. Луку.

Тодорићи и рајковачки Ђуричићи су једна иста породица, насељени и данас једни поред других и данас с имањима утканим једна у друга, досељени кад и Секулићи из Пиве: има их 7 кућа, славе Св. Ђурђа.

Текићи су сродни Драгојевићима у Робајама, досељени на 10 година пред Кочину Крајину из братства Маловића у Дробњацима: њих је 8 кућа, славе св. Ђурђа.

Топаловићи су из Потарја у Д. Колашину, досељени кад и Текићи због крвне освете и насељени поред Текића уз Бабиће: њих је 9 кућа, славе св. Јована Милостивог.

Мијаиловићи  Бошњаковићи доселили су се у првом устанку из Соколовића у доњем Полимљу; доселио им се прадед као слуга, њих је 8 кућа, славе св. Ђурђа.

Трифуновићи су из Г. Лајковца од породице Шујдовића, прешли на купљено имање одмах после првог устанка, има их 3 куће, славе св. Луку.

Несторовићи су из села Шеврљуга, окр ужичког, досељени после 1830 год као радници, има их 2 куће, славе Ђурђиц.

Аћимовић је из Отиловине у Полимљу, досељен уз Разуру Бабинску.

Остојић је од Таре и доселио се кад и први: оба се доселили као слуге, славе Ђурђиц.

Јоксимовић доселио се из Доброселице, у Ст. Влаху, доселио се као слуга, слави Цвети.

Пиваљевићи су из суседног Рајковића и после деобе прешли на своје имање, има их 2 куће, славе св. Ђурђа.

Вуковић је из Какмуже у Потарју, досељен уз Бабинску Разурз, слави св. Тому.

У Кључу је данас 96 кућа од 14 породица.

Занимање становништва. – Кључани се занимају свима привредним занимањима, којима и остали сељаци у овој области. Најглавније занимање сваког Кључанина је сточарство и то гајење говеди. Лепеничка Раван даје за овај посао богате резултате, јер од Кључева па све до ушћа, имају изврсне ливаде, које су и приволелел сељаке на гајење рогате стоке. Кључани се не одају изучавању заната, а ако по који случајно изучи, онда га ради само код куће и у селу. Из села се нерадо удаљују.

Појединости о селу.  – Кључ је саставни део мионичке општине у срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Мионици. Гробље је издељено по крајевима. Преслава заједничка Спасов-дан.

П.С. Кључ је имао 280 становника 1834, 486 у 1884, 988 у 1948, 498 у 2002, и 433 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година (28 од 5 до 10), уз просечну старост од 49,9 година.

56. Ковачице (Ваљево)

Положај села. – Ковачице су на странама голих, врло стрмених и кршевитих кречњачких брда, која граде леву обалу Граца и Суваје. Куће сеоске су по увалама ових брда или по вртачама…

Тип села. – Ковачице су село разбијеног типа. Куће су разбијене у три џемата: Малетићи, Врцићи и Стојановићи. Куће су у џематима јако збијене, а од џемата до џемата има више од 500 м.

У селу су: Малетићи (4), Гавриловић (1), Митровићи (4), Станковићи (4), Петровићи (1) Јовановићи (2), Врце (6), Досићи (1), Миловановићи (1) и Стојановићи (7).

У Ковачицама је данас слабо развијен задружан живот: најјача је задруга Стојановића са преко 30 чељади у кући.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год у овом селу било је 11 домова са 16 порес и 37 хар лица. По попису од 1866 год у овом селу било је 24 дома са 169 становника, докле по попису од 1874 било је 27 домова са 164 стан. По попису од 1884 било је 30 дом са 154 стан., докле по попису од 1890 год било је 31 дом са 230 стан. По попису од 1895 год био је 31 дом са 244 стан, а по попису од 1900 био је 31 дом са 240 стан.

Годишњи прираштај је од 1866 године 2,61, а процентни 1,61%, где је стално већи број женских него мушких.

Име селу. – За име селу прича се ово.  Кад је куга пролазила кроз ово село, прича се, да се, идући уз сеоске камењаке, подбила, па и пала. Сељаци је ухвате и доведу на свој састанак, па реше да је поткују, како би лакше могла измаћи из села. Куга је отишла и није селу начинила никакве пакости, а кад је ко срео уз пут, она је на питање, одакле иде, одговарала: идем из села Ковача, Ковачића, те отуда је и овом селу име дато.

Порекло становништва и оснивање села. – Сељаци причају да им је село старо, али да у њему нема оних старих некадашњих породица. О њима су очуване традиције, да су се одселиле у равнија места, ближе Сави и Дунаву. Све данашње породице причају за себе да су досељене.

Најстарија породица у селу су Врце, досељене из Гатачког Поља, још пред крај 17-ог столећа због крвне освете. Врца се био прво населио у Бујачићу, па се после вратио у ово село; данас их је 6 кућа, а има их и расељених на многе стране по овој области, славе св. Јована.

С Врцом се доселила и баба Ризна из Дрниша у Далмацији и она се одмах населила са својих 5 синова у овом селу. Њени потомци зову се Ризнићи, од њих је овде 1 кућа од вајкада, па и данас, слави св. Јована. Многе куће Ризнића због глади преселе се пред први устанак у Бању јасеничку и од њих су тамошњи Ризнићи.

При крају 17-ог столећа доселили су се у ово село Малетићи, опет из Гатачког Поља, а старином из Новог у Далмацији; њих има под разним презименима овде и по многим селима ове области 15 кућа, славе Тројице (први дан Духова).

Стојановићи су досељени у другом устанку из Кућана у Старом Влаху; данас их је 7 кућа, славе св. Арханђела.

Гавриловић се призетио у Врце и деселио из Бачеваца ове области од породице Жарковића;

Миловановић се доселио из Дреноваца окр ужичког и призетио у Малетиће; ова славе св. Николу и ова су скорашњи досељеници.

У селу има 31 кућа од 6 породица.

Занимање становништва. – Ковачани се занимају поглавито земљорадњом и сточарством и као да је ова друга грана претежнија, јер је уз држање стоке везана и родност земље. Довољно земље немају, те радо слазе у колубарска села и доле узимају земље под закуп и на њима сеју кукуруз или гаје стоку и косе сено. Врло радо одају се изучавању заната, те се после тога лако отискују од својих кућа и насељавају по другим селима, а и по граду Ваљеву. Врло лако иду у службу и на тај начин губе се из свога села.

Појединости о селу. – Ковачице су саставни део драчевићске општине у срезу ваљевском. Судница, школа и црква су у Драчићу. Гробље је заједничко. Преслава Спасов-дан.

П.С. Ковачице су имале 96 становника 1834, 195 у 1884, 338 у 1948, 203 у 2002, и 173 у 2011 години, у томе 6 млађих од 5 година (10 од 5 до 10), уз просечну старост од 46,5 година.

57. Козличић и Јазовик (Ваљево)

Положај села. – Козличић је на плећима оних високих брегова, који су развође Колубари и Рабасу, с једне, Рабасу и његово притоци Бранковачкој Реци с друге стране.  Козличић је на обема обалама реке Рабаса и њиме подељен је на два једнака дела Козличић у ужем смислу, део села на левој обали Рабаса до Бранковине и Јазовник, део села на десној обали Рабаса до Грабовице…

Тип села. – Село је разбијеног типа. Река Рабас поделила га је у два џемата: Јазовник и Козличић. Између џемата има више од 1.000м растојања; растојање међу кућама варира између 20 и 150м.

У Козличићу су: Ђуричићи (1), Митровићи (2), Ранковићи (5), Мијаиловићи (2), Станојевићи (2), Костадиновићи (3), Аврамовићи (2), Илићи (2). У Јазовнику су: Лекићи (3), Лазићи (2), Миличићи (4), Росићи (1), Тешићи (2), Јаковљевићи (2), Васићи (3), Тадићи (1) и Бобовац (1).

У Козличићу је задружни живот знатно развијен. Нема великих задруга али омањих има код повише породица, тако су задружне куће: Костадиновића све 3, Ђуричића и Јаковљевића 1.

Подаци о селу. – Козличић је по харачким тефтерима из 1818 год имао 28 домова са 40 пор и 78 хар личности. По попису од 1866 год било је у овом селу 27 дом са 253 стан., а по попису од 1874 год било је 26 дом са 230 становника. По попису од 1884 год било је 30 домова са 258 становника, докле по попису од 1890 год било је 29 кућа са 305 становника. По попису од 1895 год било је 33 дома са 275 становника, докле по попису од 1900 год било је 35 дом са 299 становника.

Годишњи прираштај од 1866 год 1,70, а процентни 0,68%.

Име селу. – Име селу је од првог џемата, а од куда је оно, не може се извести, као изгледа да ће бити везано за место досељења прве породице у селу.

Старине у селу. – Под Јазовником, у потоку Каменици, на ставама двају потока, налази се нека Црквина, зидине, које се слабо виде из земље и у чијој је средини очуван и до данас олтар. Сељаци су ово место оградили и на њему чине молитве и саборе, а не зна се из кога су времена ове зидине.

Порекло становништва и оснивање села. – Козличић је старије насеље, а старе су куће биле где су и данас Ђуричића и одатле се село после ширило и распростирало. За најстарију породицу у селу узимају се Ранковићи, али су и они досељени из Козлице, из села Пријездића у овој области још у великој давнини. Ранковићи су од породице Исидоровића у Пријездићу, досељени пред крај 17-ог столећа, онда кад су их Турци протерали из свога места и њихова имања конфисковали због суделовања у аустријском покрету од 1683 год. Ранковићи су још и: Митровићи, Мијаиловићи, Аврамовићи и Лекићи на Јазовнику, данас их има 11 кућа, славе св. Николу.

Пред Кочину Крајину досељени су из Роваца данашњи Јаковљевићи и населили се на Јазовнику, досељени због освете и њима су сродни: Васићи, Лазићи, Миличићи, Тешићи и Тадићи, има их 14 кућа, славе св. Луку.

Костадиновићи су досељени из Царине у окр подринском, у првом устанку и призетили се у једну од Митровића кућа. Костадиновићима су род: Станојевићи и Илићи, те тако их има 7 кућа, славе Михољ-дан.

Ђуричићи су дошли кад и Костадиновићи из Дрлача у округу подринском, досељени као мајстори и сад их има 1 кућа и славе св. Трифуна.

Бобовац је из Јасенице, села ове области, доселио се ових дана на своје имање, слави св. Николу.

Росић се доселио из села Џурова у Полимљу уз Бабинску Разуру, слави Св. Стевана.

У Козличићу је 38 домова од 6 породица.

Занимање становништва. – Козличани занимају се поглавито оним, чиме и други сељаци ове области. Њихова је земља слаба да их исхрани, с тога се спуштају у долину колубарску или тамнавску и тамо узимају под закуп имања или их купују и на њима сеју кукуруз и друга жита и тиме подмирују своје домаће потребе. Доста их сече шуму и продаје, те и тиме подмирује своје домаће потребе. Не радо се одају изучавању заната, а још нерадије одлазе куда из свога села.

Појединости о селу. – Козличић је саставни део грабовичке општине у ср ваљевском. Судница је у Грабовици, а школа и црква у Бранковини. Гробље је раздељено по џематима. Преслава Спасов-дан.

П.С. Козличић је имао 211 становника 1834 (са Јазовиком), 258 у 1884 (са Јазовиком), 252 у 1948, 237 у 2002 и 212 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,4 године.

Јазовик је имао 190 становника у 1948. години, а 212 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 44,8 година.

58. Команице (Мионица)

Положај села. – Команице су над Мионицом, с источне стране овог села. Куће су растурене по венсу, јаругама и падинама појединих брегова…

Тип села. – Само положај села, његове две јаруге, поделили су село на џемате. Џемати су по косама, а ретко по њиховим странама, удаљени су један од другога толико колико су простране долине потока. Џемати су: Брђани, по коси над Мионицом и с леве стране Дубочке Јаруге, Стубљани у врху исте јаруге под Стублом, Дубочани на десној страни Јаруге и Липљани на Липовцу.

У Брђанима су: Настићи (2 куће), Јеремићи (2), Поповић (1), Обрадовић (3), Радовановићи (1), Бошковићи (2), Живковићи (1), Петровићи (1), Марковићи (1), Ђурићи (2), Живојиновићи (1), Ненадовићи (1), Благојевићи (1), Лазаревићи (2), Алексићи (15), Маринковићи (1), и Васиљевићи (1). У Дубочанима су: Јелесијевићи (2), Марковићи (2), Кеџићи (2), Живојиновићи (1), Обрадовићи (2) и Урошевићи (2). У Стубљанима су: Крстићи (4), Ћировићи (1), Марковићи (5), Јоксићи (2), Андрићи (4), Ликнићи (1), Милисављевићи (2), и Прокићи (2). У Липљанима Папићи (11 кућа).

У селу нема великих задруга, а слабо кад да је овде и било већих задруга, осим у Папићима. Нигде нема чешћих деоба него у овом селу, што нарочито пада у очи суседним сељацима.

Подаци о селу. У харачким тефтерима из 1818 год, записато је, да је у овом селу било 36 домова са 47 пор и 104 хар личности. По попису од 1866 год било је 57 домова са 359 стан., докле по попису од 1874 год био је 61 дом са 356 стан. По попису од 1884 год било је 62 дома са 355 стан., докле по попису од 1890 год било је 72 дома са 441 стан. По попису од 1895 год било је 72 дома са 457 стан., а по попису од 1900 год био је 81 дом са 500 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 5,15, а процентни 1,3%.

Име селу. – Команичани не знају ништа да причају о имену свог села. Ну сељаци суседних села, нарочито старији људи, по чешће пута у говору изјасниће се да Команичани „нису наши“ него да су „неки други свет“, али ово не умеју да објасне.

Имена мала су по местима или по називу брда.

Порекло становништва и оснивање села. – Команице су село једне породице, чији најстарији представници знају слабо да причају о себи. Знају само толико да су досељени. Испитивањем родбинских веза међу појединим породицама ове области, наишао сам на сроднике Команичанима и тек су ови умели објаснити начин и време досељавања своје породице. Команичани не споре сродство са Јелићима у Осеченици, а старији Јелићи причају да су Команичани, у главном сви, и Јелићи од 4 рођена брата, који су се врло давно доселили из кршевитих крајева горњег Лима, од Ђаковице због арнаутске обести. Сва 4 брата били су сточари, необични за ове сељаке, па прво се настании у Осеченици и после 20 година спустили се у село Команице 2 брат с децом од трећег најстаријег брата, који је био умро. Од заосталог брата су Јелићи у Осеченици, а од она друга два и синовца су Команичани. Кад је ова сеоба могла бити, не може се тачно одредити. Сравњавањем њиховог досељења са досељењем познатих породица у суседству, као да би се могло извести да су се доселили у 17-ом веку, а може бити и раније. У Команицама их има данас у све три мале, осим липљанске, а прво су се населили на Брду над Мионицом и стара кућа била је онде, где је садашња Поповића кућа; у селу их је 59 кућа, славе св. Димитрија.

Обрадовићи у Дубочанима су с Дивљаке изнад Ариља, предак им се доселио као слуга и призетио у Команичане; има их 2 куће, славе св. Димитрија.

Благојевићм Живојиновић и Ненадовић су из Дљина у Драгачеву, предак им се призетио у Алексиће; има их 3 куће, славе св. Димитрија. Ове ове породице сматрају се као прави Команичани и досељене су после 1820 године.

Липљани или позније Осаћани и Папићи досељени су око 1809 год од Гођевачке породице у Зарубама, из села Гођевића у Осату, досељени прво као мајстори, па тек после превели своје породице; данас их је 11 кућа, славе св. Лазара.

Ликнић је из Рајковића, села ове области, призетио се у Команичане, слави св. Димитрија.

Лазаревићи су из суседног села Ракара, прешли после деобе на своје имање, има их 2 куће, славе св. Луку.

Маринковић у Брђанима је из Берковца и прешао жени на имање, слави св. Јована.

Ћировић је из Штрбаца у Ст. Влаху доселио се као слуга, слави св. Јована.

Васиљевић у Брђанима је из Рудог у Полимљу и слави св. Јована.

Сви су досељеници од 70-година 19-ог века.

У Команицама је 81 кућа од 7 породица.

Занимање становништва. – Команичани се занимају свима привредним занимањима, којима и остали сељаци ове области. Раде земљу у довољној мери и она им подмирује потребе, где понешто претиче и за продају. На рогату стоку обраћају повећу пажњу, нарочито што им даје добар приход и служи за теглење. Због тога што је село са омало земље, у последње доба многи се Команичанин одважава, те одлази из села и не враћа се. Подоста их уче занате, па се после расељавају и тим путем.

Појединости о селу. – Команице су саставни део горњо-топличке општине у срезу колубарском. Судница је у Г. Топлици, а школа и црква у Мионици. Гробље је заједничко и по дну села. Немају заједничке преславе.

П.С. Команице су имале 300 становника 1834, 355 у 1884, 700 у 1948, 436 у 2002, и 361 у 2011 години, у томе 12 млађих од 5 година (21 од 5 до 10), уз просечну старост од 43,6 година.

59. Котешица

Положај села. – Котешица је на северној страни града Ваљева и као и суседни Козличић на обема обалама реке Рабаса. Село је у шумском, брдовитом и врло неравном крају…

Тип села. – Котешица је село разбијеног типа, подељена у 4 џемата. Џемати су удаљени један од другога 500 до 600 м, а куће по џематима посве су блиске или најдаље 20м једна од друге. Џемати носе породичне називе, такве каквим се нико у селу данас не презива: Ненадовићи, Ивановићи, Петковићи и Симићи.

У Ненадовићима су: Ристићи (6 кућа), Савковићи (2), Бановићи (2), Андрићи (3), Митровићи први (4), Туфегџићи (2), Живковићи (2), Росић (1), Сокић (1) и Петровић (1). У Петковићима (Савићима) су: Јакићи (4), Којићи (3), Лукићи (2), Матићи (4) и Гашићи (8). У Ивановићима су: Аврамовићи (6), Николићи (4), Томанићи (2), Весићи (3), Максићи (2), и Тешић (1). У Симићима су: Јешићи (4), Митровићи други (3), Ђурићи (5), Малешевићи (3), Цветићи (4), Ћосићи (3), Давидовићи (3) и Пантићи (2). Џемати су поређани уз Рабас, идући с источне стране од Козличића.

У овом селу развијен је јако задружни живот. Истина нема великих и јаких задруга, али готово свака од поменутих породица има по једну задругу од 4-5 ожењених мушких глава.

Подаци о селу. – Котешица је према списку села ваљевске епархије из 1735 год имала 9 домова. Котешица по харачким списковима из 1818 год имала је 45 домова са 62 пор и 155 харачких личности. По попису од 1866 године било је 62 дома са 566 стан., докле по попису од 1874 год било је 58 домова с 597 стан. По попису од 1884 год било је 64 дома с 679 стан., докле по попису од 1890 год било је 77 дом с 814 становника. По попису од 1895 год било је 86 домова с 859 стан., докле по попису од 1900 год било је 87 домова с 900 становника и то више женских него мушких.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 10,58 а процентни 1,52%.

Име селу. – „Кутешица“ је име које је записато у списку села палешког округа, који је саставила аустријска Администрација 1737 год. У том списку записато је име Kuteschiza. Од куда је име народ изводи да је остало од Турака, пошто се држи да су у овом селу пре данашњих становника живели прави Турци.

Старине у селу. – 1) Код извора Црквенца, поред реке Рабаса, и данас се распознају неке старе зидине, у народу познате под именом „Црквине“. Зна се само ово да кад је зидана садашња црква у Бранковини, да су онда повађени споменици, плоче и басамаци с натписима и да су узидани у нову цркву, а заостале зидине су разнете. 2) Из Шапца ишао је преко села стари колски, али врло неспретни пут за Ваљево. Тај је пут из доцнијег турског доба, пошто је ранији ишао уз Јадар и преко Цера. Овај је пут раније оправљен, али је у последње доба са свим напуштен.

Порекло становништва и оснивање села. – Котешица је врло старо село, а за то нам не даје само разлога, што се она помиње у списку села из 18-ог столећа и што има трагова старих насеља, него још и старост њених породица, које је данас насељавају. Све су садашње породице досељене, али нам не умеју да причају ко је пре њих овде био и шта је било с тим породицама, да ли су замрле или се одавде уклониле. Према причама, које су врло добро очуване у маси народној, држи се да је било старих насељеника, да су се због турске најезде морали уклонити, али се не зна куда, те су досељеницима оставили пусто и чисто насеље. Од прилике оставили су онако као што прота Матеја вели, да је његова породица нашла суседну Бранковину, кад се доселила из Бирча у Босни.

Први досељеници у ово село били су 4 брата: Ненад, Исак, Сава (звани Петко) и Сима, досељени у другој половини 17-ог века из Бањана у Црној Гори због убиства очевог и заваде с Турцима. Кад су се ова четворица доселила у село нашли су, прича се, некакву турску чаршију, некакво ваљда турско село, испод садашње рабаске ћуприје, напуштено, где су се Турци одселили у градове: Ваљево, Уб и Соко. На том су се месту и они населили и прво закућили, па се после због деобе, њихови потомци разилазили на све стране и тако створили данашње село. На тадашњем месту су Ивановићи, а Ненадовићи су отишли даље низ Рабас, докле су Петковићи повукли уз Котешку Реку, а Симићи уз Рабас, ближе селу истог имена. У Ненадовиће се рачунају: Ристићи и Савковићи, а у Ивановиће: Аврамовићи, Николићи, Томанићи и Весићи; у Симиће: Јешићи, Митровићи други, Ђурићи и Милошевићи, а у Петковиће: Јакићи, Којићи, Лукићи, Матићи и Гашићи, дакле свега 59 кућа, које све славе св. Јована.

Ова велика породица не само да је имала оног бистрог старца Саву Савковића, него је дала још и ове знамените људе које је Прота Матеја поменуо у својим мемоарима: Дамњана Котешанца, који је као хајдук, из породице Ненадовића, славно погинуо на Чокешини 1804 годи; Дамњана Миленковића, који је слат пред устанак у политичкој мисији у Црну Гору и Котор руском представнику Ивелићи; Марка Кару, који је као добровољац пао у шанцу на Кличевцу 1788 год; Аазу буљугбашу, који је своје сељаке одвео и ставио под команду Јакова Ненадовића у борби на Свилеуси; Николу Живковића, који је пао при повратку са Засавице с коња у Думачу близу Шапца и др.

У ненадовиће доселили су се у почетку 18-ог века Бановићи из Осата у Босни. Бановићима су сродни: Андрићи, Митровићи први, Туфегџићи, Живкељићи, Росићи, Сокићи и Петровићи, има их 16 кућа, славе св. Лазара. Стари Бан је био мајстор, зидао је куће по околини, па се после превео браћу и породицу.

У Ивановиће су досељени Сокољани Максићи и Тешићи из Обајгоре у окр ужичком после другог устанка, дошли опет као мајстори: њих је три куће, славе св. Ђурђа.

На искрају села, до села Рабаса, населили су се од Требиња у Херцеговини данашњи Цветићи, којих има под разним презименима 12 кућа и славе св. Стевана. Стари предак доселио се као слуга у ово село, а био је прво у служби Турака у Ваљеву, па га је одатле сеоски спахија у првој половини 18-ог века населио у овом селу. Старог Цветића, прича се, звали су Ћурта, од презимена Ћуртовића, којих има данас у Сливници у Зупцима.

У селу је 90 домова од 4 породице.

Занимање становништва. – Котешани се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци ове области. Земљорадња је јако развијена и како су њихове земље по све слабе и дају недовољну количину за исхрану, то су готово сви важнији Котешани сопственици многих земаља у атару општине града Ваљева, где чак имају и своје куће. Осим тога спуштају се Ваљеву, Грабовици и по околини, па узимају земље под закуп и на њима засејавају кукуруз и друго жито и на тај начин добијају, што им треба за исхрану и за продају. Стоке, нарочито ситније, појединци доста држе, а особиту пажњу поклонили су гајењу воћњака и винограда, као и шуме. Котешани су за причу вредни људи, те су отуда изашли на глас као доста богати људи. У истини нису велики богаташи, али просечно узевши, имућни су, непрезадужени и штедљиви људи. Занате, сељаку потребне, доста уче и доста их зна по један или два заната, али се ни ради заната, ни ради наднице, не селе из свога села.

Појединости о селу. – Котешица чини сама за се котешку општину у срезу ваљевском. Судница је у средини села, црква у Бранковини, а школе нема. Гробље је по крајевима. Село нема заједничке преславе.

Цигани у Котешици (Котешки Цигани). – На Дивљем Брду, на јужној страни села, изнад Рађевског Села, у близини суднице општине грабовичке, налази се 10 циганских кућа. Цигани су вере православне, занимају се земљорадњом, ковачким занатом, а по мало и свирачином. Куће су им мањег обима од сеоских кућа, а граде им исти мајстори, који и сељацима; своје властите земље мало имају, те с тога раде другоме на надницу; а ређе узимају под закуп. Стоке никакве не држе, а сваки има по мало и свога воћа.

П.С. Котешица је имала 679 становника 1884, 1.460 у 1948, 727 у 2002, и 565 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година, уз просечну старост од 48,5 година.

60. Крчмар (Мионица)

Положај села. – Крчмар је планинско село и лежи непосредно под северним подножјем Мањена, а на обема обалама Крчмарске реке. Сеоске су куће уз Реку и то по падинама, појединих маљенских брда, спуштајући се до самог речног корита. Земљиште је брдовито, по све стрмо и шумовито…

Тип села. – Крчмар је село разбијеног типа. Куће су груписане око извора и долина њихових потока, нису даље једна до друге 20-30м. Џематске су групе удаљене по 200м.

Испод Бијеле Стене, око извора Доброша, је џемат Доброш и у њему: Радовановићи (3), Теодосијевићи (5), Грујовићи (Милићевићи) (3), Недељковићи (6) и Крстивојевићи (6). Испод ових су Абдуле: Абдулићи (Марковићи) (1), Пантовићи (1), Маринковићи (2) и Јанковићи (5). Испод Абдула, даље низ реку су Ћековићи: Ћековићи (Марковићи) (1 кућа), и Марковићи (Јевтовићи) (4). До Ћековића су Зеленовићи: Митровићи (4), и Андрићи (4). Према Абдулама на левој страни реке су Бандуле (Цветковићи) (7) и испод њих низ Реку: Тодорчевићи (7), Мрдићи (2), Петрићи (1), и Парамунци (2). По дну села, с десне стране Реке, у близини цркве су Симовићи (18 кућа).

У Крчмару је негда био задружан живот на гласу, али и данас има повећих задруга у селу: Радовановићиа 1, Јанковића 1, Марковића 1, Бандулска 1 и др.

Подаци о селу. – Крчмар је по харачким тефтерима из 1818 год имао 25 домова са 26 пореских и 71 харачких лица. По попису од 1866 год у селу је било 39 домова са 329 стан., докле по попису од 1874 год било је 40 домова са 391 стан.. По попису од 1884 год било је 52 дома са 426 стан., докле по попису од 1890 год било је 67 домова са 451 стан. По попису од 1895 год био је 71 дом са 494 стан., а по попису од 1900 годи било је 80 домова са 507 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 5,35, а процентни 1,34%.

Име селу. – За име Крчмар везана је ова народна прича, коју зна не само сваки сељак из села, него многи и из околине. Прича се да је под Доброшем, у самој Реци, била некад нека велика путничка крчма (механа), коју је држала Крчмарица Мара, она што се пева у народним песмама. Због тога што је насељено око ове крчме и село добило је има Крчмар.

Имена џемата су имена породична, управо стара презименска.

Старине у селу. – Ни у једном селу ове области нема више старих знаменитости као овде.

  • На Бијелој Стијени и данас се врло добро распознају заостаци старе српске тврђаве Бијеле Стијене, која се помиње у нашим летописима из 15-ог века. Од старог града, који је Махмуд паша разрушио 1458 године и данас су врло добро очувана платна, једна кула и на њој камена капија.
  • Испод града, низ Реку, на месту где у њу утиче један посток с Чубрице, и данас се распознају зидови и сухомеђине некадашњег градића Бијеле Стијене. По њивама и данас се изоравају остаци од судова, старог оружја, алата и камена, а мало по даље уз брдо је и старо градско гробље, само је штета што је с врло мало споменика, где и оно што има, без натписа је.
  • За битку између Душана и Маџара у овом крају прича се ово. Душан је с војском дошао на Маљен и ту заостао и војску послао низ планину да иде пред Маџаре. Цар, вели прича, за све време, докле му нису стигли гласови о добивеној победи, задржао се на Краљевом Столу, који је по њему добио име, а кад је добио извештај о битци, онда је сишао у Белу Стену и ту је сачекао војску, прегледао је и пошто се одморио, вратио се у Призрен.
  • Кроза ово село пролазио је одавна стари пут који је спајао посавске области са Поморављем. Њим се од Сремске Митровице, Шапца и Ваљева ишло за Чачак, Крушевац и даље. Ово је све до 1840 год био једини пут за Пожегу и Ужице, од тада је напуштен, кад је просечен нов пут низ Ластру и преко Букова. На овом путу под планином и данас ће сваки Крчмарац упозорити путника на зидине дома и крчме Крчмарице Маре, које су може бити из познијег доба.
  • По дну села је стара црква, која је под висом Орловцем. За зидање цркве народ везао је ову причу. У овом селу често се задржавао Краљевић Марко, где су као успомена на њега остали Маркови Чанци на Пехару, за које се прича, да их је Марков Шарац ископао својим ногама, кад му се господар жедан није могао напити воде, јер се вода није имала где задржати. У селу једанпут заноћи у цркви Крчмарице Маре, Марков брат Андрија и кад се опио, Мара наговори неке своје људе те га убију. Чуо Макрко да му је брат погинуо па дође у Крчмар. Мару убије и све што је њено растури и распрода и отиде турском цару и од њега добије ферман да зида цркву. Чим је добио ферман дошао је у село и на месту, где је био раније укопао свога брата Андрију сазида цркву, тако да је са собом донео сав материјал, пошто у овој пустињи, онда није било живе душе. Народ прича да је и данас гроб Андијин у саркофагу у десном зиду (Старац  Јовица Бошњаковић из Голупца, који ми је дао многе, одличне и поуздане податке о више села из своје околине и о више породица из тих села, причао ми је да је његов отац, оправљајући цркву после паљевине с протом Стеваном, видео својим очима узидан саркофаг Андрије, брата Краљевића Марка и да су га изнова узидали, пошто је претходно прота одржао парастос).

Црква је мала и дозиђивана: сва је од камена и изнутра живописана, неколико пута паљена и напуштана, а последњи пут је подигао и обновио прота Стеван Грбовић, који је био парох ове цркве и умро 1802 год.

Кад је ова црква постала световном црквом нико не памти, а да је била манастир очувало се у причама и у традицијама појединих породица.

Порекло становништва и оснивање села. – Крчмар је старо насеље, за доказ чега нам служи град и оне многе зидине, као и његова стара црква. Већ у почетку 18-ог века постоји име овог села у списку пограничних села овог округа, у којима је аустријска команда имала хајдучке посаде за чување границе. У том списку помиње се Kirzmar, Крчмар са 6 хајдучких кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Код старијих сељака овог краја очувана је још свежа успомена да је у то доба било мало кућа, да су се многе породице због тренутних намета и рђавих чиновника иселиле у суседни ужички округ.

Никаквих старих породица у овом селу нема, за које би се могло рећи да су старине у овом селу. За њих се прича да су се све одселиле, а и да су их мног Турци утаманили кад су град палили и рушили. За најстарију породицу у селу сматра се породица Тодорчевића или боље рећи Мрдића, јер је ово старије презиме. Тодорац је ускочио одмах преко границе у Србију из села Рутоши и с тога се цела ова породица зове и ускочка („Ускочани“). Мрдићи су се и расељавали и по овој области, има их 9 кућа, славе Св. Арханђела.

Кад и Тодорац доселио се у ово село у другој половини 17-ог века и Грујо Лимац из Душманића у Полимљу и населио се, где и данас постоји његова кућа, код извора Доброша. Његови с у потомци данашњи Лимци: Радовановићи, Крстивојевићи, Тодосијевићи, Грујовићи и Недељковићи: у селу их је 28 кућа, славе св. Луку.

Мало после Тодорца, доселио је ондашњи калуђер данашње Симовиће, као своје сроднике из Роваца у Никшићској Жупи, и населио их поред себе, на црквеном земљишту; њих је данас у селу 18 кућа, славе св. Луку.

Пред Кочину Крајину доселио се стари Абдула из Погане у никшићским Рудинама. Абдула (Марковић, Пантовић, Маринковићи и Јанковићи) има данас 9 кућа, славе св. Луку.

Бандуле Цветковићи су испод Пирлитора у Херцеговини, доселио се матори Бандула с Абдулом заједно; њих је данас 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Ћековићи су досељени из Косјерића окр ужичког, досељени као слуге после другог устанка; у селу их (Ћековићи, Јевтовићи) је 5 кућа, славе св. Ђурђа.

Зеленовићи су из Галовића округа ужичког, досељени кад и горњи: има их (Митровићи и Андрићи) 8 кућа, славе св. Јована.

Петрић је из Ст. Влаха, доселио се после устанка, слави св. Николу.

Парамунци су из Парамуна окр ужичког, има их 2 куће, славе св. Николу.

У Крчмару има 87 кућа од 9 породица.

Занимање становништва. – Крчмарци се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељаци ове области. Сва привредна занимања код Крчмараца су споредна, али најглавније занимање сваког Крчмарца је сечење грађе и извожење. Сваки се поглавито бави прерадом дрвета, тако продају дугу, јапију, луч, готова дрва или годе се и да израђују све ово и по туђим забранима. Мало их је што се занимају сточарством и некадашње крчмарске овце и говеда данас се у причама помињу. (На Дивчибарама били су кнез-Милошеви сувати, у којима је суватио своју рогату стоку. Прича се да је била силна стока, да су били обашка волови и краве за трговину, обашка краве са теладима, и обашка јунад. Чобани су били све сељаци из околине, који су као плату добијали у природи, шта је коме потребовало: вола или краву, бика или теле, или ма шта друго. Усред Дивчибара зна се и данас место, где су биле „Господарске Колибе“ и станарнице, за тим зна се чак и ко су били чобани. Чича Јовица из Голупца прича да је главни чобан-баша последњих година био Михаило Лаловић, потоњи трговац из Санковића, ове области, који је и чувену расу колубарских говеда добио од кнеза Милоша и први растурио по Колубари.

Све ово није било без утицаја на Крчмарце, пом су и сами прибавили добру стоку, а кад су добили на поклон и Дивчибаре, онда су изашли на глас с најбољом стоком од кнез-Милошеве стоке, што је случај и данас са суседним ужичким село Тометиним Пољем. Ну деоба задруга и одавање сечењу шуме и њеном прерађивању одстранило је Крчмарце од овог посла, те су га скоро и напустили). Ко има доста стоке, с њоме по цело лето проводи у Дивичибарама и пред саму се јесен спушта, али то још могу само задружне куће да одржавају. Штета што је ова привредна грана напуштена, те ће морати нагнати Крчмарце да се расељавају, јер им земљиште без стоке неће моћи доносити никаква плода.

Како сваки Крчмарац уме добро да прерађује дрво, с тога се лако одаје изучавању разноликих заната и тиме спушта се изван села и дие ради заната свуда, где га потреба буде нагнала. За данас се нерадо селе из овог места.

Појединости о селу. – Крчмар је саставни део крчмарске општине у срезу колубарском. Судница није у селу, већ у суседном Буковцу, а школа и црква су једно поред другог. Гробље је у средини села. Преслава други дан Ускрса.

П.С. Крчмар је имао 185 становника 1834 године, 426 у 1884, 747 з 1948, 485 у 2002, и 331 у 2011 години, у томе 7 млађих од 5 година (14 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 50 година.

61. Кунице (Ваљево)

Положај села. – Кунице су мало селанце, које лежи на северном крају поља Поћуте, на присојној страни прве Медвеникове косе, која се стрмо спушта у долину Јабланице. Куће су у групи, све једна поред друге, и поред сеоског пута, који иде венцем за село Совач…

Тип села. – Куће сеоске су изнад Шарана, у присојној страни косе Таре, у једној малој ували и не виде се ни с које стране, докле се њима не дође. Понека кућа каквог новијег досељеника да је изнета из ове групе ближе Јабланици или Совчу.

У Куницама су: Симићи (1), Ђурићи (4), Ђурђевићи (2), Марићи (5), Мијићи (3), Велимировићи (4), Мирковићи (2), Пејићи први (Пантелићи) (4), Ракићи (1) и Пејићи други (1).

У селу нема великих задруга, али омањих има.

Подаци о селу. – По Харачким тефтерима из 1818 год у овом селу било је 9 кућа са 12 пор и 22 хар личности. По попису од 1866 год било је у селу 17 домова са 113 стан, докле по попису од 1874 год било је 16 дом са 115 стан. По попису од 1884 било је 18 домова са 125 становника, докле по попису од 1890 год било је 24 дома са 146 стан. По попису од 1895 био је 21 дом са 155 стан, докле по попису од 1900 год, било је 23 дома са 164 стан.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 1,67, а процентни 1,25%.

Име селу. – Народ не уме да растумачи, откуда је име овом селу. Никаква прича није везана за постанак села, али по народном веровању постанак села доводи у велику давнину.

Порекло становништва и оснивање села. – Сељаци држа да је ово селанце врло старо, али да нема у њему старих породица, већ да су се одселиле у равније крајеве и преко Саве, потиснуте или од стране Турака или досељеника.

Као најстарија породица у селу сматрају се Ђурђевићи, за које под сумњом тврде да су се доселили, али не зна се одакле. Од ових Ђурђевића су они Ђурђевићи код Ваљева у Рађеву селу, овде су им род Пејићи, те их тако има 6 кућа и славе св. Ђурђа. Ми ове Ђурђевиће увршћујемо у старинце.

По досељавању најстарија је породица Симића, досељена из Зарожја, окр ужичког, у другој половини 18-ог века, пре Кочине Крајине. Симићима су сродни Ђурићи и Марићи, има их 19 кућа, славе св. Стевана.

Велимировићи, као и они, што су били у Кличевцу, па замрли, досељени су из Осата као мајстори; има их 4 куће, славе св. Арханђела.

Мирковићи и Мијићи су из Гуњака у Азбуковици; има их 5 кућа, досељени као мајстори, славе св. Јована.

Ракић је из Ситарица, прешао на своје имање после деобе у селу, слави св. Арханђела.

Пејић је из Будимља у С. Влаху прешао на своје имање после 1876 год као бегунац, слави св. Јована.

У Куницама има данас 27 кућа од 6 породица.

Занимање становништва. – Куничани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци. Најглавнија су им занимања воћарство и земљорадња, а стоке се гаји колико је потребно само за кућу. Воћа имају доста и нагло га подижу, као што су у последње доба отпочели подизати и забране. Како живе у сиромашном крају и малом селу, а на мало простора, радо се спуштају низ Јабланицу и заузимају туђе земље и на њима раде, али то исто раде на Поћути. Мало је родних година код њих, да им донесу довољно хране, већ је готово редовно морају куповати. Доста их у селу зна по какав занат, али се нерадо селе из свога села.

Појединости о селу. – Кунице су саставни део ребељске општине у ср ваљевском. Судница и школа су у Поћути, а црква у Грачаници. Гробље је на Шарану. Преслава Спасов-дан.

П.С. Кунице су имале 86 становника 1834, 125 у 1884, 215 у 1948, 77 у 2002, и 68 у 2011 години, у томе 2 млађа од 5 година, уз просечну старост од 46,7 година.

62. Горњи Лајковац (Мионица)

Положај села. – Г. Лајковац је планинско село, на десној обали Рибнице и у северном подножју Маљена. Куће су сеоске дубоко зашле уз потоке и рекавице у планини или су по увалама између појединих брада или су дуж рекавица и реке Рибнице…

Тип села. – Г. Лајковац је село потпуно разбијеног типа. Куће сеоске су у џематима – близу један другоме, где им одстојања често пута нису већа од 20-30м. Главни џемати су: Брђани до Планинице, растурени у мање џематиће по увалама и вртачама између појединих брда, Чечево над Рибницом, Поточари уз Илића Поток, Дирек у средини села, при ушћу Илића Потока у Паклешницу и Речани низ Паглешницу и њене леве притоке.

У Брђанима су: Шарчевићи (2), Средојевићи (8), Ђоковићи (2) и Симунићи (3). У Чечеву су: Бошковићи (5), Јовановићи (1), Вуковићи (1), Грезалци (Јованчићи) (9), Вујовићи (1), и Савић (1). У Поточарима су: Вукићевићи (2), Новаковићи (4), Муштеријићи (1), Петровићи (3), Мишовићи (1), Гајовићи (1) и Младеновићи (1). У Диреку су: Шујдовићи (6), Ковачевићи (4), Миливојевићи (4) и Теофиловић Гендић (1). У Речанима су: Коларовићи (3), Ковачевићи (3), Јелићи (12), Глишићи (6), Мијљ5офићи (2), Јелесијевићи први (1), Милетићи (2), Маринковићи (1) и Јелесијевићи други (2).

У овом селу је развијен задружан живот. Мало која кућа да није задружна. Повеће су задруге: Ковачевића 3, Шујдовића 1, Мишовића 1 и Вуковића 1. Од свих задруга највећа је Вуковића, која има преко 40 чељади у кући, остале су мање.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 године Горњи Лајковац (Влајковац) имао је 13 домова. Г. Лајковац је по харачким тефтерима из 1818 године имао 28 домова са 35 пор и 89 хар лица. По попису од 1866 год било је 50 домова са 516 стан., докле по попису од 1874 г било је 59 домова са 555 стан. По попису од 1884 год било је 70 дома са 611 стан. По попису од 1895 год било је 78 дом са 629 стан, а по попису од 1900 год било је 86 домова са 694 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 6,53, а процентни 1,11%.

Име селу. – Још у почетку 18-ог века у списку села овог округа, који је саставила београдска аустријска Администрација ово село се назива Flaikovce. И код Вука у „Даници“ где су одштампани харачки тефтери из 1822 год ово село се назива Влајковци. М.Ђ. Милићевић у својој „Кнежевини Србији“ пише ово село Горњи Влајковац. И дан данас понеки старији човек из околине изговара име селу Влајковац, а и Влајковци. По народном тумачењу име селу дошло је од имена Влајко, а ко је био тај Влајко, да ли је доселио се или није, да ли је од које данашње породице или није, то нико не уме да објасни.

Имена џемата су или по месту на коме су данас или по месту досељења, тако: Брђани, Речани, Поточари и Дирек су имена џемата по месту где су куће, Чечево је по имену села, одакле се доселила његова најстарија породица.

Старине у селу. – 1) Уз реку Паклешницу, под брдом Удљиковцем, пола км делеко од става Манастирице и Паклешнице, налазе се развалине некакве старе цркве, које се зову Црквине и поред којим има одлична вода Црквенац. За ове зидине, код којих се данас скупљају младим петком знатне масе околног света ради исцељења од сваког недуга, везана је једна народна прича. Народ прича да је црква била подигнута пре Косова, да је овим путем, поред цркве, прошла мачванска војска која је ишла за Косово, и да се овде причестила, кад су војници беса ради, на врхове својих копаља набадали нафору и тако је узимали, због чега их је Бог казнио, те су пропали и није се ниједан вратио. Данас су код ове црквине сељаци оградили једно месташце, на коме чине молитву о преслави. 2) При врху Илића Потока налази се једно место, које се зове Старо Село. Народ прича да је на овом месту био стари Лајковац, да су ту и данас најстарије куће и породице. 3) Уз Краварички Поток, па преко Маљена, у турско доба био је лепо одржаван пут, којим се прелазило из колубарске долине у моравску. На овом путу и данас има старе калдрме, која је доста искварена. Поред овог пута гради се данас нов пут Мионица – Пожега. 4) Да поменемо да је у доба аустријског провизоријума на Маљене била погранична караула, од које данас нема ни трага.

Порекло становништва и оснивање села. – Лајковац се спомиње у списку пограничних села, као село са 7 кућа и 4,5 часа удаљено од Ваљева. Већ у почетку 18-ог века постоји село Лајковац, али му народ даје још већу старост, он држи да је село постојало и пре Косова. Најстарија породица у селу, која је била за време Косова, јесу Илићи, на које се очувала успомена у имену потока, где су им куће биле. Илића нема ниједног у селу, они су се иселили у Непричаву у Тамнави и тамо их има и данас. Друга опет тако стара породица, која се као и прва расељавала, јесу данашњи Гајовићи у Старом Селу. Гајовић је врло старо презиме, а њима су род Перовићи и Муштеријићи (Муштеријићи прозвати по неком претку, опасном зликовцу, којега су прозвали Муштерија због претеране лакомости и крвожедности), две најстарије хајдучке породице, има их 4 куће, славе св. Ђурђа. У Гајовиће се пре 35 година призетио Мишовић из Кучина у Полимљу, слави св. Ђурђа.

Као најстарији досељеници сматрају се Средојевићи (или Спахијићи) које је сеоски спахија населио, досељени пре почетка првих аустријских ратова из Заостре у Полимљу; њих је у селу 8 кућа, али има их и расељених, славе св. Игњатија.

Некако у исто доба, кад и Средојевићи, доселили се и Грезалци и Чечевци и испод њих населили. Грезалци су назвати по томе, што им је предак био врло вешт зидар грезлом; досељени су из Дробњака, данас се сви по некој баби, која их је одгајила и која им је закућила, зову и Јованчићи; има их 9 кућа, славе св. Ђурђа.

Чечевци су Бошковићи, стара свештеничка породица, потомци попа Милутина Бошковића, досељеног из истоименог места из Озринића у Црној Гори, а расељавали су се, и славе св. Арханђела. Бошковића има 6 кућа и у њих се призетио Савић из Ковачица ове области, од породице Савића (Врца), слави св. Јована, и Вујовић, досељен из Точа у Полимљу, после Разуре Бабинске, слави св. Ђурђа.

Покренути општом сеобом доселили су се у ово село пред крај 17-ог столећа: Ковачевићи, Чутурџије и Шујдовићи. Ковачевића предак Петроније и његов праунук Обрад били су ковачи и од тог доба ова породица имала је увек по једног ковача, што је и данас случај. Њихов се предак доселио из Дробњака у Јабучје па после дошао овде и то се у истој години. Ковачевићи су врло разграната породица; има их свуда по Србији, а и по овој области. Из ове породице бивало је попова, трговаца, професора и учитеља. У селу их је данас 11 кућа, славе св. Ђурђа.

Чутурџије су досељене из села Рађевића у Полимљу; њих је у селу данас 12 кућа под разним презименима, али најпознатије је презиме Глишић, славе св. Ћирила. (Предак увео вртети чутуре, па и синови од оца изучили. Као што породица Ковачевића има по једног ковача, тако и ова породица има по једнога који уме да врти чутуре)

Шујдовићи су досељени из села Бистрице. Предак им се доселио као хајдук (и скоро је био хајдук Шујдовић из ове породице); њих има 6 кућа, славе св. Луку, али има их и одсељених. (предак због малог раста, крутуљавост и окретности, као хајдук прозван Шујдо, па после остало такво презиме).

У Чутурџије призетио се предак данашњих Јелесијевића других, досељен из Мршељи, окр ужичког пре 5 год., има их две куће, славе Ђурђиц.

У Шујдовиће се призетио Младеновић, досељен уз Бабинску Разурз из Бистрице у Полимљу, слави св. Луку.

Пред почетак првог аустријског рата с Турцима доселио се предак данашњих Јелића због освете, с целом породицом, и населио се, где је и данас. Јелића има 13 кућа, славе св. Лазара, а досељени су из Миљевића у Потарју.

У доба Кочине Крајине ускочили су у ово село Коларовићи из Бабина у Полимљу, а пред први устанак Вукићевићи из истог села и Новаковићи из Бучја до Таре. Све су ово били бегунци с породицама; Коларовића има 4 куће, славе Мратин – дан, Вукићевића 2, славе св. Луку, а Новаковића 4, славе св. Стевана.

У првом устанку за време ратовања око Сјенице, отуда се доселио предак данашњих Симунића, њих је 3 куће, славе св. Марка.

После првог устанка доселили су се Шарчевићи из Звезда у Полимљу као слуге, данас их је 2 куће и славе св. Николу.

Ђоковићи и Миливојевићи су једна породица досељени уз Бабинску Разурз из Звезда у Полимљу. Први се населили у Чечеву, а други се призетио у Миливојевиће (Ковачевће) у Диреку. Првих је 2 куће, а других 1 и славе св. Ђурђа.

Вуковића задруга доселила се пре 80 год из Кремана у Ст. Влаху и населила се на купљеном имању у Чечеву, слави Ђурђиц.

У Г. Лајковицу има 93 дома од 20 породица.

Занимање становништва. – Лајковчани занимају се свима привредним занимањима, којима и остали сељаци ове области. Земљорадњом се баве у велико, али им није у стању да да све, што им је потребно за храну, с тога слазе у долину Љига, Тамнаве и Колубаре и тамо узимају земље под закуп и обрађују, те тако налазе хране и за продају. Сточарство је јаче развијено него у Крчмару, од прилике као и код Брежђанаца, с тога лета проводе по Маљену, а зиме и пролећа по Рибници, Љигу и Колубари. Мало је који од сељака да не зна по који занат, сваки радо учи, те и с те стране привређује и кућу своју унапређује, тако има: ковача, столара, опанчара, колара, качара, зидара, бравара и стругара.

Лајковац је богат шумом, па су његове шуме научиле Лајковчанина, да је прерађује и продаје, с тога су у овом послу, као и Крчмарци, чувени радници, који се доста и цене. Лајковчанин, има ли земље у ком другом селу и је ли му ово село равније, одмах се, чим изађе из задруге, сели из свога села и оставља га, те тако их има на више места.

Појединости о селу. – Лајковац је саставни део брежђанске општине у срезу колубарском. Судница и школа су у Бријежђу, а црква је у Крчмару. Гробље је издељено по крајевима. Нема заједничке преславе.

П.С. Горњи Лајковац је имао 165 становника у 1834, 557 у 1884, 1.044 у 1948, 446 у 2002, и 367 у 2011 години.

68. Лајковац (Доњи Лајковац?)

(Овај се Лајковац зове просто Лајковац за разлику оод Г.Лајковца и Доњег, који је одмах испод овога, само преко Колубаре и у Тамнави)

Лајковац је крајна источна тачка ове области, у оном углу, који гради Љиг са Колубаром. Цео овај крај при ставама ових двеју река, с ваљевске стране, зове се Кључ, те према томе и село је у Кључу. Куће сеоске су или по падинама оних благих узвишица око Боговађе, које се поступно спуштају и губе у Кључу, или су са свим спуштене у саму раван. Знатније узвишице су: Пусто Брдо до Прњавора, Падине до Латковића, Тубећак под Боговађом, Косе у селу и Предор до Врачевића.

Тип села. – Лајковац је село растуреног типа. По целом атару и равници, као и по брду, растурене су куће без икаквог реда тако, да се ретко где могу наћи по две до три заједно, које представљају неко ближе сродство. Према овоме и оно љишко село нема џемата, као и сва друга поред њега, а највише с тога што су ово новија насеља, која се попуњавају новијим досељеницима из ове области и са стране.

У Лајковцу су: Ранковићи (2), Петровићи први (1), Миловановићи (2), Благојевићи (1), Павловићи (8), Јевтићи (7), Будимировићи (1), Радовановићи (1), Јовановићи (1), Радојичићи (1), Јанићи (1), Хаџићи (2), Максимовићи (1), Теодосијевићи (1), Божићи (1), Лазићи (1), Ђурићи (1), Будимировићи (2), Андрићи (4), Илићи први (2), Недељковићи (1), Влајићи (1), Ракићи (2), Петровићи други (1), Ђорђевићи (1), Крштенићи (1), Милутиновићи (2), Илићи други (2), Живковићи (1), Миливојевићи (3), Радојичићи први (1), Срећковићи (1), Крстићи (1), Мишковићи (3), Савчићи (1), Радојичићи други (2), Милекићи (1), Павловићи (Маринковићи (2), Кикојевићи (1), Крстивојевићи (1), Чолаковићи (1), Нешковићи (1) и Петковићи (1).

Задружан живот није развијен у овом селу, а од куда се може развити, када су готово све скорашњи и појединачни досељеници.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 у овом селу, које се писало „Влајковци“, био је 21 дом са 24 по и 56 хар лица. По попису од 1866 год било је 35 домова са 215 станов, докле по попису од 1874 био је 41 дом са 225 стан. По попису од 1884 год било је 50 домова са 255 стан., докле по попису од 1890 год било је 52 дома са 262 стан. По попису од 1895 год било је 53 дома са 284 стан, докле по попису од 1900 год био је 71 дом са 388 становника.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 6,12, а процентни 2,26%:

Име селу. – Име селу је, као и првом Лајковцу, било Влајковци, а дошло је отуда, што су га неке старе породице из Горњег Лајковца прво населиле, али које су се у току времена изгубиле или замрле, па их данас нема.

Порекло становништва и оснивање села. – Народ овог краја очувао је врло добро у својој успомени сва зверства, која су Турци чинили са манастиром Боговађом, њеним духовницима и светињама, као и народом. Код њега су свеже приче о овим покољима и јурењима, која су била најјача пред крај 18-ог века. Много је ово утицало на становнике овога првог села до Боговађе. С чега су старији становници морали напуштати куће и бегати у колубарске шуме округа београдског, а одатле се враћати или одлазити може бити даље. Ну поред тога има једна стара породица овог села, која је бегала и понова се вратила, то су тако звани Филиповићи, досељени у ове крајеве од некуда од старо-србијанске Митровице, још у општој сеоби, уз некаквог свога сродника калуђера, који, кад га је братство боговађанског манастира примилио под своје окриље није хтео даље ићи, него и своју породицу задржао и овде населио. Филиповић се нико не зове, а изгледа да је Филип био родоначелних породице. Они се данас зову разним презименима (Ранковићи, Петровић први, Миловановићи, Благојевићи, Павловићи, Јевтићи, Хаџић и Радовановић) осим једног јединог, који живи у Ваљеву и који је сам узео ово старо презиме. Овде их је 22 куће, славе св. Николу.

У ову су се породицу призетли: Будимировић од Будимировића из овог истог села, слави св. Николу, а своју славу оставио;

Јанић из Тодориног Дола, слави св. Николу;

Хаџић други је Филиповић из Бријежђа, слави св. Алимпија и св. Николу;

Јевтић из Попадића, слави св. Николу, своју славу оставио;

Радојичић од Радојичића из истог села, своју славу оставио, па примио св. Николу;

Јовановић из Берковца, слави св. Николу.

Све су ово досељеници из последњих година 18-ог века.

Од старијих сеоских породица, досељених пред крај 18-ог века, у Кочиној Крајини, јесу други Филиповићи (или доњи Филиповићи, Равничари). Они су досељени из Звезда у Полимљу; има их у селу (а и расељених) под разним презименима (Влајић, Петровић други и Ђорђевић) 5 кућа, славе Ђурђиц.

У ове Филиповиће призетили су се: Крштенић, досељен из Срема као манастирски слуга, и Недељковић из Росића окр ужичког, славе Ђурђиц. Оба су досељеници из последњих година прошлог века.

Будимировићи и Андрићи (и Илићи први) су досељени у првом устанку из Жидовића у Потарју; има их 8 кућа, славе св. Стевана.

Миливојевићи и Радојичићи (Радојичићи су: Срећковић, Крстић и Живковић) досељени су кад и Андрићи са Вардишта у Ст. Влаху и за себе кажу да су „ускочани“; има их 7 кућа, славе св. Јована.

После другог устанка досељени су Максимовићи и Божићи (Божићи су: Лазић, Ђурић и Теодосијевић) из Г. Лајковца од породице Ковачевића; има их 5 кућа, славе св. Ђурђа. Доселили су се на раније у задрузи купљено имање.

Павловићи или Маринковићи су досељени у првом устанку из Шљиванског у Потарју: данас их је две куће, славе св. Срђа.

Мишковићи (Милошевићи, Стојановићи и Савчић) су из К.Луке од тамошњих Мишковића, има их 4 куће, славе св. Арханђела.

Радојичићи други и Радојевићи су из Цветановаца од тамошњих Гаврановића; има их 2 куће, славе св. Симеуна;

Милекић и Петковић су из Планинице; први славе св. Саву, а други В. Госпођу.

Сви су дошли после деобе у своме селу на готово имање.

Кикојевић је из Нишићске Жупе, доселио се после 1878 г, слави св. Луку.

Крстивојевић је од Крстивојевића у Крчмару, слави св. Луку.

Чолаковић и Нешковић су најновији досељеници из Аџибеговца у смедеревском округу, досељени због немаштине: први славе св. Петку, а други Мратин-дан.

У селу је овом од пре 60 год породица Милутиновића (и Илића другог) досељена из Команица на своје имање: има их 4 куће, славе св. Димитрија.

У селу је 73 куће од 23 породице.

Занимање становништва. – Лајковчани су земљоделци. Немају занатлија у својој средини, а надниче по селу и код манастира.

Појединости о селу. – Лајковац је саставни део боговађске општине у срезу колубарском. Судница, школа и црква су у Боговађи. Гробље је у средини села. Нема заједничке преславе.

П.С. Доњи Лајковац је имао 255 становника у 1884, 656 у 1948, 494 у 2002, и 415 у 2011 години, у томе 8 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,5 година.

64. Латковић (Љиг)

Положај села. – Латковић је на истоку од Врачевића у долини реке Љига. Куће сеоске нису у равници него по пристранцима оних повијараца, који из Врачевића и Бошњановића спуштају се у љишку долину…

Тип села. – Латковић је, као и сва љишка села у равници, растурено село. Куће нису груписане, чак ни сродне нису у близини већ су растурене по свима крајевима села, нове куће граде се на оним местима где су имања, те тако ово село не може да има џемата.

У Латковићу су: Павловићи (12 кућа), Митровићи (1), Митровићи други (5), Савићи (6), Антонијевићи (4), Станојчићи (1), Филиповићи (5), Петронијевићи (2), Петровићи први (4), Перишићи (4), Богдановићи (1), Петровићи други (1), Јовановићи (2), Томићи први (2), Томићи други (2), Даничић (1), Полић (1), Стојковић (1), Белић (1), Милошевић (1) и Стевановић (2).

У селу је слабо развијен задружни живот. Има малих задруга, али их овде не вреди ни помињати, јер никад у овом селу није ни могло бити великих задруга.

Подаци о селу. – Латковић је по харачким тефтерима из 1818 год имао 17 домова са 22 породице и 41 хар личности. Према попису од 1866 год било је 36 дом са 234 стан, докле по попису од 1874 год било је 43 дома са 241 стан. Према попису од 1884 било је 43 дома са 264 стан, докле према попису од 1890 год било је 45 дом са 307 стан. Према попису од 1895 год било је 55 домова са 321 стан., докле према попису од 1900 год био је 61 дом са 353 стан.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 3,94, а процентни 1,39%.

Име селу. – За име селу везана је ова прича. Прича се да је име селу од неког Влатка, који се први доселио у ово село, па се његови потомци звали Влатковићи, па тако и село и тек се доцније изметнуло у Латковић.

Порекло становништва и оснивање села. – По причању старих људи и ово село је основано од стране калуђера манастира Боговађе. Кад би калуђери били изгоњени од стране Арнаута или Турака из појединих манастира у Старој Србији, онда су бегали на север и где би нашли склониште за себе, вечито су гледали да ту доведу и своју породицу и да је поред себе населе. Изгледа да је тако постало и ово село.

Прве породице, које су боговађански калуђери крајем 17-ог века населили у Латковићу, биле су преци данашњих Савића (Влатковића), пореклом из неких оближњих села код Пећи у Ст. Србији. Савића има данас у селу под разним презименима Савићи, Митровићи други, Антонијевићи, Станојчићи, Филиповићи и Петронијевићи, 23 куће, славе Св. Николу.

Павловићи су одмах после Савића дошли из Трудова у Ст. Влаху, има их 12 кућа и славе св. Арханђела. У њих се призетио Митровић први из Крчмара, слави св. Арханђела.

Перишићи су досељени из Сушице ове области; има их 4 куће, славе св. Ђурђа; досељени су у Кочиној Крајини.

Сви други су доцнији досељеници, досељеници врло малим делом из прве половине 19-ог века, више из друге половине.

Досељеници од 1820-1860 год су: Петровићи први досељени после деобе у селу на своје раније имање из Команица ове области; има их 4 куће, славе св. Димитрија.

Томићи први су из Смрдљиковца окр београдског, има их 2 куће, славе св. Арханђела.

Томићи други су из Точа у Полимљу, има их 2 куће, славе св. Луку.

Јовановићи су из Качера у Ст. Влаху, има их 2 куће, славе св. Николу.

Стевановићи су из Мартинића у Црној Гори, има их 2 куће, славе св. Петку.

Досељеници после 1860 год:

Даничић из Славковице ове области, слави св. Лазара.

Полић из Рибашевине окр ужичког, слави св. Николу.

Милошевић је из Соколовића у Д. Полимљу, слави Мратин-дан.

Белић је из Рудог у Д. Полимљу, слави Ђурђиц.

Стојковић је из Марковца, окр смедеревског, слави св. Арханђела.

Богдановић је из Н. Аџибеговца, окр смедеревског, слави св. Луку.

Петровић други је из Бистрице у Полимљу, слави св. Луку.

У Латковићу има сталних 59 кућа од 16 породица, где нису урачунате привремено настањене породице, које су већином досељеници последњих година из моравске области, округа смедеревског.

Занимање становништва. – Латковчани занимају се свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Главно је занимање земљорадња и она даје довољно средстава за живот, али љишке богате аде и луке јесу одличан извор за добру жетву и сељацима горњих села ове области.

Појединости о селу. – Латковић је саставни део боговађске општине у ср колубарском. Судница и школа су у Боговађи, а цркви село иде у манастир. Гробље је у средини села и заједничко.

П.С. Латковић је имао 138 становника у 1834, 264 у 1884, 704 у 1948, 443 у 2002, и 439 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,2 године.

65. Лелић (Ваљево)

Положај села. –Лелић је на североисточном крају Лесковичке Висоравни, а на јужној страни од града Ваљева…

Тип села. – Лелић је село збијеног типа. Куће овог села су на Брду и северној падини његовој, све су једна до друге на растојању од 10-30м, са малим окућницама, затим с брда спуштене у долину Бошњачког Потока и ту опет једна поред друге и отишле до врха потока. Изузетак од овога су оне новије куће, које су саграђене по имањима, а то су куће најновијих досељеника. И ако је Лелић овако збијен, ипак се у њему издвајају поједини џемати: Бошњаци, Брђани, Матићи и Мишковићи.

У Бошњацима су: Велимировићи (4), Радосављевићи (8), Бојанићи (3), Крстићи (9) и Ћосићи (1). Бошњаци су у врху потока и то с обе стране његове под узвишицом Грабовцем. У Брђанима југоисточно од Бошњака су: Радојичићи (3), Јанковићи (2), Остојићи (2), Недићи (5), Табићи (2) и Зарићи (3). Матићи су: Матићи (14), Давидовићи (6), Миливојевићи (1), Радовановићи (2) и Ћосићи (1). Мишковићи су: Мишковићи (12), Зарићи (1) и Николићи (1).

Раселице су: Божовићи (2) и Савићи (3), на Калуђерском Брду, Ракић (1) у долини Граца, Матић (1) до Богатића и Спасић (1) на Марковцу.

У Лелићу нема данас већих задруга, као што их је некада било.

Осредње су задруге: Бојанића (1), Радојичића (1) и Мишковића (1).

Подаци о селу. – Према списку села из ваљевске епархије од 1735 год Лелић је имао 9 домова. По харачким тефтерима из 1818 год Лелић је имао 17 домова са 40 пор и 104 хар личности. По попису од 1866 год било је 45 домова са 475 становника, а по попису од 1874 год било је 50 домова са 479 стан. По попису од 1884 год било је 90 домова са 665 стан., а по попису од 1890 год било је 84 дома са 651 стан. По попису од 1895 год био је 101 дом са 768 стан., докле по попису од 1900 год било је 90 домова са 718 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 5,63, а процентни је 1,12%.

Име селу. – За име селу везано је ово народно предање. Прича се да су прве досељене породице у селу звала се Лелићи, па је отуда дошло и име селу.

Имена појединих џемата су или по презименима: Мишковићи, Матићи, или по месту досељења Бошњаци или по месту насељења Брђани.

Старине у селу. – 1) Најлепша знаменитост овог села је стара црква у Ћелијама. Ћелијама се зове источни крај села и све кршевите падине Граца. Ипод Ћелијског и Калуђерског Брда налази се једна мала зараван од 15а и на тој заравни црква и њене зграде. Црква је од камена с једним кубетом и новијег порекла. Стара је црква паљена и неколико пута харана и пљачкана у 18-ом и у почетку 19-ог века. Некад је била манастир, а данас је световна црква, а оваква је од 1837 године.

Поред црква са десне стране њене, одмах до западних врата, сахрањен је подгорски војвода Илија Бирчанин, коме је надгробна плоча излупана и разнета, ма да ју је Кедић потоњи војвода, о свом трошку наместио. Црква ћелијска има велико имање, које је већином пошумљено, а од кога је знатан део и отуђен.

(2) У западном крају села, на узвишици Грабову, у једној приватној шуми (забрану), има неко старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље. У забрану налазе се неки стећци, усађени подубоко у земљу и без натписа.

(3). Кроза средину села, поред Љутенца и уз Прљушу, па преко Марковца и Вране водио је стари пут за Ваљево. Овај је пут до наших дана био једини пут, којим су сва села с Лесковичке Висоравни и суседна села из окр ужичког спуштала се Ваљеву, а данас је замењен новопросеченим путем Ваљево – Јелова Гора – Ужице. Овај је пут у турско доба био врло важан и Турци од Ужица и Вишеграда једино су ишли овим путем, с тога је сав калдрмисан и добро одржаван у то доба. Овим је путем прошла аустријска војска из рата 1788 год., кад је у овом селу и био главни логор аустријске војске.

(4) На северној страни овог села, над устима самог Ваљева, диже се знатана, данас огољен вис Врана. На овом вису био је логор аустријске војске из рата 1788 год а ту има и његових шанчева. С овог су виса сишли Кедићеви војници у половини фебруара 1804, и запалили предграђа града Ваљева: Баир, Видрак и Брђане. Шанчеве на овом вису опоравио је и из њих нападао и опсађивао Ваљево и Кнез Милош 1815 год. Данас се шанцеви слабо распознају и били су близу извора Вране и до Стрмне Горе, поред старог пута.

Порекло становништва и оснивање села. –Лелић је врло старо село и налазимо га као таквог у познатом списку села ваљевског округа из 1737. Велику старост доказују не само поједине старине, очуване у овом селу, него и традиције народне у пореклу појединих породица.

По причању и традицијама народним Лелић је био хајдучко насеље. Њега су у 17-ом веку насељавали хајдуци, који су хајдуковали и предусретали караване турске, пљачкали и убијали на путовима поједине Турке од овог села, па све до Ужица и Дрине. Ових хајдучких породица нестало је крајем 17-ог столећа, оне су све иселиле у равнија места овог округа и Срем, те је тако село остало пусто.

Најстарији досељеници овог села, досељени пред крај 17-ог века, после исељених старијих становника овог села, јесу данашњи Зарићи. За њих се зна да су дошла два брата и засновали две куће у близини данашњег Љутенца; њих је данас 4 куће и славе Зачеће св. Јована (23.9), а досељене су из Пјешиваца у Црној Гори.

На годину после Зарића доселила су се у ово село три брата: Матија, Милорад (Мишко) и Давид Лелићи, да ли из места Лелића или као Лелићи из Бањана у Црној Гори, не зна се тачно, и населили се поред Зарића код данашњег Језера у Потоку. Од ова три брата су готово све породице овог села и има их растурених у свима џематима: Матићи, Мишковићи, Давидовићи, Радојичићи, Јанковићи, Табићи, Недићи (само 3 куће), Остојићи, Миливојевићи и Ћосићи јесу све стари Лелићи, који су се знатно и расељавали по доњим селима ваљевског округа, у селу их је 50 кућа и све славе св. Николу.

У почетку 18-ог века доселили су се из Скадра у Царини окр подринском данашњи Бојанићи, назвати по речици Бојани у Скадру. Они су се доселили по врху потока и данас се зову: Бојанићи и Крстићи или само Бојанићи; у селу их је 12 кућа, славе Михољ-дан. Бојанићи су иста породица са Мојићима у Брезовицама, а и заједно су се доселили. И Бојанићи су се расељавали из овог места.

Пред Кочину Крајину доселили су се Бошњаци из Осата, из близине Сребренице, где су раније дошли из З. Босне и населили се поред Бојанића у врху Потока, који добива њихово име. Бошњаци су: Велимировићи и Радосављевићи, има их 12 кућа и славе св. Николу.

После другог устанка предак данашњих двеју кућа Недића сишао је из села Бухара изнад Ужица и призетио се у старе Недиће, чије је презиме примио; њих је данас две куће, славе св. Луку.

Божовићи су досељени уз Бабинску Разуру с Бијелих Брда у Стар. Влаху и населили се на купљеном имању на Калуђерском Брду: има их 2 куће и славе св. Јована.

Савићи су из породице Савића из Лесковица сишли на Калуђерско Брдо, пошто су претходно дали своје имање у селу у замену за ово; има их 3 куће и славе св. Јована.

Ракић је сишао из Лесковица и населио се у Грацу, слави св. Ђурђа.

Матић из суседног села Богатића и после деобе дошао на своје имање, слави св. Николу.

Спасић је из Лесковица сишао после деобе у селу на своје имање на Марковцу, слави св. Ђурђа.

У селу Лелићу је данас сталних 88 домова од 10 породица.

Занимање становништва. – Лелићани се занимају свима привредним занимањима, којима и суседни сељаци ове области. Његово је земљиште неродно, само кишних лета да понешто роди, иначе су често неродне године, које не доносе ни толико колико треба за исхрану домаће чељади. Због овога су Лелићани принуђени или да се одају другим занимањима или да се селе из свога села. Готово свак Лелићанин зна по какав занат или се одаје рабаџијању. Најчешћи су занати: зидарски, тесачки, коларски, ковачки и др.

Ну како ни занати, ни друга споредна занимања нису у стању да подмире све радове домаће потребе, то се Лелићани исељавају или своју мушку децу дају у службу или на занате и трговину, те се тако и не враћају у село. Готово свако село у Тамнави и Посавини има понеког Лелићанина, који је чак задржа и име свога села и тако се презива.

Појединости о селу. – Лелић је саставни део лелићске општине у срезу ваљевском. Поред овог села у састав исте општине долазе и ова села: Стубао, Сандаљ, Стрмна Гора и Сушица. Судница је код Љутенца, где су некад биле старе куће, и ту је и школа. Црква је у Ћелијама. Гробље је заједничко и поред школе на Љутенцу. Лелић преславља Николаје (9 мај).

Бобија. – Бобија је циганско насеље овог села. На северној страни Калуђерског Брда, поред старог пута, на плећима виса Бобије насељени су Цигани, чије насеље носи општи назив Бобија. На Бобији има данас 30 циганских кућа, саграђених готово једна уз другу, на растојању од 1-5м. Куће су изнад једне вртаче, која је до скора била испуњена водом, а саграђене су по угледу на сеоске куће, којима с поља ништа не уступају.

Ови су Цигани прво били настањени у селу Лелићу, на Марковцу, на имању једног ваљевског трговца, па их је он иселио на Бобију, где су до имања дошли куповином. Старином су ови Цигани из источних крајева Србије, а овде су застали у турско доба. До 1880 год били су скитачи, а тек 1882 год настанили су се стално у овом селу. На Бобију су сишли 1891 г и тад су примили хришћанску веру. Главна су им занимања свирачина и надничење појединачно или у групама по суседним селима.

Бобија је на атару села Лелића и на имању овог села, а није с овим селом у општини, већ пошто је изнад самог села Седлара, придодата је општини јовањској, као ближој.

П.С. Лелић је имао 285 становника у 1834, 665 у 1884, 1.190 у 1948, 568 у 2002, и 483 у 2011 години, у томе 21 млађих од 5 година уз просечну старост од 46,5 година.

66 Лесковице (Горње и Доње, Ваљево)

Положај села. – Лесковице су на јужном крају простране Лесковачке Висоравни. Село улази дубоко и у пограничне ове области, те је отуда и право планинско село и највише насеље у овој области. Село је на висоравни или по плећима појединих планинских узвишења или по увалама између појединих брда…

Тип села. – Лесковице су највеће село у овој области, оне су потпуно разбијеног типа. Село је углавном подељено на три велика краја: Малештане, Сојчане и Гајчане. Сваки крај подељен је на џемате, где сваки џемат чији за је седну породицу. Џемате одваја долина или каква незнатна вртача: они су удаљени један од другога од 10-300м, а куће у џематима су тако близу једна друго, да нигде нису даље од 20м.

Главни део села, управо средина села,  и најстарије сеоско насеље је око Бунара, а то су данас Малештани с овим џематима: Тауре, Ковановина, Красојевац, Кулина, Бунарци, Загорје, Орашје, Дрињак, Стајчин До, Мокра Раван, Тодорово Брдо и Милашиновица.

Други део села је око извора Хајдучице и Црвене Воде и ту су Сојчани са 2 џемата: Пивљанима око Хајдучице и Сојчаница око Црвене Воде.

Трећи део села је око Ћебског Језера, извора Каменице и долине Слибана, а ту су џемати: Ћебићи, Савићи, Божићи и Милетићи.

У Таурама су: Јаковљевићи (5 кућа), Пантелићи (2), Марковићи (4), Савићи (6), Радовићи други (6), Обрадовићи (1) и Илићи (1). У Ковановини су: Митровићи (5), Радовићи први (6), и Арсићи (5). У Красојевцу су: Вилотијевићи (6), и Остојићи (8). На Кулини су: Кулинчевићи (7) и Антонијевићи – Буковци (6). Бунарци су: Илићи (5), Павловићи (3), Марковићи (6), Андрићи (8), Мирковићи (1) и Кушаци (9).

Малештани Планинци су: на Тодоровом Брду Марковићи (6к), за Маглешом: Пејићи (2), Радовићи (1); на Грацу: Максимовићи (1), Божићи (1); на Милашиновици: Кушаци (3), Настић (1), и Ђуровић (1), у Стајчином Долу: Ђођовци (Андрићи) (4), Бошњаковић (1), и Ранковић (1); у Забави: Обрадовићи (6), Мишићи (1); на Мокрој Равни: Гајовићи (3), Павловићи (1), Пејићи (1), Годићи (1), Илић (1), Станић (1) и Спасићи (7); на Равној Гори: Мишићи (2), Миловановићи (3), и Зекићи (3); у Орашју су: Годићи (4), Ђуковићи (4) и Филиповићи (3). Малештани Планинци су раселице доњих око Бунара.

У Сојчаниским џематима су ове породице:

  • У Сојчанима: Лазаревићи (8), Спасојевићи (4), Петровићи (6) и Максимовићи (9);
  • У Пивљанима: Јаковљевићи (Џолићи) (6), Павловић (1), Грујовићи (1), Мијаиловићи (1), Арсенијевићи (6) и Трипковићи (9).

У Гајчанским џематима су ове породице:

  • У Ћебићима: Ћебићи (8) и Кедовци (5);
  • У Божићима: Божићи (Јовановићи) (5), Савићи (10), Панићи, Крсмановићи, Митровићи и Тешићи (11).
  • У Милетићима: Милетићи (2), Гавриловићи (3) и Петровићи (1).

Сојчани и Гајчани чине Д. Лесковице, а Малештани са свима Планинцима чине Г. Лесковице.

У Лесковицама је врло добро развијен задружан живот. Знатније и повеће задруге су: Андрића 3, Мирковића, Божића 1, Лазаревића 1, Спасојевића 1, Џолића 1, Марковића 1 и Миловановића 1.

Подаци о селу. – По харачким тефтерима из 1818 год било је 55 домова са 79 пор и 178 хар личности. По попису од 1866 год било је 126 домова са 1.104 стан., докле по попису од 1874 год било је 155 дом са 1.254 стан. По попису од 1890 било је 187д са 1.582с, докле по попису од 1895 било је 216д са 1.763с, докле по попису од 1900 год било је 256д, са 1.840с.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 22,76, а процентни 1,63%.

Име селу. – Неки старији људи причају да је име селу донето. Други опет причају да је име селу дошло отуда, што су се прве породице морале насељавати по лаштацима, којих и данас има око Бунара.

Имена краја су по местима досељења или по месту насељења: Малештани по месту досељења, Сојчани, што су били у осоју брда, а Гајчани што су у Слибану, где су некад били добри гајеви. Имена џемата су или по именима места, где су насељени или по месту досељења или по именима појединих знатнијих породица.

Старине у селу. – (1) Са Мравињаца преко Букове Главе испод Градачке Стијене, на Хајдучку Чесму, водио је од вајкада пут из Ужица у ово село, што се распознавало до скора по старим калдрмама. Овај је пут слазио Ћебском Језеру и Слибаном у корито Граца, а у турско доба слазио у Лелић и спуштао се Ваљеву. Ово је до скора био главни пут за сва суседна села, али је 1899 год замењен новим, који је у главном прошао истим трагом. (2) на Мравињацима, у атару овог села, иза високог Брда Граца, налазе се и данас трагови старих шанчева, које су Аустријанци подизали 1718 г у којима је Јевта Витковић дочекивао бега Витезовића и који су и у четвртом аустријском рату од 1788 г оправљани.

Порекло становништва и оснивање села. – Лесковице се сматрају као старо село, јер га налазимо у списку хајдучких села у округу ваљевском из године 1737, где се село „Leskoviz“ помиње са 12 кућа и 3 часа далеко од Ваљева. Лесковице су старо село, али ипак његове породице су досељене, а старије породице, ниједан не само да не уме да каже које су, него и не зна, шта је с њима било.

Најстарија је породица Ковановића досељена из Станишевца са Ковануше у Старом Влаху, у првој половини 17-ог века, одакле су Турци их довели и овде населили преко сеоског спахије. Они се данас у селу зову и овим презименом, а и измењеним презименима: Радовићи први, Митровићи и Арсићи: има их 16 кућа, славе св. Јована.

У исто време с Ковановићима, а по вољи Турака, насељени су поред њих даншње Тауре (Таурци), досељени из Г. Потарја, из области Д. Колашина. Они су увек били пријатељи турских великаша, а из њихове породице један се потурчио 1813 г и живео неко време у селу, па се после одселио у Босну, због чега су их сељани дуго звали Турчиновићи и Цигановићи. (Турци и Цигани у овим крајевима били су Мухамеданци и дан данас реч Турчин и Циганин у погледу верском је израз у народу овог краја, с тога се и јављају ова 2 презимена) Тауре је опште презиме а њега су задржале ове породице: Јаковљевићи, Пантелићи, Марковићи, Савићи и Радовићи други; има их 24 куће, славе св. Јована.

У првој половини 17-ог века спустиле су се с Кушића, из Старог Влаха, у ово село 3 породице, од којих једна насели се овде, друга сиђе Шапцу, у Муселине, а трећа оде у Јадар. Од ове породице су данашњи Кушаковићи или Кушаци први насељени око Бунара. Кушака има данас у селу 12 кућа, а и расељавали су се, славе св. Луку.

Пред крај 17-ог века, покренути општом сеобом нашег народа, доселили су се Малештани у ово село. Малештани су из села Малинска у Дробњацима. По причању чича Павла Марковића, врло уваженог и трезвеног старца, а члана ове највеће породице у селу, који је и ове податке дао, Малештани су од 4 брата: Сава, Станоја, Радоја и Гала. У старој постојбини били су у задрузи, па су се тако и овде населили у Стајчином Долу, под Брезиком. До смрти Галове били су у задрузи; али по смрти његовој, удовица Манда изађе са синовима и с Брезика спусти се у Орашје и ту закући. Ово имање купљено је, нешто захваћено, али још више прикупљено од Турака. Мандини потомци и Галови данас се зову Мандићи, а то су: Годићи, Мишићи, Ђуковићи, Филиповићи и Зекићи.

После Манде изашао је из задруге Радоје и сишао Кушацима Бунару и његови су потомци: Павловићи, Пејићи, Илићи и Спасићи. Сава и Станоје умрли су у задрузи. После смрти њихове Станојев син одсели се и оде на Мокру Раван и од њега су само Гајовићи, а од 4 Савина сина један остане на старом огњишту, а 3 сиђу Бунару. Савини потомци су: Марковићи, Миловановићи и Обрадовићи, а од онога у Долу: Ђођовци или Андрићи и Мирковићи, најјача малештанска породица.

Малештани су данас заузели скоро све Г. Лесковице и планину, има их 79 кућа, славе св. Ђурђа.

После ових првих Малештана Сава је довео из Малинска и поред себе, на месту Красојевцу, населио свога синовца Вилотија. Вилотије је дошао на 30 година после првих Малештана и собом повео и своју породицу, па видећи да се овде може живети, на 20 година после тога, довео је некога ближег сродника Остоју и с њиме се збратимио. Вилотије и Остоја, као и њихови потомци, били су дуго у задрузи и деобу запамтио је и чича Павле. Од Вилотија су Вилотијевићи, а од Остоје Остојићи, па како су и они Малештани, то Малештана има 93 куће, које славе св. Ђурђа.

Кад и Малештани покренуо се с Грахова у Црној Гори и „Матори Ћеба“ (Ћебом се прозвао због велике маљавости по грудама, која је личила на право ћебем т.ј. изгледало је као да је носио на прсима какво умотано и чупаво ћебе) с целом словој породицом и кад је сишао у Букове под Ластру, онда Ћеба раздели своје сроднике: 2 породице пошаље к Ваљеву и оне се населе у Баб.Луци, 2 врати у ужички округ и оне се населе у Маковишту, а 2 сиђу у данашње Ковачице и населе се на једном брду према извору Граца. Ово се брдо и данас зове Ћебовина. Ћеби се није допало ово место и он се премести у ово село код Језера и ту се насели, па се језеро по њему назове Ћебско језеро.

Ћебини су потомци: Ћебићи, Мијаиловићи или Кедовци, Лазаревићи и Спасојевићи од ових последњих само две куће. Место где је прва кућа Ћебина била, као и сва околина његова прозвана је Грахово, па се и данас тако зове. Ћебића има 23 куће, славе св. Јована.

После Ћебе, управо при крају прве половине 18-ог столећа, доселила се из Пиве испод Дурмитора три брата: Максим, Трипко и Јаков (Џола) са својим породицама и населили се око Хајдучице и створили џемат Пивљански. Пивљани су се највише расељавали, њих има под неколико презимена 34 куће, славе св. Ђурђа.

После Кочине Крајине, али пре првог устанка, доселиле су се 4 породице данашњих Божића, Савића и Митровића и населиле се испод Ћебића до Лелића и низ Слибан. Све ове породице носе општи назив Божићи, а презивају се: Божићи, Савићи, Панићи, Крсмановићи, Митровићи, Тешићи и Милетићи; њих има 29 кућа, славе св. Јована. Божићи су из села Пријеворца у Ст. Влаху.

Кад и Божићи доселили су се и Кулинци од Горажда у Херцеговини, прозвати по томе што име је предак направио кулу, у којој је седио и од које се и данас виде избе и доње одаје. Стари Кулинац је населио поред себе и Антонија Буковца, досељеног из Буковице у Полимљу, а овај се доселио одмах после годину дана, избегавши крвну освету. Кулинаца има 7 кућа, славе св. Ђурђа, а Буковаца 6 кућа и славе св. Јована.

Опет после Кочине Крајине, али пред први устанак, доселио се предак данашњих Петровића у Сојчане из села Штиткова у Ст. Влаху: њих има 6 кућа, славе св. Луку.

У првом устанку сишао је из села Стапара, окр ужичког као слуга предак данашњих Гавриловића и настанио се по дну села у Слибану. Од њега су Гавриловићи и Петровићи, којих је 4 куће, славе св. Ђурђа.

Предак данашњих других Спасојевића призетио се у прве Спасојевиће и доселио се после другог устанка из Годечева, окр ужичког; има их 2 куће и славе св. Николу.

Новији досељеници овог села, досељени после 1870 год су:

Ђуровић досељен уз Бабинску Разуру из села Трнаваца у Ст. Влаху, слави св. Ђурђа.

Ранковић (1 кућа) досељен из Чејетине у Ст. Влаху, слави св. Ђурђа;

Настић досељен из Маоча, слави св. Николу;

Бошњаковић досељен уз Бабинску Разузу из Голеши у Полимљу, слави св. Ђурђа;

Станић из Рудог, скорашњи досељеник, слави св. Луку.

У Лесковицама је 261 кућа од 17 породица.

Занимање становништва. – Главно занимање Лесковичана је сточарство, а тек после земљорадња и воћарство. Највише се гаје овце и козе, а доста и рогате стоке, које напасају преко лета по маглешким испустима и пландиштима, а с пролећа згоне у доња колубарска села и тамо с има пробављају по 2-3 месеца. У последње доба опажа се јачи покрет за зељорадњом, те у јачој мери засејавају стрмна жита, која добро успевају и дају толико, колико им је потребно за исхрану, а понешто се одваја и за продају. На тргу ваљевском после суводањске пшенице цени се највећма лесковичка, а њена је вредност у крупноћи зрна и његовој сразмерно великој тежини. Откако је крај села за Маглешом постао приступачнији, отпочело је и сејање кукуруза у јачој мери, који овде далеко боље успева него у селу, од када су и ове земље добиле много у вредности.

Сваки готово Лесковчанин зна по какав занат. Све што им је потребно за њихову домаћу потребу сами израђују и прерађују. Тако у овом селу имају нарочите занатлије за кројење и мушког и женског одела,  за израду пољопривредних справа и оправку и др. Занатлије имају доста посла у свом селу, с тога се врло ретко удаљавају из свога села, а дотерали су чак дотле, да данас сами израђују своје куће и друге зграде. Лесковчани се из свога села удаљавају само онда, када у селу немају где да живе и кад им се укаже згодна прилика, да ће моћи боље и удесније живети него у свом селу.

Појединости о селу. – Лесковице су саставни део лесковичке општине у ср ваљевском. С овим селом је у заједници село Богатић. Судница је у средини села на Дрндерини, а ту је и школа. Цело село, и ако је врло много растурено, сахрањује се у два гробља; једно је код Бунара за Г. Лесковице, а друго је на Грахову за Д. Лесковице. Преславе имају две: Г. Лесковице преслављају други дан Духова, а Доње Јоване (8.5.).

П.С. Лесковице су имале 534 становника у 1834 год, и 1.392 у 1884 години.

Горње Лесковице имале су 1.238 становника у 1948, 463 у 2002, и 391 у 2011 години, у томе 14 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,9 година.

Доње Лесковиће имале су 1.132 становника у 1948, 597 у 2002 и 441 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година, уз просечну старост од 48,3 године.

67. Лозница (Ваљево)

Положај села. – Лозница лежи у долини Колубаре у почетку њене клисуре зване Сутеска, и по свима висовима који клисуру граде. А ако је село у долини колубарској, ипак није равно, већ је сувише брдовито. Сеоске куће су по плећима појединих брегова или по њиховим присојним падинама.

Тип села. – Лозница је разбијеног типа. Куће сеоске су по плећима и присојним падинама појединих брегова, испод којих настаје колубарска равница. По бреговима су куће груписане, где су кућа удаљене једна од друге 20-60м; свака група припада једној породици, више оваквих група чини џемате. У селу има 3 оваква џемата: Шљивик (Старо Село), Млађеви и Забрђани, удаљени један од другог 40-200м.

У Шљиваку су: Раонићи (1), Мирјанићи (6), Петрићи (2), Лаудовићи (Мијаиловићи) (2), Дугоњићи (4), Јокићи (5), Радосављевићи (Швабићи) (1), Марковићи (1), Вићентијевићи (2), Настићи (1), Гајићи (1), Лазићи (Работићи) (5), и Шумаревићи (1). У Млађевима (9), Пауновићи (2), Мирковићи (2), Живанићи (Ружичићи) (6), Станићи (Ивановићи) (7), Божићи (7), и Бошњаковићи (1). Забрђани су: Лазаревићи (3), Васковићи (Павловичи) (1), Видосављевићи (3), Милинковићи (2) и Озимковићи (Величковићи (2).

У Лозници је врло мало већих задруга, осредњих има приличан број, а повеће су: Петрића 1, Милутиновића 2, Станића 1, Митровића 2 и др.

Подаци о селу. – Лозница је по харачким тефтерима из 1818 год имала 66 домова са 74 пор и 170 хар личности. По попису од 1866 год било је 66 дома са 699 стан, докле по попису од 1874 било је 74 дома са 498 стан. По попису од 1884 год било је 85 домова са 549 стан, докле по попису од 1890 год било је 86 домова са 628 стан. По попису од 1895 год било је 83 дома са 585 стан, докле по попису од 1900 год било је 90 домова са 661 стан.

Годишњи прираштај становништва овог села не може се израчунати, што је све до краја 1874 год с овим селом било у заједници и село Веселиновци, које се од 1872 год рачуна као самостално село, а дотле заселак овог села.

Име селу. – За име селу прича се ово. У старије доба по брдима, где су биле куће овог села, било је тако много винове лозе, да је била оклопила сву шуму, те је по њој дато име селу, а за старо име нико не уме казати.

Старине у селу. – (1) Испод Милинковића кућа, у потоку Мећавцу, налазе се остаци неке старе цркве, који се зову Црквина. Народ држи да је ова црква до скора радила, па су је Турци, кад и дивачку, разорили.

(2) У долини Лозничке Реке, испод Петрића кућа, налазе се остаци некаквих зидина поред старих гробова, у којима има по неки камен, али без натписа.

(3) Усред Шљивика, налази се највише место Читлук, назвато што је на њему био летњиковац спахије овог села из првих година 19-ог века. Око Читлука је старо насеље овог села, а сва друга места су доцније насељена.

Порекло становништва и оснивање села. – Прво насеље села било је на Читлуку и најстарије породице села, за које се не зна да су се доселиле, јесу Раонићи и Радоњићи. Од Раонића некад најјаче и најзнатније породице у селу, данас је само једна кућа, а од Радоњића нема ниједне и последњи потомак изумро је 1900 год. Раонићи славе св. Јована. Стари Раонић, прадед данашњих, узео је својој ћерци у кућу некакво Осаћанче и од њега су данашњи Мирјанићи; има их 6 кућа, славе св. Ђурђа.

У исто доба из истог места у почетку 18-ог века из Врдила у близини Краљева, доселили су се Дугоња и Лауд и населили по одобрењу Раонића уз њих, на садашњем месту. Од Дугоње су: Дугоњићи и Петрићи, има их 6 кућа, славе Ђурђиц, а од Лауда Лаудовићи: Мијаиловићи, Марковићи, Видосављевићи, Вићентијевићи, Настићи и Гајићи; има их 10 кућа, славе св. Ђурђа.

Кад су се ове прве породице доселиле, тад су дошле у село две породице данашњим Ивановића и населиле се у Млађевима. Ове су породица из Херцеговине од Билећских Рудина од породице Алексића: има их под два презимена 14 кућа, славе св. Игњатија.

Милутиновићи су из ове области из села Пријездића од породице Исидоровића, има их 9 кућа, славе св. Николу.

Митровићи су из Крчмара, села ове области, има их 7 кућа, славе св. Арханђела, а од породице Мрдића у истом селу.

Работићи Лазићи су из села Душманића у Полимљу; предак им се призетио у Дугоњиће, славе св. Ђурђа: има их 5 кућа.

Пауновићи, Мирковићи и Милинковићи досељени су из села Бистрице у Полимљу, а сви досељени пре Кочине Крајине. Све три породице су од два брата, прве две од једнога, а трећа од другога. Милутиновића предак призетио се у старе Радоњиће и њихову славу примио, те се они данас сматрају као најближи сродници; има их 6 кућа славе св. Луку.

Живанићи и Лазаревићи су из Мартинића у Црној Гори, досељени у првом устанку, има их 9 кућа, славе св. Петку.

Јокићи су скорашњи досељеници, досељени после другог устанка из Качера у Ст. Влаху, има их 5 кућа, славе св. Петку.

Познији досељеници, после 1830 год су:

Радосављевић – Швабић досељен из села Бикотинаца у Срему, слави св. Ђурђа.

Шумаревић доселио се уз Бабинску Разуру из Вардишта у Ст. Влаху, слави св. Ђурђа;

Јовановић – Маџар доселио се од некуда из Баната, слави св. Лазара;

Бошњаковић доселио се из Пријездића ове области, слави св. Николу;

Васковић (Павловић) из Шљивовице у Ст. Влаху.

Озимковићи из Обајгоре, украј Рогачице, има их две куће, предак им се призетио у старе Радоњиће, славе св. Ђурђа.

У Лозници има 85 домова од 17 породица.

Занимање становништва. – Лозничани се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци у овој области. Од привредних радњи преовлађује земљорадња, а раније су гајени и виногради, којих је сада врло мало у селу. И сточарство није занемарено, нарочито се гаје говеда и свиње. Лозничани се ретко баве занатима, а врло тешко куда се крећу изван свога села.

Појединости о селу. – Лозница је саставни део лозничке општине у срезу ваљевском. Судница је у селу на окружном путу. Школа и црква су у Рабровици. Преслава Мали Спасов-дан.

У Лозници, на окрућном путу Ваљево – Обреновац има путничка механа. Механу држи Ђурић, родом из села Коњског у Зупцима и његова је својина.

Цигани. – У селу, испод механе, опет на истом путу, имају 2 привремене циганске породице, које се баве ковачким занатом и земљорадњом.

П.С. Лозница је 1834 (са Веселиновцем) имала 460 становника, 549 у 1884, 1.194 у 1948, 660 у 2002, и 516 у 2011 години, у томе 18 млађих од 5 година, уз просечну старост од 47,4 године.

68. Лопатањ (Осечина)

Положај села. – Лопатањ лежи на обема обалама истоимене речице, притоке Јадра. Лопатан је брдско село, куће су по плећима појединих високих и врло стрменитих брда, која се увлаче из подринских округа као наставак планине Рожња.

Тип села. – Лопатањ је село разбијеног типа. Куће су по плећима појединих брда, поређане у мале или веће групе, где су куће на растојању од 50-200м. Свако брдско насеље чини за се по једну малу. Главне су мале: Јанчићи, Бобићи, Сандићи, Бирчани, Лештарићи, Ћосићи, Горњи Лопатањ, Мирићи и Маза.

Јанчићи су на Вењи, коси од Плавања, на којој су и Бабићи из Осечине и ту су: Јанчићи (Петрићи и Кнежевићи) (15), и Живановићи (4); Бобићи су уз Брикосу под Бојчицом и то су: Мијаиловићи (7), Миловановићи (3), Илићи (1), Пантелићи (3), Павловићи (4), Чкојићи (3) и Ђерманчићи (3). Сандићи су на Оскруши и око школе и ту су: Поповићи (2), Протићи (2), Софронићи (1), Андрић (1), Обрадовићи (3), Стаменић (1), Драгићевићи (3), за тим они, што су се иселили на Виловицу: Андрићи (1), Обрадовићи (1), Стаменићи (1), и Радивојевићи (2); Бирчани су на запад од Сандића и ту су: Анђелићи (4), Васиљевићи (4), Гавриловићи (4), Николићи (3) и Тодоровићи (4). На запад су Лештаре, где је породица Михаиловића (Лештарића) са 6 кућа. На југ од ових на Видовици и Кокорави су Ћосићи: Ћосићи (7), Симанићи (4), Лукићи (2), Вилотићи (1), Бојичићи (3), Крсмановићи (1) и Дамњановићи (2). На исток од ових на Равном Гају су: Мирићи с 13 кућа. На југу од њих до Царине и Драгодола је Горњи Лопатањ и ту су: Тадићи (Ђурићи, Бранковићи) (13к), Живановићи (5), Анџаковићи (3), Милинковићи (5), и Милановићи (2). На исток од овог краја је Маза с три мање мале: Белешка, Јајац и Брус. У Белешци, најисточнијем крају су: Ђорђићи (7), Бојићи (7), Грујићи (2), Марковићи (6), Маринковићи (3), Томићи (1) и Даничићи (1). У Јајцу су: Ћосићи (1), Симанићи (1), Јовићи (2), и Лукићи (3). У Брусу су: Тешићи (4), Недићи (4), Ђурђевићи (2), Максимовићи (1), Пантелићи (1) и Митровићи (6).

У селу је јако развијен задружан живот, мање више свака друга кућа у селу је задружна. Највеће задруге у овој области јесу и највеће задруге овог села. Од већих задруга овог села вредно је напоменути: Јанчића 1, и Илића са 37 чељади, Радосављевића, Ћосића, Јанчића, Радивојевића са преко 30 чељади, Миловановића, Живановића са преко 20 чељади, и многе друге са преко 15 чељади.

Подаци о селу. – Према попису од 1818 год, било је 45 домова са 65 пор и 156 хар лица. Према попису од 1866 год било је 118 домова са 990 стан, докле према попису од 1874 г било је 128д са 1.138с. Према попису од 1884г било је 156д са 1.292с, докле према попису од 1890г било је 162д са 1.412с. Према попису од 1895г било је 147д са 1.514с, докле према попису од 1900г било је 192д са 1.727с.

Годишњи прираштај становништва овог села био је 23,38, а процентни 1,78%.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича. Прича се да је у раније доб а био некакав инокосан човек од оних породица, које су изумрле у овом селу, па врхао пшеницу. Наоблачило се, духнуо јак ветар и почело да грми, па да би што пре раставио жито од плеве, он зовне и жену од куће да му дође и помогне. Жена или није могла или није имала кад доћи одмах, а он онако љутит са лопатом у руци истрчи пред њу, кад је прилазила гувну, удари је лопатом преко главе, од кога удара остане на месту мртва. Прича вели да су тога човека прозвали Лопатањцем, а доцније и село Лопатњем…

Са именом села Лопљтња сусрећемо се поодавна. Тако налазимо га у списку хајдучких села овог округа из 1737 год са 7 кућа и 7 и по сати далеко од Ваљева.

Старине у селу. – (1) у Јанчићима, на брду Вењи, налази се неко старо гробље, познато под именом „Грчко Гробље“. У гробљу има доста стећака, али су они нагнути, без натписа и слабе вредности.

(2) У средини села, испод Г. Лопатња, у Мирићима, налзи се друго гробље, познато под именом Маџарско Гробље. Стећци иплоче су са натписима и сликама разних животиња и биљака, али су доста искварени.

(3) На Иви у Г. Лопатњу, до Драгодола, налази се опет неко старо гробље, за које народ држи да је гробље некаквих српских насеља по Иви и околини. И у овом гробљу има стећака, али без натписа и слика, стећци су и мањи и грубље израђени.

(4) У Бобићима, у долини Брикосе, налази се неки велики усправљен стећак, израђен од белог осладићког калцита, који се зове Дубени Камен. Народ држи да је овај камен обележавао неку меру и границу још и пре турског доба.

(5) у Г. Лопатњу, до Царине, налази се један плећасти вис на Кокорави, који се зове Караула. Некад је вис био пошумљен, а данас су по њему најбоље ливаде и испусти, а на њему је била погранична караула из 1730 год, од које се данас слабо шта може распознати.

(6) На Бојчици, до Драгијевице, чији већи део припада селу Драгијевици, сељаци с времена на време по чешће пута купе камење и уз то надовезују приче, да су по Бојчици били многи ратови из оног доба, кад су биле у употреби пушке с кременом. Народ зна да су такве ратове водили Турци, али с киме  не зна. Као да ће ови ратови бити мање или веће чарке појединих турских одреда са хајдуцима и хајдучким четама.

(7) Преко овога села ишао је од вајкада стари пут, који је спајао Босну са Ваљевом и колубарском долином. Тим старим путем и у почетку 19-ог столећа ишло се непосредно преко Сребренице за Сарајево и натраг, тим путем и Карађорђе и Кнез Милош ишли су с војскама на соколске Турке, а тим путем кретале су се и све миграције становништва из наших западних и југозападних крајева. Пут је улазио у село на Караули из Царине, па је одатле ишао на исток низ Ограду, западну страну Мазе, и слазио у Реку, из Реке се пео уз Летишта до на Дебели Цер, одакле је по врху Драгијевице, изнад извора реке Јадра, улазио у Врагочаницу. Пут је стари с калдрмама, проширењима и старим радовима, али данас већ није ни у каквој употреби, пошто су испросецани равнији и бољи путови низ Јадар и на друге стране.

Порекло становништва и оснивање села. – Лопатањ је старо село и врло старо насеље, што је добро очувано у успомени народној. Старо насеље овог села било је око Оскуше, виса, на коме је данас сеоска школа. Ту су биле најстарије породице, па су се после или деобом или због тескобе или због болести иселиле у крајеве. Најстарије насеље овог села држи се да је било око Поповог Точка, извора под Оскрушом, да је било збијено и после се растурило. У селу има и данас врло старих породица и за њих се зна, да су се по 2 до 3 пута помештале на јужну или северну страну, докле су дошле на данашње место. Најстарије породице у селу, које се сматрају као старинци, али за које већином држе да су досељене, јесу данашњи Мирићи. За Мириће готово нико не сме, па ни сами они, да тврди да су староседеоци, већ да су досељени. Ми их увршћујемо у досељенике и стављамо њихово досељење пре почетка 17-ог века, а по свему биће да су досељени из подринских херцеговачких крајева. Мирићима су род Ћосићи који су пре 200 год били у 3 куће и насељени на Оскруши, па се померили под Виловицу, одатле отишли под Кокораву и у Мазу. С Ћосићима су у сродству: Лукићи, Јовићи, Бојичићи, Вилотићи и Дамљановићи; њих је 22 куће, које с Мирића чини 35, славе Ђурђиц.

Најстарији досељеници овог села сматрају се Јанчићи, досељени у другој половини 17-ог столећа из околине Митровице у Старој Србији, где су се и тамо тако звали. Јанчића је кућа била јака и задружна и раније у околини Новог Брда у Ст. Србији, одакле се спустила у лапску равницу. По причању доселила су се у ово село три брата, сва три у задрузи, и од њих су сви данашњи Јанчићи, који су од старине овде и нису се много исељавали; њих је 15 кућа, славе св. Јована.

После Јанчића као најстарији сматрају се Сандићи, прозвати по некој баби Санди, која их је доселила из истог краја, одакле су и Јанчићи. Сандићи су од два бабина сина и потомци једнога дуго година поповали су у овом селу, а зову се: Поповићи, Андрићи, Стаменићи, Софронићи, Обрадовићи, Радивојевићи, насељени први пут на Оскруши, па као највиђенији потисли све старије и остали сами до данашњег дана; њих је 16 кућа, славе св. Јована.

После Сандића, на две до 3 године после њих, доселили су се данашњи Мажани, Бобићи и Живановићи, из околине Никшића у Херцеговини, сада у Црној Гори, досељени у две породице и насељени у Сандићима, одакле су се после повукли, неки уз Брикосу, неки у Јанчиће, неки у Мазу. У Јанчићима су Живановићи, у Бобићима: Миловановићи, Павловићи, Илићи, Мијаиловићи, Пантелићи и Чкојићи, у Мази: Ђорђићи, Маринковићи, Томићи и Даничићи. Сви су досељени под презименом Бобићи, које данас имају понеки одсељеници из села, иначе остало као џематско име. Бобића има 37 кућа, славе Ђурђиц.

Код Бобића су се доселили и Лештаре, из Лештанског, сел у окр ужичком, камо су се раније доселили из Горажда у Херцеговини. Лештара нема данас много у селу, много их се иселило, много их је замрло, а данас их је свега 4 куће, славе Ђурђиц.
У општој сеоби у почетку 18-ог столећа, досељени су из Будимље у Старом Влаху Живановићи у Г. Лопатњу и населили се на месту где су и данас: њих је под два презимена 7 кућа, славе св. Ђурђа.

Некако одмах иза Живановића доселио се у ово село некакви Тадија и населио поред њих до Царине и Драгодола. Тадија се доселио из Осата у Босни, камо се раније доселио из Мораче од исте породице од које су Брежђани у Оглађеновцу. Тадијини потомци зову се Тадићи и њих је 13 кућа, славе св. Алимприја.

У аустријској окупацији доселили су се и Бирчани из Бирча у Босни. Бирчана је више породица и сродних с Бирчанима у Ваљеву и Суводању, само се мало позније доселили. Бирчани се зову: Васиљевићи, Анђелићи, Гавриловићи, Николићи и Тодоровићи: њих је 19 кућа и славе св. Ђурђа.

Пред Кочину Крајину сишли су Симанићи у Ћосићима из суседног села Гуњака, њих је 5 кућа, славе Ђурђиц.

Тада се доселио и предак данашњих Анџаковића из суседног села Врагочанице, доселивши се у Живановиће у Г. Лопатњу жени у кућу, од кога су 3 куће, славе св. Николу.

У исто доба прешао је жени на имање предак данашњих Бојића, из суседног села Драгијевице, од њега су 7 кућа у Мази, славе св. Николу.

После Кочине Крајине прешло је у Мазу из суседног села Драгодола у Азбуковици неколико породица и населило брдо Брус: њих је 18 кућа, славе Ђурђиц и сви се зову Брушани.

Марковића предак доселио се као слуга из Рујевца и призетио се у Ђорђиће у Мази, од њега су данас у селу 6 кућа, славе св. Ђурђа.

Милинковића предак доселио се из Цветуље у Рађевини, као слуга у Живановиће у Г. Лопатњу и тамо се оженио и окућио, од њега је 5 кућа, славе св. Јована.

Познији су досељеници:

Ђерманчићи, чији се предак призетио у Бобиће и доселио из Царине од истоимене породице, има их 3 куће, славе Ђурђиц.

Грујића дед призетио се у Бојиће у Мази и доселио се из Церине, од њега су две куће, слави св. Ђурђа.

Лештарића 2 куће су од Арсеновића у Остружњу, чији се неки предак доселио у ово село и призетио у Лештаре, примио њихово презиме, а задржао своју славу: њих је 2 куће, славе св. Арханђела.

Протићи су из Азбуковице, обе свештеничке породице, на имању Поповића на Оскруши, славе св. Јована.

У Лопатњу има 199 кућа од 18 породица.

Занимање становништва. – Лопатањци се занимају земљорадњом и воћарством. Земљу раде у велико и ради ње спуштају се дубоко низ Јадар и готово сваке године лети раде по Подрињу око ушћа Јадра и Лознице. Многи од њих имају већ своја купљена имања, а већи број ради на туђем имању. Воћем су се почели у велико бавити, од како се отпочело сушење шљива и због тога иоле имућнији имају и сувише велика воћа. Стоке држе колико је од потребе, али се нико од сељака не занима гајењем бољих врста ма какве било стоке.

Лопатањци се радо одају изучавању заната и трговини. Занате раде по селу и изван њега, а трговином се баве и по селу и по већим трговачким центрима. Ради ових послова за време најживљег рада проводе изван села.

Због велике намножености у селу, као и због недовољног простора и тешког саобраћаја многе су се породице иселиле и исељавају у ваљевску Тамнаву, Јадар и околину Шапца. За неколико последњих година иселило се из села Бобића, Бојића, Ђорђића, Ђурића, Марића, Лештарића и др више од 25 кућа.

Појединости о селу. – Лопатањ чини за се општину лопатањску у срезу подгорском. Судница и школа су у селу, а црква у Осечини. Гробље је подељено по крајевима, само источни део села, где га је више од половине, сахрањује се више Оскруше, на Осоју. Сеоска је преслава Спасов-дан.

П.С. Лопатањ је имао 516 становника 1834, 1.292 у 1884, 2.146 у 1948, 1.330 у 2002, и 1.110 у 2011 години, у томе 49 млађих од 5 година, уз просечну старост од 45,5 година.

69. Лукавац (Ваљево)

Положај села. – Лукавац је на присојној страни косе и њених плећа, која је развође Рабасу и Кланичкој Реци. Коса је плећаста, јужна јој је падина блажа од северне и сва је од терцијарних наноса. Знатнијих узвишица у селу нема. Извора у селу има доста и већином су у поточићима и јаругама, косе се с косе спуштају Рабасу…

Тип села. – Лукавац је село разбијеног типа. Цело је село подељено у два велика џемата једном широком јаругом, која се зове Дубока Јаруга. Доњи крај села, до цркве, зове се Крајчани, а горњи Ћеловићи (Ћеловац). Куће у џематима су растурене и отишле све уз косу до краја села, оне су на растојању од 20-60м, џемати су спојени и куће једног прелазе с имања у други.

У Крајчанима су: Терзићи (1), Јованчићи (2), Вучинићи (1), Милановићи (3), Јокићи (1), Стојановићи (1), Леонтијевићи (3), Матићи (1), Марковићи први (3), Марковићи други (Кендићи) (2), Марковићи трећи (Сакићи) (3), Дринчевићи (2), Кустурићи (1), Ранисављевићи (4), Илићи (Алићи) (1), Миросавићи (1), Живковићи (1), Мајсторовићи – Чеговци (1), Селенићи (1) и Петронијевићи (Шуркићи) (2). У Ћеловцу су: Јанковићи (3), Ивановић (1), Јањићи (2), Јеремић (1), Дашковић (1), Милошевићи (3), Јевтићи (2), Јевтићи (Васарићи) (3), Матићи (Ђорђевићи (2), Марјановићи (1), Пантићи (2), Матуновићи (1), Давидовићи (4), Гудовићи (2), Савићи (3), Николић (1), Мишовићи (1), Поповићи (1) и Петровићи (1).

У Лукавцу нема данас великих задруга, као што их је некад било, од већих задруга је: Јевтића 1, Милошевића 1, Дашковића 1, Пантића 1, Марковића 2 и Дринчевића 1.

Подаци о селу. – Према списку ваљевске епархије од 1735 год Лукавац је имао 12 домова. По харачким тефтерима из 1818 године у селу је био 41 дом са 55 пор и 122 хар личности. По попису од 1866 год било је 53 дома са 444 стан, докле је по попису од 1874 год било 57 дом са451 стан. По попису од 1884 год било је 74 дома са 490 стан, докле по попису од 1890 год било је 70 домова са 541 стан. По попису од 1895 год било је 67 домова са 560 стан., а по попису од 1900 год било је 82 дома са 685 стан.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 8,41, а процентни 1,58%.

Име селу. – Име селу народ не уме да објасни. Никаква прича не постоји откуда је дошло име селу Лукавац. Име села налази се у списку палешког округа из 1737…

Порекло становништва и оснивање села. – Лукавац је врло старо село, јер га већ налазимо као село у првој половини 18-огвека. Старе куће биле су око извора Поповице близу јаруге, која дели џемате, а ту су и данас најстарије куће у селу. Као најстарија породица у селу сматрају се Марковићи први и сматрају се као оснивачи села; њима је род Миросавић, и тако их је у селу 4 куће, славе св. Арханђела. Све остале породице досељене су у село.

По времену досељавања најстарија је породица Селенића, досељена у другој половини 17-ог века, а по причању неких сељака и много раније, из Црне Горе од Мораче. Са Селенићима су род Јанковићи и Матићи (Ђорђевићи), те их има у селу 6 кућа, славе св. Алимпија.

Са Селенићима заједно су се доселили из Куча у Црној Гори данашњи Милошевићи, чији предак прозват је Васара па су готови сви у селу познати под презименом Васарићи. Милошевићима су род: Јањићи, Дашковићи, Јеремићи и Јевтићи (Васарићи); њих има 10 кућа, славе св. Николу.

Неки држе да су пре Милошевића и Селенића, а неки после доселили се данашњи Гудовићи, некадашњи Ћеловићи (Ћеловци). Ћеловићи су досељени од братства Ћеловића из Површи у Херцеговини: они се данас зову: Гудовићи, Јевтићи и Матићи: има их 5 кућа, славе св. Стевана.

Некако одмах после првог аустријског рата, или у почетку 18-ог века или крајем 17-ог века доселили су се у село данашњи Савићи, од Фоче у Босни. Предак Савића доселио се као хајдук и избегао погибију. Са Савићима су у сродству и Давидовићи, има их 7 кућа, славе св. Луку.

Пред Кочину Крајину досели су се у ово село Марковићи – Сакићи, из Осата у Босни. Са овим Марковићима у сродству су: Милановићи, Стојановићи, Марковићи (Кендићи); њих има 9 кућа, славе св. Ђурђа.

У првом устанку дошли су у ово село из села Балиновића ове области данашњи Ранисављевићи и Живковићи као уљези у Савиће; њих је 5 кућа, славе св. Луку.

У исто време доселио се и предак данашњих Дринчевића из села Љубардића преко Дрине у Босни: њих је 2 куће, славе св. Николу.

Јованчићи су сишли из Ровни ове области, њих је 1 кућа, слави св. Јована, а у другу се призетио Јованчић из Маковишта, слави св. Николу и Св. Јована.

Леонтијевићи су сишли из Мајиновића ове области, има их 2 куће, славе св. Алимпија, а у трећу се призетио Леонтијевић из Сандаља, слави св. Николу и св. Алимпија.

Петронијевићи (Шуркићи) су из Тупањаца ове области, има их 2 куће, славе св. Стевана.

Пантићи су од породице Кесера из Голупца, предак им се призетио у Савиће; има их 2 куће, славе св. Ђурђа и св. Луку.

Ово су досељеници из почетка 19-ог века до 1840 год.

Досељеници после 1840 год су:

Терзићу доселио се отац као терзија из села Табановића, у окр ужичком, слави св. Луку.

Вучинић се доселио однекуда из Мачве, славе Враче.

Алић се доселио из Осечине, села ове области, слави св. Николу.

Кустурића оца населио капетан Павле Гудовић као писара општинског, слави св. Ђурђа, пореклом из села Заблаћа у шабачкој Поцерини.

Мајсторовић је доселио се као слуга са Заграда на Чеву, слави св. Арханђела.

Ивановић доселио се из Бањана у Црној Гори, слави св. Ђурђа.

Марјановић је из села Бровића у ваљевској Посавини, призетио се у Милошевиће, слави Малу Госпођу и св. Николу.

Матуновић се доселио из Вражегрмаца у Црној Гори, слави св. Петку.

Николић је из Ровни ове области призетио се у Гудовиће, слави св. Јована и св. Стевана.

Петровић је из Ваљева, а старином из Г. Мушића, села ове области, доселио се као трговац, слави св. Василија.

Поповић је из Дробњака, доселио се као надничар пре 12 година, слави св. Ђурђа.

Мишовић је из Дражиновића, у окр ужичком, населио се као механџија и земљоделац, слави св. Лазара.

Јокић је прешао на имање из ваљевске Лознице, слави св. Арханђела.

У Лукавцу је 70 кућа од 27 породица.

Занимање становништва. – Лукавчани се занимају свима привредним радњама којима и суседни сељаци ове области. Главне врсте занимања су земљорадња и сточарство. Доста је сељака који се баве рабаџилуком, али има их доста који особиту пажњу обраћају на своје ливаде, те знатне количине сена сваке године извозе и продају, што им и сама природа условљава, јер долина р Рабаса даје изврсне ливаде, које се могу увек два пута преко године косити и опет за пашу употребљавати. Лукавчани се слабо одају изучавању заната, а још мање да се куда селе.

Појединости о селу. – Лукавац је саставни део лукавачке оптине у ср. Ваљевском. Судница је на окружном путу поред механе. Механа је до скора била општинска својина, а данас је прешла у руке Ваљевца Петроића, трг у Сибирији. Поред механе има један дућан, у коме седи привремено колар досељен из Ваљева.

Источни део овог села, до Диваца и Кланице, носи општи назив Рабровица. Рабровица се по истоименом потоку зове већи део села у коме нема сеоских кућа, због чега све носи општи назив Рабровица. И црква и школа су својина овог и других суседних села. Сеоско гробље је у Рабровици. Преслава Спасов-дан.

Цигани. – Северозападни део овог села зове се Дубље. На Дубљу су настањени Цигани овог села, којих има 14 кућа. Куће су сталне и смештене у групи при врху потока, у најшумовитијем крају села. Цигани имају и своја непокретна имања, говоре влашки и српски, настањени су од 1852 године, занимају се поглавито земљорадњом и свирачином, а има и ковача. Не селе се никуда, али радо иду у аргаштину по овом и суседним селима ради сређивања летине појединим сељацима.

П.С. Лукавац је имао 326 становника у 1834, 490 у 1884, 1.218 у 1948, 1.054 у 2002, и 850 у 2011 години, у томе 37 млађих од 5 година (47 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 42,6 година.

70. Мајиновић (Ваљево)

Положај села. –Мајиновић је на обема обалама Обнице, у најкшевитијем делу ваљевске Подгорине. Сеоске куће су по долинама између појединих брда. Земљиште је и сувише неравно, високо уздигнуто, а састављено од секундарних слојева с вртачама по плећима појединих брда…

Тип села. – Мијановић је село разбијеног типа. Река Обница поделила га је у два засебна краја: Мајиновић и Врлобаш. Мајиновић је збијен у врху потока, његове су куће блиске, на растојању од 10-30м. Врлобашке су породице по увалама и растојање од једне до друге групе кућа прелази 300м.

У Мајиновићу су: Ћирићи (7), Сарићи (2), Ђурићи (4), Ристић (1), Радивојевићи (2), Лазаревићи (6), и Милосављевићи (6). У Врлобашу су: Мићићи (6), Милутиновићи (5), Павловићи (2), Вујићи (6) и Митровићи (6).

У овом селу, као и у целој Подгорини, има задруга, али их нема великих, као у суседној Бобови. Осредње су задруге, Митровића 2, Милутиновића 2, Ћирића 1 и Лазаревића 1.

Подаци о селу. – Мајиновић је по харачким тефтерима из 1818 год имао 13 домова с 18 пореских и 48 харачких личности. Према попису од 1866 год било је 30 домова с 259 стан., докле по попису од 1874 год било је 35 дом с 310 стан. По попису од 1884 год био је 41 дом са 336 стан., докле по попису од 1890 год било је 45 домова са 354 становника. По попису од 1895 год било је 45 домова са 358 стан., докле по попису од 1900 год било је 53 дома са 413 стан.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 4,75, а процентни 1,5%

Име селу. – За име селу држи се да је дошло, што се сеоске куће налазе међу брдима, у некој мајини, одкуда се и данас за сеоске куће, на левој обали Обнице, често пута каже: „лако је њима у оној мајини, па им ветар и друге непогоде не могу ништа да досаде“.

Имена крајевима су по месту.

Порекло становништва и оснивање села. – Мајиновић је старо село. Држи се да га је основала породица данашљих Ћирића, за које се не зна одакле су се доселили. Прво насеје је било где и данас, а Врлобаш је насеље новијег порекла. Ћирићи су род с Ђурићима и Ристићима у истом селу, има их 12 кућа, а и расељавали су се, славе св. Николу.

Пред први аустријски рат доселиле су се из Роваца у Морачи три породице данашњих Врлобашана, и од њих су: Мићићи, Милутиновићи, Павловићи, Вујићи и Митровићи у Врлобашу и Лазаревићи у Мајиновићу, а први су се пут населили у Мајиновићу, а у Врлобаш се иселили пред Кочину Крајину; њих је 31 кућа, славе св. Алимпија. А кад се узму и 2 куће Радивојевића, чији се отац призетио у Ћириће од породице Лазаревића, онда их је 33 куће.

Милосављевићи доселили су се у првом устанку из Дуба, окр ужичког,има их 6 кућа, славе св. Арханђела.

Сарићи су из Лопатња; дед њихов призетио се у Ћириће, славе св. Николу, има их 2 куће.

У Мајиновићу је 53 куће од 4 породице.

Занимање становништва. – Мајиновчани се занимају оним привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најглавнију пажњу обраћају воћарству и земљорадњи, а стоку гаје узгредно, колико им је потребно. Радо се занимају занатима, с тога се лако одвајају од кућа и иду у селу имају појединци код својих кућа и радионице, где раде изучене занате у вароши. Откада су шљиве отпочете сушити се, од тога доба у свима подгорским селима, па и у овом, има доста сељака, који се одају самосталној трговини са шљивама, а узгред раде и с другим сировинама. Не аргајтују, али их се доста раније иселило, па се и данас селе у друга села, где налазе повољније погодбе за свој живот.

Појединости о селу. – Мајиновић је у саставу општине причевачке у ср подгорском. Судница и црква су у Причевићу, а школа у Каменици. Гробље је подељено, као и село. Село преславља Спасов-дан.

П.С. Мајиновић је имао 152 становника 1834, 336 у 1884, 423 у 1948, 163 у 2002 и 126 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година (2 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 56,6 година.

71. Маљевић (Мионица)

Положај села. – Маљевић је на левој обали Топлице, по врху Вртиглава, а по дну Команица. Земљиште је неравно и састављено из терцијарних глинаца и мергле. Најзнатнија узвишења су: Бобија до Вртиглава и Плоча у средини села.

Тип села. – Маљевић је село разбијеног типа. Све су сеоске куће распоређене у два џемата при извору Гледнића или по дну њега, и око Машевца. Први се зове Гледничани, а други Поточари. И у једном и у другом џемату куће нису ублизу, већ на растојању 30-80м, а крајеви везани су један за други.

У Гледничанима су: Павловићи (1), Марковићи (1), Грбићи (1), Гавриловићи (3), Митровићи (1), Ивановићи (2), Живановићи (1), Мирковићи (1), Николић (1), Радојичић (1), Ђорђевић (1), Ивковић (1), Остојић (1) и Лазић (1). У Поточарима су: Срећковићи (3), Нинковићи (1), Илићи (3), Пауновићи (2), Андрићи (2), Танасијевићи (2), Зекић (1), Матићи (1) и Туфегџићи (2).

У Маљевићу су јаче задруге: Мирковића, Грбића и Павловића, остало су већином инокосне куће.

Подаци о селу. – Маљевић је према списку села ваљевске епархије из 1735 год имао 8 домова. Према харачким тефтерима из 1818 год у селу било је 20 домова с 22 породице и 46 хар лица. По попису од 1866 год било је 27 домова са 170 стан, докле по попису од 1874 год било је 25 домова са 140 стан. По попису од 1884 год било је 26д с 178с, докле по попису од 1890 г било је 28д с 217с. По попису од 1895 год био је 31 дом с 259с, докле по попису од 1900 год, био је 31д са 253с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 1,75, а процентни 1,51%.

Име селу. – Народ верује да је ово село постало од села Команица, т.ј. било је заселак истог села. Ово одвајање, прича се, да је овако било. Сељаци се нису никако могли да сложе и сроде с дошљацима Команичанима, већ су се вечито свађали, убијали и парничили. Спахији, поседнику села Команица, досади свађа и изађе једног дана у село, да ову дуготрајну свађу прекине или изравна. Спахија, кад виде, да их не може умирити, подели их, па постави тачне границе и једном и другом селу, које се и данас одржавају. Ово село назове, као мањи део села, Мало Село, и народ држи да је име дошло од ове две речи.

Порекло становништва и оснивање села. – Кад се Moilovich, име једног села из списка села палешког округа 1737 г, по готову може однети на име овог села, онда је ово село врло старо, ма да га народ држи, а и данас сматра, као заселак већег села Команица. Сељаци држе да је овај део Каманице најстарије насеље и да су и данас у њему најстарије породице, за које се не зна, да су се с које стране доселиле.

Најстарија породица у селу, за коју се не зна да се доселила, јесте Павловића, Срећковића и др. до њих. Сви се по некаквој замрлој породици зову Живановићи или Живановачки Крај. Живановићи су: Павловићи, Срећковићи, Нинковићи, Илићи, Пауновићи, Танасијевићи, Андрићи и Матићи; њих је 15 кућа, славе св. Николу. Све друге породице су већином уљези у ову или на њихова имања досељене.

Најстарији су досељеници Гавриловићи, досељени из Вироваца од тамошњих Јанковића још у другом аустријском рату. Предак им се призетио у Живановиће и слави Ђурђиц и св. Николу, њих је 3 куће.

На њихово имање доселили су се у првом устанку Грбићи из Златарића ове области, од породице Марковића, има их 1 кућа, славе св. Стевана.

На њихово имање се призетио и предак данашњих Живановића, досељен из Стрмова у округу ужичком; њих је 4 куће (Живановићи, Митровићи и Ивановићи), славе св. Ђурђа и Ђурђиц.

На имање опет ових Живановића призетио се предак данашњих Мирковића, досељен из Катранице у Маћедонији, слави св. Атанасија, св. Ђурђа и св. Николу.

И старе Живановиће призетили су се:

Николић из Кључа ове области, од тамошњих Атића, слави св. Николу.

Радојичић из Пријездића из породице Исидоровића, слави св. Николу;

Ивковић из Славковице, слави Ђурђиц и св. Николу;

Остојић од Сјенице, слави св. Јована и св. Николу;

Лазић из Чејетине, слави св. Ђурђа и св. Николу;

Зекић са Рудне Букве у окр ужичком, слави св. Јована и св. Николу

и Туфегџића отац доселио се као мајстор и призетио, те има данас све куће, слави св. Ђурђа и Св. Николу. Стари Туфегџија је из В. Бошњака у Посаво-Тамнави.

Марковић је дошао као слуга после српско-турских ратова из Црне Горе са Загарча, слави Ђурђиц.

У Маљевићу су 34 дома од 14 породица.

Занимање становништва. – Маљевчани се занимају свима привредним гранама, којима и остали сељаци у областима. Најглавнија су занимања сточарство и земљорадња. Од стоке гаје говеда и коње, а ово је једино село у ваљевској Колубари, чији сељаци особиту пажњу поклањају гајењу коња. Занате нерадо уче, а тако исто нерадо се селе из села.

Појединости о селу. – Маљевић је саставни део доње-топличке општине у срезу колубарском. Судница је у Д. Топлици, а ту је и школа Црква је у Мионици, гробље у средини села, на брду Плочи. Преслава Бели Петак.

П.С. Маљевић је имао 178 становника 1884, 307 у 1948, 341 у 2002, и 315 у 2011 години, у томе 19 млађих од 5 година, уз просечну старост од 40,9 година.

72. Маркова Црква (Лајковац)

Положај села. – Маркова Црква је на десној обали реке Топлице, баш при њеном ушћу у Колубару и ка престаје тећи клисурастом долином. Сеоске су куће по плећима брда. Брда су стрменита и сва од секундарног кречњака с вртачама.

Тип села. – Маркова Црква је село разбијеног типа. Куће су растурене по Брду у мањим групама, где свака група означава по једну породицу. Џемата нема.

У селу су: Димитријевићи (6 кућа), Павличевићи (2), Гајићи (1), Јовановићи (2), Марјановићи (4), Сретеновић (1), Димитријевић (1), Миловановић (1), Марковић (1), Спасојевић (1) и Анђелковићи (1).

У селу нема већих задруга, као задружна кућа се сматра Сретеновића.

Подаци о селу. –Маркова Црква према списку села ваљевске епархије из 1735 године имала је 12 домова. Маркова Црква по харачким тефтерима из 1818 год имала је 12 д с 10 пор и 27 харачких лица. По попису од 1866 год било је 12д са 94с, докле по попису од 1874г било је 14д са 92с. По попису од 1884г било је 15д са 127с, докле по попису од 1890г било је 18д са 166с. По попису од 1895г било је 19д са 169с, а по попису од 1900г био је 21д са 180с.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 године 2,56, а процентни 2,06%.

Име селу. – Црква у овом селу од вајкада се зове „Маркова Црква“, па је по њој дато име и селу.

Старине у селу. – Од старина у селу на првом месту помињемо Маркову Цркву, која се налази под Брдом, поред Топлице, а у њеној клисури. Црква је са једним кубетом, мала, зидана од камена и неколико пута паљена од Турака.

За њено зидање везане су ове 2 народне приче. По првој причи била су три брата: Марко, Петко и Степан,  па су имали силно благо и кад су браћа Марко и Степан отишли на Косово, наредили су Петку да изабере три места у околини и да сваком брату сазида по једну цркву, јер су држали да се неће вратити. Петко сазидао себи цркву у Петци, Марку Маркову Цркву, а Степану у Степању, па како су ове друге две цркве биле мање, то су га браћа проклела, те његова црква није никад пропевала, а ове две су вечито служиле (Ову причу у целини је записао и г. М.Ђ. Милићевић – Кнежевина Србија. Стр. 367).

По другој причи цркву у Баху, Маркову и Докмирску зидао је исти великаш о свом трошку, па је ове две довршио а башку није хтео, што му предузимач није хтео да испуни уговор.

По једној забелешци ову је цркву оправио Господар Јеврем Обреновић о свом трошку 1837 год и тад јој је нешто дозидао, али ипак црква није пропевала до пре неколико година, до 1892 године, кад су је сами сељаци молбом отворили.

Порекло становништва и оснивање села. – Маркова Црква је старо насеље. Она се помиње у списку села палешког округа из 1737 год под именом „Markovaceska“. Држи се да су село основали преци данашњих Димитријевића, за које се не зна одакле су се доселили. Димитријевића 6 кућа, славе св. Јована. Све остале породице су досељене.

Павличевићи су досељени после Кочине Крајине из Отиловића у Полимљу; њих је 2 куће славе св. Николу.

Марјановићи су из Бучја, опет у Полимљу, има их 4 куће, славе св. Николу.

Јовановићи су из Маоче у Д. Полимљу, има их 3 куће, славе св. Ђурђа.

Сретеновића предак доселио се као свештеник из Врачевића, слави св. Лазара.

Спасојевић је сишао из Лелића, од Бојанића, слави Михољ-дан.

Новији су досељеници:

Миловановић из Точи у Полимљу, слави св. Јована.

Марковић из Матаруга у Полимљу, слави св. Николу;

Анђелковић је са Заграда на Чеву у Цр. Гори, слави св. Арханђела.

Димитријевић је свештеник из Београда, слави св. Николу.

У селу је 21 кућа од 10 породица.

Занимање становништва. – Марковчани се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци ове области. Не уче занате и не удаљују се из села.

Појединости о селу. – М. Црква је саставни део марковачке општине у ср. Колубарском. Судница и школа су код М. Цркве. Гробље је на Брду. Преслава Спасов-дан.

П.С. Маркова Црква је имала 78 становника 1834, 127 у 1884, 244 у 1948, 110 у 2002, и 111 у 2011 години, у томе 3 млађа од 5 година, уз просечну старост од 46 година.

73. Миличиница (Ваљево)

Положај села. – Миличиница је у Влашићу при извору Тамнаве и Уба; она је брдско село…

Тип села. – Миличиница даје по свом изгледу прави тип старовлашког растуреног села на све могуће стране и још подељеног према пластичном изгледу на крајеве или џемате.  Сваки џемат је великог обима и према пластици земљишта прети да постане и ново село. Џемати по реду од запада на исток су ови: Крањани до Голочела и Шешевице, Ружићи или Пауша у долини потока Пауше, Понор на касном пољу Понову, Кацапа при извору Ува и Уб у источном крају до Оглађеновца.

У Крањанима су: Перићи (4), Црнчевићи (3), Бошковић (1), Поповић (1), Јевремовићи (2), Вуковићи (4), Миловановићи (8), Кејићи (6), Гајићи (3), Марковићи (4), Алексићи (2), Мићићи (2), Живановићи (Кукићи) (2), Јанковићи (1), Илић (1), Обрадовић (1), Рогић (1), и Петровић (1). У Понору су: Сировљевићи (9), Радовановићи (1), Павловићи (5), Васићи (2), Тадићи (7), Крстићи (4), Ковачевићи (8), и Живановићи (1). На Убу су: Добривојевићи (4), Дамњановићи (4), Добрашиновићи (3), Терзићи (11), Марићи (12), Павловићи (2), Анђелићи (2) и Дулутовићи (7). У Кацапи су: Андрићи (5), Јовановић (1), Илићи (5), Божићи (3), Живковићи (4), Симеуновићи (Дивнићи) (4), Вукашиновићи (7), и Гајићи други (2). У Ружићима (Пауши) су: Лајшићи (8), Матићи (6), Јевтићи (1), Чолићи (3), Кнежевић (1) и Дудић (1).

У Миличиници нема великих задруга, а раније их је било доста. Повеће сеоска задруге су: Бранковића у Понору, Павловића 1, Црнчевића 1, иначе их више нема.

Подаци о селу. – Миличиница према харачким тефтерима из 1818 год имала је 72д с 97 пор и 232 харачке личности. По попису од 1866 год било је 106д са 991с, докле по попису од 1874 било је 117д са 967с. По попису од 1884г било је 134д са 1.061с, докле по попису од 1890 било је 145д са 1.193с. По попису од 1895г било је 157д са 1.306с, докле по попису од 1900 год било је 172 д са 1.421с.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 14,3, а процентни 1,25%.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича. Милош Обилић, родом из Дворишта у Поцерини, имао је 3 сестре: Милицу, Доку и Пауну, све три удате у доба, кад је полазио на Косово и удате у овој области и то Милица у овом селу, које је онда имало друкчије име, Дока у Докмиру, а Пауна у Паунама. Њихови су мужеви отишли с Милошем на Косово и отуда се не вратили, већ сви изгинули. Сестре, наследнице свог Милошевог имања, да би му овековечиле спомен, свака за свој рачун, подигне му по цркву и то Милица у овом селу, Дока у Докмиру, а Пауна у Паунима. Народ прича да се по овој Милици прво црква прозвала Миличина црква, затим река, па после и село.

У једном необјављеном документу из 18-века, из 1719 г., кад су овим крајевима владали Аустријанци, међу осталим селима пострадалим од града у јулу месецу те године, помиње се и Milicsina reka, што се у ствари и тиче овог села. Од имена Миличина Река, како је првобитно име селу, временом је постало Миличиница ради лепшег и краћег изговора.

Имена џемата су по именима места, где су насељени или по месту насељења (Крањани).

Старине у селу. – (1) Као старину можемо поменути садашњу цркву, за коју се прича да постоји у селу „од Косова“. Старе цркве нема, за њу предање вели, да је порушена и да је била мало више ове уз поточић, а по више сеоског гробља. Садашња црква, покривеноа клисом и од брвана, подигнута је 1792 год трудом поп-Јевте и уз материјалну потпору Митра и Радојице Миличанаца оних, који се помињу и у „Мемоарима“ проте М. Ненадовића као богати трговци тога доба.

(2) У овом селу основана је и најстарија школа у овом крају. Школа је отворена 1824 год., зграда је била у поток више цркве, а отворио ју је неки Јаков Аднађевић, родом из Руме.

Порекло становништва и оснивање села. – Старо је село Пауша, па изгледа да се и тако звало. Најстарија породица тога краја звала се Ружићи, које се име данас пренело на џемат и такво се одржало. Ружићи се сматрају као старинци, јер се за њих не зна да су се с које стране доселили, али су се много расељавали и по селу и по Посаво-Тамнави и Мачви, тако нпр зна се да су од ове породице шабачки и мачвански Мијатовићи у Причиновићу, одсељени у незапамћено доба из овог места. Нико се данас не зове Ружић, али се опет нико изван села не сматра другачије него као Ружић и као сродник; њих је данас у Ружићима под 15 разних презимена (Лајшићи, Матићи, Јевтићи и Чолићи) 18 кућа, затим од њих су Васићи 2 куће у Понору и 9 кућа из Кацапе (Вукашиновићи и Гајићи), те тако их има 28 кућа, славе св. Николу.

Од досељених породица најстарији су Црнчевићи у Крањанима, досељени из Полимља у почетку 17-ог столећа због хајдучије; с њима су у сродству Гајићи и Марковићи, те их је 10 кућа, славе св. Ђурђа. Некад су Црнчевићи били најмногобројнија породица у селу, али се данас проређују.

Некако или мало раније или мало доцније од Црнчевића доселили су се Убљани и Кацапци, који су готово сви од 4 брата. Убљани су се доселили из брдских крајева по дну Васојевића, с горњег Лима, где су се доселили по њиховом причању са свом стоком. По причању вели се населили су се овде, што је за њих овај крај био врло подесан за гајење стоке. Убљани су: Терзићи, Марићи, Дамњановићи, Добрашиновићи, Павловићи и Дулутовићи, а Кацапци, назвати по брду Кацапи су: Божићи и Андрићи; њих је свега 47 кућа, славе св. Николу.

У старе досељенике, досељене пред крај 17-ог столећа, у општој сеобим, увршћујемо и Сировљевиће, досељене из Херцеговине из њеног југозападног дела; Сировљевићи су измењали презимена (Сировљевићи, Павловићи, Тадићи и Крстићи) а познати су под старим презименом Сировице ; данас их је у селу, и то само у Понору 25 кућа, славе св. Јована.

На имање Црнчевића врло рано прешли су данашњи Перићи из Мајиновића, села ове области, од тамошњих Лазаревића. У Миличиницу су у почетку 18-ог века дошла два брата Лазаревића и један се призетио у Црнчевиће, а други се поред њега населио. Од првога су Перићи, који су примили славу од Црнчевића, а од другога су (Јевремовићи, Миловарновићи (Лазаревићи и Максимовићи), Кејићи и Алексићи) назвати по другом брату Миловановићи, њих је у селу 22 куће, где Перићи славе св. Ђурђа, а Миловановићи св. Алимпија.

Пред крај 18-ог века доселили су се у Кацапу Илићи, чији се предак доселио из Драгодола од тамошњих Бобића; њих је у селу 6 кућа (и Јевтић из Пауше), славе Ђурђиц.

С њима су се доселили данашњи Симеуновићи из Осата и по баби Дивни прозвати и Дивнићи; њих је у селу 4 куће, славе св. Ђурђа.

Живковићи су досељени из Петрца у Рађевини, има их 4 куће, славе св. Николу.

Ковачевићи су досељени из Коцељеве, има их 8 кућа, славе св. Пантелију.

Поповић је потомак попа Ђорђа, досељеног као свештеника из непознатог места у Црној Гори; и онда је и данас једна кућа, слави св. Николу.

У почетку 19-ог века досељени су:

Вуковићи у Крањанима од Вуковића из Ст. Реке, њих је данас у селу 4 куће, а предак им је доведен уз матер, славе св. Јована.

Мићићи на истом месту су из Дрлача у Азбуковици, досељени после првог устанка као слуге, има их 2 куће, славе св. Јована.

Живановићи (Кукићи) у Крањанима су из Кука у београдском округу, предак им се доселио као слуга, има их 2 куће, славе св Арханђела.

Добривојевићи на Убу досељени су из Оглађеновца, прешли на своје имање, а од породице Бражђана; има их 4 куће, славе св. Алимпија.

Анђелићи су из Љубовиђе и насељени на Убу, предак им се доселио као зидар, па се призетио у Убљане; њих је 2 куће славе Михољ-дан.

Новији су досељеници:

Јанковић из Милине, досељен као свештеник, слави св. Ђурђа.

Илић из Царине, досељен као терзија, слави св. Ђурђа. Бошковић у Перићима досељен из Вишесаве као слуга, слави св. Николу.

Обрадовић из Ваљева, досељен као трговац, слави св. Николу, по оцу је из Забрдице.

Рогић је из Косјерића у округу ужичком, дошао као слуга, слави св. Николу.

Радовановић у Понору доселио се из Врагочанице, слави св. Арханђела.

Живановић је у Понору из Врагочанице, слави св. Николу.

Јовановић из Кацапе је од Зимоња у Каменици, призетио се у Кацапце, слави св. Николу.

Кнежевић у Ружићима је из Чајетине, доселио се као слуга, слави св. Арханђела.

Петровић је занатлија из Кошаља, слави Ђурђиц.

Дудић је однекуда из Босне, уљез у Ружићима, слави св. Николу.

У селу је 180 кућа од 26 породица.

Занимање становништва. – Главна занимања су земљорадња и воћарство. Како нема довољно зиратне земље сви се Миличанци спуштају у Посаво-Тамнаву и закупљују по Тамнави земље. Воћа је врло много као и свуда у Подгорини, али и гајење ситне стоке не занемарује се. Нарочито се гаји доста оваца као по Убу и Кацапи, докле говеда су ретка и кржљава.

Појединости о селу. – Миличиница је саставни део миличанске општине у ср. Подгорском. Општинска судница, школа и црква су на реци Миличиници, под Оштриковачом. На истом месту је и сеоска механа, два дућана и сеоско гробље за Крањане. Други крајеви села имају нарочита гробља.

П.С. Миличиница је имала 690 становника у 1834, 1.061 у 1884, 2.197 у 1948, 913 у 2002, и 762 у 2011 години, у томе 25 млађих од 5 година, уз просечну старост од 50 година.

74. Мионица (село)

Положај села. – Мионица је на обема обалама Рибнице. Сеоске су куће на коси, која је развође Лепеници и Рибници. Куће су по плећима косе и спуштају се рибничкој равни, јер се греда врло благо спушта Рибници, докле врло стрмо Лепеници.

Тип села. – Мионица лежи готово сва на коси изнад Лепенице, и од почетка па до краја села, куће су поређане једна до друге, раздвојене већим или мањим воћњацима. Растојање међу кућама је како где; у врхи села има између кућа и по 60м, а у средини и при крају нема ни 20м; а ово се растојање сваким даном смањује, пошто се деобом не излази са старог места, већ се већином остаје на истом месту. У овом селу нема џемата, ма да преко Рибнице има кућа и ма да и по равници има их на више места.

У Мионици су: Ђурђевићи (4), Живковићи (2), Тешићи (7), Ерчићи (4), Кременац (1), Кандићи (5), Грујићи (2), Петровићи (1), Миловановићи (1), Петковићи (2), Глушчевићи (1), Вучковићи (1), Гаврићи (1), Ковачевићи (9), Драгићевићи (2), Станић (1), Маријићи (5), Чарапићи (1), Пајићи (1), Милијићи (Јанковићи) (9), Перићи (2), Ракићи (1), Гајићи (3), Ћосићи (6), Драгојевићи (3) и Банковићи (1).

Од већих задруга у селу су: Драгићевића 1, Станића 1, Пејића и Ковачевића 1.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год Мионица (Хан) имала је 15 домова. Мионица је по харачким тефтерима из 1818 г имала 38 домова са 51 пор и 113 хар лица. Према попису од 1866 год, било је 64 дома с 429с, докле по попису од 1874г било је 65д с 406с. Према попису од 1884г било је 90д с 583с, докле према попису од 1890г било је 116д са 729с. Према попису од 1895г било је 119д с 810с, докле према попису од 1900г било је 118д са 878с.

Годишњи прираштај становништва је од 1866 год 12,59, а процентни 2,48%.

Име селу. – По народном предању, у доба кнеза Лазара, ово село звало се Тувари. Па кад је кнез Лазар једном приликом долазио у село и био особито угошћен од ондашње властелинке овог села, која је била богата и пред тим временом остала удовица и у исто доба била права сиротињска мајка, није му се, вели предање, допало име селу већ га прозове Мали Срем. Ово је име дотле остало, докле се нису све старе породице иселиле, па се на ово место населио неки Живко из ужичке Мионице те он дао име селу Мионица и тако и до данас остало.

Старине у селу. – (1) На левој обали Рибнице, на неколико десетина метара испод садашње среске куће, у близиниа Гајића кућа, налазе се и данас зидине од некакве старе цркве, коју су Турци по народном предању порушили уз „Кочину Крајину“.

(2) Цела јужна страна села, испод села Паштрића, зове се Лубенин, и некад и данас велико поље на левој страни реке Рибнице. Пред народни устанак 1804 године, као и за време устанкам поље је било зборно место, на коме су се састајали колубарски кметови и већали о народним пословима. И данас је поље зборно место колубарске војске.

Порекло становништва и оснивање села. – Сељаци држе да је њихово село старо, али ипак нема много старих породица. Све старе породице овог села ислелиле су се и прешле у Посаво-Тамнаву (маса сеоских породица у селима Звезду и Прову у Посаво-Тамнави и прекосавском Грабовцу је од Мионице) или у Срем. Једина од ових старих породица, за коју се не зна да се од куда доселила, јесу данашњи Ђурђевићи, којих има 4 куће и славе св. Јована.

Најстарији досељеник у ово село јесте онај Живко, из ужичке Мионице, за кога предање вели да је дошао у готово пусто село, да му је дао име свога села. Живко се по предању спустио у првим аустријским ратовима и од њега су данашњи Живковићи и Тешићи (Ракићи). Живкових потомака има 9 кућа, славе св. Јована, али их има исељених као чиновника и трговаца.

Врло стара породица су данашњи Гајићи, за које се зна да су досељени из Г. Колашина, те су били у овом селу пре Живковића, па се одселили и поново вратили одмах после Живковог силаска у село. Гајића је данас 3 куће, славе св. Николу.

У почетку 18-ог века доселиле су се у ово село две врло јаке породице из Босне, једна од Тузле, а друга од Вишеграда; од прве су данашњи Ковачевићи, чији се предак населио као ковач, а од друге су Милијићи (Јанковићи). Ковачевићима су род Драгићевићи и Станићи, има их 12 кућа, славе св. Николу, а Милијића има 9 кућа, славе св. Трифуна.

После Милијића доселили су се у село Ћосићи из Бјелопавлића у Црној Гори, а из племена Пипера, њима су сродни Перићи и Драгојевићи: досељени су у 3 породице због неродице и глади у другој половини 18-ог столећа; има их 11 кућа, славе св. Арханђела.

Уз Кочину Крајину сишли су из Кремана у Старом Влаху данашњи Кандићи; њих је 4 куће, славе св. Ђурђа.

У исто доба сишли су из Црне Горе из Дробњака Ерчићи; њих је 4 куће, славе св. Петра.

Маријићи су сишли из Криве Реке у Старом Влаху, има их 5 кућа, славе св. Јована Милостивог (12.11).

После првог устанка сишао је Креманац из Кремана у Ст. Влаху и ушао у имање Кандића, слави св. Николу.

Грујићи су из Бачевца ове области, има их 2 куће, предак сишао на имање Кандића; славе св. Јована.

Насељеници после 1870 год су: Кандић доселио се из Бошњановића и призетио у Кандиће, па је примио њихову славу и презиме, слави св. Ђурђа.

Глушчевић се доселио дао слуга из Камене Горе у Полимљу, слави св. Ђурђа. Вучковић се доселио из Југова у Полимљу, слави св. Николу. Оба су пребегла уз Бабинску Разуру, у којој су суделовали.

Гаврић се доселио из Дегурића од исте породице, слави св. Николу.

Пејића отац доселио се као мајстор из Полошнице у округу ужичком, слави св. Арханђела.

Чарапић из Ракара призетио се у Маријиће, слави св. Ђурђа.

Петровићи, Миловановићи и Петковићи (2 куће) су из суседног Бријежђа, сишли после деобе у селу на своја ранија имања, први славе св. Алимпија, а други св. Ђурђа.

Ракић је из села Суводања од тамошњих Ракића, сишао пре 3 године на купљено имање у Милијићима, слави св. Луку.

Банковић свештеник је из Груже (Корићани), на имању Петковића, слави Ђурђиц.

У селу Мионици је 76 кућа од 21 породице.

Занимање становништва. – Мионичани занимају се поглавито земљорадњом и сточарством. Занатима се не одају због оближње варошице, а не селе се никуда, нити пак куда иду у аргаштину.

Појединости о селу. – Мионица је саставни део мионичке општине у срезу колубарском. Судница, црква и школа су у варошици. Гробље је заједничко и поред старе цркве. Село нема заједничке преславе.

П.С. Мионица село је имала 801 становника 1948, 1.446 у 2002, и 1.569 у 2011 години, у томе 91 млађих од 5 година, уз просечну старост од 39,1 година.

75. Мионица (варошица)

Положај варошице. – Варошица је на обема обалама реке Рибнице, а усред атара села Мионице, на путу Ваљево-Горњи Милановац. За данас је варошица друмско насеље. Куће су поред пута, ретка је кућа наслоњена једна на другу, као по варошима, већ су већином издвојене било имањима појединих сељака, било празним плацевима појединих грађана. У Мионици је главна улица окружни пут, а споредних улица нема, осим ако се не би узели сељачки путови, који слазе у варошицу с неколико страна.

Воду за пиће варошица добива из бунара, које свака кућа и свака јавна радња имају по својим двориштима. Већу потребу у води подмирује река.

Оснивање варошице. – Мионица је у средини среза колубарског, окр ваљевског. Такав положај овог места створио је и варошицу. Оснивање варошице везано је за грађење среске канцеларије и среских станова. Прво су се подигли срески станови и уз њих путничка механа, па су се после досељавали појединци као трговци и занатлије. Први оснивачи варошице били су сељаци трговци и занатлије из суседних села, који су слазили из села свом среском средишту.

У Мионици има 48 приватних, среских и општинских кућа. Куће су саграђене или од слабог или од тврдог материјала и мало их има, па се разликују од обичних кућа у селу Мионици. Код мионичких кућа увек су с лица дућани, а позади у дворишту су станови и друге зграде.

Од ових 48 кућа има 29 дућана, 6 механа и кафана 1 индустријска радионица колица и вила, 3 магазе, а остало су канцеларије и приватни станови.

Порекло становништва и оснивање села. – До 1 јануара 1895 год у варошици било је мало и кућа и становништва, јер укидањем сеоских дућана и ово је место било доста напуштено, а тек од тада, кад је краљевим указом овај део села проглашен за варошицу, отпочело је његово нагло насељавање. Насељеници су већином трговци и занатлије, а земљорадника нема ниједног.

Насељеници варошице дају се поделити у две групе у насељенике од 1860-1895год и насељенике од 1895 год на овамо.

У досељенике од 1860 год долазе:

Ружичић, досељен као трговац из Вртиглава, слави Ђурђиц;

Кевић, досељен као трговац из Бријежђа, слави св. Трифуна;

Деспотовић, досељен из Полома, окр рудничког као обућар, слави св. Арханђела;

Поповић, досељен као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц;

Божић, досељен као трговац из Тврдића округа ужичког, слави св. Луку;

Лазаревић, досељен као трговац из Косјерића окр ужичког, слави св. Јована;

Обрадовић, досељен као механџија из Рогу округа ужичког, слави св. Стевана;

Милановић, досељен као опанчар из Јежевице окр ужичког, слави св Јована;

Миловановић, досељен из Санковића као општински чиновник, слави св. Ђурђа;

Урошевић, досељен из Бријежђа као учитељ, слави св. Ђурђа;

Николић, досељен из Миријеве окр београдског, као трговац, слави св. Николу;

Поповић, досељен као трговац из Звезда, окр подринског, слави св. Стевана;

Ђурић, досељен као трговац из Каленића округа ужичког, слави св. Ђурђа;

Марковић, досељен из Робаја као ковач, слави св. Ђурша;

Крстић, досељен из Црне Траве, округа врањског, као индустријалац, слави св. Димитрија;

Илић, досељен као трговац из Ступчевића окр ужичког, слави св. Ђурђа;

Лекић, досељен из Ђуршевца као ковач, слави св. Луку;

Филиповићи, досељени из Засеља, округа ужичког као опанчари (2 куће), славе св. Лазара;

Велчић, досељен из Ужица као месар, слави св. Николу;

Живић, досељен из Ваљева као столар, слави св. Ђурђа;

Новаковић, досељен из Мионице као опанчар, слави св. Јована.

Најновији су досељеници:

Марковић, досељен из Кучина у Полимљу као бравар, слави св. Николу;

Лазаревић, досељен из Засеља окр ужичког као опанчар и род Филиповићима, слави св. Лазара;

Јаковљевић, досељен као бачвар из Новог у Босни, слави св. Јована;

Софронијевић, досељен као опанчар из Дрлача округа подринског, слави св. Стевана;

Драгићевић, досељен из Бријежђа као ковач, слави св. Алимпија;

Јаношевић, досељен из Команица као слуга, слави св. Димитрија;

Мићић досељен из Црвице окр ужичког као трговац, слави Михољ-дан;

Ракић, досељен из Овчине као трговац, слави св. Николу;

Дабић, досељен из Бухара окр ужичког као трговац, слави св. Николу;

Продановић, досељен као трговац из Вигошти од Ариља, слави св. Ђурђа;

Миливојевић, досељен као трговац из Дрлача и род Софронијевићу опанчару, слави св. Стевана;

Жиловићи, досељени из Чајетине од Старог Влаха као механџије, има их 2 куће, славе св. Луку.

Радовановић, доселио се као пекар из Врачевића, слави св. Ђурђа;ђКовачевићи, досељени као трговци из Г. Лајковца, има их 2 куће, славе св. Ђурша;

Васић, досељен из Драксина, окр ужичког, као трговац, слави св. Николу;

Марковић, досељен из неког села у прилепској кази у Маћедонији као терзија, слави св. Димитрија;

Бошковић из Мионице, доселио се као опанчар, слави св. Арханђела;

Витезовић, досељен из Субјела као трговац, слави св. Ђурђа;

Стојановић, досељен из В.Дренове окр крушевачког као поткивач, слави св. Николу;

Гојковић, досељен из Сјеништа окр ужичког као сарач, слави св Ђурђа;

Петровић, досељен из Табановића, села ове области као опанчар, слави св. Јована;

Миловановић, доселио се као пекар из Бријежђа, слави св Ђурђа;

Трифуновић, доселио се из Мионице као обућар, слави св. Трифуна;

Обрадовић, доселио се из Санковића као ковач, слави св. Николу;

Ерчић, доселио се из Мионице као трговац, слави св. Петра;

Симић, доселио се из Вртиглава као столар, слави св. Ђурђа;

Поповић, доселио се као свештеник из Диваца, слави Ђурђиц.

У Мионици у 48 кућа обитава више од 48 породица осим чиновништва, које се овде није ни напоменуто.

Занимање становништва. – У варошици сваки се занима својим послом. Ни један једини из овог места не бави се земљорадњом или ма каквим било другим земљоделским послом. Занатлије се искључиво баве својим занатима, а трговци куповином и продајом разноврсних сировина уз продају разноврсне мануфактурне и бакаларске робе. У овом месту од 1895 године постоји и велика радионица за прераду дрвета, која систематски напредује. Од дрвета, које се сече у Маљену, израђују се виле, лопате и колица и роба се растура по целој Србији. Сировине, с којима се највише занимају овдашњи трговци су: суве шљиве, шишарка, вуна, коже и храна.

Појединости о варошици. – Варошица Мионица је саставни део мионичке општине, она има свога нарочитог кмета, који расправља варошке послове. Судница, црква и школа с 3 одељења је у овом месту.

П.С. Мионица варошица имала је 568 становника у 1948, 1.723 у 2002 и 1.620 у 2011 години, у томе 70 млађих од 5 година, уз просечну старост од 41,7 година.

76. Мратишић (Мионица)

Положај села. – Мратишић је на подножју маљенских огранака, поред села Пријездића. Село лежи на крајевима планинске корутине, чије је земљиште доста равно, а сеоске куће су већином по странама оних брегова, који затварају ову удолину…

Тип села. – Мратишић је село разбијеног типа. Подељен је самом реком на два дела: јужни до планине, Горњи Крај и северни Шатков До. Горњи је Крај испод планине и према Пријездићу, груписан у три џемата, где је у сваком по једна породица. Шатков До је сав растурен, где се ретко могу видети 3-4 куће уједно, отуда што је новије насеље. Куће у џематима су близу, и скоро су спојени и измешани.

У Горњем Крају су: Бјелуши (16 кућа), Грбовићи (3) и Вулетићи (14). У Шатковом су Долу: Бошковићи (1), Милаковићи (6), Јовановићи (5), Вукосављевићи (3), Солгић (1) и Вишњић (1).

У Мратишићу нема великих задруга, као једина повећа задруга била би Грбовића 1 од 29 чељади.

Подаци о селу. – Мратишић према харачким тефтерима из 1818 год имао је 12 домова с 18 пор и 47 хар личности. Према попису од 1866 год било је 24 дома са 187 становника, докле по попису од 1874 год било је 26 домова са 205с. Према попису од 1884г било је 35д с 255с, докле по попису од 1890г било је 39д с 310с. Према попису од 1895г било је 42д с 315с, а према попису од 1900г било је 50д с 335с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 4,29, а процентни 1,76%.

Име селу. – Ма да је село Мратишић последњих десетина 18-ог и првих десетина 19-ог столећа играло знатну улогу у новијој историји нашег народа, јер је дало велики број знаменитих људи из своје средине, ипак нико не уме да каже од куда је име селу.

Порекло становништва и оснивање села. – Сви старији људи из села и суседних села држе, да је ово село постало као заселак суседног Пријездића и према томе је, по њиховом схватању, млађе насеље. Старих породица, за које се не би знало одакле су се доселиле, нема у овом селу.

Најстарија породица овог села је Милаковића досељена пред крај 1з-ог века из Будимље у Ст. Влаху од братства Милаковића. Милаковића много кућа је замрло, а доста их се иселило из села; данас се зову Милаковићи и Бошковићи и има их 7 кућа, славе св. Ђурђа.

У почетку 18-ог века доселили су се из села Превиша у Дробњацима данашњи Вулетићи од братства Томића. Они су се населили до Пријездића и ту су и данас, има их 11 кућа и 3 уљеске, које су примиле славу и презиме, славе св. Ђурђа. Вулетића породице има у Лончанику у Посавини.

После Вулетића доселио се кнез Грбо из Никшићске Жупе, од братства Радуловића из места Драговољићи. Грбо је био кнез с турским бератом, па је некако одмах и овде постао бератски кнез и кнез ваљевске Колубаре. Од Грба су данашњи Грбовићи којих је 3 куће, славе св. Луку. Грбови су потомци знамените војводе и кнежеви из првог устанка Никола, Лука и протојереј округа ваљевског Стеван Грбовић, затим Милован и Радован, синови Николини и Лука син Миланов. Ови Грбовићи учествовали су у свима ратовима за ослобођење, тамо су испрозебали, израњавани и дошли кући и код куће помрли. Сахрањени су или у свом сеоском гробљу, где им и данас постоје споменици, или код цркве крчмарске, које су и подигли и за свога живота били јој највећи приложници. Протојереј Стеван умро је 1802 год и његову гробницу узидао је у црквени темељ његов синовац, знаменити војвода Милован Грбовић, кад је цркву проширивао.

Пред Кочину Крајину доселили су се данашњи Бјелуши из села Бјелеуше у Ст. Влаху, камо су опет дошли из Дробњака под презименом Бранковићи; има их 16 кућа, славе св. Ђурђа.

Јовановићи из Ш. Дола су из Робаја од породице Драгојевића, има их 5 кућа, славе св. Ђурђа.

Вукосављевићи су доселили око 1850 год из Маоча у Полимљу, има их 3 куће, славе св. Николу.

Солгић је из Штиткова у Ст. Влаху, а Вишњић из Точи у Полимљу оба доселила се као слуге уз Бабинску Разуру, славе св. Николу.

У Мратишићу је 50 кућа од 8 породица.

Занимање становништва. – Мратиштанци се занимају свима привредним радњама, којима и остали сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња и воћарство. Воћарству се особито поклања пажња и нема ниједног села у околини, да има бољи избор у врстама разноликог воћа, него што је овде и у Пријездићу. Стоке држе доста, а нарочито оваца. Земља им даје довољно средства за живот, према чему сељаци овог села долазе у ред имућнијих сељака ове области. Нигде се не селе, али и ако многи знају по какав занат, искључиво га раде по селу и најближој околини.

Појединости о селу. – Мратишић је саставни део крчмарске општине у срезу колубарском. Судница је у Буковцу, школа и црква у Крчмару. Гробље је заједничко и у средини села, у близини Врела. Село преславља Спасов-Дан.

П.С. Мратишић је имао 137 становника у 1834 години, 255 у 1884, 508 у 1947, 345 у 2002, и 306 у 2011 години, у томе 11 млађих од 5 година (17 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 43,7 година.

77. Мрчић (Ваљево)

Положај села. – Мрчић је на Белој Стени, изнад Колубаре, на јужној страни села Шушеоке. Сеоске су куће на плећима појединих белостенских узвишења.

Тип села. – Мрћићи су село разбијеног типа. Куће су на три косе, на њиховим плећима, растурене, ретко у групама, те у селу нема џемата. Куће су удаљене једна од друге 50-100м, а негде су и ближе, ако су то куће једне породице.

У селу су: Стојковићи (8), Јеремићи (2), Ћаревићи (1), Марковићи (2), Поповићи (2), Симићи (3), Петровићи други (1), Срећковићи (3), Матијевићи (3), Радосављевићи (4), Јовановићи (4), Петровићи први (2), Павловићи (2), Ђурђевићи (1), Живановићи (3) и Хаџићи (1).

У селу нема задруга, ма да их је раније било. Данашње задруге су врло мале, највећа је Љубише Стојковића.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год  Мрчићи су имали 11 домова. По харачким списковима „Мирчић“ имао је у 1818 год 30 домова с 39 пор и 89 хар куца, Према попису од 1866 год било је 30 домова са 200с, докле према попису од 1874 год било је 30д са 193 с. Према попису од 1884 било је 32д са 195с, докле према попису од 1890г био је 41д са 226с. Према попису од 1895г било је 49д с 225с, докле према попису од 1900г било је 48д с 246с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 1,69, а процентни 0,9%.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича. Старо село било је на вису Орашју и звало се Орашац. Ту су живеле неке старе породице, које су биле у вечитој завади с Турцима. Једног дана споразумеју се неколико сељака, те испадну на Бању и убију свога сеоског спахију и његову пратњу, кад је долазио из Сокола у село. Убијеног спахију и Турке изнесу под брдо Возник и баце у један поточић и затрпају грањем и шушњем. Породица убијеног спахије тражила је и по гласу гавранова, који су пали на лешеве нађу и убијеног спахију и његову пратњу. Сумња је пала на сељаке спахијиног села и турски суд у Ваљеву осуди цело село на сургун. Сељаци су неко време варкали Турке и њихове власти, докле нису уграбили прилику да среде летину, те кад су је средили, они једне ноћи омркну, а не освану, па се са својим народом иселе у Бргуле у Тамнаву, где их и данас има. И ако су, вели предање, турске власти стражариле, ипак су сељаци омркли, а не осванули, због чега Турци село прозову Мрчићи и нареде да се тако зове.

Порекло становништва и оснивање села. – Старо село било је на Орашју и основала га је она породица, која је данас у Бргулама и за коју предање вели да је овде од Косова. Турци су отерали ову породицу, па су одмах за њом населили некаквог Хаџију, чији су преци били свештеници и калуђери у старој постојбини, па то исто били и овде. Хаџија се доселио по горњем предању од извора Таре, гоњен Арнаутима. Уз њега доселиле су се његове још 3 блиске породице, од којих су у село сишле хаџијина и још једна, а оне друге две заостале негде у Ст. Влаху. Хаџију су Турци населили пре први аустријски рат, дакле у другој половини 17-ог столећа. Од Хаџије су Хаџићи, од почетка па до сада, само једна једина кућа, а од синовца Хаџијиног Стојка  су: Стојковићи, Поповићи, Симићи, Петровићи, Радосављевићи и Јовановићи и у селу их има 23 куће, славе св. Јована.

После Кочине Крајине, пред први устанак, доселили су се из Осата као мајстори данашњи Ћаревићи, који се зову још: Јеремићи и Марковићи; има их 5 кућа, славе св. Арханђела.

Срећковићи су у првом устанку дошли из Попучака од тамошњих Антонијевића; има их 3 куће, славе св. Николу.

Павловићи су из Цикота окр ужичког досељени као мајстори, има их 3 куће (и Ђурђевића 1), славе св. Лазара.

Антонијевићи су из Златарића, дошли после 1850 год, предак им купио имање, има их 3 куће, славе св. Стевана.

Шестовићи су из Голупца ове области, предак њихов призетио се у Срећковиће, има их 3 куће, славе св. Николу, а своју славу св. Луку су напустили.

Матијевићи су из Полошнице окр ужичког, доселили се као мајстори, опет после 1820 год; има их 3 куће, славе св. Ђурђа.

Петровић се призетио у Срећковиће и доселио се скоро из Полошнице окр ужичког, слави св. Николу и св. Ђурђа.

Живановић је из суседног села Пауна, дошао жени у кућу, слави св. Арханђела.

Алексић је из Подгори у Полимљу, слави св. Игњатија, доселио се уз Бабинску Разурз, а овде прво био слуга, па доцније купио имање.

Поред Алексића има још 5 несталних, привремено настањених Мрчићана, који су из истог краја или из Старог Влаха, али који нису дошли до својих сталних кућа и имања, већ су колебари и настањени поред пута низ Колубару.

У Мрчићима је 47 кућа од 10 породица.

Занимање становништва. – Мрчићани се занимају поглавито земљорадњом и гајењем рогате стоке, а поклањају довољну пажњу и осталим привредним гранама, од којих се у последње време истичу: воћарство, пчеларство и виноградарство. Мрчићи имају много земље, с тога многи сељаци са стране и из брдских села, имају својих земаља или узимају под закуп. Нерадо се одају изучавању заната, као и сељењу из свога села.

Појединости о селу. – Мрчићи су саставни део паунске општине у срезу колубарском. Судница, црква и школа су у Паунима, све на једном месту. Гробље је на Видинцу и заједничко за цело село. Село преславља Спасов-дан.

П.С. Мрчић је имао 194 становника 1884, 349 у 1948, 192 у 2002 и 175 у 2011 години, у томе 5 млађих од 5 година (9 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 51,2 године.

78. Мушић Г (Мионица)

Положај села. – Г. Мушић је на десној обали р. Топлице и с десне стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште је врло неравно, бреговито и стрмно. Брегови се осипају и срозавају према страни окренутој реци. Сеоске су куће по плећима заравњених брегова, а нигде по њиховим странама и долинама…

Тип села. – Г. Мушић је село разбијеног типа. По плећима појединих брегова су сеоски џемати. Џемати су како који удаљени од 200-1000м. Куће су врло близу по џематима, на одстојању од 10-50м. Пошав од Дучића, па на запад, ови су џемати: Горњи Крај или Брђани на Учковцу, одмах изнад Топлице; Средњи Крај на Смаиловом Клену или Рашће, Доњи Крај или Маришта.

У Брђанима су: Читаковићи (7), Димитријевићи (Алексићи) (11), Марићи (Радовановићи, Петровићи и Миливојевићи) (13), Стевићи (Полимци) (2) и Митићи (Мијаиловићи) (3). У Рашћу су: Јеремићи (3), Живковићи (18), Читаковићи (3), Максимовићи (3), Бошњаци (Вучетићи и Симићи) (5), Марковићи (2) и Савићи (2). У Мариштима су: Игњатовићи (2), Мијаиловић (1), Милисављевићи (3), Милосављевићи (2), Ђокићи (5), Петровићи (2), Јевремовић (1), Лукићи (4) и Јокићи (6).

У селу је развијен задружан живот. Веће су задруге: Читаковића 1, Јеремића1, Живковића 2, Лукића 2, Јокића 1 и др.

Подаци о селу. – Г. Мушић је према харачким списковима из 1818 год имао 25 домова с 32 пор и 36 хар лица. Према попису од 1866г било је 56д са 476с., докле 1874г било је 70д са 513с. Према попису од 1884г било је 84д с 530с., докле према попису од 1890г било је 89д са 727с. Према попису од 1895г било је 93д са 791с., докле према попису од 1900г било је 97д с 812с.

Годишњи прираштај становништва од 1866 г је 11,23, а процентни 1,95% где се последњих година рађа стално више женских него мушких.

Име селу. – Већи број старијих људи не зна откуда је име селу, докле напротив чује се од појединаца из села и са стране, да је име донето из ужичког округа. Ти људи причају да је старије село Д. Мушић од Г. Мушића и да се први доселио у ово село и по жељи некаквог сеоског спахије Исмаил-бега населио на вису Клену, који је прозвао Смаилов Клен, Живко из ужичког Мушића и да су његови потомци остали на истом месту и да су данашњи Живковићи. Потомци Живкови назвали су своје село Мушић, а пошто је овај Мушић био с Доњим у заједници, тада је овај при деоби добио назив Г. Мушић, за разлику од Д. Мушића.

Имена крајева су по месту насељења или по месту досељења. Брђани и Рашће су имена места, а Маришта по месту Мариштима у Осату у Босни.

Порекло становништва и оснивање села. – Г. Мушић је млађе насеље од Д. Мушића и постао је поглавито насељавањем појединих породица из разних области нашега народа. Оснивач села је дошљак Живко, родом из ужичког Мушића. Живко је протеран „у сургун“ из свога места са целом својом породицом и населио се у селу код старог извора Рашћа, када је Живково село сматрано као део Д. Мушића. Живко је дошао у пусто место и крчио је плац за кућу и воћњак, а доселио се (управо прогнат) пред први аустријски рат Од Живка и његових потомака су Живковићи, има их 18 кућа, славе св. Николу.

После Живка прешао је у село кнез Јован Читак из суседног села Команица и населио се на Учковцу према Дучићу. Кнез Јован је Команичанин, а прозван Читаком, што је био писмен; његових Читаковића има на Учковцу и Клену 10 кућа, славе св. Димитрија. Јованов је син знаменити кнез Петар Читак, који је у четвртом аустријском рату и првом нашем устанку вршио, као писмен човек оног доба, знатну улогу.

У Кочиној Крајини населио је кнез Петар поред себа на Учковцу данашње Алексиће, којих има и у доњем и у горњем делу села, који се зову: Алексићи, Димитријевићи, Јокићи досељени из села Влаховића у Полимљу, по чему су се до скора звали и Влаховићи; њих је 17 кућа, славе Враче.

Кад и Влаховиће кнез Петар населио је и Мариће из Осата, опет крај себе на Учковцу и они се зову још и: Петровићи, Миливојевићи и Радовановићи; има их 13 кућа, славе св. Јована.

Са Марићима кнез Петар населио је у првом устанку Бошњаке (Вучетиће и Симиће), досељене из Осата, којих је данас 5 кућа, славе св. Ђурђа, затим Лукиће и Марковиће, досељене опет из Осата, којих је 10 кућа, а славе св. Лазара.

Кад и горње породице доселили су се и Максимовићи из Трњине у Црној Гори, има их 3 куће, славе св. Стевана.

Милисављевићи су из Годљева окр ужичког, одакле се Милисав доселио као мајстор, има их 3 куће, славе св. Арханђела.

Милосављевићи су са Стапара у Ст. Влаху, досељени као мајстори, има их 2 куће, славе св. Николу.

Ђокићи су из Чајетине у Ст. Влаху, сишли као слуге, има их 5 кућа, славе св. Ђурђа.

Петровићи су из Цикота окр ужичког, има их 2 куће, славе св. Николу.

Савићи су из Брвенице у Полимљу, има их 2 куће, славе св. Трифуна.

Стевићи су из Жидовића у Полимљу, има их 2 куће, славе св. Луку.

Јеремићи су из Срема, из неког села у близини Карловаца, довео их некакав сродник калуђер из Боговађе, има их 3 куће, славе Ђурђиц.

Игњатовићи су из Полошнице окр ужичког, има их 2 куће славе св. Ђурђа.

Најскорији је досељеник Мијаиловић, досељен из Штрбаца у Ст. Влаху, уз Бабинску Разурз, слави св. Луку.

У Г. Мушићу је 98 кућа од 16 породица.

Занимање становништва. – Мушичани занимају се свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Најмилија су им занимања земљорадња и сточарство, они гаје особито добра говеда и свиње, али и воћарство и виноградарство су заступљени. Нигде не иду у аргаштину, а занте не уче.

Појединости о селу. – Г. Мушић је саставни део доњо-топличке општине у ср. Колубарском. Судница и школа је у Д. Топлици, а црква у Марковој Цркви. Гробље је раздељено по крајевима. Село нема заједничке преславе.

П.С. Горњи Мушић је имао 254 становника 1834 године, 645 у 1884, 794 у 1948, 431 у 2002 и 384 у 2011 години, у томе 17 млађих од 5 година, уз просечну старост од 43,7 година.

79. Мушић Д. (Мионица)

Положај села. – Д. Мушић је на десној обали Топлице и с леве стране пута Мионица-Боговађа. Земљиште овог села је врло неравно и брежуљкасто. Сеоске су куће по плећима брегова…

Тип села. – И овај је Мушић село разбијеног типа. Сеоске су куће поређане у 2 џемата. Први крај села на северу зове се Грбића Џемат, а други је друмско насеље Доња Топлица. И у једном и другом крају куће су изблиза једна другој, а растојање између џемата је 1км.

У Грбића џемату су: Грбићи (8), Кргићи (3), Старчевићи (1), Вукашиновићи (3), Гаврићи (4), Марјанчевићи (1), Радовановићи (Спирковићи) (4), Обренићи (3), Радосављевић (1), Милошевићи (2) и Радовановић (8). У Д. Топлици су: Савић (1), Исаиловићи (1), Арсенијевић (1) и Милановић (1).

Већих задруга у овом селу нема. Једина повећа задруга је Грбића од 20 чељади.

Подаци о селу. – Д. Мушић је према харачким тефтерима из 1818 имао 13д са 17 пор и 37 хар личности. Према попису од 1866г било је 27д с 200с, докле према попису од 1874г било је 28д с 202с. Према попису од 1884г било је 42д с 260с, докле према попису од 1890г било је 47д с 304с. Према попису од 1895г било је 48д с 320с., докле према попису од 1900г било је 48д с 309с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 2,87, а процентни 1,2%.

Име селу. – У околини и селу сматра се да је ово село старије од Г. Мушића. У прво време село се звало Топлица, па кад је заселак његов добио назив Мушић, онда је за разлику од горњег дела овај крај назват Д. Мушић.

Порекло становништва и оснивање села. – По причању старих људи село су основале две породице, за које се не зна да су се откуда доселиле, а те су породице по причању самих мештана од Косова. Прва је породица Грбића, по којој се и цео крај села тако зове; они су се исељавали из села и одлазили у равнија места и преко Саве, њих је у селу 8 кућа, где у једну од тих кућа призетио се неки Ужичанин, па изгубио и презиме и славу, због чега га не узимамо понаособ, славе св. Николу.

Друга је стара породица Радовановића, која се расељавала и има 8 кућа, где се у једну призетио један из Годечева окр ужичког и променио презиме; Радовановићи славе св. Оце (пред Божић), а уљез св. Марка и св. Оце.

Најстарији досељеник у ово село био је некакав Спирко Кргић, досељен у првом аустријског рату и Мораче у Црној Гори; његови се потомци зову Кргићи и Спирковићи, има их 7 кућа, славе св. Димитрија.

Старчевићи су досељени пред Кочину Крајину из Будимље у Ст. Влаху. Њих је доселила баба Горда, која је склонила синове од погибије, да их не би Туци исекли; Гордића има 7 кућа, где су две уљеске, које су изгубиле и крсно име и презима, па се не спомињу; славе Часне Верига.

Вукашиновићи су из Парамуна ик ужичког, има их 3 куће, предак им се доселио као мајстор, славе св. Николу.

Гаврићи су из Радановаца окр ужичког, има их 4 куће, предак им се доселио као мајстор, славе св. Арханђела.

Обренићи су из Г. Лаковца од Новаковића, има их 3 куће, славе св. Стевана.

Милошевићи су из Годачева, окр ужичког, предак им се доселио као мајстор, има их 2 куће славе св. Николу.

Све су ово досељеници од 1809-1830 год.

Скорашњи су досељеници:

Радосављевић од Рогачице у окр ужичком, слави св. Јована Златоустог;

Марјанчевић из Маковишта окр ужичког, слави св. Николу, доселио се као слуга.

Савић од Врца из Ковачица, села ове области, механџија, слави св. Јована.

Исаиловић доселио се као трговац из Шапца, слави св. Николу.

Арсенијевић терзија из Табановића, села ове области, слави св. Јована.

Милановић из Јежевице, окр ужичког, опанчар, слави св. Срђа.

У Д. Мушићу је 48 кућа од 15 породица.

Занимање становништва. – Грбића џемат занима се земљорадњом и свима привредним радњама, којима и суседни сељаци ове области. Земљорадња и гајење разне стоке су најглавнија занимања. Никуда се не крећу из села, а нерадо се одају и изучавању заната.

Појединости о селу. – Д. Мушић је саставни део доњо-топличке општине у ср колубарском. Д. Топлица је друмско насеље овога села. Чим се на путу Мионица – Боговађа пређе р. Топлица, одмах с леве стране налази се уз пут неколико кућа и дућана, једна механа, општинска судница и преко пута школа од два одељења, а то се зове Д. Топлица. Становници овог краја су трговци механџије, чиновници и занатлије и не занимају се земљорадњом. Црква је у Марковој Цркви, а гробље подељено на 2 краја. Село нема заједничке преславе.

П.С. Доњи Мушић је имао 124 становника у 1834, 270 у 1884, 456 у 1948, 243 у 2002, и 178 у 2011 години, у томе 3 млађа од 5 година (7 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 48,4 година.

80. Наномир(Мионица)

Положај села. – Наномир је на северној страни од Д. Мушића, с леве стране пута Мионица – Боговађа. Земљиште овог села је неравно и посве стрменито. Брегови нису високи, плећати су, али су им стране врло стрме. Сеоске су куће по плећима ових брегова…

Тип села. – Наномир је мало село и разбијеног итпа. Сеоске су куће груписане у четири групе. У свакој групи је по неколико врло блиских кућа између себе удаљених по 200-400м. Ови џемати су распоређени око извора на плећима костојевачких брегова и зову се: Кесеровићи, Ђапићи и Цигански Крајеви.

У Кесеровићима су: Милентијевићи (2 куће), Ковачевићи (2), Илићи (1), и Нинковићи (5), а Ђапићи су: Милановићи (4), Васиљевићи (3), Јовановићи (4), Матићи (1) и Радовановићи (1).

У селу нема задругара.

Подаци о селу. – Наномир је у 1818 год био спојен са Д. Мушићем, а већ у 1822 год јавља се као засебно насеље.

По харачким тефтерима из 1822 год у селу је било 11 кућа с 12 пор и 31 хар личности. Према попису од 1866 год било је 14 домова с 91с, а према попису од 1874г било је 19д са 96с. Према попису од 1884г било је 21д с 113с, докле према попису од 1890 био је 31д са 180с. Према попису од 1895г било је 25д са 156с, докле према попису од 1900г било је 33д с 220 становника.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 4,29, а процентни 3,17%.

Име селу. – Име селу дошло је од речице Наномирице. Имена џемата су породични називи.

Порекло становништва и оснивање села. – Наномир је ново село, раније је био заселак Д. Мушића, некадашње Топлице. Наномир је до 1820 год био у вези са старим селом и тек тада се одвојио као засебно насеље. Заједницу овог села са Г. И Д. Мушићем можемо још видети на појединим имањима које Мушичани од старине имају по селу.

Прва породица која је засновала село, били су Ђапићи чије је презиме заостало до данас као џематско име, досељени у првом аустријском рату из Никшићке Жупе од исте породице, од које су и голупски Вулетићи. Ђапићи се зову још и Милановићи и Нинковићи; има их 9 кућа, славе св. Луку. У Нинковиће се призетио један Ужичанин из Годечева и изгубио славу и презиме.

После другог аустријског рата сишли су Кесери из Голупца, села ове области, од тамошњих Кесера (Максимовића) и неки се овде задржали, а неки се спустили у Тамнаву. Кесери су: Милентијевићи, Ковачевићи и Илићи; има их 5 кућа, славе св. Ђурђа.

Васиљевићи су у првом устанку доселили се из Мрчића, у окр ужичком, има их 3 куће, славе Ђурђиц. Предак њихов сишао је као слуга у село.

Јовановићи су из Кадијине Луке од тамошњих Мишковића, прешли после другог устанка на готова имања; има их 4 куће, славе св. Арханђела.

Новији су насељеници у овом селу:

Матић из Команица, дошао на купљено имање, слави св. Димитрија.

Радовановић из Вироваца призетио се у Кесере, слави Ђурђиц.

У Наномиру је без Цигана 23 куће од 7 породица.

Занимање становништва. – Наномирци се занимају земљорадњом и осталим привредним пословима, којима и суседни сељаци. Не иду нигде изван села, а нерадо изучавају занате и њима се одају.

Појединости о селу. – Наномир је саставни део доњо-топличке општине у ср. Колубарском. Судница и школа је у Д. Топлици, а црква у Марковој Цркви. Гробље је заједничко и у средини села. Преслава први дан Духова.

Цигани. – Цигани овог села подељени су у два дела, први су на Подводницама, а други на Костојевцу; први поред пута Боговађа – Мионица, а други на окружном путу Словац – Г. Милановац. На Подводницима су 4 куће стално насељених с кућама какве су и код суседних сељака, с окућницама нешто мало мањим, него што их имају сељаци. На Костојевцу је 6 опет стално настањених, али с кућама примитивним, више налик на черге и кљетарице, него на праве куће. Први су занатлије, ковачи и свирачи, а други су само земљоделци, који раде себи и другима, а ретко који да се бави и свирачином. Обоји су Цигани вере православне, при славе св. Николу, а други св. Петку; први су досељени још у турско доба из Мораве, а други пре 10 година из мачванске Беле Реке.

П.С. Наномир је имао 65 становника 1834 године, 113 у 1884, 353 у 1948, 239 у 2002, и 292 у 2011 години, у томе 33 млађа од 5 година, уз просечну старост од 32,9 година.

81. Оглађеновац  (О. и Влашчић; Ваљево)

Положај села. – Оглађеновац је на обема обалама р. Уба. Село је распоређено по долинама потока, увалама и вртачама, а никако није изнето на плећа појединих брда. Земљиште је брдовито и по селу гранају се огранци Влашића и Јаутине, чији су висови средње висине, стрмих страна и пошумљених…

Тип села. –Оглађеновац је село разбијеног типа. Сеоске су руће раздељене по џематима. Џемати су велики, куће су им на растојању од 30-50м, с великим окућницама и обично око извора и њихових потока. Џемати су или близу један другога или и сувише удаљени, средње растојање варира од 50-1,5км. Главни џемати су пошавши од Јаутине, па на запад: Ераковићи, Бражђани, Дубљани и Кесери. Ова 4 џемата су на десној обали р. Уба и чине за се прави Оглађеновац, а на левој страни р. Уба је пети џемат Влашчић, који је сав у Влашћићу и најрастуренији. У Ераковићима су Ераковићи (29 кућа). У Бражђанима су: Петровићи (8), Тимотићи (7), Ристивојевићи (5), Теофиловићи 85), Димитријевићи (3), Павловићи (2), Живковићи (3), Милисављевићи (1), Максимовићи (2) и Добрићи (4). У Дубљанима су: Папићи (Марковићи (3), Андрићи (2), Живановићи (8), Спасенићи (4), Нинковићи (2), Јовановићи (2), Митровићи (5), Васићи 84), Милатовићи (2), Јургићи (Јовановићи) (2), Глигорићи (2), Дамњановићи (1) и Спасојевићи (2). У Кесерима су: Илићи (1), Ивановић (1), Ашковићи (3), Димитријевићи (1) и Адамовић (1), Нинковићи (3) и Марковићи (2).

У Влашчићу су: Ашковићи (1), Радојичићи (1), Петронићи (2), Којић (1), Антићи (3), Гајићи (9), Беловуковићи (2) и Јовановићи (1).

У селу је, као и по целој Подгорини, доста развијен задружан живот. Има подоста задруга, али с преко 25 душа мало је задруга. Највеће су задруге: Милисављевићи у Ераковића 2, Ашковића 1, Теофиловића 1, Спасојевића 1 и др.

Подаци о селу. – Прем списку села ваљевске епархије из 1735г. Оглађеновац (Глаћиновац) имао је 20 домова. Према харачким тефтерима из 1818 год имао је 51 дом с 59 пор и 125 хар личности. Према попису од 1866г имао је 88д с 743с, докле према попису од 1874г имао је 91д са 743с. Према попису од 1884г било је 98д са 806с, докле према попису од 1890г било је 106д с 887с. Према попису од 1895г имало је 118д са 926с, докле према попису од 1900г било је 130д са 1.024с.

Годишњи прираштај од 1866г је 9,6, а процентни 1,12%.

Име селу. – Име села везано је у народу за причу о куги. Тако прича се да је пре 300 година прешла преко овог села куга и свега га појела – оглодала, те по томе је и село добило прво име Оглађен, које се доцније променило у Оглађеновац… Влашчић је име по насељењу у Влашчићу, источној коси планине Влашића, чија се највиша тачка Коњски Гроб налази над овим селом и Бресницом из окр подрнског. Ераковићи и Кесери су презименска имена.

Порекло становништва и оснивање села. –  Оглађеновац има своју велику прошлост јер га већ налазимо у списку села ваљевског округа из 1737 год. Као најстарији крај села рачуна се Влашчић и сматра се, да је одвојен од Оглађеновца и да су се старе оглађеновачке породице иселиле у Тамнаву и Срем. Најстарија породица у селу, за коју се не зна, да се од куда доселила, јесте Гајића у Влашчићу; њима су род Антићи и Петровићи, има их 14 кућа, славе св. Николу.

Први су се доселили у село Бражђани и Дубљани, који су сви од 4 брата, досељена из морачке нахије у Црној Гори, баш управо од манастира Мораче, у другој половини 17-ог века. Кад су се ове 4 породице доселиле, оне су по одобрењу сеоског спахије заузеле места ранијих породица, које се пре тога времене спустиле негде у шабачку нахију. Бражђана и Дубљана им 65 кућа славе св. Алимпија.

Пред крај 17-ог столећа спустиле су се 2 породице данашњих Ераковића из села Семегњева, у Ст. Влаху, старином са Његуша у Црној Гори; њих је под разним презименима: Јанковићи, Пејићи и Ераковићи 27 кућа, славе св. Јована. Старог Ерака довели су Турци и населили прво у Јаутини при извору Потока, где су и данас његови потомци.

У првом аустријском рату доселили су се с Грахова у Црној Гори због крвне освете два брата Васића и од њих су Васићи у Дубљанима и Кесерима. Васићи су и: Милатовићи, Јургићи, Спасојевићи и Ашковићи; има их 18 кућа, славе св. Јована.

Кесери су досељени, кад и Васићи, из Д. Колашина, а од породице од које су Кесери у Голупци и по другим пределима ове области и Посавине. Кесерима се зову: Илићи, Ивановићи, Нинковићи и Марковићи, а од њих су Бркићи у Вукошићу у Посаво-тамнави и још неки по другим селима исте области, јер су се много расељавали. Кесера има и око Б.Баште где су се и ови прво били настанили; има их 6 кућа, славе Ђурђиц.

Сви су остали познији досељеници, досељени после 1820 год.

Беловуковићи су из Босне, од планине Козаре, има их 2 куће, а род су Беловуковићима у Месарцима, Прову и Равњу, окр подринском, славе св. Јована.

Дамњановић је из Јакља окр ужичког и призетио се у Васиће, слави св. Јована.

Грујић је из Чајетине у Ст. Влаху и призетио се у Ераковиће, слави Н. Годину и св. Јована.

Марковић се призетио у Јанковиће (Ераковиће) а доселио се из Кремана, слави св. Николу и св Јована.

Нинковићи су једна кућа у Кесерима из Врагочанице, слави св. Јована Милостивог и св. Ђурђа.

Дамњановић је из Овчине, доселио се као слуга, слави св Јована.

Којић је из Осата, доселио се као мајстор, слави св. Лазара.

Радојичић из Толисавца у Рађевини, доселио се као мајстор, слави св. Алимпија.

Јанковић је из Босне, слави св. Николу.

У Оглађеновцу је 140 домова с 13 породица.

Занимање становништва. –Оглађеновчани се поглавито занимају земљорадњом, али код њих је јако развијена воља за гајењем стоке, воћа и винограда. Ну при свему томе земља је сиромашна и не може да им да, колико је потребно за исхрану, с тога се чето селе у Посавину и Тамнаву и тамо стално остају или узимају имање под закуп или на вечита времена, те тако прибирају храну, колико им је потребно за кућу. Занате радо изучавају и њима се одају, па их раде или по селу или по суседним селима, а доста их се одаје и на трговину, те се с тога рада сасељавају у градска места. У новије време отпочели су сећи шуму и продавати је у грађи или у дрвима за огрев или жеженом ћумуру.

Појединости о селу. – Оглађеновац сам за се чини општину оглађеновачку у ср подгорском. Судница је у Кесерима, Влашчић иде школи и цркви у Миличиницу, а Оглађеновац је школом у Каменици, а с црквом у Буковици. Гробље је подељено по крајевима и колико џемата толико и гробаља има. Село нема заједничке преславе.

П.С. Оглађеновац је имао 438 становника у 1834, 806 у 1884, 1.444 у 1948, 636 у 2002, и 488 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година, уз просечну старост од 52,6 година.

82. Осеченица (Мионица)

Положај села. – Осеченица је на северном подножју планине Маљена између Бријежђа и Крчмара. Земљиште овог села је висораван или планина…

Тип села. –Осеченица је село разбијеног типа. Манастирица је поделила село на два дела, на кречњачку висораван и планину. У планини је џемат Суботића, а на висоравни су џемати Рашевићи, Богдановићи, Вујићи и Томићи. Џемати су раздалеко један од другога, тако да од Суботића до најближих Богдановима има више од 2 км, а од Богдановића и Рашевића нема ни 50м, готово су помешани. Куће по џематима су врло близу и оне су по странама брда, по странама вртача или каквих долова.

У Суботићима су: СУботићи (29), Станковићи (2) и Богданићи (1). У Богдановићима су Богдановићи (12). У Рашевићима: Рашевићи (14), Петровићи (6), Баштићи (6) и Миливојевићи (3). У Вујићима: Матијевић (Вујић) (17), Живановићи (12), Пејићи (1), Рулићи (6), Јешићи (6), Митрићи (4), Сандићи (Војиновићи) (1) и Радовићи (1). У Томићима су: Томићи (5), Јелићи (4), Војиновићи (4) и Антићи (2).

У селу има неколико омањих задруга, али број чељади у тим задругама не прелази 20 душа. Повеће задруге су: Вујићи 2, Петровића 1, Богдановића 1, Томића 1 и Баштића 1.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год Осеченица је имала1 3 домова. Осеченица је по харачким тефтерима из 1818 год имала 36 домова с 47 пор и 89 хар личности. Према попису од 1866 год имала је 73д са 601с, докле према попису од 1874 био је 91д са 691с. Према попису од 1884г било је 102д са 833с, докле према попису од 1890г било је 124д са 883с. Према попису од 1895г било је 133д са 902с, докле према попису од 1900г било је 139д са 954с.

Име селу. – За име села везана је ова народна прича. Прича се да кад је куга пролазила кроз село, све „исјекла“ и покосила и да су људи, кад су дошли после ње у ово место, нашли, све што је било живо, „одсјечено“, те отуда и назвали село „Осјеченица“, па се тако и данас зове.

Имена џемата су презименска, од презимена данашњих породица.

Старине у селу. – (1) На вису Локви, изнад Манастирице за време другог аустријског рата или како кажу сељаци „рата принца Јевђенија“, био је шанац (шарампов) и једна мала караула, у којој је била нека војничка посада са задатком да чува границу, јер је село тада било на граници Србије.

(2) Кад је Србија за време аустријског провизоријума била подељена на 18 војничких округа, онда је село постало средиште хајдучких компанија за овај крај ваљевског округа, где је стално седио старешина хајдучких чета и стога се звала варошицом.

Порекло становништва и оснивање села. – Осеченица има велику прошлост. И она се налази у списку села окр ваљевског из 1737 год под готово истоветним називом са данашњим именом. У селу нема старијих породица, за које се не би знало да нису досељене. За време аустријске окупације у селу су биле свега 4 породице и за њих се држи да су основале село: Војиновићи, Пејићи, Вујићи и Рашевићи. Најстарија породица овога села, која је нашла овде и старих породица, које су Турци доцније протерали у Тамнаву, јесу Војиновићи, пореклом од некаквог Војина, једног од оних Команичана (Комана), који се овде зауставио и стално населио. Војиновићи су и Јелићи и Антићи, има их 10 кућа, славе св Димитрија.

После Војина доселили су се баш пред други аустријски рат два рођена брата Вуја и Пеја, који су у сродству са Никићима и Лучићима у Буковцу и Грбовићима у Мратишићу. Од Вује су сви Вујићи, а од Пеје свега једна кућа, и онда, па и данас никад више од 1 мушке главе у кући. Пеја је на 50 година после свога доласка због немања више мушких потомака довео из Жупе два своја синовца Живана и Јелесија (прозваног Рула) те су Живановићи потомци Живанови, а Рулови: Рулићи, Митрићи и Јешићи. Сви се данас у селу зову: Вујићи и Живановићи и има их 46 кућа, славе св. Луку.

Баш у оно исто доба кад је Пеја, у споразуму са Грбовићима, довео своје синовце, доселили су се из Дробњака из села Мљетичка три брата: Богдан, Раде и Башта са свима својим породицама и по одобрењу Грбовића населили се у селу до Бријежђа и око Бунара. Од Богдана су Богдановићи, од Рада (Раше) Рашевићи, а од Баште Баштићи. Кад су се били већ наместили и кад су чули да им је заостали брат Станко умро, онда после пет година доведу и његову породицу и населе је преко реке у планини, то су данашњи Станковићи. Богдановића и Рашевића има 43 куће, славе св. Ђурђа и до скора су преслављали зачеће св. Јована. Баштићи славе Ђурђиц, због тога што им казала врачара да промене славу, па ће им се држати мушка деца, јер су им се дуго времена слабо држала мушка деца.

У Кочиној Крајини, баш пред рат, поп Драгоје Симовић из Крчмара, насели на црквеном имању Шћепана и Ризну с 3 сина, досељене из Дробњака, од Косорића. Поп Драгоје, немајући мушког потомства, уда своју јединицу за Бранка, првог сина Шћепановог и као мираз дао му сву црквену имовину с уредном тапијом и преносом код ондашњих турских власти, те тако и црква крчмарска није данас на крчмарском већ на осечанском атару. Шћепанови су потомци Суботићи, којих је у селу под овим опшим презименом 29 кућа, славе св. Ђурђа.

Од новијих досељеника су:

Богданић доселио се из Кучина у Полимљу уз Бабинску Разуру, слави св. Ђурђа.

Радовић доселио се из Маоча и призетио у Вујиће, те слави св. Луку.

Сандић је од Војиновића, прозват по баби, чијој је кћери дошао у кућу, а призетио се у Вујиће, слави св. Луку, а своју славу напустио.

Томићи су досељени из Бијеле Ријеке у Ст. Влаху, кад је поп Драгоје населио Шћепана и Ризну, њихов се предак наелио у крај села, који му је село дало на Јездинцу до Робаја, њих је 5 кућа, славе св. Николу.

У Осеченици је 136 кућа од 7 породица.

Занимање становништва. – Осечанци занимају се свима привредним пословима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су занимања земљорадња, воћарство, продаја и прерада грађе. У овом селу постоји вештачка стружница, с тога су сељаци обучени у овом послу и раде га и изван свога села, али и друге занате лако уче и због њих се удаљују из села. Ну како је земља и сувише посна, већи се део становништва исељава или појединци још из раније шаљу своју децу на занате, у трговину и службу, па их после и не враћају.

Појединости о селу. – Осеченица је саставни део брежђанске општине у ср колубарском. Судница је у Бријежђу, а школа и црква у Крчмару. Гробље је подељено по џематима, а тако исто и преславе.

П.С. Осеченица је имала 318 становника у 1834 години, 833 у 1884, 1.340 у 1948, 795 у 2002, и 710 у 2011 години, у томе 40 млађих од 5 година (48 од 5 до 10), уз просечну старост од 43,9 година.

83. Осечина

Положај села. – Осечина је на обема обалама р. Јадра. Сеоске су куће по плећима оних коса, које се од Влашића спуштају реци Јадру. Косе нису високе, али су им стране врло стрме и дубоко усечене…

Тип села. – Осечина је право старовлашко село. Куће су у џемате раздељене; џемати су по плећима брда удаљени један од другога од 50-500м. Главнији су џемати: Бабићи с леве стране Јадра, Јовићи, Младеновићи, Остењак, Баново Брдо, Думановићи и Бодуши на десној страни Јадра и до Влашића.

 У Бабићима су: Бабићи (Симићи, Самуиловићи, Ђукићи, Обрадовићи, Степановићи, Ранковићи, Крстићи, Миљковићи, Марковићи, Матићи, Павловићи и Николићи) (27 кућа).

У Јовићима Јовићи (од 3 презимена) (17 кућа).

У Младеновићима Младеновићи (Петровићи, Младеновићи и Милисављевићи) (34 куће).

На Остењаку су: Прокићи и Ранковићи (15 кућа), Милошевићи (Урошевићи, Лукићи и Милошевићи (15к), Новаковићи (1), Милисављевићи (Бошњаковци) (7) и Гачићи (2).

На Бановом Брду: Манојловићи, Петровићи и Ненадовићи (17).

У Думановићима: Думановићи (Милисављевићи, Николићи и Недићи) (8) и Алићи (4).

У Бодушима: Бодуши (20) (сви под презименом Лукићи-Бодуши) и Гавриловићи (2).

У Осечини на друму: Глигорићи први (2), Глигорићи други (1), Михаиловићи (2), Милиновић (1), Алићи (1), Милићевић (1), Петровићи (2), Глишић (1), Протићи (2), Ђурђевић (1), Баштовановић (1), Глигорић трећи (1), Ђорђевић (1), Симић (1), Зелић (1), Станисављевић (1) и Манојловић (1).

У Осечини у сваком крају имају по 2-3 повеће задруге а готово свака друга кућа је задружна.

Подаци о селу. – Према списку села ваљевске епархије из 1735 год Осечина је имала 7 домова. Осечина по харачким тафтерима из 1818 год имала је 62 дома с 86 пор и 191 харач лиа. Према попису од 1866 год било је 119 д са 893с. Према попису од 1874 било је 135д са 969с, докле по попису од 1884г било је 160д са 1.178с. Према попису од 1890г било је 154д са 1.357с, докле према попису од 1895г било је 182д са 1451с, а према попису од 1900г било је 190д са 1.585с.

Годишњи прираштај становништва од 1866 год је 21,16, а процентни 1,81%.

Име селу. – Од куда је дошло име селу, не зна се. Имена појединих џемата су или породични називи или по имену места.

Старине у селу. – (1) У Осечини се налази стара црква која је од камена и шиндром покривена, подигнута 1818 год. На истом темељу била је и стара црква, коју су Турци пре тога два пут палили и рушили. (2) Уз Јадар је ишао стари пут, па се уз Ловачку поред цркве пео на Влашић и слазио у долину Тамнаве или ишао Влашићем и слазио на другом крају око Коцељеве, опет у долину Тамнаве. На овом путу на више места има старих споменика и калдрма.

Порекло становништва и оснивање села. – Осечина је старо насеље, за њу се прича да су је раније насељавале многе породице, али да су се мало по мало, кад год би Турци упадали у Јадар, исељавале, те се тако са свим иселиле у Посаво-Тамнаву. У другој половини 17-ог столећа Осечина је била готово празна, била је у њој само једна породица, која је данас потпуно изумрла.

Од најстаријих породица у селу је Бабића, досељена у неколико сродних породица у другој половини 17-ог столећа из околине Невесиња у Хереговини и населила прво у Осладићу, па после прешла у Оглађеновац и одатле при крају истог столећа прешла у ово село и населила се на Плављу, испод Лопатња у 3 куће; њих је под разним презименима 28 кућа, славе св. Јована.

Кад и Бабићи досељени су непосредно у ово село Младеновићи, чији родоначелник Митар доселио се из Пиве у Херцеговини. Митар се населио у Ловачкој, па кад су га Турци напали, напусти село и пред аустријску војну пређе у Срем са 77 чељади у својој задружној кући, а кад га чума (куга) умори, па му и многи народ (остави само 7) умори, потомци му се врате у Осечину и населе на даншњем месту. Младеновићима су близак род Прокићи и Ранковићи и сви, који се разнолико презивају у Младеновићима; њих је на броју 51 кућа, славе св. Јована.

Недића родоначелник доселио се из Куча у Црној Гори. Недићима су род: Алићи, Јевремовићи и Махиловићи. Родоначелник Недића Владислав имао је 3 сина: Новака, Негована и Радивоја. Недићи су од Новака, Алићи од Негована (којега су звали Алија), а Јевремовићи и Михаиловићи су од Радивоја. Од ове су породице храбри витезови и јунаци, браћа од стричева Дамњан и Глигорије, изгинули 16 априла 1804 године на српским Термопилима у Чокешини и потом буљугбаша Михаило Недић. Недића има данас у Осечини 10 кућа, славе св. Николу.

Кад и Недићи доселили су се у село и Ненадовци, чији родоначелник Ненад доселио се из Пипера у Црној Гори и населио се под Бановим Брдом; њих је у селу 18 кућа, славе св. Симеуна (1 септембра). Обе породице доселиле су се пред крај 17-ог века.

Уз Кочину Крајину или мало пре овог рата доселили су се Јовићи из Бањана у Херцеговини, има их 13 кућа, славе св. Јована.

Лукићи-Бодуши досељени су пред Кочину Крајину из Клопашнице у Босни, из околине Сребренице. Њих су населили преци данашњих Недића на имање некаквог ссвога сродника Раје који је умро без наследника. Бодуша има 20 кућа, славе св. Николу.

Лукићи из Милошевића су из Станијине Реке од породице Влајковићам има их 10 кућа, славе св. Јована.

Ранковићи и Бабићи у Милошевићима досељени су из Остара у Босни, њих је 5 кућа, славе св. Јована.

Павловићи у Јовићима, досељени су из Вишњице код Београда, има их 5 кућа, славе св. Јована.

Бошњаковићи или Алексићи досељени су из Амајића у Азбуковици (данас у Рађевини); има их 7 кућа, славе Мратин-дан.

Думановићи су прешли из Осладића од Станчића, има их 5 кућа, славе св. Николу.

Новији досељеници, после 1820 год су:

Гачићи досељени из Г. Кошаља у Азбуковићи, има их 2 к, славе св. Алимпија.

Новаковић је из Азбуковице из Јеловаца, слави св. Трифуна.

Око 1850 год, на ушћу Ловачке у Јадар подигнута је једна путничка механа. Од тога доба па до данас подигнуто је велико друмско насеље под називом „Осечина на Јадру“. У овом су крају кућа уз кућу и с обе стране пута, а населиле су га поглавито занатлије из места и са стране. На том месту, поред школе, цркве и општинске суднице имају 2 механе, 15 дућана, 8 приватних кућа поред осталих зграда. Од заната се раде: ковачки, опанчарски, столарски, браварски, абаџијски, бојаџијски, кожухарски, качарски и пекарски, а има и трговаца. У приватним кућама седе надничари, сељаци и чиновници овог места. Занатлије, трговци и механџије занимају се поред заната и земљорадњом.

У овом несељу су оне породице, које су се населиле од 35 година па на овамо.

Глигорићи први из Братачића, има их 2 куће, по занату опанчари, славе св. Јована.

Михаиловић је један из Плушца, а други из села, по занату опанчари, славе св. Ђурђа.

Глигорић други из Д. Љубовиђе, по занату опанчар, слави Михољ-дан.

Милиновић из Срема, по занату кожухар, слави св. Јована.

Протићи, свештеничка породица из Азбуковице, има их 2 куће, славе св. Јована.

Ђурђевић из Остружња трговац, слави св. Арханђела.

Ђорђевић из Лопатња, по занату опанчар, слави св. Стевана.

Глигорић трећи из Оглађеновца, по занату абаџија, слави св. Јована.

Ђорђевић бојаџија из Плушца, слави св. Николу.

Симић из Оклеа окр ужичког, по занимању трговац, слави св. Николу.

Зелић, по занату ковач, из Остружња, слави св. Арханђела.

Станисављевић, по занимању ковач, из Драгијевице, слави св. Лазара.

У Осечини има 190 домова од 26 породиа.

Занимање становништва. – Осечанци се занимају земљорадњом и воћарством. Споредно је занимање сточарство и гајење свих врста стоке. Воћу се највећа пажња обраћа, а од усева засејава се онолико, колико је потребно за једногодишњу исхрану. Осечани се врло радо одају изучавању заната и изучене занате раде или у селу или на Јадру, кад држе праве дућане или иду у градове и друга села, па се тамо стално настањују и раде. Не само ради заната него и ради угоднијег живота појединци се удаљују из свога села и насељавају по равнијим тамнавским и посавским селима. Због тога што се сваке године знатне количине воћа извозе, знатан број сељака одаје се и трговини са сировинама по свом селу и ближој околини.

Појединости о селу. – Осечина је саставни део осечинске општине у ср подгорском. Судница, школа и црква су уз Ловачку близу њеног ушћа у Јадар. Гробље је заједничко и по крајевима, а тако исто и преслава.

П.С. Осечина варошица имала је 584 становника у 1948, 3.172 у 2002, и 2704 у 2011 години у томе 88 млађих од 5 година (130 од 5 до 10), уз просечну старост од 41 година.

Осечина село имало је 2.262 становника у 1948 години, 944 у 2002, и 768 у 2011 години, у томе 23 млађа од 5 година, уз просечну старост од 48,6 година.

84. Осладић (Ваљево)

Положај села. – Осладић је на јужном подножју Влашића на обема обалама Осладићке Реке, која тече из Влашића. Сеоске су куће растурене по висовима, а нема их по долинама потока и Реке…

Тип села. – Осладић је село разбијеног типа. Куће су по висовима и у групама, где су доста блиске једна другој. Веће или мање групе кућа чине мале, које су удаљене једна од друге 200-500м. Мале су: Плећићи (18 кућа), Гаврићи (4), Шумеровићи (2), Лазићи по Шербатовцу (14), Станчићи (25), и они су по Влашчићу ; па се зову и Влашићани. Све су ове мале на северној страни пута Ваљево-Лозница. На јужној страни су Малетићи (8 растурених кућа), Мариновац (17 кућа), Думани (15), Станчићи (12) и Вучићевићи (4).

У селу има доста задруга, а има их и већих, где је највећа задруга Ракића из Плећоћа, затим повеће су задруге: Живановића 1, Радојичића 1, Лазића 1, Станчића 2 итд.

Подаци о селу. – Осладић је према попису од 1818 год имао 29 домова с 46 пор и 120 хар лица. Према попису од 1866 год било је 64 дома са 626с, докле према попису од 1874г било је 88д са 741с. Према попису од 1884 год било је 88д са 741с, докле према попису од 1890г био је 101д са 932с. Према попису од 1895г било је 102д са 935с, докле према попису од 1900г било је 114д са 1.086с.

Годишњи прираштај становништва од 1886г је 15,11, а процентни 1,91%.

Име селу. – Откуда је име селу не зна се. Имена појединих мала су по презимену породица, које су у њима. Влашићани зову се по планини Влашићу, Дубрава по месту, где је некад била густа шума, и ако је сад нема. Мариновац је име по некаквој Баба-Мари, коју је убио некакав хајдук Станко.

Старине у селу. – На западном крају села, на месту где се Осладићска Река састаје с Драгијевичком Реком и гради Јадар, налазе се развалине некаквог средњевековног града које се данас зову Градиште. Народ овог краја држи да су овај град зидали и држали Маџари. За овај градић везана је ова народна прича. Градом је управљаоједан маџарски властелин српске народности и једном приликом, кад му се нашло дете, позвао је кума из Срема да му крсти дете. Кум властелин, кад је дете крстио и кад је требао поћи, добио је од свога кума коња на поклон, којега дотле није нико јахао, па кад га узјахао и пошао кући, падне с коња, на 300м на северну страну од Градишта и остане на месту мртав, а коњ се поплаши и мртвог га извуче до на Влашић, где се некако ослободи и ту застане. Властелину из Срема било је име Радослав и његове сестре, кад чују, како им је брат страдао, дођу у ове крајеве и нађу мртво тело свога брата, ожале га, опојају и сахране на Влашићу. На том месту, где је Радослав погинуо, сестре су подигле белег без натписа на месту, где су га сахраниле подигле су белег, који се и данас зове „Радослављев Белег“ или просто „Белег“, данас највиша тачка Влашића, испод које извиру Тамнава и Уб. Белег је од белог једрог кречњака, висок 2м, усред шуме, и прича се да су га једна 12 јармова извукли на брег.

Порекло становништва и оснивање села. – Сељаци причају да им је село врло старо и да су га основале две врло старе породице: Пенгићи и Мајићи. Обе су породице замрле, ма да се зна да су некад имале доста представника. Урошевићи, Лазићи, Андрићи, Давидовићи и Шумеровићи су врло старе породице у селу, али су ипак досељене, и то Лазићи и Давидовићи из Осата у првом аустријском рату, а Урошевићи преко Дрине, од Вишеграда, Андрићи из Босне са Гласинца, а Шумери дубље из Херцеговине. Ове су породице досељене појединачно, и кад су се доселиле нашле су на поменуте досељене породице, које су их радо примале; њих је данас 29 кућа.

Све остале породице досељене су доцније и оне су из ближих крајева.

Думани-Станчићи су досељени у Кочиној Крајини из села Станкова у Осату, има их 36 кућа, славе св. Николу.

Плећићи су досељени из села Бобове у овој области, а раније од града Јаја у Босни, због зулума сеоског бега; има их 19 кућа, славе Часне Вериге.

Гаврићи су у првом устанку дошли из Босне, од Сарајева, има их 4 куће, славе св. Стевана.

Ковачевићи су сишли из Суводања, има их 2 куће, славе св. Луку.

Петронићи су из Гуњака, окр подринског, има их 4 куће, славе св. Алимпија.

Полоштани су из Полошнице окр ужичког, славе св. Ђурђа, има их 4 куће.

Симоновићи су из Рујевца у окр подринском, има их 4 куће, славе св. Арханђела.

Вучићевићи су из Ситарица, села ове области, има их 3 куће, славе св. Стевана.

Гујићи су из Петрца, од Сокола, дошли пре 100 год., славе св. Лазара, а има их 3 куће.

Јевтићи су из Причевића ове области, има их 3 куће, славе св. Николу.

Мариновчани су досељени у првом устанку, доселила их Баба-Мара са силним неким благом из Осата у Босни; има их 8 кућа, славе св. Арханђела, а они су населили се на имању старих Пенгића.

У Осладићу је свега 119 кућа од 16 породиа.

Занимање становништва. – Осладићани се занимају земљорадњом и воћарством. Сточарство је споредно занимање, од стоке понајвише гаје свиње и овце. Многи од сељака одају се изучавању разноврсних заната, које раде по селу или по другим селима, а како је село богато у свом јужном крају плочастим белим кречњаком, од кога се дају израђивати и глачати изврсне плоче и споменици, знатан део сељака се бави и тим послом, као споредним послом. Како је земљиште у селу доста слабо и не даје све потребне намирнице, знатан се део сељака иселио у равнија места, а и данас се селе, кад год се буде указала згодна прилика.

Појединости о селу. – Осладић је саставни део осладићке општине у срезу подгорском. Судница је поред школе, а црква у Каменици. Гробље је подељено по крајевима. Село нема заједничке преславе.

П.С. Осладић је имао 404 становника 1834, 741 у 1884, 1.401 у 1948, 592 у 2002, и 444 у 2011 години, у томе 13 млађих од 5 година (24 од 5 до 10), уз просечну старост од 51 година.

85. Остружањ (Осечина)

Положај села. – Остружањ је на обема обалама  Остружањске Реке, баш при њеном ушћу у Јадар. Земљиште је брдовито, али брда нису велика, али су и сувише стрменита, те су нагнала сељаке да се населе на његовим широким плећима..

Тип села. – Остружањ је село разбијеног типа. Куће су по џематима, а џемати издвојени један од другога 50-500м. Куће по џематима су на кратком растојању а џемати су доста удаљени један од другог.

На левој обали Остружањске реке су: Стевановићи (15), а на Кривом Брду, јужно од њих су: Петровићи, Арсеновићи, Лазићи и Марковићи (32 куће), Антонићи (4), Наситћи (3) и Зелићи (1).

Уз јаругу Вучак и његов поток и на десној његовој страни до сеоске шуме су: Бајићи (6), Глигорићи (5), Лукићи (2), Спасојевићи (5) и Радојичићи (3).

Према овима на левој страни долине су: Тешановићи (10), Павловићи (1), Гачићи (7) и Ђорђевићи (4).

На десној обали реке су: Хаџићи (14), Милошевићи (5), Чобићи (2), Веселиновићи (2) и Вујановићи (Смиљанићи и Ивановићи) (10).

У Остружњу има доста задруга, има их 2-3 са преко 25 чељади у кући, а неколико са по 20. Важније су задруге: Ивановића 2, Стевановића 1, Глигорића 1, Антонића 1, Арсеновића 1 и др.

Подаци о селу. – Остружањ је према списку села ваљевске епархије од 1735 имао 22 дома. Остружањ је према харачким тефтерима из 1818 године има 36 домова с 46 пор и 103 хар лица. Према попису од 1866 год био је 71д са 646с, докле према попису од 1874г било је 80д са 683с. Према попису од 1884г било је 77д са 744с, докле према попису од 1890г било је 89д с 854с. Према попису од 1895г било је 102д са 904с, докле према попису од 1900г било је 123д са 947с.

Име селу. – Годишњи прираштај становништва је 10,61, а процентни 1,35%.

Старине у селу. – На месту Шарамповине и данас се распознају Карађорђеви шанцеви, из којих су Срби славно победили соколске и сребреничке Турке, кад су намеравали да продру Ваљеву.

Порекло становништва и оснивање села. – И ово село, као и суседна Осечина, нема старинаца, по причању старог Брке што је било у близини града Сокола, из кога су чешће испадали Турци, пљачкали села, робље одводили, па су се морале старије породице склањати и исељавати. Старо село је било на Вучаку, од прилике где су и данас најстарије досељене породице.

Прве породице, које су основале данашње село, јесу Арсеновићи досељени у почетку првог аустријског рата с Турима из Пипера у рној Гори. Они су се населили поред старинаца на Кривом Брду и Вучаку, али су се ови иселили низ Јадар у нижа села и Мачву или замрли, тако да их у почетку 18-ог столећа није било ниједног. Арсеновићима су ближи род: Петровићи, Антонићи, Настићи, Зелићи и Бајићи и прво су били насељени у Лелићу селу ове области, па се одатле 2 породице одселиле на Ушће, до Саве, а остале прешле овамо. Арсеновићима су род и Лазићи, чији је предак Стеван славно пау у боју на Братачићу 1806 год; има их 46 кућа, славе св. Арханђела.

Друга стара породица је Хаџића, чији се родоначелник Хаџи-Милош доселио из Бихора у Старој Србији некако у исто доба кад и Арсеновићи из Лелића. Хаџија је био манастирски ђак и ишао у Свету Гору, па се спремао за попа, али како му је жена рано умрла, није се могао запопити. Хаџија је умрео у селу и данас му је споменик у Вујановића гробљу, где се једва распознаје да је умро 1697 год. Хаџини су потоми Хаџићи и Милошевићи, има их 19 кућа, славе св. Јована.

После Хаџије или још за живота његовог, доселила су се 2 брата: Вујан и Јаков из Пиве у Херцеговини и населили се поред Хаџије; њих је данас под општим презименом Вујановићи (иначе Ивановићи, Бркићи, Смиљанићи и Вујановићи) 10 кућа, славе св. Јована. Вујановића има данас у Звезду, Врелу, Туларима, Калиновцу, В. Бошњаку у Посаво-Тамнави.

Пред Кочину Крајину сишли су из Вишесаве до Бајине Баште Тешановићи и населили се поред Лазића; њих је 29 кућа, а с њима су у врло блиском сродству: Глигорићи, Лукићи, Спасојевићи, Радојичићи и Ђурђевићи, славе св. Арханђела.

Кад и Тешановићи, сишла је јака хајдучка породица Стевановића, протерана с Дуба у окр ужичком. Из ове је породие чувени хајдук Ђорђе, који је славно пао на Чокешни 1804 године. Родоначелници Стевановића су 3 брата, од којих Ђорђе, као хајдук, није се ни женио; њих је данас 15 кућа, славе св. Арханђела.

У првом устанку прешли су у ово село Чобићи, Веселиновићи и Гачићи из села Цикота у Јадру и поделили се у две групе, па се једни населили у Вујановиће, а други у Лазиће. Све три породице су од једног братства и расељавале се; има их 11 кућа, славе св. Арханђела.

Павловића у Тешановићима населио је брат трговац из Шапца на свом имању, слави св. Јована, пореклом је из Г. Кошаља у окр подринском.

У Остружњу је 131 кућа од 7 породица.

Занимање становништва. – Остружањци се баве земљорадњом и воћарством. Гаје доста и стоке. Земље је мало, с тога сваке године слазе у Јадар и Тамнаву и тамо узимају туђа имања и на њима напасају своју стоку и сеју кукуруз. Најбогатији су с воћем, које им рађа као нигде у овој области, с тога је много простора у овом селу под воћем, готово половина зиратног простора. Због тескобе и немања довољне и добре зиратне земље Остружањци се и данас исељавају после деоба код својих кућа и највише се селе низ Јадар.

Појединости о селу. – Остружањ  је саставни део остружањске општине у срезу подгорском. Судница је поред Реке, а испод Шарамповине. Школа и црква су у Осечини. Гробље је издељено по крајевима села. Преслава Спасов-дан

П.С. Остружањ је имао 409 становника 1834 године, 744 у 1884, 1.272 у 1948, 588 у 2002, и 493 у 2011 години, у томе 16 млађих од 5 година (26 од 5 до 10 година), уз просечну старост од 45,2 године.

86. Пакље (Ваљево)

Положај села. – Пакље су на северозападној страни велике Лесковичке Висоравни при самом крају и над Јабланицом. Земљиште је висораван, која се нагло спушта у Јабланицу. По висоравни су вртаче поређане у два низа. Пакљанске стране, десна обала Јабланице, јесу прави кршеви, огољени и пуни плазова, чукара и пештара. Село је на самој ивици висоравни по деловима и странама њиховим.

Тип села. – Куће сеоске су у групама, по вртачама и доловима, па према распореду кућа, по начину њиховог постројења и по распореду њихових окућница, опомињу на карсна села по Билећким Рудинама у Херцеговини. Пакље су мање више збијено село, у коме су најближе оне куће, које су у ближем или даљем сродству.

У Пакљама су: Маринковићи (2), Ракићи (7), Петровићи (4), Бркићи (2), Бранковићи (1), Ранковић први (5) и Ранковић други (1).

У селу нема великих задруга. Осредње су задруге Ранковића првог и Бранковића.

 Подаци о селу. – Ово село је по харачким тефтерима из 1818 године имало 7 домова с 8 пор и 15 хар личности. Према попису од 1866г било је 15д са 114с, докле према попису од 1874г било је 16д са 128с. Према попису од 1884г било је 15д са 137с, докле према попису од 1890г било је 18д са 152с. Према попису од 1895г било је 18д са 154с, докле према попису од 1900г било је 22д са 166с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г био је 1,59, а процентни 1,17% где је готово при сваком попису више женских него мушких.

Име селу. – Сељаи не знају да кажу откуда је име селу. Ну по суседним селима од старијих људи чује се ова прича. На Милошевцу, вису изнад Златарића, био је некакав страшан бој између Турака и Мађара, где су Маџари били потучени, па су дуго времена по том разбојишту гавранови и друге птице нападале на лешеве изгинулих, глодале и односиле, а оставиле сам пикљеве и кошчуре, које су се дуго после тога виђале на разбојишту. После боја настала је, вели се, куга, па је све старо становништво искоренила и раселила, па кад су нове породице дошле, оне су нађене костуре и пикљеве покупије и сахраниле, те и данас постоји на Милошевцу војничко гробље. Народ тумачи да је због оних пикљева и кошчура и село добило име Пакље.

Порекло становништва и оснивање села. – Село су готово у исто доба основале две породице, па и данас у овом селанцу живе само њих две. Старијих породица, прича се, да није било, јер селанце се у почетку сматрало као заселак села Стубла, па се тек доније одвојило у засебно насеље. Прва породица овог села је Ракића или Ранковића, чији се предак доселио са Грахова у Црној Гори у првом аустријском рату, од прилике, кад су се Живановићи доселили у Златарић, с којим су у мало подаљем сродству; њих је 12 кућа, славе св. Стевана. На 10 година после њих доселила су се два брата, са својим породицама из Дробњака, из Шавника, и од њих су: Маринковићи, Петровићи, Бркићи и Бранковићи, свега 9 кућа, славе св. Петра и до скоро су преслуживали св. Ђурђа.

Ранковић други дошао је из Лесковица, села ове области, на купљено имање, које је купио пошто је претходно продао у селу своје раније имање, слави св. Ђурђа.

У Пакљама је 22 куће од 3 породице.

Занимање становништва. – Пакљани се занимају свима привредним радовима, којима и суседни сељаци ове области. Главна су им занимања земљорадња и воћарство, а споредна разнолики занати, због којих се лако и селе у доња села.

Појединости о селу. – Пакље су саставни део јовањске општине у срезу ваљевском. Судница, црква и школа су у Јовањи. Гробље је у средини села. Преслава други дан Духова.

П.С. Пакље су имале 52 становника 1834, 137 у 1884, 258 у 1948, 120 у 2002, и 114 у 2011 години, у томе 10 млађих од 5 година уз просечну старост од 44,7 година.

87. Палежница (Љиг)

Положај села. – Палежница је на обема обалама Палежничке Реке, која долази са Сувобора…

Тип села. – Палежница је прави тип речног села. Куће су с једне и друге стране речне обале, све једна поред друге, одвојене својим окућницама. Пут је направљен низ Реку, па је и прелаз на више места. Ни једне једине куће нама изван Реке. Некад је село било на падини Виса и до Баха, па је пре 50 година сишао први Обрадовић, па уз њега и остали у току 25 год, тако да има 25 година, како су овде и како се после деобе задржавају у истом месту.

У селу су: Степановићи (9 кућа), Обрадовићи (6), Петровићи (2), Стојановић (1), Јовановићи (5), Петковићи (3), Недељковићи (1), Филиповићи (2), Максимовићи (2), Станковићи (7), Пауновићи (1) и Стевановићи (Дочићи) (4).

У Палежници нема задруга, па као изгледа да се при оваквом начину насељења не могу задруге ни да одржавају, бар тако мисле и старији и млађи Палежничани.

Подаци о селу. – Палежница је према харачким тефтерима из 1818 год имала 9 домова с 9 пор и 27 хар личности. Према попису од 1866 год било је 14д са 139с, а према попису од 1874г било је 17д са 178с. Према попису од 1884г било је 29д са 172с, докле према попису од 1890г било је 26д са 183с. Према попису од 1895 било је 22д са 215с, а према попису од 1900г било је 38д са 251с.

Годишњи прираштај становништва од 1866г је 3,94, а процентни 2,22%.

Име селу. – За име селу везана је ова народна прича. Народ у селу и околини прича, да кад је куга пролазила кроз село, цело је село поробила, уништила и попалила, па отуда је и дошло име.

Порекло становништва и оснивање села. – Палежница има своју велику прошлост. Као најстарија породица у селу, за коју се не зна, да се откуда доселила, јесу данашњи Станковићи. Ова се породица много расељавала по доњим љишким селима, а од ње је у Прову, у подринском округу, велика породица Палежевића, која броји више од 20 кућа. Станковићима су род Стевановићи, има их 11 кућа, славе св. Николу.

Најстарија породица по досељењу је Степановића, досељена из Бучја у Полимљу од тамошњег братства Ајановића, од којег су и Демировићи у Велишевцима, досељени кад и они прво у Велишеве, па после прешли преко брда у ово село. Степановићи су: Петковићи, Недељковићи, Филиповићи и Максимовићи; њих је 17 кућа, славе св. Стевана.

После Степановића уз Кочину Крајину дошли су Обрадовићи из Негбине у Ст. Влаху, због обести некаквог Турчина који је чешће нападао на њихове куће. Обрадовићима су род: Петровићи и Јовановићи, има их 13 кућа, славе св. Николу.

Стојановић је из Мушића, окр ужичког, дошао као слуга и призетио се у Обрадобиће, слави св. Николу.

Пауновић је из Кад. Луке дошао жени на имање, слави Ђурђиц.

У Палежници има 43 куће од 5 породица.

Занимање становништва. – Палежничани се занимају земљорадњом и свима привредним пословима, којима и суседни сељаи ове области. Земља им је сиромашна, а и мало је има, те с тога, као и сви суседни сељаи, слазе у долину Љига, у равнија села, те закупљују имања, или купуну на вечита времена, па тамо држе и своју стоку и засејавају кукуруз и друге усеве. Воћњаци нису о