Srbi u opštini Voćin, Hrvatska

Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, Dušan Lj Kašić

 

СМУДЕ су у попису Воћинског котара из 1698 уписане као српско село са 7 домова чији су домаћини били: Вукадин Војновић, Степан Живковић, Благоје Вукасовић, Срђа Марић, Милосав Босанац, Сара Ромац, удовица Милица. Сви су они православни Срби. Давали су стражу као граничарски војници на ријеци Илови. Иначе су припадали групи српских насеља око воћинске турске тврђаве. Г1753 сазидана је у Смудама парохијска црква Вазнесења Христова, која је у ДСР од усташа запаљена и остале су само зидине.

Кометник (Кометник – Јергићи и Кометник – Зубићи) је под Турцима био српско село са 9 српских кућа. Г1698 били су њихови домаћини: Милорад Радојчић, Остоја Вукашиновић, Радосав Милорадовић, Пантелија Казимировић, Степан Вукомановић, Драгосав Вујчић, Вука Субић, Радосав Костаљевић и Ђуро Вукојевић. Поред њих живјели су у селу Цветко Петковић и неке жене Ружица и Манда, који нису ништа имали. И с Кометника су као граничари давали стражу на Илови. Бројно су брзо расли. Г1755 већ је било 20к, а 1929 121к. ДСР донио је овим селима тешко страдање. У јануару 1942 извршиле су усташе покољ српског народа из села Кометник, Зубићи и Добрићи. Само 14.1. убијене су у Воћину 324 недужне српске жртве, а укупан број побијених тих дана досекао је пет стотина.

П.С. У Добрићу 2011г није било становника, у К-Јоргићу било је 26, а у К-Зубићу 28.

Нанковци (?) (у хрватској администрацији Наудовац) су у попису из 1698 уписани као пусто село које је за вријеме Турака имало само 3к. Послије ослобођења од Турака у Нанковце су доселили Срби. Г1755 било их је 8к. Касније је тај број порастао.

Секулинци су у попису Воћинског котара 1698г пописани са 17к православних српских граничара, чији су домаћини били: Радован Радиловић (кнез), Степан Ненадовић, Вучић Томашевић, Ђурађ Гвозденовић, Радован Ратковић, Радован Милановић, Новак Вучић, Јован Радосавић, Радосав Милошевић, Ђурица Илија, Пантелија Ненадовић, Радан Радованић, Радован Нинковић, Вуковој Живковић, Радан Томашевић, Дева удовица и Хојдана удовица. Као граничари давали су стражу на ријеци Илови.

П.С. Секулинци су 2011г имали 7 становника, без млађих од 55 година.

Воћин је и прије турског освајања био град. У турско вријеме су у њему становали поред Турака и старинаца дијелом и православни Срби који су били уселили у град из околних српских села. Срби су, као што је већ речено, овамо досељавани из централних српских области из сливова ријека Ибра, Лима, Пиве, Таре, горње Дрине и Неретве, одакле су поријеклом и други Срби насељени у Славонији. Турски домови су у Воћину приликом повлачења Турака много страдали. Поред разарања аустријске војске и сами Турци су их при повлачењу палили. Колико је Воћин прије Турака био јак римокатолички црквени центар види се по попису из 1698, у коме се помињу рушевине фрањевачког манастира Свих Светих, женски манастир Свете Кларе и жупна црква Свете Ане. Воћински Срби су и за вријеме Турака, а послије и за вријеме аустријске власти били граничари, давали пограничне страже и ратовали.

Послије изгона Турака становали је у граду Воћину мало хришћана, православних и римокатолика. Били су то са својим п: Вид Мартиновић, Илија Лончаревић, Јован Зајетић, Вимак Велики, Марко Ковач, Матија Зајетић, Никола Мартиновић, Никола Павловић, Ђорђе Краковић, Ђорђе Дачић, Мартин Лончар, Матија Дорић, Тома Милић, Тома Дорић, Теодор Цирка, Радоје Грујичић, Илија Радојевић, Станко Радовић, Радован Деспотовић, Радован Новаковић, Јовица Ивановић, Петко Комљеновић, Радојица Радошевић, Стомир Драгојевић и Радан Сабо. По именима и презименима се лако може утврдити српска већина.

Села данашње воћинске парохије спадала су у 18в у парохију са сједиштем у Смудама. Крајем тога вијека је Воћин постао сједиште парохије. Г1790 сазидана је у Воћину нова парохијска црква посвећена Светим Оцима првог васељенског сабора (у народу „Света Недеља“). Ова је црква, нажалост, страдала заједно са својим народом 1941. О томе читамо: „Немци и њихове слуге усташе, одмах у почетку 1941г, у једном дану, поред појединачног, стрељали су преко 350 мушкараца, Срба, житеља села Кометника и Воћина, у општинском дворишту у Воћину, где су праваром били дотерани на „састанак“… „Попаљене су и срушене све српске цркве и парохијски домови и сав црквени живот потпуно разорен“. Послије рата је црква обновљена, саграђен је нови парохијски дом и обновљен црквени живот.

Бокане су насељене Србима у дп16в у низу оних насеља у околини Воћина која су припадала воћинској тврђави и вршећи граничарску дужност давали стражу на ријеци Илови. Г1698 сачињавале су с овог села п чији су домаћини били: Јован Матић, Остоја Чакалија, Игњатија Вукомановић, Татомир Јовановић, Степан Ивановић, Михаило Матковић. Поред њих су записани као пребјегли: Јанош Босанац, Тодор Босанац и удовица Стојна.

Кузма је као и Бокане била за Турака српско граничарско село које је давало стражу на ријеци Илови. Насељено је у дп16в као и сва остала околна насеља. У селу су постојале рушевине неке старе цркве, коју је народ називао Кузма, јер је била посвећена св. Кузману и Дамјану. Послије изгона Турака на осам сесија овог села било је настањено свега пет српских п чији су домаћини тада били: Петар Вујић (војвода), Срђа Радисављевић, Симо Рачић, Станко Павловић и Јован Пеачић. Три сесије су пусте. Неки Вујин и двије удовице ништа немају. Касније се број српских с повећавао док се није 1929 попео на 65 домова.

П.С. Кузма је 2011г била без становника.

Мацуте су Срби населили у 16в кад и остала пуста села око Воћина која су сс напустили бежечи пред Турцима. Према попису Воћинског котара из 1698 у Мацутама су били сљедећи српски домаћини: Добривој Остојић (кнез), Деспот Цветковић, Радојица Миљеновић, Грујица Грабић, Живко Мариновић и Мијат Милићевић. Сесије Вучића Миљеновића и Новака Босанца нису опорезоване као ни двије удовице Јована и Станија. И ови Срби били су граничари и давали страже на Илови. С временом су се и у Мацутама као и осталим српским селима овог краја насељавали и Хрвати, који су нарочито ојачали од 1918г.

Поповци (Поповац – МЗ) су, као и остала села Воћинске парохије, насељени Србима у 16в и као и остали Срби овог краја вршили су граничарску службу дајући стражу на Илови. Г1698 биле су у Поповцима само 4к, чији су домаћини били: Радосав Јовичић, Лука Вучетић, Јован Николић и Петко Трабић. Касније је број православних кућа у Поповцима (који се у новије вријеме називају Поповац) растао и 1929 достигао до 42к.

П.С. У Поповцу 2011г није било становника.

Ћералије су насељене Србима кад и Поповац, али су непосредно по изгону Турака остали само на 2к, Радојице Вучићевића и неке удовице Иконије од свих напуштене. И с Ћералија су под Турцима били граничари и давали страже на Илови. Број с је по ослобођењу постепено растао. Крајем 19в било је у селу 36к, а 1929 приливом нових досељеника тај број се попео на 118 домова.

ЛИСИЧИНЕ спадају у низ српских насеља која су формирана око воћинске тврђаве, ради давања граничара. Село је као српско насеље настало одмах по заузимању ових крајева у 16в, кад су Турци на Илови осигуравали своју границу према аустријској славонској крајини. У попису воћинског котара 1698 вели се да су с и тада граничари, разумије се сада аустријски, да су православни, да су четири сесије попуњене, а двије пусте, а четворица оних домаћина су: Добривој Милиновић, Максим Милиновић, Станивук Мануле и Деспот Дамјановић. Поред њих су у селу и Драгоја Босанац и Симо Босанац, али препуштени сами себи. Од тада ће број Срба у Лисичинама стално расти, те ће 1929г достићи број од 129д и 795 душа.

Лисичине су већ зарана имале своју дрвену цркву, откад, не знамо, али знамо да је једну дрвену цркву у Лисичинама осветио пакрачки епископ Софроније Јовановић 28.1.1748г у част св. Георгија. Ову ће цркву 1869 замијенити нова зидана црква.

П.С. Лисичине нису имале 2011 године ни једног становника.

Хум је добио већи значај послије пада овог подручја под Турке (1542), кад је у њему турска власт одредила сједиште једнога од трију војводстава (Хум, Слатина и Сопје) те је касније и Хум добио мању војничку посаду. Преткрај турске управе било је у селу Хуму само седам сесија (посједа), од којих су 1698 биле само четири запосједнуте. Њихови су домаћини били: Радомир Грујичић, Тиомир Илић, Јаћим Горчић и Срдић Гвоздановић. Три посједа су била празна, а Босанци Лука и Радивој, као и удовица Вујана, немају никакве пореске обавезе. За вријеме Турака су давали страже у Илови, а сада су у војној служби.

За Хум је у жупанијском извештају 1756 записано да нема своју цркву него да народ одлази у цркву у Лисичинама гдје свештеник има кућу и грунт, за који не знају да ли им га је дао спахија.

П.С. Број становника општине Воћин смањен је са 2.421 у 2001 на 2.382 у 2011 години. У томе је број Хрвата повећан са 2.069 на 2.147, а број Срба је смањен са 315 на 211.

1931г у општини Воћин било је 4.303 православаца, 2.693 католика и 61 припадника других вероисповести.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *